Cegarska Bitka 1809 Godine

Стојан Анастасијевић

ЧЕГАРСКА БИТКА 1809. ГОДИНЕ

Овај рад посвећујем сенима својих родитеља и своје супруге

Писац

Предговор

Свака страница историје наших народа исписанаје крвљу многобројних жртава палих за слободу и независност наше домовине. Сваки њен кутак засут је костима смелих бораца, погинулих у борби против непријатеља, бранећи своју родну груду.

Теографски положај наше земље несумњиво је много допринео томе да она буде често ратно поприште, али много више утицала је на то чињеница што су разни народи тежили освајању нашег земљишта, што су ништили слободу и газили основна права нашег народа, који је од досељења на Балкан до данас имао само /едну жељу — да на миру живи и ради. Никад није испољавао агресивне намере.

Најдуже борбе водили су наши народи са Турцима и то од 14 до 20 века. V дугогодишњим борбама можемо истаћи Косовску битку од 1389 године којом је била укинута независност наше средњевековне државе и Чегарску битку од 1809 године која чини једну прекретницу у првом српском устанку који дотле бележи сјајне успехе у свом развитку, а сада опада.

Карактеристично је за исход и једне и друге битке што су лични интереси појединаца били пречи од општих. Онда није ни чудо што су се догаћаји у оба случаја тако несрећно завршили на штету нашег народа. Али оно што је пронело славу храбрости нашег народа широм света јесу ретка јуначгса дела Милоша Обилића хероја са Косова и Стевана Синћелића јунака са Чегра који су дали своје животе на један беспримеран начин, да би спасли част и славу нашег народа који се увек борио несебично за слободу и независност. То су светли примери борбе против Турака, на којима се васпитава наш народ.

Надамо се да ће ова мала али вредна брошура корисно послужити нашим читаоцима а нарочито Омладини да би могла да схвати значај борбености наших народа кроз историју, како би умела да поштује оне жртве које су дахе за нашу слободу и независност. Материјал за ову брошуру узео сам углавном из предавања које сам одржао на Народном универзитету у Нишу 31 маја 1951 год. са неким изменама и допунама.

21 септембра 1951 год. Ниш.

С. А.

Предговор другом издању

Прво издање ове брошуре исцрпљено је, али потреба за њом ипак постоји. Прихватио сам сугестије многих пријатеља и познаника да ова брошура поново угледа свет.

Текст је у основи остао исти са неким малим измема и допунама. Желимо да и ово издање корисно послужи нашим читаоцима. Наша историја исписана је крвљу многобројних жртава палих у борби за слободу и независност, те заслужује да је што боље упознамо и што више поштујемо.

Дугујем захвалност Народном музеју у Нишу, а посебно друговима: Зорану Милентијевићу, историчару и Неши Младеновићу, шефу одељења, који ми пружише могућност да користим музејску фототеку за овај рад.

марта 1984 год. С. А

НАСИЉЕ И НЕПРАВДУ НАШ НАРОД НИЈЕ ПОДНОСИО

Живот нашег народа под турском влашћу био је тежак; мучан и неподношљив. Али кад су јаничари са својим воћама — дахијама почетком XIX века убили турског пашу у Београду, завели су страховладу. То је изазвало наш народ да устане, да се брани сам од насилника. Насиље и неправду наш народ није подносио, већ се стално против тога борио.

Ако бацимо један поглед на догаћаје од 1804 год. када је започела борба за ослобоћење од вековног непријатеља, ла све до данас, видећемо да се као црвена нит провлачи неодољива љубав за слободом и независношћу, тежња за бољим животом, а то су били вековни циљеви наших народа. Зато су они непрекидно пролевали своју крв, јер нису хтели да живе под тућином у ропству и мраку. Тако су 7 јула 1941 год. испаљени први меци против непријатеља, који је газио основна права човека. То је био почетак једног новог доба у историји наших народа, то је био почетак народноослободилачке борбе. Ова херојска борба почела је онда каДа су немачки поробљивачи неометано крстарили од Атлантског океана до Црног мора и пошли у правцу Москве и Лењинграда. У овој величанственој и неједнакој борби наши су народи показали невиђен херојизам. и самопожртвовање коме се диви цео свет.

У ОРАШЦУ 2 ФЕБРУАРА 1804 ГОДИНЕ

Револуционарни вихор заталасао је наш народ почетком XIX века, када су крвожедне дахије газили и ништили све оно што је свето Србину.

Дижући се против насиља и експлоатације дахија, султанових одметника наш народ је у ствари отпочео борбу против турског феудализма одлучно и безкомпромисно, јер је био оптерећен великим порезима, а аграрно питање било је потпуно нерешено.

