Beleske O Zasluznim Ljudima
naissiana%20%2818%29.jpg

Organizatori i vođi

Todor Stanković
Todor Stanković

Todor Stanković

biv. okružni načelnik i narodni poslanik

Rođen 1852 g.u Nišu, umro je 1925 g. u Beogradu i po izraženoj želji u testamentu njegovi smrtni ostaci eshumirani su i preneti u Niš gde počivaju u porodičnoj grobnici.

On je kao najškolovaniji među svojim savremenicima već od svoje rane mladosti ušao u narodne poslove za što skorije oslobođenje Nnša i po instrukcijama iz slobodne Srbije bio središna ličnost u svim akcijama, koje su sa meštanima i prvacima iz okoline vođene za ubrzanje oslobođenja.

U svojim uspomenama - Učešće Nišlija u oslobodilačkom ratu - on je prikazao svoj rad i posle oslobođenja on je aktivno nastavio da dela na srpskoj stvari, tada kao funkcioner državne uprave. Kao sposoban i zaslužan čovek Todor Stanković je dospeo, kao prvi od Nišlija, u više redove ondašnje činovničke hijerarhije i bio od naroda počastvovan biranjem za narodnog poslanika.

Nikola-Kole Rašić

Nikola Kole Rašić
Nikola Kole Rašić

rodio se 1858 godine i umro u Nišu 6 avgusta 1898 godine.

Jako žive prirode i vrlo borben, Kole Rašić još od svoje rane mladosti nikako nije mogao da miruje i podnosi tursku stegu. U svojoj dvadesetoj godini, on ostavlja trgovačke poslove i uputi se za Negotin, da dalje preko Rumunije ode u Rusiju. U Negotinu sazna da se tih dana očekuje dolazak kneza Miloša i sačeka ga. Posle razgovora, koji je imao sa knezom Milošem, odustao je od nameravanog puta za Rusiju i vratio se u Niš.

Od tog vremena, 1858 godine, pa sve do oslobođenja Niša bio je uvek među najborbenijima i primao se vrlo rizičlih poduhvata. Mnogo je šta činio i na svoju ruku, uvek rukovođen jedino željom da Niš i ostali krajevi budu što pre oslobođeni. Mnogo pre, nošto je 1874 godine u kući, Mihajla Božidarca održan sastanak i svi zaverenicn pod zakletvom,
prihvatili plan o sistematskoj akciji, da se putem lokalnih ustanaka slabi položaj, Turaka, a postepenim naoružanjem porobljenog naroda pripremi njegovo učešće u pomaganju oslobođenja, Kole Rašić, zametao je mnoge kavge i bio postrekač mnogih buna u Dobriču, Toplici i Zaplanju (po ugledu na Stanka Čavdara i Srndaka)..

Iako se izlagao mnogim i čestim opasnostima, bio je dovitljiv da doskoči Turcima i zametne trag mnogim svojim, postupcima. Pred Turcima se činio kao šeret, čovek koji malo vodi računa o ozbiljnim poslovima, sklon piću i ženama. Međutim, kad se Turcima činilo da on banči po hanovima, sastajao se sa ljudima; dok su oni verovali da skita radi ličnog pustahiluka i provoda, on je zalazio i po selima: bodrio svet u istrajnosti da će sloboda svanuti i nastati, kraj vekovnim patnjama.

On je svoje poslove skoro sasvim zabatalio. I kad je polazio sa espapom na put, i dok je jedno vreme sa Đorđem i Mitom Pop-Manić imao malu trgovinu u sadanjem središtu varoši, na trgu gde je postavljen spomenik slobode, sve je to služilo kao zametanje traga pravom radu. To su sve bila sretstva da krišom od turskih vlasti, pomognut od ostalih radi na održavanju veza između porobljenog naroda i slobodnog dela Srbije.
Kad više nije mogao da se krije od Turaka, pošto su oni prozreli pravi smisao njegove delatnosti, Kole Rašić i još nekoliko jače eksponiranih Nišlija, 25 jula 1875 g. prešli su preko noći granicu i spasli sebe od sigurne smrti, a dalju akciju nastavili su u Nišu, drugi zaverenici dotle manje istaknuti.

Uoči rata za oslobođenje 1876 godine, Kole Rašić u društvu sa Milošem Milojevićem iz pograničnih sela, koja su još bila u ropstvu sakupio je 300 kršnih boraca i kao četovođa toga odreda pridružio se vojsci generala Černjajeva. U nadiranju i gonjenju Turaka, čiji se glavni deo vojske utvrdio u Nišu, Kole Rašić prvi je sa svojom 'četom ušao u Leskovac. Njegova borbenost nije malaksala ni posle oslobođenja Niša, vel je i dalje radio na poma ganju četničke akcije u Staroj Srbiji.
Za velike svoje zasluge bio je počastvovan zvanjem - vojvoda. Kao narodni poslanik uzimao je vidno učešće u radu ondašnje Narodne skupštine.

