Hii Deo

ХІІ

У логору на Пруговцу, 14. авг. у суботу вече, 1876 г.

— Распири ватру, Иване, па онда укрсти наше пушке и набаци одозго овај шињел, те начини мало заветрине, а после ћеш ми упалити ову свећу.
— А што ћe ти свећа?
— Хоћу нешто да пишем.
— Је л' за Чарнојевића?
— Није но за ме.
— Ваљаде писму кући?… му славца, господине, баш ћу да те молим да и мени једанпут, кад будеш докон, напишеш једну писму, да испратим онима мојим кући; колико тек да знају да сам жив.
— Лепо, лепо, Иване, само дед' брже нареди то што ти рекох.
— Ја! Имаш ваљда много да пишеш, а после ваља ти се и одморити; ко зна шта нас сутра чека…
Ето под каквим се околностима воде ратне белешке.
Прошлу ноћ пpoвeo je цео ђенерални штаб у шуматовачком шанцу. Турци су око по ноћи и у два часа после пô ноћи чинили препад на наше предстраже. Ови су ноћни препади обично војничко лукавство. Циљ им је да непријатеља једнако држе у запетом стању, да му нe даду ни ноћу санка и одмора, и да га тако изнуравају и онеспособљавају за дневне напоре и »штрапаце.« Али рат укрепљује и рекао бих притупљује живце; човек се у рату навикава на најчуднија осећања и подноси спокојно призоре који би га у мирно време најдубље потресли, те стога и ови ноћни препади, кад се ограниче на голо кварење одмора пушчаном праском, губе своје дејство, чим се човек мало навикне на рат. Ја сам прошле ноћи имао примера како се уз најжешћу пуцњаву може сасвим мирно спавати. Кад ме око два часа после пô ноћи пробудила жива и блиска пушчана праска сав је остали шанац спокојно боравио дубок сан. Баш до мене, увијен у шињел, прућио се по голој ледини доктор Владан, па кркти, дува и шиче као какав парни казан. А његово отомбољено, заспало лице, чије црте никад није грчила и омрачавала ниједна »бунтовничка« идеја, никаква »противзакона« помисао, никаква »недозвољена« страст, изгледало је у сумраку тако невино и безазлено као у малога рецимо — јагњета које још ниједанпут није ујело мајку за сису. Слушајући његово дубоко хркање, које се на далеко разлегло, помислих у себи: ово је прави сан праведника; боже мој, како тврдо и безбрижно спавају људи са чистом савешћу! И већ почех мислити о себи грешнику; шта ли ће бити с мојим сном? Све ми се чинило да се од блиске пушчане праске никако не може поново заспати. И слушајући непрекидно грокотање пушака, што се чудно разлегало по ноћној тишини, ја почех обраћати пажњу на предмете око мене. У шанцу се чуло одмерено дисање успаване посаде; кроз провидљив сумрак нејасно се опажале мрке слике будне шаначке страже, са пушкама у руци, са бајонетима окренутим у вис оним сјајним звездама, што онако нежно трепере и шалу озго неку меку, благу тишину и покој овој јадној земљи, чији се становници овако крвнички тамане. Поглед ми се оте кроз проређену сиву ноћну замаглицу у недогледне небесне просторије, поднизане сићаним звездама, а за погледом постепено се расплинуше у даљину и мисли, и ја наскоро заспах уз најжешћи прасак пушака, као уз слатку свирку меких гудила.