Од оног часа када је угушена народу крилатица: „Сваки свог убите субашу", отпочела је дуга, неједнака и тешка борба нашег народа за бољи живот, за ослобоћење од вековног тлачитеља, хватајући се у коштац голих руку са бездушним дахијама а доцније и са самом султановом војском. Последње припреме за устанак извршене су на сабору у Орашцу 2 фебруара 1804 године. За вођу устанка изабран је Борђе Петровић — Караћорће и донета одлука о томе, да се отпочне са борбом.

Први српски устанак избио је 1804 године и трајао је до 1813 године. У то мећувреме воћене су тешке и крваве борбе од којих Чегарска битка је само једна карика у ланцу тих борби. 0 њој ћемо доцније опширније говорити.

Пламен револуције запаљен у Шумадији 1804 године пробудио је балканске народе из ропског сна и показао пут којим се долази до слободе. Српски народ борбом и револуцијом покидао је петвоковне тешке турске ланце и ударио темеље слободе српској држави, која је ницала на рушевинама оронулог турског феудализма. Рушење моћи насилника, преузимање власти и стварање слободне српске државе био је циљ коме је српски народ на челу са ситном буржоазијом тежио.

УСЛОВИ ПОД КОЈИМА СЕ РАЗВИЈАО УСТАНАК

Зулуми дахија били су већ неподношљиви, јер су убијали људе, затварали их и мучили тако да више нико није био сигуран у свој живот. Људи су бежали од овојих кућа у шуме и стану ее договарати што ће радити:

„Турци све зулуме измишљаше (веле они), пак сад најпосле наумише да нас исјеку и побију. Ту сад другог суда ни опасења нема, него да се бранимо и да бијемо ми њих: кад ћемо везани женски мријети од њихових џелата и сеиза, боље је да мремо јуначки, као људи, барем да заменимо своје главе и да покајемо своју браћу, а жене и деца и куће ако нам пропадну, ни онако нисмо господари од њих." Тако је расуђивао наш народ у оним тешким данима када су дахије немилосрдно пљачкали и убијали невине људе по Београдском пашалуку. У ствари то је убрзало процес борбе, која је отпочела на овај начин: Једног дана после подне чета бегунаца и хајдука доће у село Сибницу испод Космаја, запали еибнички хан и побије све Турке који су се тамо затекли, разоружа их и њиховим се оружјем наоружа. Овај напад био је сигнал да се одмах отпочне са борбом. За неколико дана букнуо је устанак широм Београдског пашалука од Дрине до Мироч планине и од Саве и Дунава до Иуприје, Параћина, Пожеге, и Ужица.

Јер је крвца из земље проврела
Земан дош но ваља војевати …
Уста раја ко из земље трава
У градове саћераше Турке …

Турска је у то време раздирана унутрашњим борбама личила на болесника који се подићи даље нс може. Такво стање у Турској користиле су суседне државе Аустрија и Русија, које су направиле план да поделе туроки део на Балкану. Мећутим Пруска била је против тога да се Турска подели, те се је супротставила томе и паралисала њихову акцију на Балкану.

Осим тога, француека буржоаска револуција усгаласала је читаву Европу и одвратила за извесно време пажњу Аустрије и Русије са питања на Балкану. На тај начин ерпски народ био је остављен самом себи, а Шумадија са својим географскшм положајем и густим буковим шумама постала је не само згодно склониште него и жариште за борбу и револуцију против насилника и зулумћара. Дахије су узалуд смерали да погубе вићеније Србе како би обезглавили рају и приморали је на покорност. Али баш ти људи прозрели су њихову намеру и почну се спремати за одлучну борбу. Они су упутили овај позив свим Србима: „Ко је Србии и нема дуге пушке, два пиштоља н велики нож, нека прода једну краву и пусат.себи купи." Ово су јасни докази о томе, дасе српски иарод озбиљно припрема за велики обрачун са својим угњетачима. А Вук Караџић речито описује стање у земљи за време дахија: „Сад већ ни судија други није било у земљи осим дахија и њихових кабадахија и субаша. Они су људима судили и пресућивали по својој вољи, људе тукли и убијали, отимали коње, оружје и друго, што им се год допало, најпосле ударили су на образ српског народа, те су жене и девојке морале да играју пред њиховим хановима и чардацима, па оне које су им се допадале, они су узимали и одводили."

Као одговор на такве поступке насилника, биле су учестане акције хајдучких чета.

