1 4 Slicice

1. 4. SLIČICE
1. 4.1. NA NIŠAVI VODENICA STARA
Sve se menja.
Po zapovedi Boga.
Ili nauma čoveka.
S božjim blagoslovom.
Nekada se istumba.
Čovek krene sam.
Mimo božje saglasnosti.
Ako proceni da će mu takav potez dobit doneti.
Primera napretek.
I u ovoj sredini.
Alil-beg!
Čudan čovek.
Možda i nije.
Koliko njih bi slično učinilo.
U ovom svetu izvrnutom. Čovek je čovek.
Svuda isti: na vrhu, u sredini i na dnu. Napravio Alil-beg vodenicu na levoj strani Ni-šave sa više vretena.
Nizvodno od mosta staroga. Tu pustio koren.
I begovski živeo, dok su Turci sila bili, a Srbi zapomagali.
I knezu Milošu pisali:
"… molimo Boga za tvoje zdravlje. Ti i Bog danas. Sirotinja kuka i plače do Boga se čuje. Danas što se zu-lum počinija…" (147)
Nosio Alil-beg u sebi osećanje moći i sigurnosti od roćenja.
Nije bio "beskućno ptiče na suvoj grani". (3)
Niti znao za jalove dane.
Istrajno mislio.
Otresit.
I samouveren.
Svoj dah podesio kao donji kamen. U vodenici staroj. Onako žmirkavih očiju. Oštrog pogleda. Proračunatog osmeha. Smaknutih brkova.
Dok je nos zauzimao najviše mesta na žutom licu. Zahvaljujući prirodi. A prošireni podvaljak. Zahvaljujući lagodnom životu. Bio važan čovek Niša!
Niš se sasvim izmenio 11. januara 1878. godine.
"… od kako je Niš u našim rukama, neugodno je Turcima Nišlijama da u njemu žive… do juče aga i go-spodar raji, a sad raji ravan, nekako im se ne dopa-da…" (178)
122
Sada oni knezu Milanu:
"Bog pa ti, Gospodaru. Naše kuće i naše poro-dice, sve je to sad Tvoje; mi za drugog starešinu ne znamo. Što god zapovediš, mi ćemo činiti, samo da nas čuvaš da ostanemo svaki na svome mestu…" (67)
Alil-beg menjao sadržaj i tok misli.
Svakim danom bio bliži srpskim vlastima.
Naumio poklon da učini.
U zoru.
Pri bućenju.
Toliko da da.
I zaustavi se:
"Alil-beg, vodeničar, iz Niša, poklonio je srp-skoj vojsci 500 oka ječma, u znak svoga poštovanja i odanosti spram vladara. Zbog toga ministar vojni, po nalogu knjaza, izjavljuje Alil-begu javnu blagodarnost" (Srpske novine od 4. marta 1878. godine). (93)
"Zašto čovek ne može da bude plemenit i uzvišen, zašto je takav samo u trenucima krize?" (40)
Ušao Alil-beg u godine.
Živeo još.
Ali bio bliže smrti nego životu!

  • * *

Stara vodenica postala vlasništvo Sotira Čohadžića, trgovca, a, potom, Radenka Dragojevića, poslanika, da bi 1898. godine propala za vreme velike niške poplave. (88)

1.4.2. DRVENI MOST
Most kao most! Veže obale. Zbližava ljude.
123
Spaja osećanja. Život čini ugodnijim. Potpunijim. I lepšim.
A drveni most na Nišavi?
Iz Stambol kapije vodio ka raskršću kod Pašine džamije, svakako najlepše od trinaest u gradu. (204,257)
A sužnje u tvrđavu na stratište.
Od večernjeg do jutarnjeg mraka, dok se odsjaj zvezda ogledao u smirenoj Nišavi.
Tako se uloga izmetnula.
I postala smrt ili život.
Mnogi usmrćeni ležali su na mostu. Ili na kolcu
stajali.
A neki živeli od mosta. I na mostu. Od trgovine. I još koječega.
A "… svaki dan bio sličan drugim danima, kao što je kap jesenje kiše slična drugim kapljama jesenje kiše…" (190)
Na mostu.
Prolaz tesan.
Čovek s raširenim rukama strane da dohvati! Po ivicama, celom dužinom, načičkani turski du
ćani.
Na ćepencima trgovci skrštenih nogu. Viču iz sveg glasa:
"Bujrum, efendi! … Bujrum rahatlokum, sas ćulmiris iz sred Stambol … Bujrum, gazda, sakaš leblebi, tatli, malebi … Ćev ti kadaif … Za bešl'k, čerek medžedi, ili krk para … Za koliko sakaš… Bujrum! (88)
Sve imaju.
Ništa ne fali.
Glasovi izmešani.
Gugutavi.
Hrapavi.
Piskavi.
U sumraku malo prignječeni. Dok se tišina niz Nišavu valja! Svako se kobeljao kako je mogao. I koliko.
Poneki je mogao i ćavola da prevari.
Samo da opstane!
A kad noć osvoji.
Gužva splasne.
Mesečina po Nišavi pljusne.
Sve zamre.
Trgovce san obuzme.
Kad petlovi u gradu stanu da se dozivaju oni stali na noge u svojim dućanima. Narod uzvrveo. Počeo dan. Bez izgleda većeg.
125
I imena izgleda. Ispod mosta:
"… tužno stoje vrbe iznad vode mutne, hladni vetri mrse zelene im kose …" A iznad mosta:
"… napred je čista i lepa prostorija, pijaca jedna, levo su oba dvora, stari i novi. Desno jedna vodenica kojajošnijepomaknuta (261), a"… neprekidno polje krovova protkano je zelenilom bajnog drveća, koje prepliće celi grad, i koje mu daje milo, prijatno lice …" (12)
A ceo grad da stane u jedan pogled čovekov!

  • * *

Drveni most sagradio je Mehmedpaša 1619. godine.
Srušen oko 1895. godine.
Ležao na 20 metara ispred Stambol kapije.
Bio dug 65 metara.
Počivao je na tri kamena stuba u vodi i dva na obalama.
Teška hrastova konstrukcija! (88)

1. 4. 3. SEVDAH OD TALASA JAČI U Nišu.
Šarenilo od naroda.
Da takvoga u Srbiji nema!
"… Srbi su odžakovići. Posle ima Turaka, Jevreja, Cigana, Jermena, cincarija i Grka, Arnauta i to ne jedandva … sad se vića, poredovih orijentalnihtipova, i Nemaca, Francuza i Talijana …" (261)
Različiti u mnogome.
Slični u navikama.
Često.
I u turskim vremenima!
Kod prvoga stuba, Mehmedpašinoga mosta, na levoj obali Nišave, podigao Turčin kavanu "Bejkos". Bučnu. I razvratnu.
I udesio da voda za vodenicu kraj terase teče "i tom prilikom da voda žubori pored gostiju … do kojih će u isto vreme da dopire i jak šum vodopada Nišave na jazu, i da tako prijatno uslavljuje one goste koji na terasi srču toplu kafu, puše tutun i slade mastiku anasonliju, koja pobeli kao mleko kad se u nju sipa malo vode …" (88)
Do mesta na terasi se teško dolazilo.
A do sevdaha lako.
Čim se začuje zaglušni zvuk zurli, gočeva i daira. I popusti nadzor razuma. Tako se gost nasluša istočnjačkih melodija. I nagleda "zapaljivih" čočeka. Jer " bolje je ispiti život na dušak, nego ga sisati kap po kap" (3) Ona? Ljupka. Vižljava. Visoka. Mlada.
Bez jasnih životnih pojmova. A jasnoga životnoga poziva! Onima okolo lepo. Pored nje. I zbog nje.
Njihova osećanja su samo njihova. Blaženi neopisivo. U želji sjedinjeni. Raširenih očiju. Usta otvorena!
Ona se lomi, uvija, vrti i draži. Noge razigrane. Trbuh još više. Ko da odoli?
Svako misli da igra samo za njega. I samo njega gleda. Očima koje nikuda ne gledaju. Ili gledaju tamo kuda niko ne gleda. Igra plamsa, i kad se učini da će buknuti plamen, sve se stiša.
Kao po nekom unutrašnjem pravilu.
I začuje "ah".
Iz svih muških grla.
Dok gledaju kroz duvanski dim kao naglo probućeni iz čudesnoga sna!
Sutra će pričati kako im valja rastegljivo i sladostrasno.
Lenjo kreću domu svome, dok se sunce sramežljivo pojavljuje sa Gramade i iznad Knez Sela.
A kavana "Bejkos" ostaje da se tišinom odmara!
Kavanu "Bejkos" uzeo pod zakup od Turčina Sava Valjevac i žena mu Draga.(88)

1.4.4. IDU DANI
Uzalud upravnik Okružne bolnice u Nišu nebo molio.
Za razumevanje. I pomoć.
Mrak nasrnuo sa svih strana. Izlaz se nije video. Nevolja pritisla.
U mengele stegla! Upravnik srcem mislio. Nada se gotovo zatrla. Ostao nejaki vapaj: " Bože, seti se nas!". Između sna. I jave.
Samo ništa stajalo. Svakojako se patilo. A naročito kad se ništa nema. I kad se nerazumno srce sretne. A upravnik?
"Bio je u svojoj nesreći velik i u svom sudu prav i nepogrešan!" (21)
I strpljiv kao slepi miš.
Kad mrak očekuje!
Gospodar neba bio zauzet.
Nije čuo lelek bolničke nejači.
Venuo upravnik ove zime kao jabuka na polici svake zime!
Sabrao se u sebi.
Šta će drugo!
"Čovek je mnogo puta nadmudrio život kad je život verovao da ga je potpuno zarobio!" (30) On onako mlad. A teret star.
S njim se nosio "jer samo onaj poznaje život u celini ko poznaje i njegove tegobe. Tek nevolja daje čoveku njegovu punu udarnu snagu!" (46)
I 17. januara 1920. godine napisao ministru narodnog zdravlja u Beogradu:
"… ova uprava ima čast izvestiti gospodina ministra da je primila akt br. 330 … sa kojim je rešenjem okončano pitanje štajer vagona, koji je odneo g. dr Zdravko Ivković. Isto je primljeno k znanju. Ali kako nije doneto nikako rešenje za uzetih osam vola i osam konja, koji su takođe oterani po narećenju g. dr Ivkovića sa I zavojištem Moravske divizije. Ova je stoka ostala po uvićavnosti mrskog i varvarskog neprijatelja, jer je i sam neprijatelj uvideo da ova bolnica, koja ima preko 250 300 bolesnika, ne može uredno da se snabdeva sa potrebnim namirnicama, ako nema dovoljan broj zaprege kola i volove, itd. Naše vojne vlasti umesto da ovo zaštite, jedino imanje ove bolnice, što je neprijatelj ostavio, jer je i ranije bila bolnička svojina, one su raznele i rasturile i ovu bolnicu ostavile bez svoje sopstvene stoke. Ovoj upravi neophodno je potrebno da se za uslugu bolnice i to: za izbacivanje nužničke nečistoće, pomijare, bolničkog ćubreta, prenos hleba, mesa, drva sa želježi. stanice i sve druge bolničke potrebe, vrate ako ne više ono najmanje šest vola i dva konja …" (106)
Sirota bolnica.
Od kada zna za sebe.
Život se žurio.
Ona morala da čeka.
Izgubljeno vreme se u plač dalo!
"… ljudi većinom mrze da se sreću s tućim mukama muke zaudaraju!" (30)

1. 4. 5. TUGA EVE HALjECKE
Žena koja je obeležila epohu!
Zbir čudesnih vrlina.
Takvu je Bog dao.
Kad je majci život oduzeo. (280)
Roćena da stvara.
U nekazanom roku.
Rešena da daje.
Celoga života.
"Razli ona vredna dela po jugosloveiskim prostorima. Kao nabujala reka snagu svoju u stotinu vrtloga". (280)
Ona lekarska!
Vremenu ne dade da stane.
Ni predahne.
Nemerljive kulture.
Izuzetne inteligencije.
Primerne borbenosti.
I ievićene preduzimljivosti!
Stvara ginekološkoakušersku službu, bori za prava žena u medicini, vrši prvi "carski rez" na jugoslovenskim prostorima i rukovodi bolnicom u najgorim vremenima, dok je duvar bolnički plakao. (280)
Bila Eva Haljecka s one strane same sebe!
A kad vreme odmaklo.
I ostalo malo života u njoj.
Njoj i to malo bilo mnogo.
Radila bez odmora.
I počinka.
Sve dok rujna zora ne spusti kapke snene! Brige uvrh glave.
"Živeti nije lako, i na svetu često dobro nije!"
(108)
I kod kćeri Vere. U majke jedine. Kao upis lepe. Rudasta kosa. Oči bademaste. I šta još ie.
"Zvezdanog neba i ljudskog lica nikad se čovek neće moći nagledati!" (22) Uz majku se privila. U bunilu mladalačkog srca. I francuskoj pometnji. (106) Zar je Vera drvo bez korena?
Uzdala se majka u svoja dela. Manjak lekara. I prijatelje svoje.
"Ko ima prijatelja nikada neće biti u nevolji". Misli krenule do 1909. godine. I sve godine redom.
Kroz koje je išla neprohodnim putevima.
Pogledala zamišljeno uvis.
U nadi da će i Bog razumeti.
Ona već odobrila Verin naum:
"… do jula 1920. godine bila sam francuski pitomac za medicinu, i do tog vremena sam svršila četiri pune godine medicine sa svima položenim ispitima. U julu 1920. godine mi je oduzeta stipendija… usled ukidanja državnog kursa i naglog pada valute dinara, dalje izdržavanje i plaćanje školskih troškova mi je savršeno nemoguće i, prema tome, ja bih morala prekinuti dalje školovanje. S obzirom na to da je meni potrebna još samo jedna školska godina do završetka medicine i dobijanja doktorata, čast mi je moliti Ministarstvo da me materijalno pomogne davanjem stipendije ili državne pomoći." (106)
Sve se završilo za šest dana.
Na relaciji NišBeogradNiš.
Da živi stvor ne poveruje!
Zahtev Vere Haljecke Petković, preko Okružne bolnice, poslat Ministarstvu narodnog zdravlja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca 16. septembra 1921. godine.
A 19. septembra 1921. godine stigao odgovor ("… Ministarstvo nema budžetske mogućnosti da gđici Veri X. Petković, stud. med., da pomoć za završavanje studija, a stipendija joj se uopšte ne može dodeliti.. ")
I 22. septembra 1921. godine Okružna bolnica saopštava nepovoljni ishod zahteva. (106)
Kratko.
I jasno!
Eva Haljecka se upe da rekne:
mO,Bože!"
Usne se micale.
Po navici.
A reči oklevale.
Suzama pokvašene.
I kad ih izgovori jedva svoj glas poznade!
Očaj joj se udvojio.
Nikako da se u pamet dozove.
Shvata da ne shvata!
Sunce se odjednom zaseni.
Čopor rasečenih oblaka krenu u gluvarenje po nebeskim predelima.
A Kafkine reči odnekuda doleteše:
"Sve što je mogućno to se dogodi; mogućno je samo ono što se događa!"