Stradalnici za samostalnost crkve

Progonstvo Nišlija u Malu Aziju

Kad su Turci primetili da se sve više jača veza između slobodnog dela Srbije i još neoslobođenog Niša i da Nišlije kroz crkvu i školu rade na svom oslo»bođenju, svim silama su nastali da to onemoguće nametanjem egzarhiskih sveštenika.

Nišlije su sa svoje strane sve činili da to onemoguće i očuvaju samostalnost naše crkve.

Između pretstavnika turskih vlasti i vodećih ljudi naše crkvene opštine u više mahova dolazilo je do vrlo oštrog sukoba, Nišlije su otvoreno odbile da dadu pristanak za to.

Turske vlasti su tada uhapsile mnoge građane. Posle dužeg držanja u zatvoru u gradu, neki su pušteni, dok su zbog tog otpora prognani za Ćitaju, u Malu Aziju: Hadži-Koca Bojadžić, trg., Mladen Popović - prota Mladen Đorđe Krajnalić, trg., pop Tane i dr.

Prota Mladen

Prota Mladen
Prota Mladen

Mada je mnogo šta od ovog zaboravljeno, još uvek je u sećanju starijih ljudi dialog između turskog paše i hadži Koce, koji se vodio u tvrđavi u prisustvu mnogih građana. „Ne ide čorbadži Koco, rekao je paša, - ta pesma na taj glas, već onako kako je sultanova volja". - „Čestiti pašo, vaša pesma se poje na vaš glas i kako sultan, što hoće - ali naša pesma (misleći na srpske stvari i interese crkve), ne može ni na jedan drugi glas,
no dori na svoj…"

Đorđe Krajnalić

Đorđe Krajnalić
Đorđe Krajnalić

Cela varoš je te reči prepričavala i danas se pamte… A hadži Koce je sa drugovima već sutradan po tom razgovoru, po najgorem mrazu dok još nije bilo žive duše na ulici sa brojnom i naoružanom pratnjom upućen za Malu Aziju.

Kad se sutradan saznalo u Nišu o progonstvu rođaci prognanika pošli su za njima kako bi im mogli dati, što para i nešto od toplijeg odela. Uspeli su da ih stignu tek blizu Carigrada. Novcem su privoleli pratioce da zastanu i promenu sa svojih od mraza i vode skorelo odelo i propalu obuću. Kad su hadži Koci skinuli čizme s nogu, zajedno s čizmama smakli su mu se i premrzli nokti s prstiju. A Ciganin koji je prognanike vozio kolima od Bele Palanke u putu se smrzao i umro.

A kada su posle pomilovanja, a po izdržanom zatočenju od dužeg vremena pušteni da se vrate svojim kućama, hadži Koce je poručio da mu dođe u susret sinovac Mihajlo. S njim je otišao prethodno u Jerusalim i pošto se poklonio Hristovom grobu vratio se u Niš, gde mu je priređen dirljiv i srdačan doček.

Dimitrije Čohadžić

Dimitrije Čohadžić
Dimitrije Čohadžić

Zaborav je prekrio mnoge i značajne zasluge starih Nišlija, i to onih skromnih čaršilija, koji su pod teškim turskim zaptom i izlažući se opasnostima radili za nacionalno oslobođenje. Jedan od tih bio je i Dimitrije Čohadžić, (umro je u sedamdesetoj godini starosti, uoči oslobođenja 1877 g. u Nišu).
Dimitrije Čohadžić bio je jedan od naših aktivnih pregalaca koje je narodnoj stvari delao sa svojim sugrađanima, boreći se da očuvaju samostalnost naše crkve u vremenu kad je naš živalj bio proganjan ne samo od Turaka, već nije imao mira ni od pretstavnika,s jedne strane egzarhata, a s druge grčke crkve, koji su tim putem hteli da dođu do prevlasti. Zbog tog svog zalaganja, Čohadžić je sa ostalima bio prognan u Malu Aziju gde su proveli veći broj godina u zatočenju i slika njegova je reprodukcija umetničke slike izrađene u Carigradu pri povratku iz progonstva.

Sa ostalim meštanima izdašnim prilozima pomagao je održavanje naše škole i pomagali su naše darovite đake da produže školovanje u slobodnoj Srbiji, kao Todora Milovanovića i druge.

Pomagači i saradnici organizatora ustanka

Mihajlo P. Božidarac

Mihajlo P. Božidarac rodio se 1847 godine u selu Međurovu, Sreza niškog, umro je 12 septembra 1902 godine u Nišu.