Јутрос рано кренусмо се са ђенералом Комаровом из шуматовачкога шанца Пруговцу. Пут нас је водио преко једнога дела ономадашњега разбојишта, одакле су Турци 11 августа кидисавали на Шуматовац. Све поље било је застрвљено неким дроњцима: крпетине, комади од подеране одеће, парчад хартије, разваљени мунициони сандуци са турским грбовима, покидани каиши и конопци од топовске запреге, поломљени пушчани кундаци, стињени саплаци и чутуре од тенећке, па онда ужасна људска нечистоћа, и стрв, и смрад од људских и коњских лешева, што су још где где по шумарцима и буџацима остали неспаљени и непокопани. Свуда трагови страшне пустоши и разорења. Ваздух окужен, трава угажена и спарушена, па и сама шума, иако је било ведро, свеже јутро, изгледала је опарена и клонула, јер је и преко ње прешао врели дах рата: гране поодбијане и поломљене од граната, кора огуљена, лишће чисто спржено димом. А ови клонули лугови били су празни и пусти, неми и жалосни; нигде тичице да прхне, да зацвркуће и овесели гај својом јутрењом песмом. Па да је бар откуд год макар И оних враних гавранова што их народне песме спомињу да облећу бојишта, те палим јунацима кљују очи црне. Али ни њих нема. То је ваљда бивало у оно време, кад се још борило стрелама и топузима. Од данашњих бојишта, на којима грми крупов топ и острагуша, далеко беже и врани гаврани, као и све друге тице, и све живо, а остаје само пустиња, и у њој само ова мала, пакосна зверка што се зове — човек…
Ишли смо даље. Ватре, на којима су јуче спаљивани турски мртваци, што их Турци после шуматовачке битке оставише на бојноме пољу, још су ce где где пушиле, а јутрењи поветарац доносио је до нас тежак задах од људскога печења. Крај једне догореле ватре лежи потрбушке један арапски труп. Цела му једна половина тела, што je била окренута ватри, уздуж изгорела, а она друга, окренута упоље, стоји читава. Свуд унаоколо око ватре угарци од догорелих људских трупова; печене ноге, руке, главе. Што је било насред ватре — изгорело, што је било око крајева — само нагорело. Ова je ватра потпуно личила као да је гдегод на каквом дивљачком острву у атлантском океану и као да је гомила дивљака-људождера целу ноћ провела играјући око ње, а у зору се разбегли, оставивши за собом стов и оглодане кости од људских жртава, што су ту свечано испечене и поједене. И гомила нас образованих људи мирно пролази поред овога гнусног згаришта. Гдекоме само фркне коњ на нос, и, поплашен од онога стрва, удара у страну, а он га нежно тапше по врату и ласкаво га умирује: »не бој се, не бој ce, није ништа!« Погледам људе, погледам коње, и они коњи под нама у томе тренутку изгледали су ми много паметнији, питомији, цивилизованији и хуманији од нас људи…
Читао сам доста расправа против рата, али ниједна књига, никакви докази и разлози никад нису могли изазвати у мени онако гнушање против ратова као што учини јуче и јутрос ова слика пустоши на бојном пољу. Сама борба никад није тако одвратна. У бојном урнебесу има joш неке дивље поезије, која заноси, а после ту је још све свеже: свежа крв, свеже ране, још свежи, топли трупови. Најпосле ту je човек у неком раздраженом, готово пијаном стању, па и не опажа cвe. Утисци се тако брзо гомилају да се потискују, претрпавају и не остављају веома дубоке трагове. Докле год је у живој борби човек је као у неком заносу, и кад умукне бојна хука он чисто као да се тргне иза сна. Али мирно разбојиште, после крваве битке — то је права слика гнусобе; ту све прелази у трулеж, ту човек види све појединости разорења, па кад погледа како је цела природа: и поље, и шума, па рекао би и само оно плаво небо клонуло од људскога зора и беса, онда се у њему буди немоћан гнев и срџба против опустошавајућих ратова. Па још ако је посматралац уз то и револуционар, тј. човек који је из историје народа поцрпао то дубоко убеђење да се извесни друштвени преломи неминовно морају извршивати крвавом међусобном борбом, онда се његова срџба претвара у тих а дубок бол и жаљење овога јадног човечанства, што за решење својих крупних друштвених задаћа и изравнање неправедних сталешких разлика нема и не зна другога пута до сече и уништавања…
Успут ка Пруговцу стиже нас однекуд пуковник Рајевски. Он је тек пре 10—15 дана дошао из Русије, и кад се први пут јавио у штаб у Алексинцу, ја сам га дочекао. Но кад сам предео његову визиткарту Черњајеву учинило ми се као да овај долазак није тако обрадовао ђенерала, као што се он радовао доласку других Руса. Од тога доба само сам још једном виђао Рајевског. Сад му приђем и наш разговор окрете се тако да му ја рекох:
— Невесели дани, г. пуковниче.