1. 4. 6. SLUČAJ BOLNIČARKE JELENE VUČKOVIĆ
"Onaj koji hoće da vlada ili koji je sticajem okolnosti doveden u položoj da mora da vlada nad ljudima i ljudskim vrednostima, morao bi dosta toga da zna i razume, i još više da oseća". (23)
Upravnik Okružne bolnice sve pribrao.
U dovoljnoj meri.
Bio "čovek sigurnaokaijošsigurnije ruke!" (21)
Sav u sebe utonuo.
Sve konce držao u svojim rukama.
Znao da pritegne.
Često.
I popusti.
Retko.
Umeo i da nagradi.
Kad zaslugu uoči.
I svojom merom premeri.
Imao odrešene ruke!
A bolničarka Jelena Vučković.
Zlatne ruke.
Oslanjala se na sebe.
Puno radila.
Nekako da opstane.
Na Zaraznom odeljenju.
Bila vrla žena!
Mršava kao saraga.
I sitna.
Žena "džepnog formata". U ophoćenju pitoma. Veoma pobožna. I sujeverna pomalo. Sramežljivo zbunjena.
Čas po čas iz nje izviri "stidljivi sjaj očiju". (103)
"Nadom se greje". (126)
Radom hrani sebe.
I brojnu dečicu svoju.
Tako svikla dok je radila kod žene bogatoga trgovca.
Pre nego što je na Zarazno odeljenje došla. Puna unutrašnje snage. Mogla i više da uradi. Kad joj se srcu na volji da!
Zar je jednom ostala preko narečenoga sata na poslu.
Dok je lagano noć svoj zastor nad gradom rasprostirala.
Ili dežurala mimo označenoga rasporeda. Kad se drugi skloni!
Upravnik obilazio bolnička odeljenja kad je hteo.
Jelenu Vučković iz oka puštao nije.
Onako iz potaje.
Kad noć ovlada.
RJešto ga kopkalo da utvrdi.
I samom sebi rekne:
"Hvala nebu što mi takvu radnicu dodelilo!"
Bilo ga je čisto žao one noći.
Kad je video s metlom u ruci.
Dok "mesec s oblacima šumno kolo vodi!" (108)
Ona ga krajičkom oka primetila.
Srce od straha zamrlo.
Nekoliko noći se san sa njom igrao.
Kao mačka s mišem.
Čas je hvatao.
Čas puštao.
Neposlušne suze tekle.
Dani prolazili jedni za drugima.
Upravniku se odluka nametnula.
Zbog toga.
I zbog nečega drugog.
"Raćeno 23. avgusta 1921. godine… prilikom obilaska odeljenja po bolnici, u Zarazno odeljenje, gde radi bolničarka Jelena Vučkovićka, zatekao sam čistotu i ispravnost u svakom pogledu, što može služiti za primer drugima. Za ovu njenu revnosnu službu rešavam da se Jelena Vučkovićka, dosadašnja bolničarka ove bolnice, od danas ima smatrati za nadzornicu Zaraznog odeljenja, a u isto vreme povišavam joj platu od 50 dinara na 70 dinara mesečno, koja će joj se povišica računati od 1. septembra tek. god…" (106)
I još rečima propratio:
"Šta ću, vesela mi majka, takve na daleko nema".
"… nije čovek onakav kakav se rodio, već onakav kakvim ga napravili. I nije ono što bi hteo da bude već ono što drugi smatraju da jeste!" (127)

1. 4. 7. BIO JEDNOM JEDAN SANATORIJUM
Živeo život. U miru. I ratu.
Bio na svim iskušenjima.
Životnim.
I profesionalnim.
Sve prebrodio.
Čvrsto stao na noge.
I rešio sve da izmeni.
Mane se vojske.
I uredi svoj Saiatorijum.
Nešto ga kopkalo.
Želja istrčala.
Tako zapatio brigu!
Kao da se držao poruke Teodora Drajzera:
"… neka te privlači sve što je lepo ali mu nemoj prilaziti osim pravim putevima…" (55)
Takav put probrao.
Dragutin S. Petković. (153)
Nalik Nestoru, po ozbiljnosti, grčkom kralju Pila, čuvenom po svojoj mudrosti, pravičnosti i veštini! (280)
Vreme izmicalo.
Niš izmenio svoj palanački izgled. (1) Množile se zdravstvene ustanove. (214) Stigao čas da dobije jednu savremenu bolničku ustanovu 1923. godine.
U ulici generala Lešjanina broj 36.
Sa prostorijama za 23 bolesnika.
Hirurškom salom.
I osobljem samo 7 radnika.
Za dugi niz godina nikakva neželja.
Kako zaostali spisi kazuju.
Kad se ustalio Sanatorijum "… sve je išlo kako Bog zapoveda i kako svet zamišlja…" (21):
"… Sanatorijum dr Petkovića je prava blagodet za Niš i okolinu. JTeži u jednom od najlepših delova grada, a sama zgrada je solidna, suva, izložena suncu… sobe za bolesnike pune svetla, sunca i života; operaciona sala snabdevena je svim modernim hirurgičkim rekvizitima, ostale sobe i kancelarije uzorne. Bolesnicima se posvećuje upravo maternja briga i nega. Hrana je onakva kakva samo može biti. U Sanatorijumu izvedene su dosad upravo neverovatne operacije i to sa najboljim uspehom. Uzrok tome je i to, što Niš ima dosta lekara i specijalista, a bolesnici kada dođu u Senatorijum mogu po volji da izaberu sebi lekara specijalista. Sanatorijum ima i lepu baštu, u kojoj bolesnici mogu da udišu, od jela i borova, aromatizovani vazduh koji krepi, osvežava i oživljuje…" (86)
Dragutin Petković. Sa sinovima krenuo. Univerzitetskim profesorima kasnije. Milanom Petkovićem. I Savom Petkovićem. Poznatim po nadarenosti. Čuvenim po sposobnostima. Priznatim po ostvarenjima!
I kada je pogledao starost u oči, Dragutin Petković gledao je pravo preda se "u podnožju planine spokojnosti",gdestojinjegova "kolevkazavečnost". (31)

1. 4. 8. 3A TIM VREMENIMA UZDISALI
Ponorska razlika.
Spolja.
I.
Unutra.
Napolju se vreme natuštilo. Sivi oblaci progonili.
Retke pahuljice snežne nalazile put ka zemlji smrznutoj.
Stigla "baba Marta" u pohode! Unutra toplota. I toplina.
Soba 31 puna devojaka.
Iz javnih kuća.
Mladih.
A zaraženih.
Posetiocima se broj ne zna.
Svaka devojka imala svoje obožavaoce.
U svakom gladan vučji pogled.
Svako polagao neko pravo na neku.
Zbijeni u gomilu.
Po nekoliko sedi na krevetu.
Utrkuje se u miloštima.
Pomamnim pogledima.
I toplim rečima.
Zato što su to zaslužile.
Ili će tek učiniti.
"Žene nikad ne vole ono što niko ne voli!" (26)
Nijedna se ne otima.
Odavno osvojene.
Ko zna od koga.
Igde?
Sve išlo po redu. Čas brujao žagor. Čas zavladao kikot.
Čas se tišina prikrala. Bez reda u pojavi. I vremena u trajanju!
Beličasti duvanski dim gurao se kraj pritvorenog prozora.
Hvatao red.
Nauman da istrči merdevinama bahatog vetra u nebesku visinu.
Iznad prozora lelujala se paučina, koju je pauk i dalje tkao na svom nevidljivom razboju.
Na starom kestenu pored prozora grakću vrane promzrle.
I promukle.
Ekonom Okružne bolnice banuo glasno.
Zastao za trenutak.
Radi većeg utiska.
I gromkim glasom rekao:
"Je li ovo krčma?"
Zamalo da neki skoče ia njega kao lovački psi na zeca progonjenog!
Bili u najboljem raspoloženju. A on takav!
Andreja Ivanović zatekao se tu.
Nije mogao da se otrgie iskušenju.
Onaj suvišak snage trebalo je negde da potroši.
Držao se gesla:
"Uživaj sada, plaćaj posle!" (177)
Gurao devojci ruku u nedra gola.
Ona usne napućila.
Video se neki prekor u njenim očima.
Za nešto što je bilo.
Ili nije bilo.
Kad ugledao ekonoma na vratima počeo da žmirka kao da vidi znanog pokojnika.
Ustuknuo kao preplašeni konj. Za trenutak.
Krv mu u lice udarila tamo gde ga sunce malo dokačilo.
Silio se da ostane priseban. Glavu nakrivio na stranu. Kao kanarinac. Vrat uvukao. Kao jež.
Bucmasti obrazi strčali.
Kao kod hrčka!
Kad se malo pribrao.
radiog tako van radnog vremena. Niko ne sme unositi alkohol u krug bolnice radi pijančenja. U izuzetnim slučajevima, po dozvoli podpisatog, može se uneti za ličnu upotrebu po 0.500 grama vina, piva ili rakije za ceo dan. Ko protivno ovoj naredbi postupi biće kažnjen i otpušten iz službe…"
Za tili čas izdiktirao.
Imao sve spremno u glavi.
Lice se ozarilo.
Dan zamislio.
A osoblje začudilo.
"Bog ne voli anćele na zemlji".
Kao za sebe oglasi se Mladen bolničar.
Još dok je naredbu broj 7 potpisivao!
"Pijanac je katkad nepristojan, ali retko bestidan!" (54)
Pred upravnikom stajalo vreme.
Ispalo svakako.
Ni uzmi.
Ni ostavi.
U glavi se Šekspirova misao vrzmala:
"Ništa nije ni dobro ni zlo, nego ga takvim čini
naše uverenje".
Kao da je sedeo na probnom kamenu koji se brzo
izliže.
Dobro znao zašto je tako to tako! Kod čoveka je samo nepostojano postojano. Sve nalik Penelopinom platnu što je zadana istkano, noću parano!

1. 4.10, SIN ARNOLDA LAUFERA Možda je nebo krivo.
Što se Arnold Laufer našao u ćudljivom Nišu. "U plav sumrak!" (108)
Izgubljen kao ostareli prosjak u nepoznatom gradu!
Znao svoj posao dobro.
I uspešno rukovodio Hirurškim odeljenjem.
Pretrpan radom.
Nije mogao dušsm da dahne.
Sebe svuda rasuo.
I stvarao.
A ono "ne nastaje toliko brzo ništa". (138) I "ništa neće biti kao što je bilo!" (79) Prevalio polovinu života. Kad se ustalio. Rešio da se ženi. I svoj život izmeni. Ljubavlju da samoću izgna. S kojom je toliko živeo.
"Potrebno je imati nekog s kim ćeš se radovati životu!" (41)
Držao se Šekspirove poruke:
"… u svaku stvar se pri osnivanju unosi višežara nego što se unosi kad se ona uživa…".
Zagrejan koliko treba.
Čekao trenutak da sazri odluka.
Napeo se iz petnih žila da mu reč ispadne jaka.
Ugustio reči.
Probrao one prave.
I u jednom dahu izgovorio:
"Hoću da živim u tvome srcu, da umrem na tvome krilu i da budem sahranjen u tvome oku". (201)
Potražio ruku njenu bez uvijanja.
I 25. februara 1923. godine osvanula vest u Niškom glasniku:
"… u 9.00 ć venčao se dr Arnold Laufer, šef Hirurškog odelenja Oblasne bolnice, sa Matildom Hazan u ovdašnjoj sinagogi. Naročitih pozivnica nije bilo. Čestitanja u crkvi…"
Prestao jezik da obuzdava.
Sve zapisao Dragoljub Radojević, ekonom, 11. marta 1923. godine;
"… primetio sam da prostitutke, koje u ovoj bolnici boluju, imaju veliki broj posetilaca muškaraca, što čini uzaludnim trud i rad ustanova na zdravstvenoj propagandi. Danas sam hteo da to proverim i zbog toga sam otišao u sobu № 31, gdi su smeštene prostitutke, tamo sam našao mnoštvo muškaraca gdi po 34 sede na jednom krevetu i puše zajedno sa prostitutkama, bolnička soba beše kao neka zabačena krčma na periferiji. Meću ostalima, koje ne poznajem, našao sam i služitelja ambulante Andreju IvanovićaRusa, gdi sedi sa jednom prostitutkom na krevetu. U interesu reda i higijenskih propisa pozvao sam sve prisutne da napuste sobu bolesničku, jer već je bilo 4 ć po podne. Naročito sam naglasio Ivanoviću da se kao držav. službenik odmah udalji iz bolnice pošto tu nema nikoga svoga. Posle pola časa ponova sam prošao kroz bolnicu. Svi su se posetioci bili razišli sem Andreje Ivanovića koga sam našao u bolnici. Naredio sam mu da se odmah udalji iz bolnice, našta mi je odgovorio da neće i da je poseta slobodna, te sam bio prinućen da ga silom izbacim iz bolnice zašta me je on zasipao pogrdnim rečima…" (106)
Ne dao Bog da ekonom nije naišao!
"Ovaj svet je carstvo materijalnih zakona i animalnog života, bez smisla i cilja, sa smrću kao završetkom svega". (22)

1. 4. 9. NIKO NE SME BITI PIJAN
Čovek koji je sebe izmislio.
Stvarao.
I stvorio.
"…pronicljivihočiju.Blagolikogizgleda…" (280)
Upravnik Okružne bolnice I reda!
Sazrevao u medicini.
Vremenom postao svestrano obrazovan.
Putovao po svetu.
I medicinskom.
Video sve dobro i dobro i zlo.
I rešio da ovo drugo iskorenjuje u svojoj sredini.
Jedno po jedno!
Tako mislio.
A mislio da misli kako tako niko ne misli!
Na red stiglo pijanstvo.
Čim se s dugog puta vratio.
Kad je svaku meru prevršilo.
Jer "noć i rakija i plitka pamet nemaju meru". (21)
Osmotrio zlo sa svih strana.
I naumio da ga u lance okuje.
Dok ima dana!
Kad je zima bila u punom jeku.
Da ne hoda više po bolničkom krugu.
I drugde.
Hteo.
Ne hteo.
Morao.
Kao da je Bah zavladao ovim prostorima, simbol pijanki i terevenki, sa svojim pratiocem Satirom, simbolom pohotljivosti i čulnosti.
Tako će osoblju malo život pritegnuti.
A bolnici mnogo porasti ugled!
Kad je vreme ugrabio.
Kucnuo se prstom po čelu.
Dobro nakašljao.
Grlo da pročisti.
I s diktatom počeo.
Tamo negde 17. januara 1924. godine. (106) "… narećujem da se niko od posluge ne sme u krugu i van kruga bolničkog opijati, i biti pijan kako za vreme
Izmeću njih dobrih 15 godina ako ne i više.
Ona naoko lepa.
Blagog plavog oka.
I mila kao silfida.
A tek sin.
Lep kao cvet.
U božjem vrtu.
Kako ime da mu se nadene.
Rešeno Maksimir.
Bio Arnoldu Lauferu sve na ovom svetu. Tada mu valjalo sve u Nišu! A u Beogradu?
Okružna bolnica u Nišu "… 27. juna 1924. g. izveštava Oblasnu sanitetsku upravu u Nišu da je g. dr A. Laufer, šef Hirurškog odelenja iste bolnice, predstavkom svojom izvestio bolnicu, da mu se na dan 15. VI t. g. rodio sin Maksimir. O prednjem čast je inspektoratu izvestiti Ministarstvo radi unosa u službeni list g. dr Laufera…" (106)
Ministarstvo narodnog zdravlja narećuje 8. VII 1924. g. "… da se združi sa njegovom konduit listom pa u rad nadležnom jer ne pripada ovom odseku…" (106)
A nadležni odsek izveštava:
"… konduitne liste ne nalaze se uopšte u arhivi, pa ni u aktima dr Laufera…" (106)
Kad se dan zabelio.
Ocu se smrklo.
Zna da postoji.
On.
I tek roćeni sin. Ali zvanično ih nema. Sa sudbinom se pomirio. I prozborio više za sebe: " Onda je za sve ostalo kasno". Kao lord Bajron na samrti!