„Поајдучи се десетина народа", вели Вук. И стварно велика ужурбаност је настала код Срба, те Алекса Ненадовић, колубарски кнез пише писмо аустријским властима укојима их обавештава о приликама у београдском пашалуку и о припремама за борбу против дахија, молећи их истовремено за помоћ у оружју и муницији. А Карађорће је преко лета и јесени 1803 год. крстарио по Шумадији и припремао народ на оггшти устанак. Црна Гора и Херцеговина такоће чине припреме за борбу и ослобоћење и ево шта пише владика Петар I Петровић Хаџи Данилу Паштровићу у Дечане 10 јануара 1804 године:

„Црногорци и Срби са београдске стране намеравају скочити на оружје и почети велико дело ослобођења" а пивоки архимандрит Арсеније Гаговић одлази у Русију да пита, како би се Руси држали према једном устанку Срба, који желе да образују „Славјаносерпоко царство, по ослобоћењу од Турака. С друге стране пак, Срби су се жалили турским властима у Цариграду, али турски јавашлук у читавој њиховој управи није поклонио никакаву пажњу тужби. српског народа и природно из Цариграда се нико није макао да испита ствар, а камо ли да казни кривце за њихова недела и зулуме. Чим су дахије дознали за тужбу, уместо да поправе своје држање према српском народу, и престану са наеиљем, они одлуче да га казне већом казном, нарочито су били кивни на Хаџи Ђеру и Хаџи Рувима, јер су они писали писма. Њих су дахије окривили, као што каже песма Филипа Вишњића, јер знаду:

„Злато растапати и са њиме ситну књигу писати нас дахије цару опадати око себе рају сјетовати".

А да би сваку клицу за акцију угушили и народ сасвим обезглавили дахије изврше сечу кнезова, и то усред зиме, пре него што гора олиста и док су сви домаћини код својих кућа. Тако су 23 јануара 1804 год. Алекса Ненадовић, Илија Бирчанин и друти вићени људи били погубљени на колубарском мосту у Ваљеву, али као непосредан и донекле већ спремљен одговор био је српски устанак.

Припремање устанка и везе устаника из разних наших крајева, из Шумадије, Црне Горе, Херцеговине и Војводине јасно показују како је народна свест заједнице била јака и жива у времену када су још сви готово робови. Али Срби хоће заједничко ослобоћење, а можда и једну државу како то мисли Гаговић, тиме је био јасно одрећен правац њихове националне политике још тада.

Сад да видимо шта је било са дахијама?

После сече кнезова настало је велико врење у народу, који је био толико огорчен на дахије, да је решио да се с њима потпуно обрачуна. Да
12 хије су осетили пулс народа и да би спасли своје животе тајно побегну из Београда низ Дунав на острво Адакале. Али осветничка рука и ту их је стигла. Миленко Стојковић са групом устаника дошао на Адакале и 25 јула 1804 год. погуби дахије.

СРБИЈА — ПРВА СЛОБОДНА ДРЖАВА НА БАЛКАНУ

Први српски устанак је избио фебруара 1804 год. у Шумадији, дакле ускоро после сече кнезова, која је уствари и убрзала процес борбе.

После првих дана устанка, народни покрет је почео да осваја све шире кругове и да свој подухват крунише великим успехом, ослобоћењем села а затим и неких градова од дахија у Београдском пашалуку, тако да је читаво подручје од Мораве до Дрине било ослобоћено сем Београда.

Средином јула 1804 год. Караћорће је једним ггасмом позвао Херцеговце на устанак. ,,Ми смо се договорили да нам више Турци не суде, него ми сами да судимо. Зато ево сад је време да се и ви ослободите и са нама сједините. Немојте поштедети као ни ми последње капи крви пролити за слободу отечества својего. Херцеговина треба да почне акцију са своје стране и одмах ће јој се придружити Босна, ударите ви са те стране а ми ћемо од ове и за непун месец дана састаће нам се војске у Сарајеву, где има захире, свако благо небројано које су Турци од нас и наших старих приграбили.

Ми ништа туће нећемо дирати, но сопствено наше повратити, које је целом свету познато да је рођено наше, те је поштено пред свијем свјетом, сједините ваше оружје са нашим и гоните љутог мучитеља нашег па ћемо бити слободни". Ово Карађорђево писмо је светли документ народне мисли наших народа на почетку 19 века.

