1 1 Pre Osnivanja

1. BOLNICA NEKAD
1.1. PRE OSNIVANjA
1.1.1. NARODNI VIDARI
U davnim vremenima.
Život bio od bolesti stariji.
On kratak.
One česte.
I često stravične.
Nigde lekara.
Ni bolničke pomoći.
A čovek se otimao.
U želji da pretekne.
Pomagao sam sebi.
Ili bližnjemu svome.
Onako kako je umeo.
I znao.
A mnogo znao nije! (287) Tako ponikla narodna medicina. A narod ostao u praznoverju. I sujeverju!
Narodni vidar nije mogao svako postati. Taj posao se prenosio s kolena na koleno. U krugu porodice. (132) Oni svakojaki.
"… a često i razne skitnice, varalice… koji su dolazili na sajmove, vašare, pijace i crkvene slave…". (223)
Berberi prvi ljudi. Posebno uvažavani. I traženi. Od naroda. I vlasti.
Jer "… puštaju krv rogovima, čarkovima i pijavicama; vade zube; trljaju, mažu i kupaju; vrše manje hirurške operacije a često se mešaju i u sve druge lekarske poslove…" (64)
U prošlosti.
Zato što nema dovoljno bolničara.
U ratnim vihorima.
I zato što su oni takvi.
Načelnik saniteta Vrhovne komande šalje telegram ministru vojnom 1876. godine:
"Pošto se po etapnim bolnicama ne može postaviti potpuno propisno osoblje, to se g. Ministar učtivo umoljava da izvoli narediti da se po istima postavi po jedan bolničar stajaće vojske i po jedan berberin". (219)
Ko to zna?
Možda i zato što su bolničari bili takvi kakvi su bili.
I kako ih je opisao jedan strani lekar:
"… svi ti srpski bolničari izgledali su kao popijeni, u licu kao zemlja žuti i zeleni, sve nešto stenju čim se maknu, i jednako se tuže da ih bole čas ovde, čas onde…" (219, 225)
A Laza K. Lazarević podnosi izveštaj načelniku saniteta Vrhovne komande 1885. godine:
"… obišao sam sve kuće u kojima su bolnice i koje su odrećene za bolnice. Našao sam 753 kreveta nameštena u varoši. Kasarne su još prazne. Velika se namešta od juče. Pre smeštaja ranjenika moram je svakako krečiti i prati… Naredio sam da se iz varoši i varošica, koje idu u ovu teritorijalnu komandu, svi berberi upute u veliku rezervnu nišku bolnicu pošto nema ni jednog pravog bolničara… naredio sam da se postave šiljboci pred bolnicama…" (219, 250)
Drugim nadrilekarima broj se ne zna.
U Srbiji nadaleko čuvena Ćira Mana.
Još čuveniji sin njen Hećim Tomo.
Koga sve nije lečio?
Kneza Miloša još dok je kao vojvoda jurišao na Užice.
Bio smrtno ranjen.
Na razapetom platnu meću tovarnim konjima u Beograd Hećimu Tomu nošen na lečenje. I izlečenje! (219) U Nišu takvih napretek. U turskim vremenima. I posle.
Prednjačio Deruni Baba. Uglednik božji. (147)
I more drugih: "doktor" Stanko, Salko berberin, Mika Glavaš, Žika travar, baba Kata, Hadži Steva berberin i ćelava Marija. (175, 280, 282)
A bolesti cvetale: tropljika (tuberkuloza), golema bolest (trbušni tifus), srčenica (srdobolja), bopke (mrase i šarlah) i triletnica (malarija).
I neke druge. (33)
Lekovi raznovrsni: kičica, luk, zumbul, kupus, strugotine od jelenskog roga, rakija, beli pelin, kantarion, i drugi. (33)
A mokraća ponekad.
Milosav Zdravković piše knezu Milošu: "… čujemo da ima tuna u Kragujevcu sercobolja, no molimo da biste zapojili Gospodara Milana sas jednim vilčanom od jarca mokraće, neka popije, to je utoka tome, no je ono vrlo gorko, ali za ovom malo rakije da poplače usta i da popije…" (219)
Načelnik Vrhovnog generalštaba 1877. godine naređuje komandantima sviju divizija da preporuče lekarima lek protivu srdobolje koji se u narodu vrlo dobro pokazao: "… valja kupiti nov lonac od oke, u nj metnuti 20 para šišarke, 10 para cimeta, i to naliti sa jednom okom dobra crna vina, pa onda vezati hartijom lonac i pristaviti da se kuva…" (68)
U turskim vremenima bio poznat Jovan Dinkez. Držao dućan isključivo sa travama (kičica, kantarion, nana, rastavič, žalfija, pelin, podubica, beli slez, žuti raven, lincura, oman, kopriva, pirevina, vodopija, matočina, troskot, bunika, podbel i dr.). (168)
A dućan Hadži Jakova Abenšoama bio pun poređanih duguljastih kutija sa različitim natpisima u kojima su smešteni arčevi za lečenje svih bolesti: "Naročito se pročuo sigurnim lekom za nerotkinje i stn canje ljubavi". (33)
Narod se ispomagao sujeverjem i praznoverjem. (62)
U svome neznanju!