1. 4.11. FIJAKER STARI
Život čoveka je zaokružena celina. Išarana svim. I svačim.
U nejednakim količinama.
Zato što je čovek hteo.
Retko.
Ili morao.
Često.
"Nema čoveka kome se nešto nije desilo!" (173)
Zašto da se izuzme Jaša Fotić.
Šef Ginekološkoakušerskog odeljenja.
Stalno.
I upravnik Okružne bolnice.
Povremeno.
Savršeni gospodin.
"Otmen na svoj način!" (43)
Široke duše.
"Odlučnih crta lica". (206)
Stariji od godina svojih.
Po obrazovanju.
I u struci.
Sila od čoveka!
"Možda je i on bio stvoren za slavu il' za dobro sveta!". (191)
Stigao na red put Jaše Fotića. Bolničkim fijakerom. S društvom.
I sebi bedu na vrat navukao.
"Najdarovitiji ljudi su obično i naivni ljudi!"
(59)
Voleo putovanja.
"Sve dok čovek putuje, to znači da ima i neki cilj. To znači da postoji neka stanica na kojoj ga neko čeka. A ako ga i ne čeka, onda bar postoji neko mesto u kojem ima razloga da bude". (196)
Jašu Fotića u Niškoj Banji niko nije čekao. U Nišu ga sačekao Dušan Ilić. Ekonom Okružne bolnice. Grdnim referatom. Imao ćavolju moć.
Skakao u svojoj kancelariji kao pluta po nemirnom moru.
Došao dan da negdanji dug naplati.
" Ne čuo ga dobri Bog!" (77)
A Jaša Fotić taj jesenji dan dobro upamti.
Kada je zaželeo da posle napornog dana.
U operacionoj sali.
Potraži kratak predah.
U Niškoj Banji.
Sve se steklo.
Najpre sa svih strana grmelo. Jaša Fotić setio se verovanja da to sveti Ilija kolima po nebu putuje,
Sačekao da pljusak umine. Nakrivio šešir pod željeni ugao. Dao ialog fijakeristi. I krenuo.
Pokisao vetar korak ubrzao. Konj svoj usporio.
Da razgovor u fijakeru teče neobavezno. I na preskok.
Jaša Fotić napregao oči da se nagleda lepote oprane prirode.
I uši kao da je hteo da čuje šum trave kako sa sebe stresa kišne kapi da bi svoju lepu glavu uspravila!
On svoju glavu iskrivio sutradan. Posle referata Dušana Ilića. Jedna reč preskakala drugu. Duša se survala. Oči čas drhtale.
Čas se kočile.
Crvene pege po licu šetale.
"Ljudsko srce ima granica u ljubavi, ali nema u mržnji!" (26)
Navikao Jaša Fotić na pobede u struci. Zar će doživeti poraz od ekonoma? Nedeljama se terali.
Oblasna sanitetska uprava Ministarstva narodnog zdravlja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, 23. oktobra 1924. godine, šalje akt Okružnoj bolnici:
"… povodom tužbe g. dr Jaše Fotića biv. zastupnika upravnika te Bolnice, protivu g. Dušana Ilića, ekonoma te Bolnice, u pogledu iskorišćavanja bolničkog fijakera, potrebno je ovoj upravi, da se u povratku ovoga akta izvoli dostaviti naredba upravnika Bolnice br. 65 koja se odnosi ko ima prava da koristi bolnički fijaker. Naredbu izvolite dostaviti u overenom prepisu…" (106)
U spisima ostalo zabeleženo:
"… iako je bio u opoziciji morali su da ga trpe jer je važio kao odličan stručnjak ginekolog. Bio je socijalan prema bolesnicima na Ginekološkom odeljenju. Bilo je slučajeva da je pri ispraćaju iz bolnice svojim kolima odvodio bolesnice do železničke stanice, a nekima je čak davao i novac za put…" (161)
I delima Tahe Huseina:
uvreda nikada nije bila dokaz da je nešto istina, niti je satrla laž…"

1. 4. 12. KAD JE VETAR SVELO LIŠĆE TERAO
Tmurni dan dotrajao. Priklopio kao pokisao neven. Pomamni vetar svelo lišće terao! Kraljevskosrpska dvorska apoteka prednjačila.
147
Dragutin Veličković ispunjavao vreme uspesima.
"Pouzdavao se jedino u sebe, kako to već čine ljudi koji su sami sebe napravili!" (144)
Nastojao da ostane u dobrim odnosima sa svim ljudima.
Čvrstog ubećenja.
I neusiljenog ponašanja.
"… voleo sve da bude dobro u apoteci…!" (282)
Drugi gledao drugim očima.
I cenio drukčije domet njen.
Samo Bog zna kad je započeo.
I u odluci učvrstio.
Naum bio pritajen neko vreme.
A vrteo se u glavi kao crv u sipljivom drvetu!
Jednog trena ga misao izdala.
Jasno čuo glas sujete svoje.
Napeo se da mu reč ojača.
Lice naoblačio kao dan ondašnji.
I dopis išarao priprostim rečima.
Srce rad ubrzalo.
Kao da se spremalo nekud da odjuri.
I dojavi uspeh željeni.
Na vrhove prstiju stao.
Kao da je bolje hteo da vidi domet reči svojih: "… čast mi je dostaviti upravniku odgovor apotekara Drag. K. Veličkovića pred sudom, povodom pitanja, koje je ova bolnica uputila oblasnoj sanitetskoj upravi niške županijske oblasti pod brojem 3386. U vezi sa pomenutim aktom podnosim i niže navedeni odgovor, koji će poslužiti kao dopuna moga iskaza, koji se nalazi na polećini označenoga akta. Materijal, koji dobija apoteka ove bolnice iz apoteke Drag. K. Veličkovića srednje je kakvoće, i pored toga mnogo puta skuplji nego po ovdašnjim drogerijama, što je potpuno razumljivo. Dešavalo se, kada su pojedini artikli bili gotovo neupotrebljivi, te mu se vraćali a na njihovo mesto drugi nabavljali sa strane. Pored toga, u većini slučajeva, kada su pojedine stvari bile u momentu potrebne, on ih nije imao, te su bolesnici ili ostajali bez istih, ili su se morali kupovati od drugih. Ne samo to, nego apoteka Drag. K. Veličkovića je samo apoteka, a ne i drogerija, te prema tome, ona čak i nema prava da prodaje na većim količinama, kao što su bolnici potrebne. Imajući u obzir sve gore pomenuto, mišljenja sam da bolnica ne bude ograničena na isključivom dobijanju materijala iz apoteke Drag. K. Veličkovića, nego da joj se odobri slobodna kupovina na više mesta. U korist bolnice učtivo molim upravnika da me izvoli pomoći u ovome na nadležnom mestu, kao glavni zaštitnik interesa ove bolnice…" (106)
Napisao je 14. februara 1925. godine šef apoteke Okružne bolnice I reda u Nišu Dobrivoje Vić Petrović!
Dragutin Veličković zgranuo se od čuda. Njega odabrala nebesa da se po dobrome spominje. I pamti. A ono ovo!
"Može biti da je baš mržnja napravila ljude od nas!" (73)

1. 4. 13. U BLjEŠTAVOJ BELINI BEZNAĐA
Otac. I.
Kćer.
On sirot.
U malu.
Ona bogata.
U bolestima.
Razlike do kraja.
On kao razobručena kaca.
Sa opaljenim licem.
I uvijenim brkovima.
Sivim kao prašina na seoskom drumu.
Nagledao se rćavoga u životu.
I smrti u okolini.
Bio čovek tvrde duše!
Imao samo jednu želju.
Bolesnu kćer da prenese iz niške bolnice u svrljišku bolnicu.
A iz Svrljiga u Crnovljevicu.
Da je sahrani visoko na groblju.
Koje vrh brega jaši.
Tako će se naći bliže nebu!
Ona plavi anćeo.
Plava kosa.
Oko plavo.
Kad rasuti različak na šarenoj livadi podno seoskoga groblja, koja oko osvaja kad se lenjo razmakne pramen guste magle u jutru vedrom.
Bila devojka netaknute duše!
Sve se steklo.
Vreme se vuklo.
Snažila bolest.
Nada posustajala!
Otac kćer pregoreo.
Čuo negde reči koje mu kao opravdanje služe:
"Čovek je na zemlji gost, od Boga poslat, što se kraće zadrži to je miliji!"
Po pameti dugo premetao.
Ili da uštedi koji dinar.
Ili da se zaduži nekamo za koji dinar manje.
Bio siguran u sebe na seljački način!
Pristao upravi Okružne bolnice u Nišu 15. juna 1925. godine:
"… pošto je moja kći Ubavka teško bolesna, najučtivije molim g. upravnika da mi odobri, dok je u ži
150
votu, da je odvedem u Sresku bolnicu u Svrljigu, na dalje lečenje, gde će mi biti lakše da je posle, ako umre, prenesem u svoje mesto roćenja…" (106)
Šta da se radi?
"Kad je duša bez snage!" (27)
Čista namera.
I naglašeno praktična!
Izazivao Svetozar Milutinović sudbinu.
Nadu najurio.
I Ubavki nikakvu šansu za ozdravljenje nije osta
vio!
"Često govorimo i pišemo o zdravlju i o bolesti, ali se retko i malo zadržavamo na čudesnom fenomenu ozdravljenja. To su najradosniji i najzanimljiviji trenuci našeg života. I treba ih proučiti i opisati!" (23)

1. 4.14. JEDNOM ILI VIŠE
"Većina ljudi prolaze kroz život i umiru, a nikad nisu ni saznali šta život može da bude, niti su bili svesni one veličine i plemenitosti koja može da vlada u odnosima izmeću ljudi". (42)
Oni bili uspravni.
I ispravni.
Složno napred išli.
Dok nisu posumnjali u ljudsku bezgrešnost!
Grehova ima napretek.
Greši svako.
Svakako.
I svakad.
Kad hoće.
I kad neće.
Kad mora.
I kad ne mora.
Kad popusti. I kad pretera.
Babice u Okružnoj bolnici I reda izgleda preter
ale.
Kupale se dva puta dnevno. A bilo dozvoljeno jednom! Sumnja se rodila.
A "kad se jednom rodi ne poznaje granice". (22) Niti se poznaju više ljudi u takvoj sredini. Jedni druge sumnjom opterećuju. Zagospodario nesporazum. Rascvetao se nerazum! Neko je voleo da se nešto dogaća: " uprava bolnice izdala je naredbu da se nedeljom ne sme niko kupati, sem slučajeva gde lekar naredi. Izdajući tu naredbu uprava nije mogla predvideti da će se osoblje i dva puta dnevno kupati, te da naredbom i to predupredi. Dostavljeno mi je da se gće babice kupaju i nedeljom (juče se nisu kupale) a često puta i dva puta dnevno. Izvoliće šef odelenja to proveriti, i po mogućstvu što pre izvestiti upravu o ishodu…", piše upravnik Okružne bolnice I reda šefu Ginekološkog odeljenja 17. avgusta 1925. godine. (106)
A 18. avgusta 1925. godine šef Ginekološkog odelenja odgovara upravniku Okružne bolnice I reda:
" U povratku akta čast mi je izvestiti da sam preduzeo najsavesniju istragu, i po saslušanju moga personala, podnosim ovaj izveštaj: 1. apsolutno je netačno da su se babice kupale svakodnevno u kupatilu ovog odelenja a još manje da su se kupale dva puta dnevno, 2. izveštaj onoga koji je tu stvar dostavio išao je na to da Vas obmane, svesno ili nesvesno, i iz kog razloga to je meni nepoznato. Da bi se došlo do istine ja Vas molim da mi saopštite ime toga prokazivača da bih ga suočio sa babicama i š Da§gap1e uterao u laž, 3. ja lično izdao sam usmeno narećenje babicama, zbog prirode posla koje one na odelenju vrše, da se što češće a po mogućstvu svaki dan kupaju izuzev nedelje, pošto je taj dan konsinjiran Vašom naredbom. Završavajući svoj izveštaj slobodan sam Vam skrenuti pažnju da ubuduće neću uzimati u postupak dostave anonimnih špijuna…" (106)
A 21. avgusta 1925. godine saslušan Mladen Filipović, monter Okružne bolnice I reda:
"… pre deset dana ja sam na Hirurškom odelenju opravljao kupatilo kod operacione sale oko 8 časova pre podne, u tom momentu jurnula je jaka voda sa gornja dva sprata, ja sam odmah posumnjao na Ginekološko odelenje po prednjoj dostavi, kad u kupatilu zatekao sam gću Bosiljku babicu gde je se okupala i ispustila vodu, gde sam joj skrenuo pažnju da radim na kupatilu cevima, i da se ne trebaju kupati, odakle sam se vratio na daljirad…" (106)
Slede saslušanja: Uroša Mihajlovića, šofera, Vučka Stanisavljevića, bolničara, Bosiljke Pavlović, babice, Radmile Mihajlović, babice, Ranđela Stankovića, službenika, i JJadežde Nikolić, bolničarke. (106)
" U vakoj se gori najlakše zaluta!"
Nedelje se širile.
Sumnja spoticala.
Niko se dobro nije sećao onoga što je video od onoga što je video! On. On. I oni.
On upravnik opsednut vlašću, voleo da uvek bude u pravu i kad nije u pravu.
On šef odmerenog držanja, čist kao kap rose na suncu.
I oni raspodelili se izmeću njega i njega. Babice plakale. Suzama kupale.
Uzdah iz nedara kuljao. Ostali ispali kao ostali. "Malenih je zvona najtužnija jeka!" Izmeću njih ništa stajalo. Bog neka se smiluje!
"Ne vredi ispitivati šta bi bilo da je bilo nešto što nije bilo!" (23)