Добијање читаве Босне и Херцеговине показује несумњиво да је то илан устаника и њихових пријатеља који су имали мало искуства али чврсту и непоколебљиву вољу да се једном за свагда ослободе ропства и тираније. А на уста великог Доситеја клицало се тада:

Востани, Сербије, мати наша мила!
И постани опет што си прије била
Давно си заопаЛа у мраку лежала
Сад се пробуди и Сербе возбуди
Босна сестра твоја на тебе гледа
Херцеговина и Черна Гора ….
Сви теби помоћ небеску желе
Све добре душе теби се веселе.

ОДЛУЧАН СТАВ УСТАНИКА

Колико је пак сазрела одлука да треба борбом рашчистити отвар, најбоље нам показује овај случај:

Када је био скупљен харач, који је требало предати Турцима, Карађорђе је угледавши толики новац кликнуо: ,,Ето, којекуде, је ли ово па право оволике новце давати непријатељу, да нас боље туче, или је боље за ове новце куповати џебану, па ми њега да бијемо".

Последица тога схватања била је битка на Иванковцу 6 августа 1805 год. где је српска војска зауставила Турке, потукла их и на тај начин отворено почела борбу против Турака. Осим тога на скупштини одржаној последње недеље месеца новембра 1805 год. у Омедереву било је решено да се Порти због ратовања ускрати даљиданака да се покупљени харач употреби за војну спрему. На скупштини је такоће донета једна врло важна одлука која је гласила: да се мећ војнике приме и Срби изван Београдског пашалука.

Очекујући напад Турака Срби су се збили у један јак и солидан фронт као ретко када. „Сви смо сложни и једном душом дишемо" — јављао је један савременик тих догаћаја. Да би се у корену могла уништити клица устанка, турске власти су издале заповест да се убија, уништава и стреља сваки онај ко устаје и непокорава се њиховим нарећењима, па ма где се ухватио. Мећутим такви поступци Турака нису умањили борбеност устаника, напротив, повећавали су је, јер не само да они нису били малодушни, него су и сами мислили да прећу у офанзиву и ослободе она места и крајеве који су још под Турцима.

Највећи уопех у првом спском устанку постигнут је 1806 год. Среће је било на свим странама. Почетком те године ослобоћени су Пореч и Неготин на истоку, Параћин, Ражањ и Алексинац на југу, Крушевац на југозападу, а неке српске чете су продрле до Вишеграда и Нове Вароши.

Ниш је био у праскозорју свог ослобоћења, јер је слободна српска земља била на двадесетом километру од њега у правцу севера.

Најглавније борбе те године воћене су на Мишару и Делиграду у којима се је Показала сва војничка способност српског војника. Нарочито Караћорће је био без војних школа и студија, алипо природној бистрини лако је схватио све стратегијске проблеме. Његове војничке концепције биле су велике и тачне. Поводом успеха који су устаници постигли у 1806 години, писао је Халил-ага Гушанац писмо Карађорћу у коме изражава своје предзнање овим речима:
„Твоје су победе необичне и дивне, а то је заиста једини пример, да је раја победила војску

Распоред трупа мог султана и господара. ,,Али Карађорђе слабо је познавао људе и често се варао у њиховој оцени. Због тога лако се поводио за онима који су га погрешно саветовали и веровао онима који то нису заслужили, што ће имати великих последица у даљем воћењу борбе а нарочито у 1809 години.

ОФАНЗИВНИ — ПЛАН УСТАНИКА — БИТКА НА ЧЕГРУ 1809 год.

После славних победа на Иванковцу, Мишару и Делиграду, устаници су спремили општи офанзивни план у свим правцима неослобоћене земље, тако да је и Ниш дошао у обзир за ослобоћење од Турака. Караћорће и остале војводе очекивали су од продужења рата не само проширење границе новоослобођене Србије, него ослобођење и осталих наших области испод Турака, зато су спремили општи офанзивни план у овим правцима. Вожд Карађорђе имао је следећи план: ,,Да се српска војска окрене само на једну страну". Јер, како је објашњавао ,,Више Ниша има Дервен, да се може ухватити и тамо у Црној Реци поставити други Делиград и Турцима прекинути пут за Ниш". Премда је Карађорђе био за офанзивни рат, није хтео да се далеко надире, док су народне старешине биле супротног гледишта.

Стога Караћорђе упути ка Нишу око 18.000 војника под командом Милоја Петровића — Трнавца и са њим војводе: Петра Добрњца, Стевана Синђелића, хајдук Вељка Петровића, Илију Барјактаревића и др. Уопште те године српска војска предузела је офанзиву и извршила операције према свом плану у четири правца и то: војвода Миленко Стојковић кренуо је на исток у правцу Видина, кнез Сима Марковић пошао је преко хучне Дрине у Босну, док је Карађорђе са својим Шумадинцима кренуо на југозапад како би се састао са црногорском војском.