Bolesti nastaju "od uroka, od namera, od čini pakosnih ljudi (mađija), od napraćenog živaka (žive), od rđavog vetra, od straha, od nevidljivih živih bića…" (33)
Lek se tražio u "bajanju, kađenju, prskanju, ili se išlo popu i kaluđeru na čitanje molitve, kao i po manastirima na metanje krsta. Bilo ih je, koji su u muci išli kod odže na čitanje i dobijanje amajlije o vratu…" (33)
Ranjeni kapetan Žika prenet u manastir sveti Roman na veliku subotu. Izgubio puno krvi. Onako žedan zaiskao malo mleka. I nije dobio "jerbo je bio post". (219)
Kad se u Srbiji pojavila kolera, knez Miloš, onako prestrašen, naredio: "… te devet baba, golih kao od majke rođenih, za jednu noć, pored vatre, tajno opredu i izatkaju košulju, kroz koju se potom provuče on sam, pa onda svi članovi njegove porodice, sva njegova svita i svi vojnici…" (219)
Možda se zato raportira knezu Milošu: "BlagodarenijeBogu, bolestinikakvihnema". (63) Od uroka se leči na različite načine. Lekaru se ne ide jer tu ništa ne zna! (228) Našao se starac sa zlim očima na putu između Aleksinca i Knjaževca jahajući na konju sa svojim drugom. (66)
Starina priča:
"… putujući spazismo da nam ide u susret jedna seljanka, koja je u kotlajkama na obramici nosila radnicima ručak. Bila je jedra i vrlo lepa žena. Pošto nam se približi ja rekoh svome drugu 'što je lepa ova mlada'. Tek što sam to izgovorio žena pade kao sveća. Kotlajke sa jelom se razbiše, jelo se prosu po drumu, a hleb i kašike, koje je nosila rasuše se oko nje. Mi sjahasmo i stadosmo je dizati. Bila je bleda kao smrt. Na pitanje šta joj bi ona odgovori da joj se od jedanput nešto pološalo. Pitasmo je da nije bolesna. Ona odgovori da je nikad nije ni glava zabolela. Ja je popljuva i ona se pribra i oporavi…" (66)
Imao starac zle oči zato što ga je majka povraćala da doji!
Tako to biva u životu.
A u književnosti?
Patrijarh u Puškinovom "Borisu Godunovu" vajka se:
"Uzaman sam se vidb travama, I verovao bapskim činima, Uzaman lutb po manastirima, I klanjao se svetim moštima,
25
S izvora zalud isceliteljnih,
Vodicom svetom oči kropio,
Gospod mi vida nije vraćao…" (191)
Narod se mučio.
Živeo.
I nadživeo.
"Možda je vreme pronaćeno zato da bi svaka muka imala svoj kraj!". (30)
I za takvim vremenom tugovao:
"Ama toj beše život! Istina toj je bio kućevan život, po kuće smo se zbirali, a pilo se, pilo tolko da kraj nije bija!" (87)

1.1.2. PRVI LEKARI
"Kad je Niš sagraćen i ko mu je prvi temelj položio to se zasad još ne zna". (183) A zna se da je menjao gospodare. Narode.
I civilizaciju. (232) U vrevi vremena. Kroz ratove. Bune.
I ustanke. (51, 67, 68, 76, 91,102, 141, 171, 182, 187, 222)
Svaki tren je imao svoj duh. I nemir. Narod stradao. Od čoveka. Samo u Nišu.
U Prvom balkanskom preko 1000.
U Drugom balkanskom više od 2200, i
u Prvom svetskom ratu daleko iznad 9000. (17)
Od bolesti.
Ko zna koliko.
I kada!
Poneki namernik beležio. U prolazu najčešće. Diveći se prirodi. Dok je mlada bila.
I rukom ljudskom netaknuta! (1, 9,11,12,19,39, 48, 81,114,123)
I čudeći se stradanju.
I pogromima niškog življa! (2, 7, 8,13,14,18, 36) Od Turaka. I drugih.
U prohujalim vekovima!
Srpske novine pisale 21. februara 1878. godine:
"… Mnoge plemenite duše potrošile su dosta reči opisujući život nas Srba u Turskoj, i svi su se složili u tome da je hući i teži od ma kakve životinje u svetu; upravo mi na roćenju moramo da se žalimo na Tvorca, što nas je na svet doneo kao ljude…
A šta je donela medicina Južnih Slovena?
Uticaj vizantijske, latinske i arapske medicine je prisutan.
Njeni lekari su znali da nameštaju kosti polomljene, zglobove iščašene, koriste šav mravljim glavama, upotrebe vatru u medicinske svrhe i trepanacije naprave.(132)
Sveti Sava osnivao prve bolnice.
U Studenici.
I Hilandaru.
A kasnije i drugi srpski vladari (Milutin, Stevan Dečanski, Dušan Silni, Lazar, Stevan Lazarević). (120,121)
Dolaskom Turaka na ove prostore sve se menjalo. I u medicini.
Ali "uvek je bio po neki lekar, Grk, Jermenin, Turčin, Francuz, koji dođe ili zaluta ovde, zadrži se izvesno vreme, pa ide dalje". (168)
A neki ostane.
Mrtav.
Ili živ.
Burburi Džon, u sastavu austrijskog poslanstva, zabeležio 1666. godine:
"Lekar poslanstva dr Mecger, koji je krenuo iz Carigrada bolestan, izdahnuo je u Nišu i bio je, kao katolik, sahranjen u dubrovačkom groblju". (6)
A Adolfo od Karamana, francuski grof, prolazeći kroz Niš 1829. godine, zatekao doktora Francuza. (4)
Feliks Kanic, austrijski putopisac, upoznao 1860. godine u Nišu grčkog lekara Milerijadisa "koji je posedovao sumnjivu diplomu, kao i njegov vojni kolega Zakarije". Bila samo jedna apoteka u tvrđavi, dok ih u 1867. godini ima tri. (114)
Pre 11. januara 1878. godine bili: doktor Zarija, Đorđe Blesides i Dimitrije Fredić, apotekari i lekari.
Kao vojni lekari u Nišu spominju se: Aleksandar Beg, Fataći Beg, Jorgaći i Vasilaći. I Emin Baša. Ponajbolji. (168)
Doktor Zarija (Zaharije) bio više praktičar. Veoma cenjen od Turaka. Pri prolazu turske vojske kroz Niš savetovao paši da se oboleli vojnici leče muruznicom. Pošto je to pomoglo paša je dozvolio doktoru Zariji da slobodno leči narod. (168)
A doktor Minčev do oslobođenja Niša lečio građane, kao turski bimbaša. Iskazao osobine dobroga lekara. Lepo u narodu primljen, tako da su bolesnici iz Niša posle oslobođenja odlazili u Sofiju k njemu.