1. 4.15. ČUDNA POGODBA To je čovek!
Kad ustane ne zna šta ga čeka. Ni kako će se dan završiti. Vladimir Nedeljković! Još se nije rasanjivio. Onako mrzešljiv. Ni dobro dan od noći odelio. Ono čudan zadatak.
"… da se nabavi još jedno žensko ždrebe od godinu dana od dobre rase koje bi pored vuče i posluge u bolnici bila i za priplod, da se po mogućstvu kupi iste dlake i iste veličine, da bi ova Uprava u proleće 1926. god., imala dve mlade i dobre kobile… komisija se ima sastati na dan 28. o. m. u četvrtak kao dan kada je godišnji veliki vašar u Nišu, t. j. na Spasovdan. U slučaju, ako se ne može nabaviti prvog dana vašara komisija će izaći drugog i trećeg dana, t. j. do dana dok se kupovina ne izvrši. Kad komisija bude izvršila kupovinu ovog ždrebeta podneće mi komisijski izveštaj…" (106)
I jasan zahtev upravnika Bolnice za duševne bolnice u Gornjoj Toponici!
Rešenje jasno kao vedar dan.
Izvršenje mutno!
Kod komisije zavlada ćutanje na kratko. Za oklevanje nije bilo mesta.
Preko volje prionuli na posao.
Oklevajućim korakom.
Neiskazivo zamišljeni.
Iako su imali odrešene ruke!
Ceo bogovetni dan bazdali.
Krčili put kroz vašarsku gužvu.
Naslušali cike naroda vašarskoga.
Kao kod lasta pred seobom.
Okolo se rasuli.
Nenadano pokisli do kože.
Kad je odjednom pljusnula kiša prolećna.
I nadano se obradovali.
Kad su opazili zadato ždrebe pri kraju iznemoglog dana.
Vezano za krilatu lipu s koje grubi vetar kišne kapi skida.
Drhtalo jadno kao ptiče golo! Takvoga nigde bilo nije. U lepoti bogato. A uzdoljubivo.
Zar će njima nešto iz oka izmaći? Dobro ga izmilovali. Prodavac prosipao hvalu. Oni kesu drešili.
Kad su se na sredini sreli pogodba bi završena!
Trljao Vladimir Nedeljković ruke negovane.
Premeštao se s noge na nogu.
Digao krmeljivi pogled u nebo.
Kao da je hteo dragom bogu da se zahvali.
I sastavili izveštaj upravniku:
"… prema naredbi te Uprave br. 42 od 22. Maja tek. god. određena komisija za nabavku ovoga ždrebeta sastala se danas na Niškom godišnjem vašaru u Nišu, i po pregledu stoke na vašaru, komisija je naišla na ždrebe imenom "Streljanka" … i po svestranom pregledu istog, komisija je stupila u pogodbi sa vlasnicima, i po izvesnoj pogodbi i cenkanja, isto ždrebe otkupila za cenu od 3.500/tri hiljade i pet stotina dinara. Ždrebe je dlake dorate, na glavi belofenjerasto sa gornjom usnom, u desnoj zadnjoj nozi čarapasto, a u levu zadnju nogu poluputasto od poluengleske rase, staro jednu godinu. Isto se može upotrebiti pored rada u bolnicu i za priplod… ždrebe je potpuno zdravo… o čemu je komisiji čast izvestiti Upravu radi znanja…" (106)
Takav je život!
"Slatka čoveku svaka reč koju izgovori i milo mu sve što očima vidi i prstima takne". (23)

1.4. 16. ON PA ON
" Čovek odredi mesto u svetu, ili u sebi, od kojeg će poći". (174)
On odredio u sebi. Od sebe.
"Bio je i suviše obuzet sobom da bi se zaneo čim drugim". (239) On pa on!
Oči na vrhu glave posaćene.
Takvog ga Bog dao.
A ono samovoljno čučalo u očima!
Bio čovek svojih trideset godina.
Čedomir Stošković.
Po imenu.
Bolničar Unutrašnjeg odelenja.
Po zanimanju.
Prsio se kad je hteo.
Žestinu unutrašnju da pokaže!
Dan očito naglio.
Zinulo sparno podne.
Navala bolesnika bujala.
I najteži sa uremijom!
Šef Unutrašnjeg odelenja pao s nogu.
Od silnih poslova.
I užasno zabrinut bio.
Za sudbinu onoga sa uremijom!
Skupio osoblje.
Pomoć hitna da se pruži.
Toliko zahtev bio potpun.
I tako opravdan!
Svi pohrlili.
Čedomir Stošković odbio.
Prišli mu s nepristupačne strane njegove volje!
Ručao čovek.
Pojeo brdo hrane.
I istresao vreću reči.
Naučio da tera po svome.
Držao čovek do navike.
Ručak tačno u podne.
Od njegovog zalogaja nije bilo preče stvari!
Jedno govorio gladan.
Drugo sit.
A ponašao se isto!
Šef umeo da zapoveda.
On nije umeo da sluša.
" Jedan je hteo da bude previše gospodar, drugi premalo sluga!" (105)
Šefu jurnula krv u glavu.
Udario se po čelu.
Ugrizao usne.
Zube stegao.
Vilice kolo igrale.
U predahu uspeo da kaže:
"Bože milostivi, koliko sam nisko pao?"
Rešio da ne popusti ni za dlaku.
Veče na pomolu bilo kad je bolesnika sredio i prijavu upravniku Okružne bolnice I reda sročio 16. juna 1926. godine.
Duši da mu lakne!
"… danas 16 t. m. u 1 ]/4časa po podne donešenje na odelenje jedan težak bolesnik kod koga sam konstatovao šepnae konvulzivnog tipa. Kao najhitniju terapiju izvršio sam puštanje krvi (besbo uešeih), ali sa velikim teškoćama, bolesnik je bio u besvesnom stanju, a pri tom vrlo snažan. Kad sam radi olakšanja posla pozvao poslugu sa Unutrašnjeg odelenja svi su se najhitnije odazvali mojoj naredbi izuzimajući bolničara Čedomira Stoškovića, koji je na poziv odgovorio da ruča. Kako je ovim aktom pomenuti Čedomir ponizio mene kao svoga pretpostavljenog, pokazujući se kao krajnje nedisciplinovan, a s druge strane učinio je jednu najveću pogrešku prema bolesniku čiji je život bio u pitanju, ja imam čast dostaviti sledeći slučaj gospodinu upravniku tražeći za ovaj prestup najveću kaznu. U isto vreme molim da se kazna koja bude izrečena nad Čedomirom saopšti celoj posluzi da se ubuduće slični slučajevi ne bi dešavali, i lekarske naredbe izvršavale…" (106)
Živ čovek ne može od nedaća uteći.
U zatečenim papirima nema nikakve kazne.
"… kod unutarnjih borbi koje čovek vodi sa samim sobom i sa nepoznatim silama u sebi, važi više nego igde pravilo: ne predaj se nikad!" (23)
Pa kako ispadne!

1.4.17. "ZABJGUDA JE VIDETI ONO ŠTO NIJE, KAO I NE VIDETI ONO ŠTO JESTE"
Sneg prestao da pada.
Severac razmišljao.
Da li tu da ostane.
Ili susedu u goste ode!
Živojin Kačarević nije premišljao.
Znao staru bazu.
Kavanu "Grkinja".
I piće jedno!
To je bio njegov svet.
Sam sa sobom.
I čašom pred sobom!
Pošao rovit.
U večernjim časovima.
Znao da će se noćas kašalj pojačati.
I pritisak u grudima povećati.
Ali čaša je jača!
Nikako da se urazumi.
Ni umeri.
A toliko puta obećao!
Teško prtio sneg.
Ka prilazu kavani znanoj.
Kad odjednom prnu gavran crni.
I strese sneg sa suve grane.
Na namernika oznojenoga.
Crna slutnja ga dobro zaskoči!
U kavani imao svoje mesto.
Kraj užarene peći.
Drugi bili brži.
Piće naručio žurno.
A mogao da popije više od drugih.
I brže stigne do svojih nevolja.
Preko čaše!
Nebo nije smelo da ga primi. Pakao nije hteo. Ostao zemlji da ga trpi! Sedeo pored prozora.
S podnimljenim rukama na klimavom stolu.
Neku sigurnost da stekne!
A strah iznenada stekao.
Kad ugledao šefa Unutrašnjeg odeljenja.
Splasnuo kao probušeni balon.
Uz ono "puh".
Još je za strah imao snage!
Usne se opustile.
Jabučica migoljila goredole.
A pogled ostao prazan.
Kao u ovna kad planduje!
Reč nije proslovio.
Daje barrekao "jeste" ili "nije".
Kad su se pogledi dodirnuli.
Ćutao kao prebijeni pas.
Duše utrnule.
Plavih kolutova.
Oko očiju.
Piće popio na iskap.
Kao suva zemlja prve kišne kapi u letu sušnom!
Pošao kući.
U gluvo doba noći.
Onako umanjen.
Zboranoga lica.
S crvenim nosom u sredini kao nekim dekorom! Noga o nogu se saplitala. Pogled teturao levodesno.
Samo čuo huk vetra smrzlog u krošnji kestena sta
roga.
Noćas. A sutra?
Neka bude što biti ne mora!
"… dana 10 t. m. Kačarević Živojin, bolničardnevničar, prijavio se da je bolestan i po pregledu izvršenom kod Unutrašnjeg odelenja, konstantovano je da boluje od "Vgopćntz akŠa sIgiga", pa muje prema tome određeno tri dana lečenja u svome stanu, koje je imao da upotrebi: 10, 11 i 12 ovog meseca. Sinoć 11 t.m., oko 18 časova, vraćajući se iz bolnice video sam Živojina da sedi u kafani "Grkinja". Prema ovome, Živojin je namerno napustio lečenje i otišao u kafanu, što nije smeo da učini… , izveštava upravu Državne bolnice u Nišu šef Unutrašnjeg odelenja 18. januara 1928. godine. (106)
Brani se Živojin Kačarević ovako:
"… istina je da sam 10, 11 i 12 t. m. imao domaće lečenje, ali mi je g. dr Dimitrijević pri odrećivanju lečenja odmah skrenuo pažnju da mene u kapeli nema ko da zameni i ako ustreba moram ja ustati i svršiti posao, našta sam ja morao pristati. Kako sam 11 t. m. imao mrtvaca u kapeli, trebale su mi neke sveće, to sam morao izaći u varoš da sveće kupim, i izašao sam oko 6 časova, i tom prilikom svratio u kafanu da popijem jedan čaj, a potom sam odmah došao nazad u bolnicu. Drugo nemam šta kazati ali molim da ovoga puta ne budem kažnjen, jer nisam bez potrebe izašao u varoš, i službeno a ne moje privatno…" (106)
I epilog 15. januara 1928. godine.
Pun razumevanja.
I nadanja!
saopštiti Živojinu Kačareviću da mu se ovoga puta razlozi u odbrani primaju za opravdane s tim da će mu se ako ponovo pada u slične greške i ova uzeti u obzir…" (106)
Otad je bilo kao dotad!
Svaki mrtvi prošao je kroz sigurnu ruku njegovu. U onim vremenima!
"… sa njegovog ugašenog imena uzdiže se, za jedan trenutak, samo tanak, bledi dim sećanja i gubi se u smirenom nebu toga vremena, ne ostavljajući skoro nikakva traga…" (46)

1. 4. 18. NIJE SRPSKI ĆUTATI
Dan odavno osvojio. On sav zapenjen.
Uleteo kao tane u prostoriju Prijemnog odelenja.
I nije znao za dosta. U pretnjama. Psovkama.
I ostalim "finesama" srpskog jezika. Jedino je Bog mogao sve to da razume! Vikao koliko ga grlo nosi.
Rapavim glasom, koji povremeno zapišti kao testera kad na čvor naiđe.
Da utiša spolja urlik vetra.
A prestraši one unutra.
Nemereno se razžestio.
Kao da ga je razum ostavio.
Čas se razmetao kao ćuran na bunjištu.
Čas vrteo u krug kao pas na lancu.
Onakav kakvim ga je Bog dao.
Ćoškaste glave.
Kao da je sekirom ia brzinu tesana. Grbavog nosa.
Lica šarenog kao mornarska majica. Nakostrešenih obrva. Ušiju ušiljenih. Pri vrhu visnulih.
I kad je prestajao za trenutak da psuje krajičak jezika ostajao da viri. Užas!
Psovao sve po redu.
Skidao sve svece s neba na zeml>u.
Čovek na svoju ruku.
Raspomamljen.
I raspamećen.
Mahao zadriglom rukom ispred očiju prisutnih. Snažan kao bujica posle provale oblaka. Niko na kraj da mu stane! Vazduh se zbunio. Oni unutra i više. Vratar kao na iglama sedeo.
Onaj ga odmerio od glave do pete. I neprekidno na oku držao. Škrgutao ojedenim zubima povremeno! Vratar ga nigde nema. Glas od sebe da pusti.
Uperio pogled u službenika kao da spas traži!
Službenik pokušavao sve.
I bez toga.
Onoga da smiri.
I urazumi.
Išlo od koškanja.
Do pretnje policijom.
Uzaman!
Onaj čuo što je hteo. A radio kako je hteo. Moglo se čoveku. Imao dobru zaleđinu! Kad je dan zamirao.
Utihiula vatra iz razjapljenih ustiju.
Službenik uzeo iero u ruke:
"… danas pre podne u 11 časova došao je u kancelariju Prijemnog odelenja Đoka Jovanović iz Niša… prvo me je pitao kako se zove vratar ove bolnice, i ja sam mu pokazao da je vratar Radovan Kuštrimović, koji je bio u kancelariji. Na ovo on je odmah kazao 'A ti li si to, da sam ti ja bio ono veče ti bi se drugojače proveo'. Ja sam mu kazao da se u kancelariji ne svađa i naredio sam mu da izađe napolje. On je odgovorio sledeće ' Prijatelju ovo je javna kuća i mene košta ova bolnica 24000 dinara, i meni ne može niko ništa, ja imam rođaka generala da sve iz ove bolnice rasčisti', zatim se okrenuo vrataru Radovanu Kuštrimoviću i opsovao mu božju majku, i da će ga naučiti da ubuduće ne zatvara kapiju. Ja sam mu onda otvorio vrata od kancelarije i kazao mu da odmah izađe, i da sam prinuđen da zovem žandarma. On je onda ponova kazao da se ne plaši on policije, i bio je opet kidisao na Radovana. Ja sam onda Radovana poslao za žandarma, a on je ostao i dalje da se svađa. Kada je došao žandarm u kancelariju i njega pozvao da pođe u poglavarstvo, on se je protivio, i nije hteo da pođe, i onda je kazao, za mene ne postoji ioglavarstvo, i odgurnuo je žandarma, i vratio se ponova u bolnicu. Dostavljajući prednje g. upravniku, molim da se ova predstavka za napad u kancelariji, psovku i pretnju, dostavi poglavarstvu da ga uzme na odgovor. Prisutni su bili gđa činov. dnevničar Caja Prokopenko i Radovan Kuštrimović vratar. Ovo se delo izviđa po zvaničnoj dužnosti…" (106)
A Radovan Kuštrimović izjavio:
"… istina je da su navodi činov. g. Milenkovića tačni…" (106)
A v. d. uiravnika Državne bolnice I reda završio je predmet 22. februara 1928. godine:
"Saslušao i overava". (106)
O, Bože!
"U ovo vreme bezumlja očekivati da budemo netaknuti ludilom isto je tako oblik bezumlja!" (30)