Njegovog oca Petka Božidarca ubili su Turci zbog otvorenog i aktivnog zalaganja za oslobođenje. Docnije su Turci podozrivo gledali i na Mihajla. Ali time on nije bio ni malo zaplašen. Kao trgovac stalno je bio u tesnom dodiru s narodom iz čitave okoline. U njegovoj kući održavani su sastanci, docnije izvršena zakletva zaverenika, skrivano je krišom prenošeno oružje iz Srbije i deljeno poverljivim ljudima.

Uvek budno motren od turskih vlasti, neko je zaptijama doturio glas da je Mihajlovoj kući doneta veća količina oružja. Bilo je to 1876 godine. Kad su ga poveli u grad na saslušanje, verovalo se da se otuda živ neće vratiti.

Međutim njegova supruga čim je doznala da su joj zaptije odvele muža u tvrđavu, uz pripomoć žena iz susedstva iskopala je u bašti jednu jamu i u nju sakrila sve što su u kući imali od oružja i drugo, što je poticalo iz Srbije, i preko toga stavila jedno staro korito sa cvećem. Kad su zaptije došle i izvršile pretres, nisu mogle ništa naći. I Božidarca su pustili iz zatvora.

Docnije, mnogo po oslobođenju, Božidarac je pričao u jednom društvu, da je on posrednim putem izvestio srpsku komandu da turska vojska nije posela Goricu. Odmah je naša vojska pregazila Nišavu i kad se Turci nisu nadali, posela Goricu. Time je ubrzano oslobođenje Niša, jer kad su naši topovi počeli tući s leđa turske pozicije na Viniku, nastala je pometnja kod turske posade varoši i same tvrđave,

Tasko Uzunović
Tasko Uzunović

Tasko B. Uzunović

Rođen 1844, umro je i sahranjen u Nišu 1918 g.

Tasko Uzunović iz porodice Uzun-Stojana, od oca Nišlije i majke Sarajevke, nerazdvojan kardaš Kola Rašića sa kojim u mladosti nije propuštao ni jedan sabor bilo kog manastira ili crkve, zajedno s njim ušao je u zaveru i radio na organizaciji ustanka. Njegova dužnost bila je organizovanje sela severno od Niša i održavanje veza sa ljudima preko granice.

Posle jednog povratka iz Srbije Turci su uhapsili Taska i zatvorili u gradu. Sudbina mu se unapred znala - kolac ili konopac. Tasko je na dan svog suđenja uspeo da prevari zaptiju koji ga je čuvao. Dao mu je srebrnu tabakeru i ćilibarsku muštiklu tobože da mu ih za momenat pričuva kako mu ne bi ispale. Dok je zaptija pohlepno razgledao tabakeru i muštiklu Tasko mu je izmakao i istog dana se prebacio preko granice. Uskoro mu je krišom prevedena i porodica. U Niš se vratio sa oslobodilačkom vojskom.

Za svoje zasluge pre i posle oslobođenja bio je stvovan mnogim odlikovanjima i naimenovan više pu poslanika Narodne skupštine.

Đorđe Pop-Manić

Đorđe Pop-Manić
Đorđe Pop-Manić

Đorđe Pop-Manić rođen je 1833 g. i umro 6 decembra 1889 g. u Nišu gde je i sahranjen.

On je od svoje rane mladosti bio intimai saradnik Kola Rašića u pripremama, koje su prethodile oslobođenju. Kao trgovac i zanatlija pamuklijama, jorganima i gajtanom, on je odlazeći na panađure sa robom u stvari išao da dolazi u bližu vezu sa ljudima za naše nacionalne stvari. On je nacionalnoj stvari žrtvovao skoro sav svoj imetak.

Posle smrti Đorđa Pop-Manića, njegov sin Kosta, profesor - u jednoj knjizi posvećenoj uspomeni svoga oca, opisao je njegova nastojanja oko oslobođenja Niša i ovih krajeva.

Učitelj Tasa
Učitelj Tasa

Učitelj Tasa

Anastasije Petrović, učitelj Tasa, rodio se 1824 i umro u Nišu 13 februara 1894 godine.

Iz jedne skromne i radne porodice, Atanasije Petrović kao dečak bio je, kako se to onda govorilo, na naukama, kod jednog od naših sveštenika. Zatim je svršio produžnu školu kod Spiridona Jovanovića učitelja, koga je vlada kneževine Srbije bila uputila da pripremi kadar omladinaca, koji će moći da posluže našem porobljenom narodu, šireći prosvetu.