— Да, могли би бити веселији.
— Чудо вас нема никад у штабу!! Било би вам колико толико утешније кад би по које вече провели у друштву с вашим земљацима у ђенералном штабу.
— Ха, ха, моји земљаци у ђенералном штабу! — рече пуковник Рајевски, и оно озбиљно лице, што изгледаше као да се никад није насмејало, развуче лак осмех — моји земљаци! Оно истина Волтер вели на једном месту qu'on peut aller au bordel ѕanѕ y gagner la chaud-pіѕѕe, али ја опет зато не долазим у главни штаб. Та тамо вам има тако много ума и разума, и сваке добродетељи да ce ja искрено бојим да ме не заразе све те штабне врлине.
Овако оштар, скоро циничан одзив о главном штабу, и то од једнога руског вишег официра, и то пред човеком когa он cкopo и не познаје — све то јако ме зачуди, и ја погледах пуковника са недоумевањем. Он као да je разумео моје чуђење, јер рече: „Извините за кръпкое выраженіе и неудивляитесь что я передъ вами такъ откровенно говоpю; я васъ знаю… Ко ме је то могао представити пуковнику Рајевском у тако лепој боји? Чудим се! Из даљега разговора с пуковником Рајевским видех да је њега јако огорчило и то, што је данас над неким многим батаљонима поверена команда потпуковнику Караџићу, о коме Рајевски вели да је „простой пьянчушка и бољьше ничего“. (Проста пијанчура и ништа више). После овога разговора данас више не видех пуковника Рајевског; не знам куд штуче.
Кад стигосмо код пруговачког шанца нађосмо да је све поље и брежуљке око шанца притиснула војска. 23 батаљона ту је конаковало. Сва се ова војска избудила тек пред наш долазак и многи су се још спремали. Јутро је било ведро и јасно, сунце се тек рађало и његове светле варнице указивале су се као упаљене свећице прво на росним врховима дрвећа, прелећући брзо с једнога врха на други, па су се тек онда спуштале на врхове бајонета у гомиле укрштених пушака и на росну траву. Над логором се дизао жубор од хиљаде људских гласова, а сва ова шарена гомила, са неједнаком одећом, са шареним сељачким торбама, белим влашким губарама и гуњевима, са својим спорим, грађанским, невојничким покретима и држањем пре је личила на какво покренуто племе из сеобе народа но на војску, која ћe до мало час грунути у бој. Само су гомиле укрштених пушака, озбиљност гаравих топова и неколико чета стајаће војске давали логору још помало војнички изглед.
Ђенерал Комаров одмах удри зор на официре, а они доведоше цео логор у жив покрет: затутњаше батерије, одјекнуше команде, постројише се батаљони, развише се заставе, официри на коњима појавише се крај својих одељења и цела ова се војска крете. Куда? Пруговачком дољачом на Липовац и Св. Стеван, да ухвати свезу са Хрватовићевом војском која је ономад дошла од Књажевца, па да заједнички ударе на Ахмед-Ејубову војску, која је размештана одмах преко наше границе око Горњега Крупца, a има јаких одељења и на нашем земљишту (Фази-пашина дивизија) код Катуна, Добрујеваца и Доњег Бујимира, да јој чувају леви бок.