1. 4. 19. ŠVABICA Rasute po svetu.
Iz poražene austrougarske monarhije. Pobednicima krenule. U pripomoć.
Život da im postane lagodniji.
Amalija rođena u Rajhenburgu.
Jedva stigla da napuni dvadeset godina života.
A već stigla u Niš.
Kad jagode zru.
U kavanu "Knjaz Mihajlo" da radi.
Ovako.
I onako.
Na daleko je nema. Po izgledu. Visoka devojka. Vitka stasa.
Kosa smeđa sa plavičastim odsjajem. Po sredini razdeljena. Živog oka.
Kao julsko nebo plavo.
Prćast nos, poprskan braonkastim pegama kao jaje ćurčije.
Izvajanih nogu po meri. Raskošna lepota. Razbludno telo. Mana nema.
Ako je ima ima je samo u duši. U život požurila. Nije stigla osećanja da uobliči! Radila kod Dragutina Stamenkovića kao "kelnerica" za stan, hranu i 300 dinara. Po mesecu. (106) Dok se nije zarazila sifilisom. Kad je Amaliju odjavio poglavarstvu. A ona se našla u Državnoj bolnici II reda. Na Veneričnom odeljenju!
Puna soba 30 bolesnica sa raznim polnim bolestima.
Osoblju na brigu. Ilekara!
Bolničar Miloš Filipović imao dodatnu. "Vrpoljio se sa slabo prikrivenim nestrpljenjem". (77)
Oko Amalije. Seljački radoznalo. I tvrdoglavo. Iz oka je nije puštao. Onako trbušat.
Isturene donje vilice.
Nemaran u oblačenju.
"Nalio se siagom". (105)
Smetnuo s uma.
Gdeje.
I šta je!
Uzeo zalet.
Kad je srce zakucalo.
Uzavrela krv.
I živac zatreptao.
Vrebao trenutak.
Dok je mrak dan zasipao.
Krevet po njim zacvile.
Kraj Amalije plave.
U zao čas!
Kikot ostalih bolesnica naličio grgorenju blage kiše u olucima.
Na vratima sobe dežurni lekar.
Bolničar Miloš podiže obrve i ramena istoga trena.
Od iznenađenja.
Skoči s kreveta.
I usitni nogama kao gonjeni zec.
I 25. maja 1928. godine prijava Upravi Državne bolnice II reda ("istog sam zatekao u ulozi nekog ljubavnika"). (106)
Tako to biva.
"Kod primitivnih ljudi ne postoji ljubav nego prohtev, ni san nego požuda". (60)

1. 4. 20. KAD MINISTAR NARODNOG ZDRAVLjA NAREDI
Zasjalo sunce nad Srbijom. Ratove ratovala. Patnje odbolovala.
Sloboda stigla. Krenule promeke.
I u Nišu "… izmenio svoj palanački izgled i dobio oblik velikog grada sa širokim popločanim i asfaltiranim ulicama, lepo uređenim parkovima, modernim higijenskim zgradama, snabdevenim vodovodom i kanalizacijom, parnim grejanjem…" (1)
Ostalo štošta netaknuto.
I nadrilekarstvo.
Staro koliko i čovek.
Na ovim prostorima se baškari još od Nojevog kovčega naovamo. (63, 64, 65, 66, 68,132) Nadrilekara tma božja!
" Oni svojim špekulativnim radom štete zdravlje stanovništva, pa, šta više, i život takvih lakovernih bolesnika ugrožavaju, i samu smrt prouzrokuju". (106)
Ko zna koliki je njihov udeo u ovome?
"Čovek se može ubiti na deset hiljada načina". (78)
Nadrilekari se prilagođavali vremenu. I prostoru.
Kao Protej, bog mora, od Neptuna, oca svoga, dobio dar proricanja, da bi izmakao onima koji su mu pitanja postavljali, menjao je svoj oblik.
I nadrilekar!
Ispunjen davninom.
Nasledio znanje.
Menjao obim rada.
I način nastupa.
Njihov život se držao predanja.
I starina.
Narod im verovao.
Izbor nije imao.
"Ko l^udima veruje prolazi rđavo, ko ništa ne veruje još gore". (23)
167
I još će verovati, dok god je medicina skupa, daleka i često nemoćna, a narod sirot i neprosvećen.
"Nijedno od božjih stvorenja nije beskorisno". (41)
Zašto bi nadrilekari bili?
"I onda, gde se nalaziš? Meć' kakvim svetom? Meć' kakvim rečima?"(167)
Ministru narodnog zdravlja zapalo u deo iskorenjivanje nadrilekarstva.
Preturio preko glave mnogo teškoća i nevolja.
Nije hteo da pusti da ide kako ide.
Živeo u uverenju da će uspeti.
Zapeo pošteno.
Južnjački uporno.
Znao dobro da na ovom svetu nešto treba hteti ili ne hteti.
Odabrao ono prvo.
Bio kao Pizon, upravnik Sirije za vreme Tiberijeve vladavine, sačuvan od mnogih poroka, ali preterano strog!
Prostirao se pred njim blag prolećni dan.
On gledao pravo ispred sebe.
U cepove ruke turio.
Po kancelariji šetao s kraja na kraj.
Nakostrešio obrve do kraja.
Druge misli oterao na kraj.
I diktirao tekst bez kraja.
Promuknutim glasom.
Ono što mu došlo toga dana na um.
I sve što je ostalo od nekidan.
Ono kraj bez kraja.
Kao zvižduk bez odjeka.
Dopis stigao Upravi Bolnice kad se dan kraju klonio 11. aprila 1928. godine. Sa krajem ovim:
"Preporučujem Upravi Bolnice i zaposlenim lekarima u njoj da se od svakog bolesnika obaveste je li pre stupanja u bolnicu bio nadrilekarski lečen, pa da o tome, u svakom slučaju izveste nadležnog Velikog Župana (Oblasnog Sanitetskog Resrerenta). O prijemu ovog narećenja izvestiće me Uprava obratnom poštom". (106)
I živeo ministar narodnog zdravlja u razdraganom raspoloženju da je sve dobro uradio. A uspesi će povrveti na sve strane. Bože jaki!
Zar dobri običaji više ne vrede od dobrih zak
ona?
I juče. I danas.

1. 4. 21. NOĆAŠNjI DOGAĐAJ
Ovaj šareni svet.
Šaren da šareniji ne može biti.
Nema dva ista čoveka.
Po obliku.
Odnosu.
I izgledu.
Ni dve iste čovečje duše. U onom poznatom delu. A i on šaren. Od čoveka do čoveka.
"U svakom postoji nešto skriveno od ostalih, nešto zakopano u najdubljem delu duše". (44) I kod Sime Drče. Bolesnika Unutrašnjeg odelenja. Od krupozne pneumonije. Klinički vidljive. I nečega u duši.
Nikad otkrivenog.
A mogao je lepo da živi da je hteo!
Neki teret u duši nosio.
Od roćenja.
Bolest pridodala.
I prevršila.
Hteo Sima Drča pravu smrt.
A "smrt voli da se igra sa mladim ljudima, ona im prilazi i povlači se, pokazuje se i skriva!" (27) Tako postao čovek kratkih trenutaka. Od zapaljenja pluća bolovao danima. Dobro išlo na početku. Onda se bolest protegla. Nikako da ustukie. Lice crveno od grozničava žara. Jedna zalutala suza. Nemirni trzaj oko usana. Svakojake misli ga opsedaju. Ostala poslednja smrt. I jedan pokret skok! Osmehnuo se bolničarima. Kao da se izvinjava. Promrmljao nešto sebi u nedra. Jurnuo k prozoru brzinom mašte. Neka sila ga vukla. I odjednom skočio. Ne ostavivši vremena okolini. Da se zbuni. I spreči ga.
Sustigla Simu Drču osveta bogova!
Šef Unutrašnjeg odelenja doturio upravi Državne bolnice 1. juna 1928. godine akt sledeće sadržine:
"… noćas u 1 čas, posle pola noći, bolesnik Unutr. odelenja Sima Drča, koji je bolovao od rpeitoša sgoiroza, u nastupu delirijuma, skočio je kroz prozor, i na mestu ostao mrtav. Svestranim ispitivanjem o toku dogaćaja od prisutnih doznao sam sledeće: Poč. Sima oko 12 sati noću skočio je sa kreveta i počeo da trči kroz hodnik, istrčao napolje, praćen od strane dežurnog bolničara Unutr. odel. Darinke Bojković, dežurnog bolničara Hir. odel. Trajka Milenkovića i dežurnog bolničara Ginekol. odel. Vladimira Antonijevića. Imenovani bolničari su uspeli da uhvate bolesnika u dvorištu bolničkom i preneli ga u njegovu sobu. Dok je bolesnik vikajući bio na svome krevetu, Trajko Milenković otišao je na Hir. odel, da donese fačle da bi bolesnika vezali, a Mara Antić otišla je da ukvasi vatu da bi bolesnika od krvi obrisali; imenovani Sima Drča otrgao je se od bolničarke Darinke Bojković, oborio je i jednim naglim skokom iskočio kroz prozor. Na 10 minuta pre skoka bila je kod bolesnika i dežurni lekar gica dr Karić, koja je bolesniku dala injekciju kamfora. Isto tako pri padu, na licu mesta gica Karić je odmah došla i pritekla u pomoć. Sve ovo mogu potvrditi bolesnici sobe br. 18, koji su posmatrali ovaj nesrećni slučaj… Čast mi je dostaviti upravi prednji akt na dalju nadležnost ". (106) To ti je čovek!
"Toliko mesta i vremena treba da se čovek začne, rodi i odraste, a samo jedan trenutak i nekoliko pedalja zemlje dovoljni su da taj isti čovek mine kao da nikad nije ni postojao". (23)

1. 4. 22. " DANAS NEMA NI U KOGA NADE, DO U BOGA I U SVOJE RUKE"
Sve se izmešta. Moguće postaje nemoguće. Retko.
A nemoguće moguće.
Često!
Radivoje Spiridonović bio utučen. Propao dan bez hirurških operacija. A tri planirao.
Mladen Pavlović nije spremio nijednog. Bolničar Državne bolnice u Nišu. Hirurg bio obuzet bespomoćnim besom. Zakrvavljene oči sevale. Usta otvorena pretila. Svako bi ustuknuo! Bolničar se nije dao. Sposoban na sve. I za sve.
Savitljiv za priču.
Od prilike do prilike.
I od osobe do osobe.
U sebe siguran.
Seljački prepreden.
Izvio se kao crv iz presečene jabuke.
A pretekao.
Brigu nije brao za pritužbu hirurga! Na saslušanje išao laganim korakom kao lovac kad se prikrada zecu da ga ne prepadne.
Rešio da preskoči taj dan kao seoski jarak. Otvorio usta kao vrata na bačvari. U ništa gledao. A očekivao sve.
Pravi odgovor smotreno izbegao.
Drugi svršio posao za njega.
Ostao hirurg lako opovrgnut!
Mrak se lagano razastirao iznad grada.
Bolničar nadlanicom prebrisao sasušene usne.
Cepteo od zadovoljstva.
Sure brkove pogladio.
Naslaćivao se kao mačor.
Pobednički zapalio cigaretu.
Plavičasti dim se užurbano širio oko njega.
A on se udaljio bez žurbe.
Obučen u džemper jarke boje.
Kao svi priprosti.
Dok je vejavica svoj pir završavala!
Tako se izvukao iz neprilike.
I pored prijave hirurga 9. marta 1929. godine:
"… juče sam naredio bolničaru Mladenu Pavloviću da spremi tri bolesnika za operaciju. Ni jedan od te trojice pacijenata nije bio spreman za operaciju onako kako je to do danas činjeno i kako on zna to da učini. Kako ovo smatram kao sabotiranje posla to molim da se imenovani kazni kao prvom kaznom sa 20 dinara…" (106)
A bolničar 11. marta 1929. godine izjavljuje:
"… bolesnici nisu bili spremni zato što g. dr Spiridonović javio da je bolestan i da ne može sutra dan izvršiti operacije a pošto nisu bile ni hitne. Ovo mi je narećenje saopštio g. dr Tanić i zato nisam postupio. Drugo nemam šta da kažem. Pismen sam". (106)
Bio Mladen Pavlović tako mali da je u njemu moglo samo lukavstvo udobno živeti. Za sve imao rešenje.
Mnoge životne zakone izučio još dok je u selu stado napasao!

1. 4. 23. ON ILI NIŠTA
"Svaki živ čovek igra sa sudbinom kocku. Jedan izgubi. Drugi dobije". (22)
U Državnoj bolnici zaplet. "Na sve dolazi red!" (127)
I na zavade.
I lekarske trzavice.
A razlog?
Bolničar Milivoje Nikolić.
Onakav kakav je.
Pismen više no da se potpiše.
A to više bilo više od drugih bolničara.
Učmalih u saznanjima!
Tako se on zadvojio.
I otrgao.
Jagma za njim rasla.
Nagle reči sele vetru na dlan.
I letele.
Pri zemlji.
Onamo.
I ovamo.
"Sred talasa bure !" (108)
Meću lekarima se mrak zgušnjavao.
Oni koji su nišku medicinu podigli u nebeske visine!
Jezik razdrešili.
Presavili tabake.
Zdrazko Nižetić na jednoj strani.
Rukovodi Očnim odeljenjem.
I vrši dužnost upravnika Državne bolnice.
Naredio da Milivoje Iikolić preće na Očno odeljenje.
Radivoje Spiridonović ia drugoj strani.
Rukovodi Hirurškim odelj enjem.
Ne da za živu glavu!
"Kad čovek spava, đavo budan!" (3)
Svaćalački govori danima.
Lica zajapurena.
Besni pokreti.
Svaki nalik udarcu.
A trag jedva vidljiv!
On.
Ili.
Ništa!
Dan mlak.
A vruć sudar.
Drhte kao lišćs jasike na povetarcu!
Milivoje Nikrlić ispao važan.
Važniji od najvažnijega!
Vrpolji se u mestu.
Povija van mesta.
Čas je ovde.
Čas onde.
Okrugloglav.
Crvenog seljačkog lica.
I nabijenog telesnog sastava.
Zažmurio na jedio oko.
Kao da nišani.
Otpljune na stranu.
Da pokaže ko je on!
Pre nego što koraknu!
Aon?
"… kalazi se osam meseci na radu u Hirurškom odelenju, za tih osam meseci morao sam uložiti mnogo truda da ga vaspitam i osposobim za Hirurško odelenje i negu operisanih bolesnika… na ovu stvar ne mogu ravnodušno da gledam jer bi od toga patilo Hirurško odelenje, a naročito soba br. 4, gde se nalaze najteži bolesnici, za tu mi je sobu teško naći tako savesnog bolničara kao što je M. Nikolić… ceo posao pada najvećim delom na mene i na bolničare, oni mi asistiraju, instrumeitiraju i daju narkozu …" (106)
Zna Radivoje Spiridonović.
Kako.
I zašto.
"U intelektualcima nije razvijeno osećanje solidarnosti."
Niko da preda.
Ni stišanu reč izgovori.
Sačuvaj, Bože.
I sakloni!
"Šakama udarali u svoja prsa kao stari Jevreji pred zidom plača!"
Slušao Radivoje Spiridonović samoga sebe. Terao dal,e.
Dok nije "pao sa visine nadanja u provaliju očajanja!" (40)
Kad je ministar socijalne politike i narodnog zdravlja Kraljevine Jugoslavije 25. juna 1930. godine vratio ceo predmet sa saslušanjima i prilozima po žalbi Radivoja Spiridonovića. I našao: "da je vrš. duž. upravnika bolnice Dr Zdravko Nižetić pravilno i za bolnicu korisno postupio, što je bolničara Milivoja Nikolića preveo sa Hirurškog na Očno odeljenje, jer je muški odeljak istog ostao bez bolničara… da se iz akta saslušanja i žalbe Dr Spiridonovića protiv vrš. duž. upravnika vidi da se Dr Spiridonović upušta u ocenu rada i akata pretpostavljenog upravnika preko granica jedne žalbe protiv izvesnog fakta, usled čega osetno trpi disciplinski rad u bolnici, jer upravnik je upravnik, a šef je šef odeljenja … predmet poslati Upravi bolnice za arhivu s tim da se saopšti vrš. duž. šefa Hirurškog odeljenja, Dr R. Spiridonoviću da ubuduće obrati pažnju u svom službenom ponašanju prema pretpostavljenom šefu nadleštva, u kome kao državni činovnik radi". (106)
"Ništa na svetu ne traje". (21)
"Trajno je samo ono što nije dobilo oblik ni ime, što nikad nije napuštalo beskrajne i večite predele nepostajanja". (23)

