BORIVOJE ĆOSIĆ
Otvori se širom vreme da se opriča život Borivoja Ćosića.
Životna nit njegova ide od 30. novembra 1914. do 8. januara 1992.
Svet ugleda u "Vreme smrti" u Velikoj Drenovi.
I sklopi oči u vreme smrti u Nišu. Kad ono zagospodari nemirnim prostorima ovim.
Majka Milana za priču stvorena. Onaj blagorodni lik. I ruke radne. Domaćica hvale vredna.
Otac Ljubiša okrenut sutrašnjici. I razborit. I čuvaran. Rešen da stekne. I postane veliki domaćin u Velikoj Drenovi.
Tućin porobi zemlju Borivoja Ćosića. Kad ispruži prvi koračić po njoj.
I nauči ga da strahuje.
Školu uči u rodnom selu. Onu osnovnu. U trošnoj zgradi kraj bagrema starog.
I iskorači krupno pred drugarima svojim.
Prigrli knjigu. Onako radoznao. I bistar.
I na rad sviknut.
Još od malena.
Da smelje kukuruz u vodenici staroj. I zalije baštu kraj Morave radoznale. Što se baš uz Veliku Drenovu primiri. Da se nadivi najintelektualnijem srpskom selu.
Gidžu reže na Belom brdu. O svetom Trifunu se ispne daučini pomen čudotvorcu iz Kapsade što vinovu lozu štiti.
I prekine pospani miruzoranih njiva. Ponad "Ljubišinog vrbaka". Dok knjigu lista. I stado čuva. Gimnaziju uči u Kruševcu. Kao najbolji. Na to davno priviknu. I sa ocem se sukobi. Samo tada. On bi tehničke studije. Otac samo medicinu vidi. U Beogradu.
Ono traganje za medicinskom mudrošću! Kraj medicinske nauke 1941. poklopi se sa početkom rata.
Sa iste strane.
U Nišu lekarski staž završi.
I krenu u Veliku Drenovu. Da radi u Zdravstvenoj stanici.
I svojim seljanima pomogne. Drugo mesto neće. Drugo vreme nema.
Strah se ustamara. A nada baldisa. Kad se smrt zaputi moravskim selima.
Trza se Borivoje Ćosić na svaki pucanj. I blizak. I dalek.
I krije po seoskim vrzinama.
Dok u rat ne ode.
Kad ratničku odoru skinu 1945. otputova u Debar. I okolinu.
Tamo gde se teško tragovi rata zatiru.
A radost zakasni. Onako žgoljava.( 130)
Pedijatriju specijalizira u Dečjoj klinici.
I ubrzo postaje miljenik umnih profesora Smilje Joksić-Kostić, Matije Ambrožića i Borivoja Tasovca.
Ispit specijalnosti polaže 1950.
Naklonost medicinskoj nauci zadrža ga do 1951. u Beogradu.
A, potom, krenu u Niš. Za načelnika Dečjeg odeljenja Opšte gradske bolnice.
Sa svojom verom.
Za svojom sudbinom.
Da doživi stvaralačko zrenje.
I stekne ugled.
I postane ime u pedijatrijskom svetu.
"Duboko zaora ledinu" izgovori jednom prilikom.
Već 1956. stiče primamljivo zvanje primarijusa. Potpuno zasluženo.
A 1956/1957. provodi kod profesora Debrea u Parizu da upozna svetska dostignuća u pedijatriji.
Svoja pedijatrijska istraživanja saopštava u Ženevi (1962.), Atini (1969.), Beču (1974.), Sofiji (1976.), Plovdivu (1978.) i širom Jugoslavije.
I objavljuje u periodičnim medicinskim časopisima i drugim edicijama.
Našim (110) i stranim (5).
Pridodaje dve knjige ("Ishrana dece" i "Pedijatrija"). I pripomaže druge da svoju spisateljsku moć iskažu u dobrim časopisima (Acta medica Medicinae i Jugoslovenska pedijatrija). Kao osnivač i redaktor.
Borivoje Ćosić ugradi sebe u Medicinski fakultet. Onaj u Nišu.
I kao matičar. I kao nastavnik. Od docenta do redovnog profesora 1973. I odgovornog nastavnika na predmetu pedijatrija do 1980.
U Plovdivu 1973. birase za počasnog članaUdruženja pedijatara Bugarske. A u Beogradu 1979. za redovnog člana Medicinske akademije.
Kad penzija stiže 1980. ode u Vrnjačku Banju.
Da šeta obroncima Goča.
Upozna istoriju Srbije u minulom veku.
I u sećanje priziva Veliku Drenovu. Tu nadomak.
Da se prošlost ne zagubi.
Njegovu kolevku. I grobnicu.
"…tako teče ono tkanje kome je ime čovekov život, i kome se osnova i dobar deo potke zove muka, a samo po neka šarica radosti grešnog stvora…".(85)
U Niš krenu o Božiću.
Da Veliki dan ostane poslednji. U životu njegovom!
Smireno ćutljiv.
Povremeno prozbori.
Kad misli pribere. I reči nadođu.
O čovekovom sudnjem danu!
Čovek ne može da bira rođenje. Ni roditelje.
A smrt?
Neka bude onakva kakvu za života zasluži. I u tom trenu. Izlete duša.
Nebo se nekako rastočilo. Na sahrani Borivoja Ćosića.
Sunce se napreže. Da oblake otera. I popadali sneg se koleba. Ni da se istopi. Ni da pretekne.
Neke barice na putu do večnosti. Sa grana ogolelog drveta kapi trče. I naliče suzama prolivenim.
Zvuk crkvenih zvona izmeša se sa zvucima posmrtnog marša. I odlete moravskom ravnicom da obznani smrt Borivoja Ćosića.
Znamenja Velike Drenove.
Groblje u Velikoj Drenovi nekako se lomi. I u dolini. I na bregu.
Grob Borivoja Ćosića je na vrhu.
I za života je po visinama hodao.( 129)
Sivi zimski dan ubrzo mrak pokri.
I groblje prerovsko.
Po knjigama spominjanom.
VELIKANI NIŠKE MEDICINE