Atanasije Petrović bio je među prvima u Jovanovićevoj školi i docnije po uspehu, koji je pokazao na prosvetnom polju, izabran je od crkvenoškolske opštine za učitelja. Po odlasku Spiridona Jovanovića preuzeo je vođenje svih školskih poslova. Čitavih tri decenija proveo je kao učitelj i posle oslobođenja ostao još nekoliko godina na tom položaju. Iako je za vreme Turaka bio izložen stalnim šikanima i mnogim proganjanjima, on je korisno poslužio svom narodu i očuvan u najlepšoj uspomeni.

Iz generacije, koje je obučio pismenosti i upoznao omladince osnovnim znanjima iz računa, detaljno upoznao sa istorijom svog naroda i geografijom sveta, mnogi od tih njegovih đaka, njegovim zauzimanjem svršili su učiteljsku školu u Beogradu i postali njegove kolege. Pored ostalih bio je njegov đak, a posle i drug na poslu Todor Milovanović, docnije dugogodišnji prtsednik Niške opštine.

Za svoj plodan prosvetni rad učitelj Tasa je počastvovan ne samo svesrdnim priznanjem svojih sugrađana i svojih bivših đaka, već i priznanjem prvih ljudi oslobođene Srbije. Stojan Novaković i drugi bili su u stalnoj prepisci sa učitelj Tasom. I po jednom Novakovićevom prikazu u „Kolu", sada se jedino zna da je Atanasije Petrović bio pisac knjige: „Presad mudrosti ili sobranie poučitelni misli".

Ustaška zastava

bila je više no simbol a oličenje ideala, zežnji porobljenog srpskog naroda ovog kraja. Ona je bila svešinja, po načinu kako je pripremana, snivanju o njenom značaju i utisku koji je činila pre njenog razvijanja.

U svim tim tajanstvenim priželjkivanjima bila su sažeta nacionalna pregnuća pokolenja srpskog naroda, koja nikakav zapt i zulum tuđinca nije mogao ugušiti.

Zastava je pre i posle oslobođenja za tadanja i poznija pokolenja bila i ostala svešinja nacionalne samostalnosti.

Petar Stojanović Balja

Petar Stojanović Balja
Petar Stojanović Balja

Rođen u Nišu 1837 godine, umro je 1907 god.

Iako jedan od skromnih poslenika starog Niša Petar Stojanović Balja retkom požrtvovanošću mnogo je doprineo da dođe do oslobođenja. Kod njegove kuće uvek je bio sklonjen koji od instruktora iz slobodne Srbije, a Pera je stalno krišom prelazio i donosio oružje, kojim su naoružavani ustaši.

Nzegova baštovana je bila na mestu gde je sada Železnička radionica i bila skoro pravi arsenal oružja i naših knjiga. Kad su Turci nešto naPešar Sšojanović-Balja čuli, dođu na pijac po njega zaptije i njemu se baš obrate da im pokaže ko je Baljić, on ih zavara kao da on to nije i samo ode do kuće javi se svojima i prebegne u Kneževinu Srbiju.

Kao izbeglica uzeo je učešće u oslobodilačkom ratu i vratio se sa oslobodiocima svojoj porodici, koju su Turci stalno kinjili posle njegovog begstva.

Todor Mladenović Dživgar
Todor Mladenović Dživgar

Todor Mladenović zvani Dživgar

Todor Mladenović rodio se 1836 i umro je 1917 god. u Nišu, po zanimanju bio je baštovan i mejandžija.

Bio je to jedan skromni rabotnik, za koga se mislilo da sem svog posla ne zna nizašta drugo. Međutim on je tinogo puta izlagao opasnostima za opšte nacionalne stvari. Iz kneževine Srbije prenosio je oružje, sa kojim je pre oslobođenja naoružan narod u selima pored Morave. I pre no što je srpska vojska 1877 godine ušla u Niš, tim oružjem ustaši su se borili. protiv Turaka kod Ćurlinske crkve - sv. Petke, Gabrovca i Markovog kaleta.

Posle zauzeća Niša, kralj Milan ga je izaslao u Bugarsku da odnese neke poveverljive izveštaje u vojni stan, ruskim generalima Gurku i Sortiljevu.

On je preobučen prvo kao Turčin, a zatim kao planinac, uspeo da se provuče i stigne u ruski vojni stan, ma da je prošao položaje, koje su s jedne strane čuvali Turci, a s druge Rusi.

Jovan Đulizibarić

Rođen 26 X1 1837 god. umro je i sahranjen u Nišu 21 11 1904 godine.

Zajedno sa Nikolom Rašićem i ostalima, kao i sa svojim zetom Mihajlom Božidarcem uzimao je aktivno učešće u svim pripremama i akcijama koje su vođene s namerom da se što pre ugleda sloboda. Jovan je imao za dužnost da često preko Morave prenosi poverljive izveštaje o kretanju turske vojske u Nišu. Jednom prilikom od Turaka jeJgsrimećen i u malo nije platio glavom, baš na istom mestu gde je poginuo njegov ded Janko u borbi sa Turcima 1809 g.