Da ih leči.
I gosti. (168)
U oslobođenoj Srbiji najpre primani strani le
kari.
Kao i kasnije u Nišu!
"Pored svakojake stručne spreme i često moralne nepodobnosti, taj kadar ne samo što nije znao naš jezik, niti je poznavao naše društvene prilike i naravi, već nije pokazivao ni volje da se prilagodi novoj sredini i njegovim stvarnim socijalnim potrebama. Zbog toga, još od početka, samo iskustvo je ukazivalo na preku potrebu stvaranja domorodačkog lekarskog kadra…" (221)
Na lekare nesviknut narod.
A vlast se čudno odnosila.
Vuk Karadžić pribeležio:
"Publika nije bila naviknuta na lekare i malo je tražila njihove usluge, već se i dalje služila ećimima, vidarima i vidaricama, vračarima i vračaricama…" (249)
Položaj lekara pod knezom Milošem bio svakakav. Oni su putovali "po rđavom putu, noćivali po neugodnim prenoćištima i izlagali se opasnosti": Knez Miloš "ih je malo respektovao, mučio, ponižavao i tražio od njih što i od svojih dvorana i pandura…" (63)
I malo im verovao.
U 1826. godini pisala knezu Milošu Jelenka o lošem zdravlju sina Gavrila, i on ubrzo odgovorio:
"… doktori sumnjam da će mu što pomoći, no slušajući za igumana bogovaćkog da molitvama i drugim lekovima sitnoj deci pomaže, učinio sam naredbu da upravo k vama dođe i detetu molitvu čita…" (249)
Prvi strani lekar u Srbiji bio Grk Konstantin Aleksandridi "doktor medicine i lekar knjaza serbskog".
Drugi strani lekar Neapolitanac karbonar Vito Romita.
A treći strani lekar Italijan Silvestar Bartolomeo Kunibert.
Jovan Stejić pripadao prvom kolu najstarijih Srba lekara. Njegov blistav lekarski uspeh poneo jednog savremenika da nad otvorenim grobom rekne da se neće više u Srpstvu roditi drugi Jovan Stejić! (221)
I ovo uputstvo o radu okružnih lekara i fizikusa u Srbiji iz 1839. godine, sačinjeno u 23 tačke, pripada najstarijim uputstvima:
"… u mestu gde prebiva, treba sam sobom da nadgleda, da se nijedno mrtvo telo ne sarani donde, dok se ne uveri da je savršeno mrtvo… Okružni lekari ne imaju se mešati ni u kakva politečeska dela, imajući dovoljno posla zanimati se u svojim lekarskim dužnostima…!" (178)
Vladan Đorđević bio prvi upravnik Velike niške vojne bolnice kod Ćele Kule nakon formiranja 10. januara 1878. godine. U njoj je tada radilo sedam lekara (Stevanović, Sjenkijević, Popović, Staniševski, Dimitrijević, Rozenberg i Murel). (280)
Ime Kazimira Stanislavskog veže se za epidemiju malih boginja 1878. godine u Nišu i okolini i njegovom udelu u njenom suzbijanju.
Anton Zajiček bio okružni fizikus.
I upravnik Okružne bolnice u Nišu. (280)
A Rista Mihajlović spominje se među prvim lekarima posle oslobođenja Niša u Nišu. (175)
A posle?
Išlo kako išlo.
Sa usponima. (80)
I padovima.
Kakvo vreme naiđe.
I kakvi se ljudi zateknu!

1. 1. 3. HIGIJENSKI USLOVI
Svaki ga nazivao kako ga nazivao.
Stevan Prvovenčani "slavni grad Niš". (19)
Lubenau Rajnold video samo "zidine". (19)
Antun Vrančić "spomenik mrtvaca". (18)
Za Jeromonaha Silvestera bio "velikavaroš". (9)
Tako na glasu bio.
A svakojaku sudbinu imao!
Turci ga veoma cenili.
I nazivali "Čistim srebrom". (194)
A on bio kakav bio.
Ponajmanje čist!
Menjao se po značaju.
I broju stanovnika. (232)
A najmanje po higijeni!
Još u 18. veku.
"… kuće su bile usred prostranih vrtova, pokrivene ćeramidom, niski im se krovovi mogahu rukom dohvatiti. U tesnim i krivudavim, a pokrivenim, ulicama vladala je velika zapara, sokaci behu legla mnoštva pasa, mačaka i muha…" (194)
Išlo se kroz teskobu i nečistoću da "čoveka upravo muka spopane!" (137)
Veliki deo žitelja Niša na asuri spavao, koja golu zemlju pokriva, u stanu trošnom, vlažnom i mračnom. (162)
Sa pendžerlihartijom na prozorima.
U istoj prostoriji se kuvalo jelo.
I rublje sušilo.
A kraj mangala.
Ili plehane peći spavalo.
A osvetljenje?
Lojana sveća.
Ili petrolejska lampa!
Koristilo se zemljano, bakarno ili drveno po
suđe.
A svi ukućani jeli istim priborom. Čistoća. I nega tela? Kao sve ostalo!
Kupalo se u drvenim koritima. Pored ognjišta.
Ili amamima. Zimi.
A u Niškoj Banji. Leti. (143. 231)
Muškarci brijali jednom nedeljno. A žene stalno bojile kosu šišarkom u crno. I sahranjivali bez mrtvačkog sanduka. Jedni i drugi.