Ради бољега разумевања догађаја да забележим овде у најопштијим потезима како je извршен долазак ове књажевачке војске амо под Алексинац, при чему, наравно, ваља да споменем и одступање Турака од Књажевца и уопште из Сврљига, jep je ово турско одступање и повукло за собом Хрватовићеву војску Алексинцу. Податке за све ово узимам из извештаја што су последњих дана стигли у главни штаб.
Познато је да после заузећа Књажевца Турци Нису предузимали никакве озбиљне мере да у томе правцу продиру даље у Србију. Haшa ce књажевачка војска по паду Књажевца била разделила на двоје: један део, под пуковником Хрватовићем, заузео je књажевачку клисуру до скробничке механе, а други, под пуковником Л. Јовановићем, повукао се Бучју и Влашком Пољу да брани брдске пролазе на томе крају и да свеже бањску војску са нашим трупама што су биле прибране у Лукову. Турци из Књажевца нити су покушавали да прву војску потисну из књажевачке клисурe, ни да одељења код Бучја и Влашког Поља одбаце у Луковицу планину. Изгледало је као да je непријатељ изнурен великим напорима док је продро до Књажевца и заузео га, па да му је сад потребан дужи одмор. Али тако не потраја дуго. Наскоро се опазише нека кретања у турској војсци, и ја ћу овде укратко да прибележим како су она текла дан по дан.
2 августа наше су патроле опазиле да се дуге и густе колоне непријатељске крећу из Зајечара преко Н. Хана за у Књажевац. То је била Фазли-пашина дивизија. Она је дошла била под Зајечар те je у велико-изворској битци поткрепила Осман-пашину војску. Сад пак, пошто су Турци заузели Зајечар и добро се утврдили у њему, ова је дивизија постала излишна на Тимоку (кад се с те стране није мислило продирати у Србију); стога је упућена Књажевцу. Истога дана опажено је живље кретање турске војске у Књажевцу и на Тресибаби. Изгледало је као да се та војска спрема да одатле некуд окрене; само се није знало на коју ће страну. Ваљало је дакле мотрити куда ће окренути Черкезија. Она увек иде као авангарда пред главном турском војском, а траг јој се познаје по рекама дима које за собом оставља, jep успут све пали.
3 августа стадоше се димити села око светога Аранђела и Пирковца. Черкези су дакле стигли, а тиме уједно нашој бањској војсци показан и правац којим ће окренути Турци од Књажевца.
4 августа у Књажевцу је остајало све мање и мање посаде, а главна се сила прикупља на Тресибаби.
5 августа у зору кренула се прва турска колона са Тресибабе. То je опет била она иста Фазли-пашина дивизија, што је ономад дошла из Зајечара. Истурили су је напред јер је била одморнија од књажевачке турске војске. Фазлија ce кретао у правцу на Давидовац и Рсавце, дакле за Черкезима у алексиначко Моравље. За њим се истим путем постепено кретала и остала турска (Ејуб-пашина) војска. Само су тешки трен и Хафиз-пашина бригада (10 табора) окренули удобнијим путем преко Грамаде на Ниш. Због врло тешког и врлетнога пута Фазлијина дивизија марширала је нашим земљиштем у врло растегнутој колони.
6 августа Фазлијина растегнута колона приближавала се Рсавцима, кад је између Пирковца и Лабукова нападну с бока 250 наших добровољаца, са два мерзера, под командом руског капетана Протопопова. Турци овај напад с бока на њину отегнуту колону узму као врло озбиљну ствар и одмах пошљу против шаке наших добровољаца два табора, два брдска топа и 200 Черкеза. Нашима дође у помоћ још две чете са Оштре Чуке, где је са својим одељењем стајао мајор Миленко Павловић, а Турци одмах уведу у борбу још четири свежа табора са целом једном пољском батеријом — и тако се отвори врло жива борба. Између осталих с наше стране ту погине од черкеских ножева и мој добар познаник и врли друг руски потпоручник Штробиндер, с којим сам неко време заједно служио као четник у Протопоповљевом добровољачком одељењу. Черкези су набили на копље његову лепу главу коју су тек биле гариле мрке науснице, и тако је носили по бојноме пољу. Лака ти била српска земља, добри пријатељу!…
Иако су Турци били бројно много надмоћнији, наши издрже два читава сата упорне борбе (од 10 до 12 часова) па онда одступе Бањи, а Фазлијина колона продужи свој марш, али са таквим тешкоћама, да је једва у мркли мрак стигла у Рсавце на конак.