1. 4. 24. MUKE POSLE SMRTI MARIJE HALUZAN
"Ostati sam možda je gore nego umreti". (29)
Ko zna zasigurno?
I može li se sve izmeriti tačno?
Mariji Haluzan za života loše.
Posle smrti još gore!
Živela tu, sasvim blizu.
U "ovdašnjoj varoši".
U omećenom prostoru.
Sa stisnutom mukom u sebi.
Osamljena.
Kao palac na ruci.
Okružena svojom prošlošću.
Lagano se odvikavala od života.
Pred sobom bila važna.
I sva nekako drukčija.
Život nije znao šta će s njom.
Pri kraju!
O sebi nije ništa govorila. Ispalo bi da se žali. Susedi je držali u pameti kao povučenu, tihu i urednu.
I blagu u ponašanju. Kao da je htela svojim ponašanjem da im bude sve potaman. Škrtoreka žena. S kovrdžavom prosedom kosom. I opuštenom punćom. Smirenim licem. Kao u Madone. Ispunjenim pouzdanjem. Razmaknutih očiju. Lešnikove boje. Kako je Bog dao!
I bora, čudno rasporećenih i nejednako izdublje
nih.
Kao da je neko hteo da ih naprečac prebriše pa odustao na vreme.
Tako život udesio!
Činila sitne poklone deci.
Magijom brige razbijala odraslima.
Kao Hekata, kraljica pakla, avetinjska boginja vradžbina i magija!
Takvi su ljudi.
Nesposobna da greši.
Još manje da oprosti!
Volela da sluša Mendelsonov "Svadbeni marš" na starim orguljama.
I sanjala da je sahrane uz zvuke njegove. Jer se sve bližilo kraju. I Mariji.
I cveću u sobi, koje se svojim lelujavim mirisima borilo sa mirisom starine.
I rastinju u dvorištu, samoniklom i rasutom. Dobro se videlo da ljudska ruka odavno miruje! Mariju držala bolest za postelju. A onda?
Mrazovito jutro se zamislilo. Usta Marije iskrivila.
Život zgasnuo kao sveća, dok su se silni oblaci denuli na okolna brda.
Glas od sebe nije pustila! Policija još kako. Kad za smrt saznala.
Poslala 8. marta 1932. godine leš na obdukciju, jer "je naćena mrtva u svom stanu".
Uprava Državne bolnice u Nišu šalje dopis Kraljevskobanskoj upravi VI Moravske banovine 10. marta 1932. godine s napomenom "… imenovana Marija nije bolovala u ovoj bolnici, niti je kao njen bolesnik umrla, usled čega se ona ne može sahraniti o trošku bolnice, jer nema za to zakonske mogućnosti, niti je u budžetu predviđen kredit za sahranu umrlih lica van bolnice. Dostavljajući prednje Upravi je čast moliti Kraljevskobansku upravu za naređenje Opštini niškoj da pok. Mariju izvoli hitno sahraniti…" (106)
Kraljevskobanska uprava VI Moravske banovine nalaže Upravi Državne bolnice da umrlu Mariju sahrani "s tim da će tražiti naplatu pogrebnih troškova od nadležne opštine".
Na intervenciju uprave policije Mariju je sahranio Sud opštine niške tek posle pet dana ležanja u bolničkoj kapeli!
Kivna sudbina oborila se na Mariju Haluzan.
Za života joj ništa nije mogla.
Posle smrti je na muke bacila!
"Eto šta je čovek! Kad ustane, ujutru, on ne zna, i ne sluti, šta će mu se toga dana desiti, niti kad legne, kakav će san usnuti. Ni toliko". (23)
Ni kada umre šta će ga snaći!

1.4. 25. NIČIJE DETE
"Deca, sva deca, poslata su od neba, i zato imaju pravo da žive". (245) U božjem vrtu. Kraj odraslih. Koji za brigu znaju. I radost božjega stvora! A Kruna Trajković se porodila. " Jedna duša više koja će otići u raj"! (77) Dao Bog dečačića. Tršave glavice. I oka plavog. Privukao je miris greha. Želela da se udomi. Onakva kakva je. Ono ostalo neželjeno.
Ni devojka. Ni udova. Ni razvedena. Stvarno. A maloumna. Moguće.
Kada je obuhvatio nerazum okoline našla se u Nišu.
U Državnoj bolnici. Radi posmatranja. Sa detetom. A kad je vreme isteklo. I "zdravlje" utvrdila.
Krenula u KaraĐorđevac, opština turekovačka, srez Leskovac. Bez deteta.
Neka joj je Bogom prosto!
Majka i jeste i nije.
Ona niko i ništa.
Nedotupastog lica.
Zbunjena.
I preplašena.
Napola mutava.
Ne zna se šta je sporije u nje.
Reči ili pokreti.
Glas se ne pokorava.
Pokreti se kolebaju!
Na polasku.
Zakoluta očima.
I zaplaka.
To je umela.
Niko da to razume.
Još manje potrese.
Ni kad bi se setio Bore Stankovića kad Mitke na svom hatu jezdi prema Vranjskoj Banji i sretne uplakanu majku, i vikne iz svega glasa sviračima: "Prestanite! Sve mora da zanemi kad majka plače".
Ostao mališan u Državnoj bolnici. I tuga da za njim nariče!
Onda krenuli na razaznatljivu prepisku. (106)
Onako ovlašni.
Procvetala administracija.
U naumu utvrđena.
Terala postepeno.
I usporeno.
Zar se i u prirodi sve tako ne dešava. I razvija?
Jedan dopis preticao drugi.
Na sve strane.
U jatima doleću.
I kao ose nasrću.
Čovek nije siguran da sve razume!
Četvrtog aprila, šef Odeljenja za posmatranje obaveštava Upravu Državne bolnice u Nišu da je dete od tri meseca ostavljeno od majke Krune "koja živi vanbračno… verovatno je ovo dete plod nedozvoljenog braka", i moli "da se putem vlasti učini" da Kruna i Svetozar Stojanović "uzmu njihovo dete". Istoga dana, Uprava šalje dopis Načelstvu sreza u Leskovcu, uz zahtev, da imenovani "dođu odmah i uzmu svoje vanbračno dete".
Šestog aprila, Načelstvo sreza Leskovac prosleđuje akt Sudu opštine Turekovac "na hitan postupak".
Petnaestog aprila, predsednik Turekovačkoga suda dostavlja akt "s molbom da se prednje naređenje Držav. Bolnice u Nišu br. 1525/32 saopšti Kruni…", a saopšteno i Svetozaru ("… dete nije moje. Kruna je kod mene živela samo pedeset dana, kada se je i kod moje kuće porodila…"), i Kruni "dete ne mogu primiti jer nemam mogućnosti da isto čuvam, no molim da se pošalje u Sirotni dom na čuvanje".
Potom se, neko vreme, uhvatili za takvu mogućnost.
Bez rezultata.
A i dalje terali po svome.
Predmet šetao od Državne bolnice do Sreza Leskovac, Opštine turekovačke, Opštine Surdulica, Kraljevskobanske uprave VI Moravske banovine u Nišu do Kraljevskobanske uprave VI Vardarske banovine u Skoplju.
Iz dana u dan.
Mesecima.
Dok je živahni dečačić rastao.
Ako je rastao.
U takvoj sredini.
Gukao.
I smejao.
Kad mu ko priće.
Ako priđe.
A rešenje stajalo u mestu kao poboden kolac u zemlji!
Da se završi zabeleškom Uprave Državne bolnice u Nišu br. 4838 od 6. oktobra 1932, godine "pošto je dete o kome je u ovome predmetu reč umrlo noću 6/7. t. m. to ovaj predmet u akta". (106)
Tako nestašni mališan udesio da umre u po noći crne, kad druge nije bilo, dok se puni mesec probijao kroz zatrčane oblake.
Čedniji od zore čedne!
Šta se može?
Smrt nikoga ne pita.
Niti koga sluša!
"Oni koje bogovi vole umiru mladi". (201)
A objašnjenje?
Za majku umobolna.
Za društvo možda savest da presliša!
Ništa nije savršeno pod kapom nebeskom.
"Ljudi nisu baš onakvi kakvim ih čovek smatra". (78)
1. 4. 26. LUDAČKA KOŠULjA
Živeo Živojin Stefanović tako kao da živi sebi za primer.
Zapao mu takav život. Bog se poigrao s njim. Na njega čovek nasrnuo.
"Nezaštićen čovekje samo igračka vetrova!" (55)
On se migoljio.
Dugačak kao motka.
Isposnički suv.
S četvrtastom glavom.
I bradom kao strnjika.
Po veličini.
I boji.
Od Uskrsa brijač nije videla.
On bio ono što ne treba da bude on ono!
Živeo u Bobovištu.
U izbegloj kući kraj Morave reke.
Sa sinom Miodragom.
I majkom sina svoga.
Sin se nije prilagodio kućnom redu.
Kakotako bilo dok je s majkom bio.
Neki kontakt uspostavljao.
Posle nje ni sa kim.
Vremenom upao u pravu tupost.
Učitelj savetovao lekara.
U završnim razredima.
"Trebalo bi otići lekaru, kad bi od toga bilo koristi!" (127)
Otišao Miodrag lekaru. A Živojinu nevolja stigla.
"… moga sina… lekari su uputili za Državnu bolnicu u Nišu na lečenje kao umobolnog … za vreme bavljenja u ovoj bolnici nije bio sposoban ni sam sa sobom raspolagati a kamoli voditi red i propise unutarnjeg bolničkog urećenja već je za vreme bavljenja, kako bolnica navodi, pocepao jednu ludačku košulju sa kojom me je Niška bolnica opteretila da je platim, i aktom od 5. marta 1931. godine traži pod br. 754 da se od mene oca Miodragovog naplati 130 dinara i finansijska uprava u Aleksincu pod br. 7013 od 22. juna 1933. godine izvršila egzekutivnim putem popis stvari za ovu sumu. Kako je utvrćeno da je moj sin zaista umno bolestan i da takav čovek ne zna sobom upravljati, bio je pod starateljstvom bolničke uprave, i svu štetu koju je učinio molim g. Ministra da pridoda osoblju bolnice… molim da se ova naplata obustavi i ako mi se silom zakona ova ludačka košulja naplati, onda žalost na red i poredak bolničke uprave. U nadi ostajem da ću biti s pravdom zadovoljan…" (106)
Ne vredi žalba, Živojine, ni po lule duvana!
Rezil u selu ostao.
Finansi nisu nikako mogli da mu u trag uću. Po danu.
Stvari da popišu.
A kad se gusti mrak šunjao selom banuli u sirotinjski dom da Živojina na "legalo" uhvate. Došao ćavo po svoje! On tiho jauknu kroz krezave zube. Onako za sebe. Skroznaskroz obli ga znoj. Pogled spusti ispred sebe. Poče da drhti kao mokar pas. I oseća srce da u rebra udara. Stoji pred njim kao optuženi na sudu! Klima glavom pri svakoj reči. I svojoj:
"Dosta, ljudi, ako za Boga znate!" I njihovoj:
"Trgni se, bre, što mora biti mora!"
Živojin "u srcu slomljen, zbunjen u glavi!" (126)
Premišljao svašta.
"Dovoljno se naživeo". (103)
A tek prebacio pedesetu godinu.
U beli svet da ode.
Ili skoči u Moravu kad nadoće.
Ili se obesi o suvu vrbu u dnu dvorišta.
Odbacio san.
" U oči mu tuga stala".
Uvenuo čovek.
Kad ga čovek vidi Bogu plakati!
Ona žalba Ministarstvu socijalne politike i narodnog zdravlja Kraljevine Jugoslavije gurnu mu mir U Dušu.
Na kratko.
Ne ide pa ne ide.
"Nijedna životinja nije tako svirepa kao čovek!". (3)
Svi se okrenuli protivu njega.
On se ogorčavao iz dana u dan.
Pokušao da zaboravi.
Ali se ono sakrilo duboko u njemu!
Dopisi šetali otvoreno.
Od nemila do nedraga:
Ministarstvo socijalne politike i narodnog zdravlja (Beograd) Državna bolnica (Niš) Poreska uprava (Aleksinac).
Skoro tri godine.
I na kraju.
Državna bolnica u Nišu javlja Ministarstvu socijalne politike i narodnog zdravlja "Upravi je čast vratiti predmet sa izveštajem da je košulja o kojoj je reč rashodovana. Kupovna vrednost iste je din. 130. U upotrebi je bila od 10. decembra 1930. godine i upropašćena je kao nova, zbog čega je i tražena naknada pričinjene štete, koju je molioc Živojin pristao da naknadi. Pošto je naplata već izvršena i novac u din. 130 nalazi se kod Por. uprave u Aleksincu, to se moli Min. za odobrenje da se novacpreda ovoj bolnici". (106) "Kad stanemo da od ljudi i dogaćaja oko sebe očekujemo mnogo više nego što oni mogu da nam daju, to je uvek početak nemira i nereda u našem životu, a često i znak bliskog pada". (23)

1. 4. 27. NAPAD "SLEPOG CREVETA"
Bio običan dan.
Nije ništa neobično obećavao.
Vladimiru Miliću.
Reonskom stražaru III stanice policijske straže. U Jagodin mali!
Vetar se verao po okolnim bregovima. Ovde sparina. Nepomičan vazduh.
Ispod jagodinmalskoga mosta nadošla Nišava.
Valja sigu.
I svašta još.
A na mostu.
U po bela dana.
Tačno u podne.
Zgrčeni mladić.
Pao na zemlju kao sasušeni jesenji list. U nesvesnom stanju. I sada: On leži.
Pripeklo ga sunce. Ovaj stoji. Nevolja ga saletela. Naglo se snuždio. Šarao očima okolo. Kao da pomoć traži.
Nedorastao ovakvoj muci. Intelektualno oskudan. I ovlašan.
Ustumarao se kao čovek. Kao stražar uzmuvao. Psovao sve po spisku. Čas u sebi. Čas oko sebe.
Kako da se baš njemu ovo desi! A kolebao se kao čovek bi se svakako sklonio, ali kao stražar ne sme. Poziv zove.
Tad mu u duši malo laknu. Unutrašnja borba kratko potrajala! Probao da bude siguran.
Nakašljao se prodorno kao da je hteo mladića da izbudi.
Priterao sebe da mu se približi.
Šetao oko njega kao petao da vidi šta će ispasti.
Onda ga izvrnuo na leća.
I začkiljio u njega.
On!
Zdepast. Crnomanjast.
Sitnim bubuljicama lica išaranoga! Zapalio cigaretu.
Dok se lenji dim pravo u visinu peo, on živo mladića pravo u oči gledao.
Čekao da se života dohvati.
I razgovor zapodene!
Radilo se o Vladimiru Ćurčiću.
Starom 18 godina.
Iz Zeke Buljubaše 15.
Neodoljivo pristojnog.
I razboritog!
Isprečio se prevoz toga 29. juna 1936. godine.
"… kako Ćurčić nije imao sredstava da plati prevozno sredstvo do držav. bolnice a sanitet. kola Gradskog poglavarstva su u defektu, to ga je stražar Milić u tramvaju prevezao u držav. bolnicu gde mu je dežurni dr Timotijević Bora pružio prvu lekarsku pomoć i konstatovao da je Ćurčić dobio napad 'slepog creveta' i istoga zadržao na daljem lečenju…" (106)
Ko poverova.
Ko ne poverova?
Nedoumica čoveka čeka!

