Balkanski Ratovi Dva Oruzana Sukoba Balkanskih Drzava 1912 1

Prvi balkanski rat (oktobar 1912 — maj 1913) vodile su Bugarska, Srbija, Grčka i Crna Gora protiv Turske da bi oslobodile svoje sunarodnike.

Drugi balkanski rat (29. jun—10. avg. 1913) vodila je Bugarska protiv Srbije i Grčke zbog Makedonije. Srbiji i Grčkoj pomagala je Crna Gora, dok su Rumunija i Turska iskoristile težak položaj Bugarske da bi prisvojile neke njene teritorije (Rumunija Dobrudžu, Turska Jedrene).

— Prvom balkanskom ratu prethodio je sporazum balkanskih država (v. Balkanski savez) koji je ostvaren u toku 1912. Iza sporazuma balkanskih država stajala je Rusija, koja je želela da mu da izrazito protiv-austrijski karakter. Turska se početkom XIX veka nalazila u veoma teškom položaju (v. Ilindenski ustanak, Albanski ustanak, Mircštegski sporazum, Mladoturska revolucija, Italijan-sko-turski rat). Balkanske države su želele da teškoće sa kojima se borila Turska iskoriste radi oslobođenja svojih sunarodnika i proširenja svojih teritorija. Zato su se početkom XX veka sve balkanske državice ubrzano pripremale za rat naoružavajući svoje armije. Pošto je u toku jeseni 1912. konačno oformljen savez, balkanske države su resile da napadnu Tursku. Prva je u rat stupila Crna Gora u nameri da privuče što više turskih snaga na svoje ratište. Velike sile su pokušale da spreče sukob i kad nisu uspele, zauzele su formalno stav neutralnosti. Faktički velike sile su bile veoma angažovane. Sile Antante su podržavale balkanske saveznike, a centralne sile Tursku. Tako je 1. balkanski rat dobio karakter međunarodne krize, koja je još više zaoštrila odnose između velikih sila u predvečerja 1. svetskog rata. Oktobra 17. i 18, u rat su stupile Srbija, Bugarska i Grčka. Savezničke zemlje su bile za rat dobro pripremljene, a u narodu i vojsci vladao je visok moral, jer je rat shvaćen kao završetak borbe za nacionalno oslobođenje balkanskih naroda. Vojske balkanskih saveznika brzo su napredovale. Srpska vojska je potukla tursku na Kumanovu (v. Ku-manovska biika) i kod Bitolja (v. Bi-toljska bifka). Time su srpske trupe oslobodile Makedoniju i preko Albanije izišle na Jadransko more. Crnogorska i srpska vojska su oslobodile Sandžak, Kosovo i Metohiju. Najveći deo crnogorske vojske bio je angažovan u opsadi Skadra, glavnog turskog uporišta u Albaniji. Uspešno su ratovale i bugarska i grčka vojska. Bugari su opseli Jedrene, a Grci Solun. Na zahtev Turske uz posredovanje velikih sila zaključeno je primirje 3. nov. 1912. Mirovni pregovori vođeni su u Londonu. Pored delegata zaraćenih država, znatan uticaj na tok pregovora imali su ambasadori velikih sila u Londonu. Saveznici su tražili od Turske sve teritorije zapadno od linije Enos—Midija i sva ostrva u Egejskom moru. Turska je namerno odugovlačila pregovore. Dolazak na vlast ratobornog mlado-turskog kabineta saveznici su shvatili kao nameru Turske da nastavi rat i prekinuli su pregovore. Neprijateljstva su obnovljena 23. jan. 1913. Osobite borbe su vođene oko opsednutih gradova Skadra i Jedrena. Srbija je uputila pomoć Bugarskoj pod Jedrenom i Crnoj Gori pod Skadrom; 22. aprila 1913. predala se posada Skadra i time su ratne operacije prestale. Kako je konferenciia ambasadora velikih sila u Londonu resila da se stvori albanska država, Skadar je pripao Albaniji. Blokadom crnogorske obale velike sile su naterale Crnu Goru da preda Skadar međunarodnim trupama. Mir je zaključen 30. maja i Turska se odrekla svih svojih poseda na Balkanu zapadno od linije Enos—Midija. — Zbog podele o-slobođenih teritorija došlo je do Drugog balkanskog rata. Saveznici se nisu mogli složiti oko podele Makedonije. Bugarska je zahtevala celu Makedoniju, pozivajući se na odredbe ugovora o savezu. Srbija je ukazivala na izmenjene okolnosti, usled stvaranja nezavisne albanske države i podvlačila je neispunjenje odredaba vojne konvencije između Srbije i Bugarske, koja je zahtevala jače angažovanje Bugarske u ratu. Rusija je pokušavala da pomiri saveznike, ali nije uspela jer je svaka strana čvrsto stajala na svom stanovištu. Očekujući napad, Srbija i Grčka su zaključile sporazum protiv Bugarske. Propao je pokušaj Rusije da se u Petrogradu održi sastanak predsednika vlada balkanskih država, jer nijedna zemlja nije htela da se potčini bezuslovnoj ruskoj arbitraži. Vojna klika Bugarske na čelu sa kraljem Ferdinandom sve-sno je zaoštravala odnose i srljala u ratnu avanturu. Noću između 29. i 30. juna 1913. bugarska vojska je bez objave rata napala grčku i srpsku vojsku. Osobito su žestoke borbe vođene na Bregalnici (v. Bregalnička bitka). Avanturu bugarskih šovinista iskoristile su Rumunija i Turska. Rumun-ska vojska je napala sa severa, a turska sa juga. Ferdinandova Bugarska se našla u bezizlaznom položaju i bila je prinuđena da moli za mir. Krivicom svojih vladajućih krugova bugarski narod je doživeo nacionalnu katastrofu. Mirovni pregovori su vođeni u Bukureštu (v. Bukureš/ci mir 1913). — Balkanski ratovi su važan događaj u istoriji balkanskih naroda. Prvim balkanskim ratom završila se vekovna borba balkanskih naroda za oslobođenje od turske vlasti. U oslobođenim krajevima ukinuti su feudalni odnosi i stvorene mogućnosti za brzi kapitalistički razvitak. No ratove su vodile buržoaske vlade balkanskih monarhija. Svaka od ovih vlada že-lela je proširenje svoje teritorije ne poštujući nacionalna prava makedonskog i albanskog naroda. Zato je 1. balkanski rat zaoštrio suprotnosti između balkanskih bužoazija i neminovno vodio medusavezničkom sukobu. Taj sukob završio se porazom bugarske buržoazije, koja je imala najšire pretenzije. Makedonskom narodu nije priznato pravo na nacionalno opredeljenje i on je bio podeljen i obespravljen. Balkanski ratovi su zaoštrili odnose između blokova velikih sila i ubrzali 1. svetski rat.