Zaslužni za preuređenje i napredak Niša

Rista N. Bojadžić biv, trgovac

Ugledajući se na svog oca, hadži-Kocu, Rista Bojadžić je od svoje mladosti predano radio na nacionalnoj stvari u lorobljenim krajevima Niša i okoline.

Svojom akcijom za održanje duha kod srpskog življa u ovim krajevima i pripremom za skoro oslobođenje od turskog ropstva, on se je u svakoj prilici isticao. Za vreme zloglasnog Belog Memeda, koji je svojom upravom nad srezom zaplanjskim činio zulume da bi što više zastrašio srpski živalj, Rista se reši na jedan za ondašnje njegove prilike smeo korak. Da bi parirao akciju Belog Memeda i ulio veru u oslobođenje kod srpskog življa, on je godine 1874 na svom imanju u selu Vrtopu, sreza niškog, podigao jednu zgradu u vidu svog letnjikovca a prilikom postavljanja temelja ovoj zgradi, Rista je sakupljenim i naročito pozvanim građanima objazio, da ova zgrada koju on podiže na svom imanju ima uskoro postati zgrada za srpsku školu, koja će se pod slobodnom Srbijom u njoj otvoriti. Suze radosti gušile su okupljene. Ondašnja mladež a danas sede starine, koji su ove reči Ristine čuli, sa poštovanjem i pijetetom prepričavaju ih omladini.

Rista je dočekao da se već posle nekoliko godina ovo ostvari i ta zgrada zaista dolaskom Srba pretvorena je u osnovnu školu toga sela, pa i danas kao takva ali već dotrajala postoji i služi za vaspitanje i sborište slobodnih srpskih naraštaja.

Po oslobođenju Niša, Risti je od strane vojnih vlasti poverena prva uprava Niša u svojstvu pretsednika niške opštine, i u tom položaju korisno je poslužio na sređivanju i uspostavljanju srpske uprave u Nišu.

Todor Milovanović
Todor Milovanović

Todor Milovanović

Rođen 1850 g. u 5! Nišu, umro je 1912 godine.
Osnovnu školu svršio je kod učitelj Tase i kao odličan đak izabran je za pitomca tadanjeg mitropolita kneževine Srbije, Mihajla i po završenoj bogosloviji poslat je u Niš, gde je bio učitelj sve do pred oslobođenje kad je ponova otišao u Srbiju da bi uzeo učešće i kao vojnik. U ratu 1876 i 1877 god. vidno se istakao. Po oslobođenju ostavio je učiteljski poziv i prešao u policisku struku; sa službom bio je u Vranju.

Prvi put je za pretsednika Niške opštine izabran g. 1897 na kom je položaju sa malim prekidom bio sve db 1910 g. Dužnost pregsednika vršio je savesno i pokazao mnogo pregalačke inicijitive i naprednosti. Za svoj današnji napredak Niš mnogo duguje baš samom Todoru Milovanoviću, koji je postavio temelj naprednoj komunalnoj politici kako podizanjem hidrocentrale u Sveta Petci, isto tako i. mnogim drugim radovima za osnovno preuređenje Niša. u moderan grad. Bio je u dva maha počastvovan naimenovanjem za poslanika i za mnoge zasluge bio odlikovan. Strog i čestit do samopregora, umro je kao puki siromah i sahranjen je prilozima svoji prijatelja i sugrađana.

Dimitrije-Mitko Kocić

Dimitrije Mitko Kocić
Dimitrije Mitko Kocić

Po oslobođenju Niša, tadanji upravnik varoši Aćim Prokić u u sporazumu sa pretstavnicima čaršije, predložio je i naimenovan je za pretsednika Niške opštine Dimitrije Mitko Kocić. Ovim postavljenjem odato je jednovremeno i priznanje njemu i njegovoj: kući za zasluge koje su imali u akcijama koje su prethodile oslobođenju. Njegova kuća je za vreme turske vladavine bila sklonište za sve ljude, koji su u raznim misijama dolazili iz slobodne Srbije. Poznati nacionalni radnik Miloš S. Milojević, docnije dugogodišnji direktor Leskovačke gimnazije, dolazio je presvučen kao ćumurdžija i u CimišrijeMitko Noiić kući Kocićevoj održavao
sastanke sa našimljudima. I sam Dimitrije, koji je trgovao svinjama i iste čuvao u oborima u blizini sela Supovca, do same granice, često je prelazio u Srbiju i otuda donosio krišom knjige potrebne za đake, a koje su bile zabranjene od turskih vlasti.