Leti su provodili "praznične dane u svojim vinogradimalojzima, ili se išlo sa celom porodicom po baštovandžinicama, gde su u hladu od vrba i žuborenja vode od dolapa ocevi pijuckali rashlađenu rakiju u pljoskama u vodi i mezetišući pri tom na isti način rashlađenim krastavcima. Majke i deca su se naslađivali za to vreme jedući krastavce do mile volje…" (33)
I rađajući decu "do mile volje".
Tuce.
I preko toga!
A u Nišu bilo još mnogo toga "preko toga".
Sredinom njegovom pružio se jarak.
Od Čaira do Nišave.
Da odvodi vodu.
I bare stvara.
Leglo komaraca.
I žaba.
Konjsko i volovsko đubre.
U gomilama.
Kraj hanova.
I u centru grada.
U avlijama.
Kućno.
Subotom da se zapali.
I izgori ako može.
A nužnici zatrpaju.
Kad se prepune.
I kraj njih drugi iskopaju.
Na domaku bunara.
S pijaćom vodom!
Gradske česme nedovoljne.
Žeđ da ugase stanovnicima Niša!
One neugledne.
U zemlju ukopane.
A narod brojan.
Od Turaka ostalo sedamnaest česama. (171) Isticala se Hajdarćehajina. Sa svojim natpisom:
"Njen hronostih, reče sveti tajanstveni glas, podigao je česmu koja se zove Selsebil!" (48) Donina česma pripadala boljim. A trbušni tifus bio čest. Među narodom. U njenoj okolini. (171) Imućniji kupovali vodu. Od sakadžija.
Sa izvora kod svetog Pantelejmona. (171) Po oslobođenju Niša od Turaka pristupilo se otklanjanju nečistoće. Od naroda. I vlasti.
Izneseno na hiljade kola đubreta. Sa ulica. I iz avlija.
I dovezeno zemlje i peska. Za posipanje. (137)
Tako je Niš "izmenio svoj palanački izgled i dobio oblik velikog grada sa širokim popločanim i asfaltiranim ulicama, lepo uređenim parkovima, modernim higijenskim zgradama, snabdevenim vodovodom i kanalizacijom, parnim grejanjem i drugim!" (1, 184)
1.1. 4. ZDRAVSTVENE PRILIKE
Niš "varoš nasilnika i roblja". (260)
Pakao usred raja.
Pri oslobođenju od Turaka! (147)
I leglo svih bolesti. (171)
Tuberkuloza.
Crevna oboljenja.
I venerične bolesti.
Stalno!
I razne epidemije (kuga, kolera, pegavi tifus).
Povremeno.
I pre.
I posle oslobođenja od Turaka! (85)
Zdravstvena služba u povoju.
Lekara gotovo nema.
Odnos prema njima čudnovat.
A prema bolestima nerazumljiv.
U 1893. godini zabeleženo:
"Naši bolesnici mučno su se rešavali da legnu u krevet sve dok ih bolest ne savlada. Obično se kočopere i bore na nogama dok ih snaga potpuno ne izda. Vladalo je nekakvo uverenje da ko pre legne teže ustane. Čak kod grozničavih bolesti, kao što je najčešći slučaj sa malarijom, bolesnik popije neku čašu jakog crnog vina i istrči nekoliko puta uz Goričko brdo te tako istera groznicu na znoj. A ako ne može više da izlazi iz kuće on leškari po minderlucima i šiltetima". (34)
Lekova napretek.
"Svakojakih".
A u upotrebi samo dva:
Sulfat (kinin).
I ingagi (ricinus). (33)
Sudbina uvažavana.
Ishrana neprikladna.
Cena hrane visoka u 1883. godini: jedna oka goveđeg mesa staje 0.80 dinara a jedna oka sira 0.60 dinara, a nadnica industrijskog radnika se ne približava sumi od tri dinara! (171)
Uzto "Nišlijajeujeluiodelučuvaran!" (261)
Prosvećenost nejaka.
U1890. godini samo 54.28% pismenih muškaraca, i 26.61% pismenih žena. (171)
MihajloMika Marković izjavio 1897. godine:
"Mi nažalost moramo priznati da naš narod i suviše slabo napreduje u zdravstvenom pogledu". (230)
Anton Zajiček podnosi mesečni izveštaj 1880. godine za 105 slučajeva smrti: 6 od trbušnog tifusa, 19 od variole vere, 65 od šarlaha i 15 od dizenterije. (162)
U niškom okrugu se s jeseni i zimi pojavljuju: šarlah, difterija i male boginje, a u letnjim mesecima: trbušni tifus i dizenterija. (162)
Od tuberkuloze i trbušnog tifusa "izumirale su čitave staronišlijske porodice, većinom njihov podmladak u cvetu mladosti". (171)
Najveća opšta smrtnost zabeležena u Nišu. Od svih srpskih gradova. Primera radi.
Umiralo 12.66 od tuberkuloze na 100 smrtnih slučajeva u periodu od 1895. do 1899. godine. (171) A izveštaji:
"Zaraze nema nikakve. Biva slučajeva groznice, tifa, raznih boginja u dece, šarlaha i gušobolja, ali sve se, hvala Bogu, svrši sa dva tri slučaja". (147)
U Srbiji!
Laza K. Lazarević javlja da nije bilo nikakve epidemije, ni najmanje rednje 1885. godine.
U Nišu! (219, 273)
A veneričnih bolesti ima.
Svuda po Srbiji.
Još 1860. godine stoji u aktu:
"… da se u varoši jako umnožava fenerija, i da su u tome uzrok Mileva, kod Uroša mehandžije, spram kasarne, Marija, kod Đoke Flečka, t. nazv. 'Zlatne rupe', Maca koja često doće u Zlatnu rupu, no sedi prifatno, i Lenka, kod Đure berberina, u kafani u Paliluli…" (219)
A magistrat okružja gurgusovačkog piše Sovetu. U vezi sa pojavom sifilisa:
"… ova rodu čelovečeskom i zdravlju ubitačna bolest sve veći mah uzima. Žalostno je videti po svima selima da jedna trećina, staro i mlado, tom bolestiju strada. Jošt je žalostnije mladež obojeg pola, koje bez nosa, koje bez usnica, videti od koje će se budući priplodi roda čovečeskog raćati…" (219)
Veneričnih bolesti u Nišu i Leskovcu.