7 августа страшно изнурена Фазлијина се колона одмарала у Рсавцима, сачекавајући и друге турске колоне, које су се полако кретале за њом из Књажевца.
8 августа прикупљени Турци кренули су се из Рсаваца даље, приближујући се Алексинцу и потискујући пред собом наша омања одељења. Тако се одељење пуковника Малиновског (2 батаљона и 2 топa) морало повући од Св. Стевана дубље у Озренпланину; од Станаца је одступио пoтпoручник Глишић са својим одељењем, а тако исто морало се повлачити Алексинцу и катунско одељење (под командом мајора Ј. Петровића) које је дотле имало своје предстраже истакнуте преко наше границе до Горњега и Доњега Крупца. Тако је главна Ахмед-Ејубова сила, с којом је освојио Књажевац и притискао Сврљиг, 8 августа већ била прикупљена пред Алексинцем. Изостављајући све ситније подробности о преласку ове турске војске од Књажевца Алексинцу, ја ћу сад укратко да споменем какви су покрети бањске војске одговарали овом кретању Турака.
Овога истог дана (8 августа) наше коњичке патроле са Влашкога Поља долазиле су до близу Књажевца, и том су приликом опазиле да су регуларне турске трупе напустиле сву књажевачку околину, по којој крстаре сад само башибозучке плачкашке чеге, али да је Књажевац још поседнут. То је било изјутра. Но тога истога дана пред подне опазиле су наше околне патроле да се са Тресибабе кренуло 20 табора турских, а по подне изашло je из Књажевца joш 15 табора и сва се ова војска кренула у правцу Дервена. То су била последња одељења редовне турске војске, и сад су у Књажевцу остали још само башибозуци Черкези и Цигани, пипајући што се могло још опљачкати из порушене и разграбљене вароши. Кад је сазнао за ово стање ствари, Хрватовић извести о свему ђенерала Черњајева и спреми се да сутра дан са својом војском из књажевачке клисуре и са одељењем са Влашког Поља учини диверсију спрам Књажевца, како би тим прогнао из Књажевца и околине и последње, нерегуларне турске чете, и сазнао да ли турске трупе, ШТО одступају од Књажевца, имају у позадности какво појаче одељење у околини Књажевца које би их при одступању штитило као позадница.
9 августа зором крене се Хрватовићева војска Књажевцу. Напред je био изаслан један ескадрон наше коњице, под командом поручника С. Ђорђевића да размотри кнажевачку околину, како би наша пешадија што сигурније наступала. Овај ескадрон први уђе у порушену варош, извести Хрватовића о стању Књажевца, па и не чекајући да приспе наша пешадија, продужи даље извиђање у правцу Тресибабе. Мало доцније стигну под Књажевац и све наше трупе, кренуте од Бање и са Влашкога Поља, и уђу у порушени Књажевац равно у 2 часа по подне. Исте вечери послато је нешто наше војске и на Тресибабу. Hoћy је Тресибаби дато поткрепљење, тако, да je 10 августа у зору освануло на тој планини 7 батаљона, 2 лаке и пô тешке батерије. Тога истога дана добије Хрватовић од Черњајева поруку да се крене за Турцима што из Књажевца одступају у алексиначко Моравље. Хрватовићева војска била је јако прорешетана страшном и неједнаком борбом око одбране Књажевца (сваки пети војник био му је рањен или убијен), батаљони су му били бројно слаби, а физички изнурени. Оставив у Књажевцу и на Тресибаби нешто мало посаде, он се крене за Турцима са 11 слабих батаљона и 12 августа око 5 часова по подне стигне више Рсаваца. У исто време са Језера одељење мајора Мил. Павловића помакло се напред. Тако је Хрватовић 12 августа у вече имао: 16 батаљона, 12 тешких и 4 лака топа, са 2 ескадрона, а војска му је била распоређена овако: на десном крилу мајор М. Павловић са 5 батаљона, допирући својим левим крилом до Преконога, у центру мајор А. Јаковљевић са 5 батаљона, а на левом крилу 6 батаљона под командом руског капетана Шчорбе. Заједнички фронт био им је окренут западу, т.ј. Алексинцу а одступница им је била на Алексиначку Бању.