Kosta St. Pavlović

Kosta Pavlović
Kosta Pavlović

biv. okružni načelnik

rođen 14 januara 1842 god, u Kragujevcu po završenom četvrtom razredu gimnazije stupio je u policisku službu sa zvanjem praktikanta i već 1867 g. postao je sekretar načelstva u Loznici, a početkom 1878 g. unapređen je i naimenovan prvo za upravnika varoši a zatim okružnog načelnika u Nišu.

Iako je Kosta Pavlović umro pre 39 g., kao još relativno mlad čovek i od tog doba vreme mnogo šta prekrilo zaboravom, njemu Niš mnogo duguje. On je energičnim zauzimanjem i sa retkom smišljenošću od Niša, turske kasabetesnih uli ca i naerenih čardaka, nepoštednim uklanjanjem i raščišćavanjem, stvorio temelje za modernizovanje i prelaz u moderan i lepo uređen grad.
Stari ljudi sećaju se i sada kako je bilo protesta i pretnji, ali sve to nije moglo uticati na Pavlovića, ono što je smetalo da se Niš uredi omrklo je, ali ne i osvanulo, pa išlo to na uštrb ma čijih interesa.

Istaknuti učesnici pri oslobođenju

Jovan Cvetković

pešadiski potpukovnik u penziji

Jovan Cvetković
Jovan Cvetković

Jedan od najstarijih oficira naše aktivne vojske u Svetskom ratu i koji je kao komandant puka izlažući se sigurnoj opasnosti 1915 godine, prednjačeći svojim vojnicima potisnuo neprijateljske odrede sa položaja više Leskovca i na taj način osigurao otstupanje naše vojske od Niša, počeo je svoju vojničku karijeru u oslobodilačkom ratu 1876 godine.

Rođen 1859 godine u Dadinci, sreza vlasotinačkog, on je kao dobrovoljac stupio u vojsku, krišom prešavši granicu. Za pokazanu hrabrost unapređen je u čin narednika i bio teško ranjen. Za vreme drugog srpsko-turskog rata, 1877/8 kao potporučnik bio je sa dodeljenim odredom u brigadi koja je operisala prema Nišu i bio na položaju, Viniku. Među prvima ušao je u tvrđavu nišku, gde je primio od turske vojske oružje.
U balkanskom ratu učestvovao je kao komandant trećeg puka i sa istim pukom uzeo učešće i u svetskom ratu, pa i na Jovan Cvetković Solunskom frontu. Kroz sve ove ratove pokazao se kao hrabar oficir i dobar komandant, pa je za pokazanu hrabrost i isticanje u komandovanju bio počastvovan mnogim odlikovanjima. Pokojni Jovan Cvetković bio je jedan od malog broja ratnika koji je iz sva četiri rata imao odlikovanja.

Po demobilizaciji on se kao penzioner nastanio u Nišu, gde je i pre rata proveo najveći broj godina svog službovanja. Umro je 12 aprila 1935 godine i sahranjen sa svima počastima hrabrog ratnika i uvaženog građanina.

Petar Ikonomović
prota

Petar Ikonomović
Petar Ikonomović

Rođen 1848 god., umro je 1914 god. i sahranjen. u Nišu.
Po tradacnji iz svešteničke porodice po svom punoletstvu postavljen je za sveštenika i početkom 1874 godine kao član zavereničke družine izvrnnjo je zakletvu lree grupe zaverenika u kući Mihajla Božidarca, koji su zaklinjući se na krst i jevanđelje rešili da istraju u borbi kako bi što pre ugledali slobodu.

Mihajlo Adamušević

Mihajlo Adamušević
Mihajlo Adamušević

Kad su Kole Rašić i ostali prebegli granicu on je i dalje ostao u Nišu. Kad su turske vlasti saznale za njegovo učešće uhapsile su ga i zatočile i više od mesec dana proveo je pod stražom u ćeliji Gabrovačkog manastira. Od smrti ga je spasao Mihajlo Adamušević, koji ga je u svojstvu sudije turskog suda oslobodio od osude.

Dimitrije Mile Cvetanović

Dimitrije Mile Cvetanović
Dimitrije Mile Cvetanović

Rođen 1855 god. u Nišu, umro je 1934 god.

Pok. Cvetanović bio je jedan od prvih učitelja meštana posle starog učitelj Tase. Sa još nekoliko svojih drugova izabran je da svoje školovanje nastavi u Beogradu, ali su ga roditelji u tome sprečili. No time nije bio demoralisan, on je i dalje radio na svom usavršavanju i sebe osposobio da je uskoro postavljen od strane Školske opštinske uprave za učitelja i kao prosvetni radnik u tom teškom dobu ropstva Pod Turcima stekao lep glas i ugled. Radeći predano kao nastavnik i nacionalni radnik učitelj Mile, kako su ga iz poštovanja i milošte zvali, bio je počastvovan mnogim; odlikovanjima i priznanjem, i to ne samo od meštana i svojih bivših đaka, već i od strane viđenih javnih trudbenika..