Крајем априла 1809 уговорио са изасланицима црногороког владике Петра I на саетанку у Тополи, да заједнички ударе на непријатеља, како би Босну што пре ослободили од турске власти. На југ према Нишу како мало пре рекоомо био је упућен Милоје Петровић. Кум Милоја Петровића, Младен Миловановић био је председник Савета и врло поверљива личност Карађорђа, те је његовим заузимањем Милоје постављен за команданта јужног фронта уместо Петра Добрњца, дотадашњег команданта Делиграда —иначе великог непријатеља Младена и Милоја.

Младен је мислио да ће српека војска сигурно узети Ниш, па се просто плашио, да се Петар Добрњац као његов непријател не обогати ратним пленом по ослобоћењу Ниша, те наговори Караћорћа да постави Милоја за коМанданта, надајући се да преко њега добије најглавнији део плена за себе. Ето у таквим околностима воћена је борба на фронту према Нишу.

Трупе Милоја Петровића кренуле су 15 априла 1809 године од Делиграда у правцу Ниша и то старим путем преко Мозгова, Суботинца и даље преко Крупца и Лесковика на Попадику и Каменицу где је стигла 21 априла те године, пошто је тако прешла пут од 40 километара. Изгледа да је Србија тада располагала са 45.000 ратника од којих је Карађорђе повео у правцу Новог Пазара око 10.000 људи; према Дрини било је упућено око 8.000 људи; док је према Нишу пошло око 18.000 војника, како већ горе рекосмо. Одрећивање снаге завиеило је од важности појединих операцијских праваца, што јасно показује да је највећа снага упућена према Нишу, чији су стратегијски значај устаници добро уочили. Кад је стигла српска војска у Каменицу, војводе су одржалич ратни савет, на коме су била заступЈвена два гледишта: Једни су били за то да се одмах удари на Ниш, а други заступали супротно гледиште, да се Ниш не нападне одмах. Које је гледиште заступао Милоје Петровић а које Петар Добрњац и Хајдук Вељко Петровић, тешко је рећи. Одлучено је да се не напада одмах Ниш, те су почели са утврћивањем положаја и копањем шанчева. Турци су покушали у више махова, да онемогуће учвршћивање устаничке војске, али у томе нису успели. Напротив, устаници су настојали да блокирају Ниш, како би га приморали на предају. Видевши да Нишу прети опасност, многи Турци покупе своје драгоцености и ствари од вредности и крену у правцу Софије. Дознавши за то Хајдук Вељко нападне са војском тај турски караван у кланцима измећу Ниша и Беле Паланке, побије турску оружану посаду и велики плен зароби.

До напада на Ниш није дошло можда из тих разлога што се очекивао напад руске војске преко Дунава на Турке, или пак због неслоге измећу Милоја Петровића и Петра Добрњца, премда је турска војска у Нишу била бројно мања од наше устаничке војске.

На овом фронту бојиште се налазило измећу Матејевачке и Комренске долине на косама које се спуштају од Камените главе у правцу поменутих долина. Јачина српске војске била је: пешадија око 10.000 војника, коњица 2.000 војника, артиљерија: 2 пољска, 2 шестофунташа и 7 за шанац топова.

Распоред трупа по шанчевима био је следећи:

1. На Равништу код Каменице био је главни командант Милоје Петровић, а испред Равништа били су у заеебном шанцу његови бећари;

2. десно крило на Равништу било је под командом Илије Барјактаревића, војводе параћинског;

3. лево крило под Белим Брегом близу Горњег Матејевца, било је под командом Петра Добрњца а ту је био и Хајдук Вељко са својом коњицом;

4. резерва на Теменом Врху била јепод командом Пауља Матејића, војводе млавоког;

5. предњи положај на Чегру био је под командом Стевана Синћелића, војводе ресавског, који је имао око 3.000 пешака Ресаваца и три топа, док коњицу није имао.

Из предњег распореда јасно се види да је најистакнутији положај према Нишу био шанац на Чегру под командом Стевана Синћелића. Чегар је блага коеа, један брежуљак покривен виноградима измећу села Каменице и Доњег Матејевца удаљен од Ниша 6 кш. Чегар је турска реч што на српском значи путања (стопало). А чегарски јунак Стеван Синћелић, роћен је у селу Војска у Ресави, на десној обали од оца Радована и мајке Синћелије, по којој се прозвао Синћелић; пошто отац рано умре, мати се преуда у село Грабовац. У то време једина војничка школа била је или служба код народних старешина или код хајдука. Синћелић је служио најпре код кнеза ресавског Петра из Гложана, кога су дахије погубили 1804 године, те је Стеван прихватио кнежевску власт и настане да се Ресава што пре дигне и да се придружи устанку који је био плануо око ње. Од тада он је био стално на челу јуначких Ресаваца све до своје погибије на.Чегру.