Ponajviše!
S jednom razlikom.
U Leskovcu se vodi tačan nadzor.
U Nišu "se prostitucija trpi samo u mehanama za vojnike i zanatlije!" (162)
Razne epidemije svraćale često u Niš. Najteže se vezivale za kugu. koleru i pegavi tifus. (152)
Ostalo zabeleženo:
"Kužna bolest toprv u Nišu pre nekoliko dana pokazala i da svaki dan po nekoliko duša, kako od hristijana, tako i od Turaka, umiru…" (178)
A nešto ranije iste 1837. godine i:
"Kužna bolest već i u Nišu i to na Stambol kapiji i Jagodinmali pojavila se, zbog čeg je i paša u Medoševce, vladika u manastir Gabrovac, a Hadži Đoka u Čivluk izišli su…" (178)
Epidemija kuge 1838. godine kosila po stotinu duša dnevno.
I uništila jednu trećinu stanovništva Niša. (175)
A Vuk Karadžić zabeležio:
" Kuge imaju svoju zemlju (gdje samo one žive), pa ih Bog pošalje amo kad ljudi zlo rade i mnogo griješe, i kaže im koliko će ljudi pomoriti!" (65)
Nisu valjda žitelji Niša zbog toga toliko stradali?
Epidemija kolere javlja se u Srbiji 1831., 1836., 1848., 1849. i 1859. godine. (152)
Najteža epidemija kolere nikla na Ovčem polju 1913. godine, onda preko Velesa, Skoplja i Kumanova preneta u Niš.
A znanje o njoj:
"Kolera nije prilepčiva bolest. No, zato opet valja svima kuću čisto držati i svaki dan je kaditi sirćetom!" (219)
Najstrašnija epidemija pegavog tifusa 1914. i 1915. godine.
Pojavila se na "vojišnoj" liniji UžiceMladenovacValjevoLazarevacBeograd, a odatle opet preneta u "staro leglo Niš". (219)
Od pegavog tifusa umrlo preko 160.000 lica. (241) Jedan savremenik zapisao:
" Bolest se sve više širi, mre i voiska i u narodu. Uzima maka zaraza, od koje će mlogo da pomre redak je slučaj da se neko razboli pa da ne umre. Ko jednom legne bolestan, više se ne diže mre. Gotovo smo se po broju raspolovili…" (24)
U Nišu je "carovala smrt!" (94)
Tako je to bilo.
"Važno je da se kreće, onda se nešto dešava". (105)

1.1.5. SOCIJALNO STANjE
Vreme prolazilo.
Uslovi življenja se menjali.
U Srbiji.
I Nišu.
Ne za sve.
Uvek je mnogo imalo onih koji su imali malo.
Za ovaj zemaljski život!
Njihov broj se razlikovao.
Od vremena do vremena.
A nazivi.
Uvek isti:
Bezprizorni.
Prosjaci.
Nagrđeni.
Invalidi.
Samohrani.
Siročad.
Siroti.
Begunci.
I kako već ne.
Od oslobođenja 11. januara 1878. godine. Na ovamo!
Odseljenjem Turaka iz Niša 1878. godine novac se odlio.
Oni su svoja imanja prodavali.
Tako je "niška čaršija iz tih uzroka i pod teretom rata 1885. bila znatno ekonomski posrnula…" (232)
Vlast malo štošta preduzimala da prilike poboljša.
"… davali su savete i pljuvaonice narodu, isticali ubitačnost tuberkuloze i ostalih bolesti, podeljivali bi svojim siromašnim stanovnicima kinine i po školama govorili deci o štetnosti vlažnog stana i nedovoljnog ishranjivanja…" (171)
Oištinski budžet bio stalno u deficitu.
U1893. godini preko trideset hiljada dinara. (82)
U ovom budžetu ni pomena "o socijalnoj higijeni, o zbrinjavanju iznemoglih i napuštenih, o staranju za decu".(171)
Zar to ne kaže slučaj Anastasije Dimitrijević.
Prve niške učiteljice.
Vaspitavane od Spiridona Jovanovića.
Od detinjstva paralisane leve ruke i leve noge.
Vršila četrdeset godina učiteljski poziv.
Tri godine pre oslobođenja od Turaka prestala da radi.
A postala potpuno gluva. I delimično slepa. (179)
Kneginja Natalija je pomaže sa šesnaest cesarskih dukata.
A Anastasija Dimitrijević piše Stojanu Novakoviću:
"Ne znam kome da se drugome za pomoć obratim do Vama, gospodine ministre, Vas najučtivije i najponiznije molim, smilujte se na me siroticu i s prizrenjem na moj toliko godišnji rad izvolite narediti da mi se iz državne blagajne kao penzija ma i najmanja mesečna pomoć izdaje. Milost, milost, gospodine ministre, i opet velim odobrite mi i najmanje blagodejanje, ja ću biti iz sveg srca blagodarna. Odobrite mi malu pomoć samo da mogu najnužnije potrebe imati dok još za ovo nekoliko dana budem svevišnjem dušu dala".
Narodna Skupština Srbije joj odobrava 300 dinara godišnje pomoći.
A knez Milan 31. marta 1881. godine potvrćuje. (179)
Osloboćenjem Niša nestaje Čerkeska mahala.
Na prostoru kraj Kliničkog centra.
Srbi im kuće podizali.
I po pet groša odvajali. (285)
Takva vremena bila!
I penzioni sistem imao svoja vremena.
I bio ogledalo prilika u državi.
U 1909. godini samo 126 penzionera!
A Niš 1910. godine ima 24.949 stanovnika.