Učitelj Mile bio je osnivač Narodne odbrane u Nišu, pa je i posle oslobođenja aktivno radio na prosveđivanju svoga naroda i njegovom ekonomskom snaženju, kao pretsednik. Okružnog Poljoprivrednog društva i dugogodišnji upravnik. škole Trgovačke omladine.

Miloš Čaušić

Miloš Čaušić
Miloš Čaušić

artiljeriski kapetan
Rođen u Kragujevcu 1844, umro je i sahranjen u Nišu 1932 godine.

Kapetan Ćaja, kako je zvat iz poštovanja, osvetio je Sinđelića i njegove drugove na samom Čegru. Metci iz topova njegove baterije sa Čegra 1877 godine bili su prvi vesnici. slobode porobljenoj braći i uneli pometnju u redove turske vojske koja je računala da će odbraniti Niš i održati i dalje naš svet u teškom ropstvu.

On je ostatak svog veka po završenoj aktivnoj službi sve do 96 god. starosti proveo u Nišu. Za svoje podvige u oslobodilačkom ratu bio je počastvovan mnogim odličjima.

Dimitrije-Mita Đorđević

Dimitrije Mita Đorđević
Dimitrije Mita Đorđević

Prvo kao đak učitelj Tase, po završenoj bogosloviji u Beogradu Dimitrije-Mita Đorđević vratio se u Niš gde je zajedno sa Todorom Milovanovićem počeo učiteljsku karijeru još za vreme turske vladavine. Njih dvojica bili su prvi meštani, koji su počeli

učiteljevati posle šireg stručnog obrazovanja.

Po oslobođenju Đorđević je ostavio učiteljsku službu i prešao u policiju. Umro je 1904 god. kao pomoćnik Načelstva okruga niškog.

Đorđe B. Uzunović

Đorđe Uzunović
Đorđe Uzunović

Rođen 1850, umro je i sahranjen u Nišu 1926.

Đorđe B. Uzunović u pripremama oslobođenja imao je sporedniju ulogu, kao kršan i stasit momak bio je barjaktar ustaškog konjičkog odreda. To bi bilo sve da ne postoji i jedan interesantan slučaj u vezi s njim, karakterističan za život sveta onog vremena. Kad je

Đorđe ispred ustaškog odreda Kola Rašić paralno naišao u Leskovac (11 decembra 1877 g.) i razvijenim barjakom obznanio srećnim Leskovčanima kraj robovanja Turcima u njega se zagledala mlada Teofana „ kći čorbadžije sa trinaest dućana".
Otac nije nikako bio voljan da svoju kćer da za Đorđa, a.Kole Rašić i Đorđev brat Tasko po završenom vojevanju i postignutom oslobođenju, jedne noći upali su krišom u Leskovac i ukrali mladu Teofanu. Bučno veselje koje su priredili posle toga bilo je uvod u „vesela živuvanja" starih Nišlija.

Nastas Đ. Nastasijević

Nastas Nastasijević
Nastas Nastasijević

Rodio se 1857 god. u Nišu i umro u Prištini,. gde je bio na dužnosti našeg konzula. On je kao činovnik turskog suda u Nišu zadužio mnogo nacionalne radnike koji su sa Todorom Stankovićem i ostalim radili na oslobođenju Niša. On je svoje obaveštavao osvim namerama Turaka, branio naše pred Turcima i prikazujući stvari drukčije no što su bile održavao turske vlasti u zabludi.

Vahram
Vahram

V a h r a m

Iako se o tome čoveku zna vrlo malo, ime Vahrama bilo je dugo u sećanju starih ljudi onog vremena. Po narodnosti Jermenin, u svojstvu činovnika turske pošte, učinio je mnoge usluge našoj nacionalnoj stvari. I o njemu su prepričavane čitave legende..
Vahram je sve poverljive turske izveštaje dostavljao Kolu Rašiću i ovaj ih dalje preko kurira slao našim vlastima u Aleksinac, tako da su naša vlada i vrhovna komanda bile obaveštavane o svim važnijim poduhvatima Turaka.

Krajem 1875 godine turske vlasti posumnjale su u Vahrama, ali pre no što bi im pao u ruke, kad je čuo šta ga čeka uputio se da kod Supovca pređe granicu. U putu saznao je od seljaka da Turci tragaju za nekim i da su zaptije posele drum i ima ih u Vahram
Humu. on se sklonio u jedan dubok bunar preko koga su seljaci nabacali granje.
Tako sakriven u bunaru, ostao je skoro pet dana, za koje su vreme turske zaptije pretražili čitavu okolinu, verujući da se Vahram tu negde krije. Kad su Vahrama posle toga, po odlasku zaptija iz Huma, izvukli iz bunara bio je polumrtav. Docnije je podlegao od tada zadobivenog prozeba.

