Carigradski Drum Isao Vozdovom

НАРОДНЕ НОВИНЕ
субота, 16. јул 2007

ГЕОГРАФ ДР ЈОВАН ЋИРИЋ О МАЛО ПОЗНАТИМ СТВАРИМА

ЦАРИГРАДСКИ ДРУМ ИШАО ВОЖДОВОМ!

Цариградски друм је једна од најважнијих саобраћајница на Балканском полуострву која је спајала Београд са Истанбулом. Њен претеча је римски Војнички Пут (Via Militaris), а пре овога још старија преантичка кретања која су се одвијала овим правцем.

О овим за ширу јавност мало познатим чињеницама разговарамо са др Јованом Ћирићем, географом који управо припрема за штампу књигу "Топологија Ниша".

Према истраживањима Михајла Костића и Олге Зиројевић Цариградски друм у оквирима нишког краја водио је у почетку (пошав од Алексинца) на дербенџијско село Бујмир, затим на Добрујевац, Катун и дербенџијско село Дражевац. Потом се настављао на Трнаву, Топоницу, Трупале, Вртиште и Медошевац, да би са северозападне стране улазио у тврђавски део Ниша. Постојао је и паралелни путни правац који се држао обода алексиначке котлине (преко Мозгова, Бовна и Катуна) и који се користио за време поводњи и изливања Јужне Мораве - објашњава др Ћирић.

ВОЈНИЧКИ ПУТ

Из тврђавског дела Ниша, премошћујући Нишаву код данашњих Стамболских врата и од данашњег Трга ослобођења, Цариградски друм је скретао на исток и настављао трасом данашње Вождове улице, затим приближно трасом нишкобањског пута до Прве Кутине, где се рачвао у два правца.

Римска траса (Via Militaris) водила је на исток долином Куновичке реке а затим преко Плоче. Она је, иначе, била најприроднија и најкраћа, али је у византијско-словенској епохи била у приличној мери запуштена и занемарена, па су трговачки каравани и изасланства, у једном низу векова, после пропасти римске државе и пре доласка Турака у ове крајеве, користили трасу преко Прве Кутине (онда Бање Кутине), па преко Радикине Баре, Копривнице, Јагличја, преко Преслапа (Змијиних ливада) испод Мосора, Вете, Топонице, Шпаја и Вргудинца у правцу данашње Беле Паланке, каже др Ћирић и наставља:

Старом античком трасом пролазили су само већи војни одреди или путници и каравани који су били обезбеђени већом оружаном пратњом.

ДРУГА ТРАСА

Другу варијанту трасе Турци су, по свему судећи, открили поткрај петнаестог или почетком шеснаестог века и она је водила преко Бање, Јелашнице, Студене, а затим преко Банцарева, Глоговца, Поповог хана, Шпаја и Вргудинца ка данашњој Белој Паланци. Прелаз преко Куновице (Плоче) поред тога што је био тегобан због шума и планинског карактера земљишта, био је опасан и због хајдучије. На тој основи поједина села на том путу добила су дербенџијски статус а Јелашница још и улачки статус (обавезу да чува поштанске коње).

Поново враћање на античку трасу преко Плоче успоставио је Митадпаша 1862. године. Ова траса
уз делимичне исправке, коришћена је у деветнаестом и двадесетом веку, све до 1964. године, кад је траса Цариградског друма, као "нишавска магистрала" уведена у Сићевачку клисуру. На основу пројеката који су направљени крајем двадесетог века, нови вишеколовозни аутопут требао би поново да се врати на Плочу додаје др Ћирић.

Као што је речено, на појединим опаснијим деоницама нека села су имала задатак да чувају пролазе (дербенде), понегде су грађена мала утврђења (паланке), понегде на погодним местима, као у Нишу, каравансараји у којима су путници могли одседати, у понеким селима и местима као у Јелашници, Нишу, Медошевцу, Вртишту и Трнави могли су се мењати коњи или обављати трговина, итд. Једна од природних препрека на путу биле су шуме (њих су Турци уклањали) или су били хајдуци (који се у литератури помињу махом као "разбојници").

По тој основи, поједина села су добијала дербенџијски статус (обавезу да чувају опасне пролазе), или обавезу да секу дрвеће покрај пута. Обавезу поправке и одржавања Цариградског друма имала су села (која су ту обавезу обављала траљаво), или мајстори и радници за време војничких похода (који су то обављали квалитетније) каже др Ћирић.

Руководећи се религиозним и практичним потребама Турци су, где је било погодно или неопходно, подизали поред друма чесме , или су градили бунаре. На путу су се за саобраћај користили волови, коњи, кола, понекад кочије, па и камиле. Поред волова и коња, коришћени су биволи и муле а као јахаћа животиња и магарац. Цариградски друм су за своје потребе користили путници, трговци, војни одреди, татари и улаци (курири, весници, поштари), страна и турска изасланства, државне и верске мисије, ходочасници, аџеми и оглани (сакупљачи хришћанске деце и наплатиоци пореза), трговци робљем, преносиоци роба и новца, итд.

Остаци Цариградског друма крајем двадесетог века могу се ту и тамо распознати приликом археолошких радова или случајно. Али, података о њему има и у топонимији, у доста оскудној литератури, у легендама, па и у научним истраживањима тврди нишки географ.

КОНАЦИ

Конаци на Цариградском друму од Софије до Београда, за време владавине Турака, били су распоређени на удаљености од једног дана хода. У попису коначишта из 1595/96. године на релацији од Софије до Београда била су записана следећа коначишта у часовима хода: од Софије до Сливнице 5 сати, до Цариброда 6 сати, до Пирота 5 сати, до Беле Паланке 5 сати, до Ниша 8 сати, до Алексинца 6 сати, до Ражња 3 сата, до Параћина 6 сати, до Јагодине 4 сата, до Баточине 6 сати, до Смедеревске Паланке 6 сати, до Колара 5 сати, до Гроцке 4 сата и до Београда 4 сата. Укупно 73 сата.

BlinkListblogmarksdel.icio.usdiggFarkfeedmelinksFurlLinkaGoGoNewsVineNetvouzRedditYahooMyWebFacebook

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License