U ratovima stanje gore.
U 1915. godini naće se zapisano:
"… sa teškim srcem i jedinom nadom u Boga, jadni begunci ostaviše svoja ognjišta. Starci, žene i deca stadoše begati gomilama… sa koliko bola i saučešća mislim na onu jadnu decu… polunaga, sa ćonovima pocepanim, u prljavim haljinama koračahu ta deca držeći se za majku, koja često u naručju nosila odojče… dete, podignuvši svoje nevine oči k meni, pruži mi svoju ručicu i reče 'čičo, daj mi hleba'. (213)
I posle osloboćenja Niša 12. oktobra 1918. godine teške socijalne prilike.
Grad pun ratnih invalida.
Radničke novine od 13. septembra 1919. godine pi
sale:
"… invalide sada niko ne poznaje. Oni su odbačeni i prezreni. Oni treba da imaju prvenstvo u ovoj zemlji, jer je ova država podignuta i osloboćena na kostima njihovim i njihove dece…"
Izveštavajući sa protestnog zbora ratnih invalida u Nišu!
Popisom u Srbiji 1879. godine utvrćeno 10540 socijalno ugroženih i nagrćenih:
slepi - 737,
gluvonemi - 1426,
siročad bez roditelja - 3533,
vanbračna deca - 903,
neizlečivo bogalji - 2121, i
iznemogli i bez hranitelja - 1820. (217)
Tako išlo kroz vreme.
I na isto izlazilo.
Jedna stara ruska poslovica kaže:
" Ako ideš brzo sustićićeš nevolju,
ako ideš sporo nevolja će tebe sustići!"

1. 1. 6. ISLAHANA
Svaki stvor ima život svoj. I svaka stvar.
A Islahani misterijom ogrnut. Nazire se početak. Negde izmeću 1861. i 1864. godine. U vreme Midhat-paše.
"Najinteligentnijeg" turskog zapovednika Niškog pašaluka. (114)
A nagađa kraj posle 1890. godine.
Posle smrti kralja Milana Obrenovića.
U spisima Midhatpaše ostalo:
"Uz pomoć izvesnih dobrotvora nezbrinuta hrišćanska i muslimanska deca i siročad skupljena su i smeštena u posebnu ustanovu. Postavljeni su učitelji, vaspitači koji su vodili brigu o njihovom vaspitanju i izučavanju zanata… Sredstva potrebna za njihovo izdržavanje iz dana u dan su se uvećavala. Uporedo sa porastom prihoda ove ustanove raslo je i brojno stanje njihovih štićenika, koje je ubrzo premašilo od stotinu članova. Pošto je ova ustanova bila nova u našim krajevima, nije joj se mogao lako naći prikladan naziv… Zato je ovom zavodu dato ime Vaspitni dom…" (15)
"Svaki vek ima svoje smelosti". (113)
Svaka ustanova tačnu predstavu.
O Islahani izdeljena!
I nerazjašnjena.
Vaspitni dom.
Zanatski dom.
Ili bolnički dom. (15, 33,179) Ili je vremenom menjala uloge. I služila različitim ciljevima. Pre oslobođenja. I posle.(50)
Jedan namernik zabeležio:
"… za vreme turske vladavine postojala je Islahana zanatlijska škola, izdržavana od Opštine (podignuta na opštinskom planu): Pretvorena posle oslobođenja u bolnicu". (179)
Jovan X. Bogdanović ostaje određeniji:
"… na mestu današnje muške gimnazije bila je jedna poveća zgrada na spratu zvana Islahana, kao neka građ. boln. i azil za maloletnike, ali nije od Srba nikad iskorišćavana…" (33)
Islahana sagrađena na placu površine 11785 m2.
Na tom mestu danas se nalazi gimnazija "Stevan Sremac"!
Međutim, prema podacima iz 1890. godine Islahana služi sanitetu vojnom:
"Islahana, kojoj je zadnji trakt sasvim srušen, a prednji se u vrlo nesigurnom i rovitom stanju nalazi, služi kao administrativna zgrada. U njoj su smeštene: kancelarija, apoteka, kujna i stan vojnika Moravske bolničarske čete…" (219)
Ostaje dilema.
Ako bi Islahana bila prihvaćena kao građanska bolnica posle oslobođenja ona bi bila preteča Okružne bolnice u Nišu.
Takva mogućnost malo verovatna.
Prema naznačenim navodima.
Čovekova misao luta.
Podozrenja se gomilaju!
A kraj Islahane mnogo verovatniji.
Otužan.
I ničim zaslužen.
"Zbog napaćene gamadi spaljena". (179) Dok je zlatousti mesec nad gradom dremao! "Ta prošlost i ta budućnost sačinjene su od neke i nečije sadašnjosti, da je i ova naša sadašnjost jednom bila budućnost i da će se nekad zvati prošlost!". (23)
1.1.7. SRPSKO LEKARSKO DRUŠTVO
Želja i ništa. Dugo tinjala. Na pustom prostoru. Kod šake lekara. Potporu da nađu.
"Sve brige i nesane noći nosili su otvoreno na licu". (245)
Kako da osnuju društvo koje će im život značiti!
Vladan Đorđević, prožet "strašću za javni posao", pristupa poslu.
U zajednici sa trinaest lekara (Aćim Medović, Sava Petrović, Jovan Valenta, Đorđe Klinkovski, Bernhard Bril, Josif Holec, Josif Pančić, Jovan Mašin, Petar Ostojić, Panajot Papakostopulos, Marko Polak, Mladen Janković, Julijus Lenk).
I jednim zubarom (Ilija Ranimir).
Šarolikog nacionalnog sastava (Srbi5, Česi3, Nemci2, Poljaci1, Slovaci1, Grci1).