Mateja-Mata Radojković

Mateja Mata Radojković
Mateja Mata Radojković

ekonom iz Sićeva, bivši narodni i okružni poslanik

Jedini živi učesnik zavere 1874-77 godine, pripremane od strane Todora Stankovića i Kola Rašića|je Mata Radojković, koji se i sada ne odvaja od svog Sićeva. Iako je pod bremenom godina i napora, koje je u toku života imao prilično sustao, čika Mata još uvek je držeći.

Čika Mata je jedan od ljudi starog kova sa lepom prošlošću. Bez škole, svojom prirodnom darovitošću i zdravim instiktom seljaka ovog kraja, bio je počastvovan od naroda da ga pretstavlja u Narodnoj skupštini kao narodni poslanik.

On je u mladosti delao sa Kolom Rašićem i mnogim nacionalnim ljudima iz bliže i dalje okoline Niša, kako bi se što skorije oslobodili vekovnog robovanja. On se i sada dobro seća i sa tronutošću priča o zakletvi u kući Mihajla Božidarca 1874 god. A kad su Turci prozreli smisao delatnosti naših ljudi, Mata je pomogao da istaknutiji raobtnici na delu narodnog Mateja-Mata Radojković oslobođenja pređu u slobodnu Srbiju. Sa svojim vršnjacima, manje eksponiranim, nastavio je započeti narodni posao.

Bliže pojedinosti o radu iz tog vremena već su blede u sećanju ovog zaslužnog starine. Ono što je dalje pretstojalo, što se imalo raditi na izgrađivanju stečene slobode i samostalnosti bilo je od ne manje važnosti i potislo iz sećanja ranije.

Čika Mata, tiho, sad već sasvim po strani od događaja, dotrajava ostatak života. Srećan što je i sa svoje strane mogao doprineti, da se ostvari san mnogih i mnogih pokolenja pre njegovog.

Jovica Miletić
pukovnik u penziji

Jovica Miletić
Jovica Miletić

Rođen septembra1856 godine Jovica Miletić od malog broja živih školovanih oficira iz prvih generacija Vojne akademije. Kao potporučnik uzeo je učešće u ratu 1877/8 godine. Učestvovao je pri oslobođenju Niša, kao i u borbama oko oslobođenja Pirota i Vranja.

Dalje je u struci napredovao i kao pukovnik uzeo učešća u ratovima 1912, 13, 14 sve do 18 godine, a stavljen je u penziju kao pukovnik 1914 g. Za potporučnika je proizveden 10 decembra 1876 godine kao pitomac Vojne akademije.

G. Miletić već niz godina živi u Nišu i pod stare dane sa starom otmenošću održava renome, iz svoje mladosti - „lepog Jovice".

Gavrilo Vidojković čika Gače

Gavrilo Vidojković
Gavrilo Vidojković

Željan usavršavanja u svom zanatu Gavrilo je ostavio svoje mesto rođenja, Niš, u sedamnaestoj godini. Sa još mnogo svojih vršnjaka prešao je granicu kod Supovca u vremenu kad je bio slobodan prelaz (o „blagom petku", prvom posle Uskrsa).

Objava rata Turcima zatekla ga je u Beogradu, kao ćurčiskog pomoćnika. Ne časeći prijavio se za dobrovoljca. Borio se na položaju kod Đunisa i bio svedok pogibije pukovnika Rajevskog, koji je sa svojim odredom učestvovao u sastavu vojske generala Černajeva, a koji je inače Junak Tolstojeve „Ane Karenjine"…

Po završenom ratu i oslobođenju Niša, za koje se zalagao hrabro se boreći, Gavrilo je stekao svoju radnju i zauzeo vidno mesto u redovima niških čaršilija. Ali je i sam privredno posrnuo kad i dve trećine niške čaršije, posle 1885 godine. Posle je ušao u opštinsku službu i sada živi kao skromni penzioner.

Milan Nikolić

Rođen 15 februara 1853 god. u Donjem Račniku, kod Bagrdana. Od oslobođenja 1877 god. živeo je u okolini, a zatim se stalno nastanio i živi u Nišu.
Kao aktivni podnarednik čika Milan bio je u Valjevskoj brigadi koja je sa Javora došla u pomoć vojsci koja je opsela Niš. Kako je bio veliki kijamet i sve zavejano visokim snegom, seća se da su pešačili nekih petnaest dana. Stigli su baš kad su se Turci u masama počeli predavati, a kolone srpske vojske burno pozdravljane od građanstva nailaznle u Niš.

U Valjevskoj brigadi bio je Živojin Mišić tada kao potporučnik.

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License