Пошто је шанац на Чегру био најближе Нишу, Турци су се њега највише плашили, те су честим нападима намеравали да заплаше српску војску, али у томе нису успели. Онда су Турци покушали да подмите Стевана Синћелића, те су му послали пуну лубеницу жутих дуката, с тим да се преда Турцима или напусти положај. Ако напусти положај на Чегру добиће још товар дуката, ако се пак преда Турцима постаће паша. Српског војводу није засењивало турско богатство нити пак велики положај, те је новац вратио Турцима и послао им једну тикву пуну олова са поруком, да ће им послати још сто товара истог ако Турци напусте Ниш и отиду одакле су и дошли, јер је Ниш српски а не турски. Из овога закључујемо, да Турци нису имали довољно војске у Нишу, да су се плашили напада српске војске и да су разним маневрисањем желели да добију у времену, док им стигне помоћ са стране.

Командант турске војске био је Хуршид паша, који је распоредио војску овако: пешадија и артиљерија били су раопорећени у тврћави у Нишу и на Винику, а коњица ван тврћаве на простору измећу Ниша и Нишке Бање, чинећи местимичне нападе на нашу војску, а истовремено почели су да концентришу своје снаге оа свих етрана у Нишу. Главни део турске војске био је концентрисан према Русима у Бугарској. Руси су покушали да заузму турске тврћаве на левој обали Дунава код Бурћева и Брајиле али нису успели. Одступање кнеза Прозоровског од Брајиле 7 маја 1809 године и велики излив Дунава створили су врло повољно стање за Турке који су видели да Руси неће моћи Дунав да прећу и због тога велики део турске војске био је упућен у Србију према Нишу, око кога је сада турска војска бројала око 36.000 људи. Кад су се потпуно припремили Турци су 19 маја 1809 године ударили свом снагом на српску војску, али најтежи ударац биоје на Чегру.

Ресавци су се јуначки борили и успешно су одбијали више турских напада.

У намери да ослабе сриску војску, Турци су предузимали диверзије према Књажевцу (Гургусевцу) и у томе су успели да одвоје Хајдук Вељка Петровића који је са својим коњаницима отишао да брани Књажевац, а доцније је то учинио и Петар Добрњац.

Главни напад на Чегар извршила је турока коњица идући од Доње Врежине потоком у празцу Доњег Матејевца, а испред ње била је лака турска артиљерија од два топа. Кад су Турци стигли у Матејевачки поток испод Чегра, сјахали су са коња, па су потом јуришали на шанац. Срби су се храбро борили од јутра до мрака 19 маја (1 јуна) 1809 године засипајући плотунима турску војску наносећи јој велике губитке. Турци нису хтели назад, а ни Срби нису ни помишљали на одстуиање. Вук Караџић ово је забележио о овом страшном покољу:

,,Турци свом силином ударе на ресавски шанац. Војници из других шанчева хтели су да иду Ресавцима у помоћ, али Милоје је наредио да се нико није макао, него сваки да чува свој шанац. Једни су Турци падали а други су преко њих ишли напред, и тако кад се шанац испуни мртвима, живи преко њих навале на шанац и стану се са Србима бити пушкама, сабљама и ножевима и чупати се за вратове. Кад кнез Стеван виде да Турци овладаше он из пиштоља запали џеба¬ну и отиде у вјетар са многим Србима и Турцима који су око њега били. И тако изгину ови Ресавци, око 3.000 људи, само сеиз Синћелићев остане у животу и дошавши мећу Србе исприча им како је било на Чегру." Изгинули су сви — скоро ови до једнога. Догодило се као што песма каже:

Не побеже један од другога Не погибе један уз другога!

Турци су победили али су изгубили око 10.000 људи, док су Срби које на Чегру које при повлачењу ка Делиграду око 4.000 јунака али то је био велики губитак, јер су толики људи пали у току једног дана. Поразом на Чегру ослобођење Ниша одгођено је још скоро за 70 година.