1. 4. 28. REŠENjE ONOGA VREMENA
Čovek živi život između: Dobrog i rđavog. Stvarnog i mogućeg. Tuge i radosti. Imati i nemati. I "da" i"ne"!
I razmišljanja da li je ogrešenje Trajka Golubovića u skladu sa odmerenom kaznom? I da li svako vreme ima svoje mere? Trajko Golubović bio kakav bio. I ovakav. I onakav.
"Ništa mu nije sveto" bilo na ovome svetu. (198) A i zašto bi?
"Svaki je sam sebi najbliži". (246)
Zašto bi on bio izuzetak?
Imao poroke.
Možda više nego drugi.
Malo svojeglav.
Nasledio od roditelja.
I više sklon alkoholu.
Od kako se od roditelja odvojio.
Još je majka imala muke s njim!
A Državna bolnica u Nišu i više. Razum mu odbegao. Ili se vremenom oduzeo. Duša se ispraznila. Inteligencija načela. Nevoljisao se malo po malo. Niko zasigurno ne zna do kraja kako je kroz život išao do kraja!
Bio mršav kao avet. Riđe kose.
A riđi ljudi su "ili sasvim dobri" ili "sasvim rđavi"!
Imao vremešno lice.
A godina jedva preko trideset.
Sve to ličilo na njega.
A prijava upravi Državne bolnice.
Na Miloša Marića.
Lekara Unutrašnjeg odeljenja:
"… pre dva dana primio sam u bolnicu jednog bolesnika punog vašiju. Naredio sam, da se sve uradi da bi se očistio od vašiju, a prvenstveno da se pozove berber Trajko Golubović da ga obrije i ošiša. Bolničar je našao berbera ali on nije hteo odmah doći, izgovarajući se da treba lekar to da mu naredi. Bolesnik je ošišan tek sutradan. Juče u 16ć video sam našeg berbera i rekao mu da mora sve ostaviti kad treba da ošiša vašljive da se vaške ne šire po odeljenjima, našto je on jednim oštrim tonom počeo da se objašnjava i svađa, zauzimajući jedan vrlo drzak stav. Odmah sam vido da je pijan i prestao da se objašnjavam, dok je on gunđao i iza toga. To je bilo u sobi br. 19 pred bolesnicima, te molim upravu da imenovanog kazni, jer nalazim da je prekršio disciplinski red, što ne bi smelo biti, i što škodi ugledu lekara i njihovom odnosu prema mlađem osoblju…" (106)
Zabrazdio Trajko Golubović duboko.
Usred ljute zime. U po bela dana. Malo priznao. Porekao više.
Prijava Miloša Marića bila mu deveta briga.
Čudna mi čuda.
Nije danas, biće sutra.
Pred islednikom se uozbiljio kao ostareli konj kad se timari.
Stegnuo zube da mu psovka ne izleti. I izjavio:
"… jest da me je g. dr Marić zvao ali sam momentalno bio zauzet brijanjem bolesnika Očnog odeljenja, kao i šišanjem, jer sam šišao i brijao neke bolesnike koje je trebalo operisati, te sam rekao čim stignem otići ću, što sam i učinio sutra ujutru, jer uveče je već bilo dockan. Bolesnika, o kome je reč, samo sam obrijao jer kosu nije imao. Prilikom brijanja nisam primetio da je imao vaši u glavi. Kada sam ja baš radio na šišanju i brijanju bolesnika naišao je g. dr Marić i pitao me zašto nisam obrijao bolesnika juče, te sam mu ja objasnio da nisam smeo da prekidam posao dok na Očnom odeljenju ne dovršim. Čudi me da je g. dr Marić naveo da sam bio pijan, a to je jasno da sam bio pijan ne bi mogao da radim…" (106)
Takav postupak se teško praštao.
U tim vremenima.
Sve đavolu otišlo.
Onoga 16. februara 1940. godine:
"… pošto mu je rešenjem bolnice br. 865 od 14. II 940. g. otkazana služba to u akta!" (106)
Prekor zaslužio.
Po božjim merilima.
A otkaz.
Po ljudskim.
Kad mu rešenje o otkazu uručivali, onako pometen, Trajko Golubović osvrtao se oko sebe kao da se sve to odnosi na nekoga drugoga.
Ko će znati?
Možda je umni čovek s pravom zapisao: "… samovoljni i osioni ljudi, kakvih jeu nas dosta, u svakom vremenu i u svima redovima, nanose društvu više štete nego pijanci, kradljivci iliubojice!" (23)

1.4. 29. NA TRAGU
Jedan je Stanislav Vučić bio. Bolničar u Državnoj bolnici. Došao iz srpske zabiti. Bogu iza leđa.
I doneo sa sobom sve što je imao u sebi. Život nije preudešavao. Ostalo sve po starom. Vredan kao mrav.
Ono ni stasom nije daleko odmakao. Sitan. I žgoljav. Pun pokreta.
"Okretan kao jegulja." (136)
Žustar kao plamen.
I istrajan kao vreme.
Bio pripravan za sve.
Govorio pevajućim glasom.
Bio čuvaran na čudan način.
Sve je znao gde je.
Ako je njegovo.
Ili njemu povereno.
Na posao nikada da zakasni.
Ni zakaže na poslu.
O Stanislavu bolničaru šef znao samo lepo da kaže!
Došao na dežurstvo 4. juna 1941. godine. (106) U Kožnoveneričnom odeljenju sve pospremio.
I do sitnice utvrdio. A grdno omanuo.
Kad se dan i noć počeli da mešaju primetio da nema bolesnice Marice Milenović u sobi. Čelo smračio. Počešao se po glavi.
Tamo gde briga zaseda. Od muke mu muka bila.
Ne zna gde bi mogla biti.
Kao da je u zemlju propala.
"Nije žena sapun pa da se potroši!" (174)
Saznao da je kosu kovrdžala.
Kad je sunce počelo zalasku da žuri.
Naum pritajila.
I u noć šmugnula.
Čim se zadala!
O njenom životu niko sve nije znao. Bila "kusur" odžene. " S kim se nije opružila. Igde?" (139)
Što je više muškaraca promenila to joj je manje bilo!
Ostalo telo snažno.
A šta sve nije pretrpelo.
"Telo je jazbina greha ili provalija požude". (197) Šarao pogledom Stanislav gde treba. I gde ne treba našao Maricu! Izmešanu s nemačkim vojnikom. Na bujnoj travi.
"Pozadi garaže do ograde sa severne strane bolničkog dvorišta". (106)
Stao Stanislav kao ukopan. Za trenutak.
U daljini čuo kako vetar stenje. A Maricu pred očima svojim. Zacoktao jezikom kao kad neko razum gubi. Jedan dubok uzdah se oteo.
I iz dubine grla reči jurnule:
"Do ćavola!".
Puklo kud puklo!
Debeli Nemac skoči kao oparen.
I preko bolničke ograde svali.
Dok se Marica lenjo diže.
Namesti razbarušenu kosu.
I pogleda zapanjenog Stanislava u oči.
Bez ponosa.
Kao da ništa bilo nije!
Nepismena Marica objasnila sve potanko 5. juna 1941. godine:
"… bila sahrana nekog nemačkog vojnika iz bolničke kapele. Mene je tada video jedan nemački vojnik… rekao da će doći jednog dana kod mene… sinoć oko 1930 časova videla sam nemačkog vojnika koji me je pozvao… tek što smo bili na delu naišao je bolničar Stanislav…".(106)
Prošla bez rezila.
Šta bi druto?
"Izgorelog niko ne zapali!" (108)

1.4.30. ŽUDNjA ZA ŽIVOTOM
Zarećala stradanja.
Još od rata.
Nemanja zavladala.
Još od pre rata.
Bilo tako da gore nije moglo.
Isprečilo se ružno vreme.
Nikako lepo da stigne.
" Prolazejednaki dani gonećijedan drugog!" (167) U domu Vukane Jovanović pištala nejač malena. Bog nije stigao da pomogne. A ljudi?
Neki nisu mogli. Drugi nisu hteli!
Vukana Jovanović neumoljivo smirena ostala.
Tanka kao vejka.
Kao dunja žuta.
Trpela koliko snage imala.
Života se plašila.
Zavidela mrtvima.
Bogu dušu nudila.
On nešto oklevao.
Zbog dece, šta li!
Te večeri se vetrovi potukli.
Preplašeno lišće listom padalo.
Rano zazimilo one godine!
Našla Vukana Jovanović nekoliko grumena uglja. Iz dimnjaka da se digne plavičasti dim. U trošnom beogradmalskom kućerku. I vidi da još unutra žive duše ima! Ponela mrvice hleba. Dečicu da u život dozove. Pribrao neki duševni čovek. Koga za živu glavu ne bi izdala. Badava čekala Vukana Jovanović da se u magacioneru uspravi ono ljudsko! On se ostrvio. Za njom naturio. I korpom njenom. Udvorički podviknuo. Stigao je sa svojom mržnjom! Nije njoj do čega je njemu stalo. Njegova namera išla drugim drumom. Zebnja je preduze. Duh klonu. Dah zanemoća. Zbunjeno progovori.
A zajeca tako jako da se celo telo treslo.
I toliko jasno!
I prijava magacionera bila jasna:
"… danas u 17.50 časova po podne pri svršetku radnog vremena u holu gde sam sa služiteljom bolnice Dobrivojem Stevanovićem izručivao so u sanduk, sreo sam Vukanu Jovanović, pralju služitelja bolnice gde odlazeći kući nosi nešto teško u korpi. Na moje pitanje šta nosi u korpi i da otkrije da vidim šta ima u korpi priznala je da u korpi nosi hleba. Uputio sam je sa služiteljem u upravu i u kancelariji sam konstatovao da u korpi ima otpatke (parčiće) od hleba koje je dobila od nekog bolničara ili bolničarke sa odelenja, ali od koga je isti dobila nije htela pokazati. Isto tako, u korpu je smestila jedno ćakče u kome je bilo uglja za gorivo. Na pitanje zašto je ovaj ugalj u korpi odgovorila je da je ugalj našla na ulici pri dolasku na rad u bolnici, pa je htela da isti nosi kući. Ovo je samo izgovor, inače, ugalj je uzet od državnog bolničkog uglja. Korpu sa parčićima hleba i ugljem predajem upravi radi dalje nadležnosti. Svojim referatima ranije ukazivao sam upravi na slučajeve iznošenja hleba i pomija iz bolničkog dvorišta, pa su neki službenici i od vratara dostavljeni za iznošenja hleba i pomija i isti su opomenuti, ali i pored mnogobrojnih naredbi o zabrani iznošenja pomija, hrane i drugog iz bolnice ta se praksa i dalje produžuje. Vratari na kapiji morali bi strogo da motre na službenike koji rade u vešernici, kujni, na odeljenjima i u radionicama šta unose pri dolasku u bolnicu i šta iznose pri izlasku sa rada iz bolnice. Kontrolu treba zavesti i nad članovima porodica i rođacima pojedinih službenika i službenica koji dolaze kod ovih radi obilaska, jer se dešava da se pripremljeni hleb sa odeljenja i pomije iznose od ovih, da bi se na taj način prikrilo odnošenje od dotičnog službenika ili službenice. Molim da uprava jednom preduzme stroge mere protivu službenika koji
odnose državnu imovinu kako bi se odnošenje iste već jednom sprečilo i službenici urazumili, da ono što njemu ne pripada ne sme da se odnosi iz bolnice…" (106)
A 20. novembra 1945. godine upravnik Okružne graćanske bolnice donosi rešenje:
"… ukorena i skrenuta joj pažnja na posledice ako bi ponovo učinila ovakav prekršaj postojećih naredbi…" (106)
Sve preteglo na stranu magacionera.
Kazna je poslednja reč koju je mogla jasno da raza
bere.
"Ovde trijumfuju oni koji nose nož u zubima i zlobuuduši!" (139)
Jedina njena osveta bi da mu oprosti.
"Čovečja duša kao mesec. Ima nedokučivu stranu koja se nikad ne vidi sa mesta na kojem si!" (174)