BALKANSKI SAVEZ, 1866—1868 — sistem ugovora koji je zaključila Srbija za vlade kneza Mihaila Obrenovića radi okupljanja balkanskih naroda za borbu protiv Turske. — U drugoj polovini XIX veka jačaju nacionalni pokreti u Evropi. Jača oslobodilački pokret balkanskih naroda pod Turskom. Male balkanske države postaju centri oslobodilačke borbe. Osobitu aktivnost u pripremi borbe za oslobođenje balkanskih naroda pokazuje Srbija za vlade kneza Mihaila Srbija se oslanja u toj antiturskoj politici na Rusiju, na silu koja je zaintere-sovana da se istočno pitanje reši u korist balkanskih naroda. Srbija nastoji da dođe do zbliženja sa balkanskim državama i balkanskim oslobodilačkim pokretima. Početak saveza je sporazum između Srbije i Crne Gore 1866. Dve države su se sporazumele da će zajednički raditi na oslobođenju i ujedinjenju srpskog naroda. U slučaju uspeha u oslobodilačkoj borbi, knez Nikola se obavezao da će se odreći prestola u korist kneza Mihaila. Posle dužih pregovora došlo je do ugovora o savezu između Srbije i Grčke, 1868. Sa Rumunijom je zaključen ugovor o prijateljstvu, čime je stvorena neka vrsta labavog saveza balkanskih država, što je moglo biti od koristi u eventualnom sukobu sa Turskom. Srbija je stupila u pregovore i sa predstavnicima bugarske revolucionarne e-migracije u Rumuniji. Zaključen je sporazum između srpske vlade i revolucionarnog bugarskog komiteta u Bukureštu. Sporazum je predviđao zajedničku borbu protiv Turske i stvaranje srpsko-bugarske države na čelu sa dinastijom Obrenovića. Svi ovi u-govori bili su više ugovori o međusobnoj saradnji nego pravi savez. Savez nije nikad stupio u dejstvo zbog nepovoljne međunarodne situacije, slabosti oslobodilačkog pokreta, male snage balkanskih država i neiskrenosti balkanskih buržoazija i monarhija. Sem toga i turska država je bila još jaka.