Da osnuje Srpsko lekarsko društvo. U Beogradu 22. aprila 1872. godine. Kad je prolećno sunce zemlju milovalo! Tako su želju ispunili. I cilj ostvarili za koji su živeli. A "živeti bez cilja, to znači prepustiti se slučaju".(259)
I donesu Ustav. S idejom vodiljom:
1. Da se i u nas jednom začne lekarska književnost.
2. Da se poziva i srpska misao na samostalan kulturni rad.
3. Da se osnuje "srpsko ognjište za nauku". (56,230) Ustav lako odobren.
Od ministra unutrašnjih dela, koji je naredio upravi varoši Beograda "da ona ne zabranjuje Društvu sastanke i rad dotle dok se bude kretao u granicama svoga Ustava".
A Srisko lekarsko društvo teško prihvaćeno.
Stalno lebdelo pitanje:
"Da li je to zaista Srpsko lekarsko društvo ili je to Društvo beogradskih lekara". (56)
Dragutin Petković, upravnik Pasterovog zavoda u Nišu, napisao 1904. godine:
"… beogradski lekari obrazovali… obuhvatajući celokupnu srpsku medicinu u svoj delokrug, samo za sebe zadržavajući pravo redovnog članstva, a svima drugima van Beograda, dajući pravo dopisnih članova, daju im i dozvolu da kao gosti mogu dolaziti na sastanke… Ovakav sastav našeg Društva ne odgovara ni pravdi, ni kolegijalnosti, ni onome nazivu 'Srpsko'…" (227)
Novi Ustav Srpskog lekarskog društva od 1905. godine skupio sve lekare u jednu organizacionu jedinicu!
Na godišnjem skupu Srpskog lekarskog društva u Beogradu 1911. godine jedna gruia lekara (Aleksa Stojković, Pavle Jeftić, Mihajlo Petrović, Eva Haljecka, Jovan Bogdanović, Dobrivoje Ger. Popović) predložila da se "ustanove pododbori Srpskog lekarskog društva u okružnim varošima kamen temeljac za buduću zgradu naše organizacije". (230)
U 1921. godini osnovan u Nišu. (280)
Srpsko lekarsko društvo!
Stvaralačkim radom ispunjeno.
Svetlim trenucima obasjano.
"Pod nepomućenim nebesima plavim!" (280)
U trajanju svome!

1.1.8. CRVENI KRST
Čovek čoveku čovek. Svakad. A nečovek. Nikad.
Tako Bog odredio! Čovek prepravio. Sve izmešao. U raznim količinama. I vremenima različitim. Zar to ne kažu spisi stari? Ratova napretek. Stradanja nezabeležena. Raznolike bolesti. I zastrašujuće.
Strašni pomor namernik nikako da prebroji.
Ni u miru.
Kad mu želja nadoće.
A jadi dušu pritegnu!
Neko nije mirovao.
I mirio se.
Vladan Đorđević!
Osnovao Srpsko društvo Crvenog krsta za dodeljivanje pomoći ranjenicima i bolesnicima 6. februara 1876. godine. (213)
U oslobođenom Nišu od Turaka "susreo se sa problemom ranjenika, obolelih od šarlaha, siromašnim stanovništvom koje je gladovalo, i ostalim teškim socijalnim problemima". (213)
Preko četiri stotine ranjenika!
Njegovom inicijativom formira se 7. januara 1878. godine Pododbor Crvenog krsta u Nišu. (210)
Uz svesrdno zalaganje Koste Pavlovića.
Načelnika Okruga niškog!
Predsednik postaje Todor Antanasijević.
Turska vojna bolnica ostala u velikom neredu.
Članovi Pododbora Crvenog krsta dali se na posao.
"U roku od sedam dana bolnica je osposobljena za prijem ranjenika i bolesnika". (215) Pomoć prikupljena.
U izveštaju o radu Srpskog društva Crvenog krsta od 6. juna 1878. godine stoji "da je malo koja Nišlika ostala a da nije dala ponuda, priloga, ili da nije i lično pomagala pri spremanju i izradi rublja za bolnicu. U prikupljanju novca i stvari bila je javna solidarnost građana sve tri veroispovesti, pa i sami Cigani priložiše neku sumicu".
I kneginja Natalija brine o ranjenicima. I pomaže. (109,110)
Već 18. januara 1878. godine počinje prijem ranjenika i bolesnika. (213)
A 7. novembra 1887. godine izgrađen Društveni dom nedaleko od železničke stanice Crveni krst.
" Sve do 14. oktobra 1944. godine, dakle punih 48 godina (sa prekidima za vreme okupacije), Društveni dom je korišćen za potrebe niškog Pododbora Crvenog krsta".(215)
Ređaju se ratovi.
I pregnuća Pododbora Crvenog krsta.
Pre Prvog balkanskog rata Glavni odbor Srpskog društva Crvenog krsta štampa proglas:
"Narode srpski! Pritekni u pomoć tvom Crvenom krstu! Dokaži i četvrti put da ti je duša velika, da ti je srce milostivo…"
Krajem avgusta 1914. godine u Nišu ima oko sedam hiljada ranjenika i bolesnika.
Po gradu se rastura poseban oglas:
"… boj se bije na zemljištu cele Evrope. Boj se bije da se reši hoće li nas biti ili neće! Vojnike, koji taj boj biju i koji dopadnu rana i boleština, moramo iz obzira čovečanstva i iz osećanja ljubavi prema bližnjem svome nežno previjati i neumorno negovati i vidati…" (213)
Kada se pojavila epidemija pegavog tifusa Srpsko društvo Crvenog krsta navodi u proglasu:
"Milosrdne sestre! Milosrdna braćo, pohitajmo u bolnice. Negujte, pomažite, spasavajte bolesnu braću svoju! Jedan ćeneral, komandant divizijske oblasti, vapije za pomoć i traži bolničko osoblje da mu šalje Crveni krst…"
A 1925. godine ocena Srpskog lekarskog društva:
"Razne infektivne bolesti, unesene od strane neprijatelja u našu zemlju, naročito pegavi tifus, brzo su zahvatile i uzele veliki mah… požar se mogao ugušiti jedino sopstvenim telima i srpski lekari golih ruku i nezaštićeni bacili su sami sebe u zarazu da bi je ugušili, i ugušili su je … "
I posle Prvog svetskog rata niške prilike teške. (89, 90)
Radničke novine od 27. januara 1919. godine obzna
njuju:
kao kruna svim teškoćama i nesrećama dolaze strašne boleštine. Masa siromašnog sveta pada od najraznovrsnijih bolesti, pada kao snoplje… i tako se trpi i muči, pa ko umre umre, ko ostane dobro i jeste…"
A Pododbor Crvenog krsta u Nišu ostao.