Два су главна узрока пропасти војске на Чегру: Непрелазак руоке војске преко Дунава, те се Турцима дала могућност да против Срба употребе велику и силну војску, а друго, старешине српске војске на овом ратишту нису били сложни, док се је војска борила славно, лавовски. Србија после пораза на Чегру налазила се у тешкој и деликатној ситуацији јер је постојала могућност да Турци још тада заузму ослобоћени део земље. Мећутим Турци су остали у Нишу јер су јасно видели колике су губитке имали борећи се само са једним делом српске војске на Чегру, те су и сами закључили да се са рајом није шалити.. После месец дана одмора и припремања Турци су ударили н.а Делиград. Они су га после велике борбе заузели, али нека већа освајања нису постигли већ су били приморани да се врате натраг на границу без икаквих територијалних промена.

На овом историјском месту где је Стеван Синћелић херојски погинуо са својим друговима подигнут је 21 јуна 1878 год. по ослобођењу Ниша од Турака споменик ресавском јунаку с натписом: „Војводи Стевану Синђелићу и његовим неумрлим борцима који овде славно изгибоше 19 маја 1809 год. нападајући Ниш".

Али тај мали споменик није био достојан великана над чијим се костима уздиже, те је после 118 година од Чегарске битке подигнут достојан споменик, освећен 1 јуна 1927 год. Овај спомеИик је реновиран 1954 год. поводом прославе 150 годишњице Првог српског устанка. Пут до споменика је оспоеобљен за колски саобраћај, што је врло важно за туристе.
Овај споменик светли као кула светиља и стално понавља ове Хорацијеве речи: „Слатко и славно погинути за отаџбину."

А Брзак је овим речима овековечио чегарског јунака:
Код седог Ниша, тврдог града
Сведока многих ранијих јада
Сведока многих љутих мејдана,
Јуначких рана крвавих дана,
Синћелић Стево — узор јунака
Са својих триста дичних момака
Јуначки стиже, шанчеве диже,
На ниском венцу брда Чегара,
Да отуд бије душмана стара,
Крвна зулумћара …
И сину зора мајског дана,
К,о љубак осмех дивних усана,
И грану сунце поносно бајно!
За неког тамно, за неког сјајно!
А нишким Пољем, ко мутни вали
Коњици љути у трку с, дали!
Јекнуше поља од Турског беса,
Застења земља од громког треса,
Синуше сабље, гракнуше Мује,
Цикнуше пушке к,о љуте гује! …

Синђелић Стева са триста друта,
Из шанца гледа па им се руга;
„Пазите браћо, ооколи моји
Како се сила душманска роји
„Хај биће славе, хај биће стрви
„Гаврани црни напиће сe крви! !
И стаде јека од џевердара,
Фијуче тане па груди пара;
- Ватра је жива срце да стопи;
- А црна крвца потоком лопи.
Падоше земљи редови први,
Ал, зверски Турци жедни су крви!
Па напред јуре, друг друга стиже,
Коњица љута све шанцу ближе.
Држ.те се Браћо! Држи се роде!
„Гле! Како сија сунце слободе!
„Држ . , те се браћо, не жалте пра,
„Ура! …. Ура! …"
И триста грла, триста јунака,
Триста синова Краљевића Марка
Грмнуше сложно: Ура! … . Ура! …
Још један грозан, ужасан фијук,
Још једно тане олова мека,
Jош једна врућа крвава река,
Још један узвик:
„Држи се роде!
У име Бога, Части, Слободе.
,,У ропству живот ништа не вреди,
„Па ил, да се мре, ил, да победи."
И оину челик оштра ханџара,
И јекну земља брда Чегара,
Од густа праха облак се диже,
А Турци шанцу све ближе … ближе…
Виде Синћелић да мрети треба
Па гледну попут ведрога неба,
И иза паса кубуру трже,
Знамење крста на браћу врже:
„Простите мени, соколи моји!"
Па сиће доле, где барут стоји . ..
И већ стигоше помамни Турци,
У шанац скачу к,о гладни вуци,
К’о дивља зверка, кад хоће стрви,
Кад хоће меса и вруће крви;
Зубима кољу и … .
Ал, грмну … јекну … подземни тресак
И сину … пуче… к,о муњин блесак…
И звизну прште све у зрак ……
И земљу трошну притиште мрак ….
А кроз страхоту и кроз прах
Чује се урлик: Аллах! Аллах! ….
Тишина нема по земљи свуда,
Нестаде треса, нестаде чуда,
Магла се диже полако горе,
А сунце сја, но сину одгоре,
Па гледну тамо, где с, битка била
Ал, место шанца — стајаше рака
Витешких Срба, бесних Турака.

Крв проливена на Чегру била је животворно семе из кога су изникнули нови Синћелићи, нови народни хероји који су својом драгоценом крвљу исписале најлепше странице историје наших народа.