BALKANSKI SAVEZ 1912. savez zaključen bilateralnim ugovorima balkanskih država: Bugarske, Srbije, Grčke i Crne Gore radi borbe za oslobođenje svojih sunarodnika ispod turske vlasti. — Međunarodna situacija početkom XX veka zahtevala je od balkanskih država rad na međusobnom zbllženju ako su htele da ostvare svoje nacionalne interese. Velike sile Evrope bile su podeljene u dva neprijateljska tabora (v. Antanta, Blok centralnih sila). Na samom Balkanu dešavali su se važni događaji. Pojačan je revolucionarni pokret balkanskih naroda (v. Ilindenski ustanak). Turska je bila nesposobna da reformom poboljša položaj hrišćanskih podanika. Mladoturci posle izvedene revolucije nastavljaju politiku denacionalizacije i ugnjetavanja hrišćanskog stanovništva. Balkan je područje gde se sukobljavaju interesi Austrije i Rusije. Aneksijom Bosne i Hercegovine Austrija je pokazala svoje ekspanzionističke težnje na Balkanu i prema Bliskom istoku. U težnji da se suprotstavi nadiranju Austrije Rusija radi na međusobnom zbliženju balkanskih naroda. Balkanske monarhije uviđaju da samo zajedničkim sporazumom mogu ostvariti svoje pretenzije u odnosu na Tursku. Te su okolnosti ubrzale pregovore između balkanskih država. O-snovna prepreka savezu balkanskih država bile su srpsko-bugarske suprotnosti. Obe zemlje pretenduju na Makedoniju. Ne vodeći računa o interesima i pravima makedonskog naroda, one u Makedoniji vode nacionalističku propagandu i ubacuju oružane komit-ske čete. Ideal bugarske buržoazije je tzv. sanstefanska Bugarska (v. San-stefanski ugovor, Berlinski kongres). Srbija i Grčka žele podelu Makedonije. Za rat protiv Turske bio je neophodan sporazum o podeli interesnih sfera u Makedoniji. Posle dužih pregovora zaključen je srpsko-bugarski savez 13. marta 1912. U tajnom delu srpsko-bugar-skog ugovora izvršena je podela interesnih sfera u Makedoniji. Srbija je Bugarskoj priznavala buduće oslobođene teritorije istočno od reke Strume i planine Rodopa. Bugarska je priznavala za srpsku interesnu sferu oblasti severno i zapadno od Sar-planine. Oblast između Rodopa i Sar-planine proglašena je za spornu zonu. Ako se pokaže da ta oblast ne može iz ma kog razloga biti autonomna, to će se dve države sporazumeti o njenoj podeli. Ugovor o podeli je bio neprecizan i ostavljalo se da sporove reši ruski car, čijoj će se odluci obe države pokoriti. Maja 12. 1912. zaključena je i bugarsko-srpska vojna konvencija. Konvencija je predviđala vojnu sa-radnju u budućem ratu. Srbija se obavezala da u ratu protiv Turske mobiliše najmanje 150 000 vojnika, a Bugarska najmanje 200 000. Konvencija je precizirala u kom obimu i na koji način će biti organizovana sarad-nja u toku ratnih operacija. Bugarsko—grčki ugovor o savezu zaključen je 29. maja 1912, a vojna konvencija 5. okt. 1912. Bugarska se obavezuje da u ratu angažuje 300 000, a Grčka 120 000 vojnika. Crna Gora je sa Bugarskom zaključila usmeni snorazum, pri čemu se Bugarska obavezala na finansijske subvencije Crnoj Gori u toku trajanja ratnih operacija. Crna Gora i Srbija su zaključile političku i vojnu konvenciju u Lucernu 27. sept. 1912. Predviđena je vojna saradnja u Sandžaku i Kosovu i Metohiji. Tako je u jesen 1912. konačno bio formiran Balkanski savez, Rusija je bila pokrovitelj ovog Saveza, jer je htela da ga uperi protiv austrougarskih planova na Balkanu. Pokušaj Rusije da u Savez uključi i Tursku — nije uspeo. Za takvu kombinaciju bile bi zainteresovane samo Srbija i Crna Gora, koje su od Austro-Ugarske bile neposredno ugrožene. Bugarska i Grčka nisu imale nikakvog interesa da ulaze u takve ruske kombinacije. Svi saveznici su bili zainteresovani za rat protiv Turske jer je on davao realne perspektive za oslobođenje njihovih sunarodnika ispod Turaka i za tertorijalno proširenje. Teškoće Turske posle mladoturske revolucije i neuspesi u italijansko-turskom ratu ubrzale su ratne pripreme saveznika.

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License

Subscription expired — please renew

Pro account upgrade has expired for this site and the site is now locked. If you are the master administrator for this site, please renew your subscription or delete your outstanding sites or stored files, so that your account fits in the free plan.