I briga njegova za onemoćale!
"Kad čovek nema u šta da se nada, ostaje mu nada u milost". (200)

1. 1. 9. VOJNA BOLNICA
"Ja znam tvoj koren, ali iz kojeg zrna senka tvoja niče, biljna lepoto dugo nevidljiva, u semenci udaljena". (163)
Koren Vojnoj bolnici znan.
Dve vojne bolnice zatečene prilikom oslobođenja Niša od Turaka: jedna kod Ćele Kule, druga na leskovačkom drumu. (159)
Od njih se formira, kao prva ustanova u oslobođenom Nišu, Velika niška vojna bolnica. (71)
Veoma lako. Naizgled. I brzo. Očigledno.
Načelnik saniteta Vrhovne komande Srpske vojske Vladan Đorđević podnosi referat načelniku Vrhovnog štaba 7. januara 1878. godine sa predlogom "da se u Nišu otvori velika vojna bolnica za hiljadu bolesnika i ranjenika".
Načelnik Vrhovnog štaba prosleđuje zahtev vojnom ministru "da odobri nužne kredite za izdržavanje velike vojne bolnice niške".
Ministar vojni, 9. januara 1878. godine odobrava 400 dukata mesečno za bolničku hranu, pranje, osvetljenje, ogrev, kancelarijske i ostale troškove, i posebna sredstva za plate sanitetskog osoblja. (160,180)
A osoblje?
Vladan Đorđević upravnik.
Tri primarijusa: Laza Stevanović, Dimitrije Popović i Đorđe Dimitrijević. I dva lekarska pomoćnika.
A krajem 1878. godine već: 6 lekara, 9 lekarskih pomoćnika, jedan apotekar, 5 apotekarskih pomoćnika i 236 bolničara. (180)
I. šest stotina postelja, apoteku, skladište lekova, kuhinju, perionicu bolničkog rublja i magacin bolničkog pribora. (180)
Vojna bolnica menja prostor.
Kadar.
I ime.
Samo su uspesi ostajali nepromenjeni.
U 1889. godini sagrađena tri nova paviljona. (20)
A Mihajlo Petrović 1897. godine postao prvi hi
rurg.
Sve ratove dočekuje spremna, "sposobnija da podnese glavni teret u zbrinjavanju ranjenih…" (180) I bolesnih. (286)
Naročito u Prvom svetskom ratu, kada se pojavila " bela uš u punome sjaju…"
Moravska stalna vojna bolnica postaje najveća u Srbiji za lečenje pegavog tifusa.
Pomor?
"… mrtvi se ne saranjuju već nekoliko dana, jer je nastala pometnja među onima što prave mrtvačke sanduke, što odnose na groblje, što kopaju rake…" (94)
"Smrt i život bili su postali jedno, a iz smrti i života, koji su zemaljski, nastalo je nešto novo, nešto blaženo, što se samo oseća, ali ne saznaje nikad…" (76)
I 21. oktobra 1915. godine Moravska stalna vojna bolnica ostavlja 1300 teških ranjenika i bolesnika Američkoj sanitetskoj misiji.
I u izgnan kreće.
"Spas je bio daleko, a snaga na izmaku". (116)
Čovek na aveti ličio.
"Na gomili kostiju komadi odeće, šinjel dopire do zemlje, o ramenu torba… na glavi velika, ko zna čija, šajkača pokriva čelo, doprla do obrva. Lice ispijeno, mučeničko, slomljeno nesrećama… Na tom licu ogledala se istorija patnje naroda…"(70)
Moravskoj stalnoj vojnoj bolnici pridodaju 21. januara 1916. godine Čačansku i Pirotsku rezervnu vojnu bolnicu. (222)
Smrt Vido prigrlila.
"Odmah na ulazu u šator, još niste očima ništa videli, vas nešto vraća natrag, napolje iz šatora. To je smrad, ali osobit i specifičan… do šatora je i kapela. Tako se zove jedan prostor više šatora, ograđen šatorskim krilima i žbunjem, obeležen velikim pobodenim drvenim krstom…" (222)
"Gomila ljudskih leševa, naslaganih kao metrena drva, u dobrom redu… ona je iznad visine čovečijeg rasta… tu se slažu i donose sa Ostrva smrti preko celog dana, a sutra će doći francuska naročita ukupna lađa, da ih odnese na krajnji jug ostrva Krfa… . (91)
Oko sedam hiljada Srba počivaju na dnu Jonskoga mora.
"Sedam hiljada majki i seja srpskih nosiće crno ruho, sedam hiljada suza proliće se… sedam hiljada porodica uzalud će čekati svoga branioca, svoga hranitelja… on je umro u tuđini kao tuđin… (51)
Po završetku Prvog svetskog rata obnovljena je Vojna bolnica kod Ćele Kule kao Bolnica Moravske divizijske oblasti, a po završetku Drugog svetskog rata kao Bolnica Niškog vojnog područja, i, kasnije, Niške armijske oblasti. (180)
Vojna bolnica!
Savremeno oblikovana.
Ponos vojnom sanitetu.
I gradu Nišu!

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License