ЋЕЛЕ КУЛА

Поеле страшне битке на Чегру, кроз Нишку чаршију завика телал:— Ко донесе српску главу, добиће од паше 25 гроша, а нишким ћурћијама нареди Хуршид паша да одеру главе погинулих српских јунака, да их испуне памуком и. иепуњене пошаљу у Цариград. Зидарима пак било је нарећено да се озида крај друма што води у Цариград кула у коју би се споља узидале главе српских бораца палих иа Чегру, да би се Срби заплашили и сваку даљу борбу прекинули.

То је једна четвороугаона кула висока 15 стопа у којој су унаоколо узидане са све четири стране 952 главе. Главе су биле утврћене кречом а лицем окрануте напоље. То је Келе кула подигнута у свој својој грозоти из чијег оронулог зида зјапе лобање, које гледају а не виде, казују а не говоре. Језиву историју Причају ове лобање, историју која се не заборавља и која ће се памтити докле год има помена од нашег имена. Турци су мислили да ће кула бити страшило и да се Срби никад више неће смети да дигну на оружје. Мећутим, Неле кула није плашила, она је напротив бодрила, крепила, позивала на нове борбе против сваког тлачитеља и мучитеља нашег народа. Па да је тако, ево шта би прочитали у спомен књигу — Ћеле куле:

,,И овога пута сви заједно кажемо да ће зло проћи сваки онај који нападне нашу домовину" — пише у име својих другова водник из војне поште бр. 3071 у Нишу.

Митхад паша за време своје управе у Нишу 1861 — 1866 год. хтео је дапоруши Неле кулу, али нишки Турци нису дозволили и тиме су учинили велику услугу нашем народу, више несвесно, себично.
Први сусрег са Келе кулом, језив је, узбудљив, човеку дах стане и нема речи којима би исказао све оно што у моменту осећа. Пред Келекулом застао је и велики француски песник Ламартин, који је у свом путопису по Балкану 1833 год. дрхтавом руком ово записао: ,,Нека Срби сачувају овај споменик! Он ће научити њихову децу шта значи независност једног народа, показујући им по какву су је цену платили њихови очеви!

Ламартин је записао још и ово о Ћеле кули: „Стигох у равницу код Ниша. Сунце је пекло. На једну миљу од вароши угледах широку белу кулу која се уздиже усред равнице блистајући као Парооки мермер. Стаза ме водила к њој. Прићох јој ближе, седох у хлад од куле да се мало одморим. Тек што сам сео подигнем очи споменику и видим да су његови зидови, за које ми се чинило да су саграћени од мермера или од белог камена, начињени од људских лобања, порећаних у равномерне слојеве. Ове лобање и ова човечија лица Огуљена и побелела од кише и сунца, облепљена са мало малтера, образовала су славолук, који ме је заклањао од сунца. На неким је још преостала коса, која је лепршала на ветру као лишај и маховина. Јак и свеж поветарац дувао је са планине, продирао у многобројне шупљине глава, лица и лобања и у њима изазивао тужно звиждање. Рекоше ми да су то лобање поубијаних Срба у устанку за слободу. Поздравих оком и срцем остатке ових људи, чије су отсечене главе постале камен темељац независности њихове отаџбине".

Не само Ламартин, него и многе друге пролазнике, овај јединствени споменик по својој врсти и постању зауставио је да им прича историју нашег народа, који је сваки педаљ своје домовине скупо плаћао.

По ослобоћењу Ниша од Турака 1877 год. Ћеле кула је била покривена и ограћена филаретама да. би се сачувала од даљег пропадања. Над Келе кулом је озидана капела 1900 год. а по ослобоћењу од фашиста постављена је стаклена ограда.

Споменик Стевану Синћелићу из 1887 год.

Л И Т Е Р А Т У Р А:

1. Први српски устанак — 1949 год.

2. Млада снага часопис — 1951 год.

3. Шест година ратовања Љубиша Љубишић — 1907 год.

4. Историја Ниша Стојан Анастасијевић — 1940 год.

5. Република (дневни лист) од 27 децембра 1949 год.

6. Стеван Синђелић Драгутин Павловић — 1938 год.

7. Путовање по Србији Сретен Поповић — 1950 год.

8. Борба од 12 авгуета 1951 год.

9. Мемоари Проте Матије Ненадовића

10. Први и друти српски устанак — Вук Караџић.

BlinkListblogmarksdel.icio.usdiggFarkfeedmelinksFurlLinkaGoGoNewsVineNetvouzRedditYahooMyWebFacebook

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License