1. 4. 31. ZA PRIMER
Ratovalo se mnogo.
Malo nešto preteklo.
Više ljudi od dobara.
I to malo bilo mnogo.
U takvim vremenima.
Kad se reč "mnogo" zaboravila!
Tačkice su odrećivale meru svemu.
Okružna graćanska bolnica bila tu negde.
Činila veliki napor da napravi sitan korak.
Prijemna ambulanta bila na udaru.
Po prirodi stvari.
Kroz nju je svaki bolesnik prolazio.
Išao dalje.
Ili se vraćao!
Štošta nabavljeno baš za nju. I zavesice da zastru prozore.
I sklone bolesnog od radoznalih pogleda zdravih. Po danu. Noću i više.
Na malom prozoru sedelo parče mrkle noći.
Musavi mesec provirivao.
Kad se iskrade od oblaka tmastih!
Njihov vek bio kratak.
Teško nabavljene.
Zna se kako.
Lako nestale.
Ne zna se nikako!
Nekoga priterala životna nužda.
Šta li?
Kad je odmakao dobar deo dana nestao veći deo zavesica.
Vrata bila zaprta.
Napolju sneg utrnuo.
A Miljurko Prolović pretrnuo.
Bolnički vratar.
Taman stekao poverenje novog upravnika. Malo vremena izgubio u kolebanju. Onda oborio glavu. Pogled smaknuo. Pocrveneo do ušiju. Natukao kapu na čelo.
Dok su se kapi znoja gurale po zguranom licu. Tražio reči spasa kao davljenik udah vazduha! U kancelariji uprave drugi čovek. Utanjio glas Miljurko Prolović kao da priznaje krupan zločin!
Kako da se sve to baš njemu desi? Obrtao po glavi ko bi to mogao biti. Dohvatio se Jovanke, pa to ti je. Bila neodoljivo pristojna. A često posećivala prijemnu ambulantu. I ona devojčica Milica.
Skakutala po prijemnoj ambulanti kao svraka kad hoće da poleti!
Nije krio iznenađenje. I čuđenje.
Ni kad je izjavu davao 20. februara 1946. godine: "… pre godinu i po dana napravili smo male zavesice na irozorima prijemne ambulante da se ne bi videli bolesnici spolja. Ove zavesice su napravljene od gaze boljeg kvaliteta i stalno su bile na prozorima do pre desetak dana, kada su jedno podne skinute od nepoznatog lica i odnete pet zavesica, dok je jedna bila ostala. Kako je juče skinuta i poslednja šesta zavesica, to izjavljujem sledeće… već nekoliko puta sam primetio dete bolničke vešerke Milice Usinović. Na moje pitanje šta čeka u prijemnoj ambulanti, ona mi je izjavila da čeka dr Bojanića, dež. lekara, da joj pokaže neke zadatke koji su joj potrebni za gimnaziju. Primetio sam da dolazi jedna žena iz varoši, znam da se zove Jovanka a prezime ne znam, i ona dolazi svakodnevno u prijemnu ambulantu često ostaje u istoj i sama po odobrenju dr Bojanića. Izjavljujem sumnju na njih dve i molim da se u tom pravcu povede istraga, pošto mi se za dvadeset i dve godine službe nije dešavalo da mi ma šta nestane iz ambulante od strane bolesnika. Drugo nemam šta po ovome da kažem…" (106) Istoga dana drugi vratar Radosav Ivić izjavljuje: "… po pitanju nestanka zavesicavitražica iz ambulante Prijemnog odelenja, moj iskaz u svemu se slaže sa iskazom drugog vratara Miljurka Prolovića, jer osim te dve pomenute osobe, druga lica ne dolaze bez posla u tu ambulantu. Nisam primetio ni jedno lice ovih dana, na koje bi se moglo posumnjati, a tu Jovanku dočekuje i ispraća do kapije dr Bojanić, te nam ranije nije pala sumnja na njih. Drugo nemam šta da kažem…" (106)
A dr Josif Valčić, upravnik Okružne građanske bolnice, 20. februara 1946. godine prosleđuje Gradskom narodnom odboru sledeći akt:
… iz prijemne ambulante ove bolnice nestale su šest komada malih zavesicavitražica. U prilogu akta dostavljamo saslušanja bolničkih vratara koji opslužuju prijemnu ambulantu, iz kojih se vidi da sumnjaju na Jovanku N., koja često dolazi u posetu kod dežurnog lekara dr Ilije Bojanića i na kćer Milice Usinović, bolničke vešerke. Iako je vrednost zavesica mala, dostavljamo ovaj predmet sa molbom da se povede istraga da bi se dao primer da se ovakvi slučajevi ne ponove…" (106)
"Neka Bog poživi rđave, jer ih je mnogo više!"

1. 4. 32. KAD SE SVEĆA RASPLAMSA
Tako suđeno čoveku.
Dragiju Stamenkoviću.
Iz Lipovice sela.
Za života goreo od vatre.
Zbog antraksa bolesti s bezbroj lica.
Iz neznanja oboleo.
Svojom krivicom!
Kad je umro goreo.
Od sveće rasplamsale.
Tuđom krivicom.
Ono prvo lako objašnjivo.
Hteo da spase kožu uginule ovce.
A posle njega niko nije mogao!
Kao mrtav druga priče.
"Mrtvi najbolje umeju da ćute!" (46)
Govorili zaduženi kako su hteli.
Do njih krivice nema.
Bog neka im je na pomoći!
Ispalo kao da je Dragi Stamenković hteo sam sebe da spali.
I napravi prvu kremaciju na niški način!
Osvanuo ružan dan. Vreme loše da gore ne može. Svetlost se tumbala. Čas zatamni. Čas izbistri.
Košava opreznim korakom zbirala opalo lišće okolo bolničke kapele.
Iznad nje vio se beličast dim. Čas rascepljen. Čas sastavljen.
Da nestane negde u božjim visinama! Sveća gorela iznad glave pokojnika. I sve zapalila. Na njemu. Oko njega. I u njemu.
Grdni belaj ga mrtvog snašao! Od dima se teško razaznavalo šta više gori on ili stvari.
Lice nagrćeno od opake bolesti. Dokrajčeno od plamena proždrljivog! Bolničar Živojin Kačarević. "Bio je kakav je bio". (144) A kakav bio takav posao dobio. Mrtve da priprema za onaj svet. Ustručavao se nije.
"Skinuo bi i pokrov sa mrtvaca!" (136) Duše kao bara duboka.
"… nemogućno je znati šta se krije na njenom dnutvrda hridina, humka zemlje ili sipkasti sloj peska!" (117)
Bio je on zbir onoga što znači "ne".
Kad s ljudima razgovara podigne obrve u znak pitanja ili "pljuje reči ispod mlitavih brkova, reči razmekšane i lepljive, koje tera u uši svojih sagovornika".
Uprava Državne bolnice načula.
"Po saznanju da je se u bolničkoj kapeli, od upaljene sveće, kod mrtvaca zapalio jedan čaršav, jedna košulja i jedne gaće, pozvati odgovornog bolničara Živojina Kačarevića i saslušati ga po ovom pitanju". (106)
Nije se dao on. Migoljio se kao čikov! Nekud zablenuo.
Pričao omekšalim glasom svašta u Upravi: "… bolničari Zaraznog odeljenja doneli su 14. novembra 1946. g. leš u kapelu radi sahrane. Leš je bio pokriven čaršavom, a na lešu su bile košulja i gaće. Došla je žena umrlog u kapelu i ostala je dugo pored leša. Tom prilikom je palila sveće umrlome. Ja sam se sa istom ženom dogovorio da donese odelo umrloga da bih ga obukao i zakazali smo to za 2 časa posle podne. Dao sam joj potrebna uputstva da izvadi dozvolu od G.N.O. za prenos leša. Žena umrloga je, mećutim, ostavila pored leša vrlo blizu zapaljene sveće i otišla. Kad sam se ja vratio u kapelu zatekao sam da je se od sveće upalio čaršav, košulja i gaće, i da je sve to izgorelo. Ja sam leš okupao, presvukao, obukao mu odelo za sahranu, i stavio ga u metalan sanduk. Leš je, zatim, odnet iz bolnice. Krivica za ovaj slučaj je do žene umrloga i ja drugo po ovome nemam šta da kažem…" (106)
Šta da se radi?
I on je božji čovek!
Žena pokojnika neumoljivo ćutala.
Ništa joj nije u pamet dolazilo.
Reč u grlu zapela.
Bol za sebe zadržala!
Kad se dan iočeo da nrozeva, zamoren od nasrtljive košave, mrtvaca odneli. U metalnom sanduku.
Tako se sve završilo. Kao pucanj bez odjeka!
"… to je božije da kažnjava nevaljao svet. Mi treba da se učimo da praštamo!" (45)

1. 4. 33. SAN LETNjE NOĆI
Posrećilo se Zuari.
Simpatičnom mestu u istočnoj Libiji.
Na samoj obali predivnog Mediterana.
Sagrađena bolnička zgrada za 110000 stanovnika.
A nazvana Centralna bolnica.
Savremeno oblikovana.
Poslednja reč arhitektonskih rešenja!
Savršeno funkcionalna.
Nudila visoki komfor bolesnicima i osoblju!
Izbor Libijaca bio po želji.
Centralnu bolnicu može da opslužuje 238 zdravstvenih radnika.
Jedino iz Jugoslavije.
Prevashodno Klinička bolnica u Nišu.
I o njoj brine Odbor za organizaciju rada i upravljanja Medicinskog fakulteta u Nišu.
Videlo se da se u svemu "videla božja ruka". (43)
Tako Klinička bolnica zašla na drugi kontinent!
Šef osoblja Jordan Petrović podesio korak izmeću razuma i srca.
Proračunao u sebi. I sebe krenuo u Zuaru.
Tek trebalo da sustigne pedesetu godinu života! Išao neutrvenim putem. A sve mu na ruku išlo. Umeo čovek!
Kao da se držao mudrosti Aleksandra DimeSina:
"… oseća u sebi snagu da sve preduzme, volju da sve postigne, i hrabrost da sve učini…"
Radovao se svečanom otvaranju Centralne bolnice 1975. godine kao ptica zori.
San mu se ukrao.
A znakovit govor održao:
"… u trenutku otvaranja Centralne bolnice u Zuari moramo se setiti nekih značajnih momenata koji su uslovili angažovanje Jugoslovena na ovom odgovornom zadatku.
To je najpre dugogodišnja aktivnost naših državnih rukovodilaca u politici nesvrstavanja i pomoći zemljama u razvoju, za dobro njihovih naroda i njihov prosperitet na svim poljima ljudske aktivnosti…
U ime jugoslovenske ekipe uveravamo da ćemo učiniti sve za zdravlje, nama dragog i gostoljubivog, libijskog naroda, odnosno žitelja Zuare i njene okoline…"
I dobio burne aplauze na otvorenoj sceni. Posle je malo što bilo toliko važno! Centralna bolnica mu za srce prirasla. A Zuaru zavoleo kao dušu svoju. I kad se osećanja malo staložila. Tako je imao vremena da upozna sebe. U sebi. I van sebe!
Kad su rezultati pristizali.
U 1977. godini 8946 bolesnika.
A smrtnost samo 1.36%.
Video se radosni tren u oku njegovom.
Bio zadovoljan čovek razumljivo!
Osmatrao Mediteran po danu.
Kad mu vreme dopusti.
Igru pomamnih talasa.
Pristiglih iz neznane daljine.
Dok je vetar opreznim korakom obalom hodao.
Na putu kud ga oči vode i noge nose!
Noću šetao.
I sanjario.
Kad se san zainati.
Sve dok se jutro ne zabeli.
Naličio holandskom slikaru Gerhartu Honthor
stu.
Koji je voleo noću da slika! A kad je vreme isteklo. Izravnao račune.
I ostavio druge da brinu o Centralnoj bolnici.
Godinama.
A moglo i duže!

1. 4. 34. ONI SU LjUBAV UBIJALI
"Postoje veliki zločini na ovom svetu, ali valjda su najveći kad se ubije ljubav!" (190) Opisana u dnevniku tuge. "Tuge gde reč snage nema!" (108) Slabašnih. I svireposti. Moćnih. Teror sa visine. Iz smrknutog neba. I daljine.
Iz različitih zemalja.
Tako se stvarao svet kakav ne treba da postoji. A naum kao naum.
"Zahteva manje napora biti lud nego razborit!" (185)
Istok i zapad? Na uzavrelom tlu!
Nekada istok živeo život koji nije na život ličio.
"Orijent je divno čudo i najveći užas jer u njemu granica izmeću smrti i života nije jasno odrećena, nego krivuda i treperi!" (23)
Prošlo vreme govori.
"… decu od sedam godina posekoše, ruke na decu posekoše… cvili i pišti do Boga se čuje…" (10) Tako istok za istok. A zapad za istok. U skorašnjem vremenu? Lelek. I.
Smrt!
Rasplamsao se ognjeni žar nad ukletim narodom 24. marta 1999. godine. (188)
Te srede došao "crni petak" za zemlju Srbiju.
Đavo došapnuo moćnima da unište naše dete.
Na materinom krilu.
Ili kućnom pragu.
Sve predvićeno.
Do sitnice.
Kad neko da strada.
Kako.
I koliko!
Kad?
Najviše noću.
"Kad prvim sjajem zora zemlju zaspe!" (138)
Valjda san smrti naliči.
Kako?
Od avionskih bombi i krstarećih projektila.
Koliko?
Nije bitno.
U principu što više to bolje!
Jedino ako božja milost pomogne.
A sila Boga ne moli!
Ljudi dobre volje prorećeni.
A dobre pameti udaljeni.
" U ratu humanost propada!" (122)
Ostalo unesrećenoj deci zemlje ove da pate.
"Jedna mera možda najbolja, nečije veličine, jeste sposobnost njegova da pati!" (177)
Veličina zla omećena sa 78 dana.
I srazmer utvrćen 19 najjačih zemalja sveta, 37 puta vojnotehnički silniji i 676 puta ekonomski moćniji.
Protivu jedne Srbije.
Takve kakva je!
Već 25. marta 1999. godine bombardovan Niš. Prva žrtva pala 28. marta 1999. godine. Ranjeni nisu brojani.
Do 7. maja 1999. godine kada su prvi put upotrebljene kasetne bombe.
Usred bela dana.
Kraj Velike pijace.
U naselju Medoševac.
I krugu Kliničkog centra.
Ratni pakao!
Ginuli ljudi (15), goreli automobili (20), rušene kuće (15) i škole (1).
U Klinički centar stiglo više od 50 ranjenika za pola sata.
Šef dežurne ekipe izjavio:
"… srećom, bile su tu dve hirurške ekipe sa 20 hirurga, više od 40 medicinskih sestara i kompletno osoblje, tako da smo uspeli da zbrinemo, koliko se može zbrinuti, 70 teško i lakše ranjenih. U trenutku su radile sve hirurške sale u bolnici, četiri na hirurgiji, dve na ortopediji, dve na urologiji i jedna na neurohirurgiji. Sve sale bile su kompletno pune, sa izuzetno teškim ranjenicima, sa povredama na glavi, plućima, rukama i nogama, stomaku. Nažalost, i pored nadčovečanske borbe hirurga, sedmoro teško ranjenih je umrlo u bolnici. Još nekoliko njih je u kritičnom stanju. U krugu bolnice četvoro je teško ranjeno, a jedan je umro. Svi koji su umrli ovde, nalazili su se nekoliko metara od eksplozije, tako da su glavni uzrok strašni vazdušni udari, koji su uništili unutrašnje organe i tu je hirurgija nemoćna…!"
Tako dani tekli.
A 9. juna 1999. godine, u 6 časova, u Nišu poslednji put su sirene odsvirale znak za prestanak vazdušne opasnosti.
Tako je Niš, tokom 20. veka, dva puta od Nemaca okupiran, ali je bio najviše razoren od Angloamerikanaca.
Kao saveznika.
U I i II svetskom ratu.
I neprijatelj.
U agresiji NATOa.
Tokom 40 bombardovanja.
Hroničar zabeležio:
U Srbiji 79 poginule dece.
U Nišu kazuje spomenik žrtvama ispred Univerziteta.
U Kliničkom centru zbrinuto 86 teško i 126 lakše povređenih građana!
I Bog i čovek ostali su dužni srpskom narodu. I građanima Niša!
"Ceo život je ustupak neverovatnom", davno zapisao Norman Daglas.
I često svirepom, dodao pisac spisa ovoga!

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License