Из ових положаја Хрватовићева је војска јуче (13 августа) одмах после ударила на Турке и наваљивала поглавито на лево турско крило. Борба је била упорна и трајала је скоро до 9 часова увече. Наши пешаци догонили су се до под саме турске шанчеве, али их нису могли узети. Наши су се многи људи изранили и изгинули, али општи резултат јучерање борбе скоро је никакав. Турци су с почетка били овим неочекиваним нападом с бока и леђа јако изненађени и запрепашћени. Држали су да ћe одмах за овим Хрватовићевим нападом на њино лево крило и позадност следовати и снажан напад Черњајева с фронта и деснога бока, што би их (Турке) довело у страшан и погибељан положај. Али кад видеше да их Черњајев од Алексинца не напада, Турци се мало приберу и прикупе сву силу против Хрватовића, а једна наша патрола јавља да су око 4—5 часова по подне довукли и знатна поткрепљења с оне стране Мораве (од Али-Сајибових трупа); нарочито пак дојурило је много Черкезије. Овако прикупљени Турци су одбили све нападаје Хрватовићеве војске кoja je бројно била много слабија од турских трупа истурених против ње, а овамо је била нападач. Ваљда да ce заглади та погрешка Черњајевљевога јучерашњег мировања, опремљено je jyтpoc oниx 23 батаљона да ухвате свезу са Хрватовићем па да ударе заједнички.
Да се вратим дакле на причање шта je било јутрос са она 23 батаљона.
Док се војска пострајала, њен командант потпуковник Караџић нешто ce живо разговарао с Комаровом. Војска као море притисла пољану, а од ње малко у страни, на једном брежуљку, разговарају две српске војводе — Караџић и Комаров! Разговор мopa да је важан, јер се води пред ступање у битку. Ето, они ћe га сад свршити, Караџић ћe ce окренути, командовати војсци: »напред« и за сат — два ови ћe се многи батаљони већ трошити у стрељачком ланцу. Ова помисао као да ме уједе за срце.. Jaoj мени! Какве крупне ствари зависе од овако ситних људи! Живот ових хиљада што овде гмижу зависи од једнога Караџића, од једнога Комарова, чија ми војничка солидност не улива никакве, ама никакве вере…
У мирно време за један ударени шамар иде ce y полицију, у суд — иcтepyje ce право. Сељак дирнуо вола на Теразијама и жандарм већ га хвата за јаку и вуче у полицију да га казне за злостављање животиње; лончарски трговац на Сави пакује лонце, па не да шегрту да носи сандук, jep ce боји да не полупа »еспап,« већ зове јака момка, даје му сандук и вели: »ево нај, али добро пази, чувај да не полупаш лонце!« А овде ево хиљаде људи предају се на милост и немилост једном Караџићу, једном Комарову, и они их воде и лупају без одговорности; уведу у бој хиљаде, изведу стотине; што je погинуло — погинуло, што је остало — остало, зато никоме не одговарају, нико их не пита и не испитује да ли за погибију каквога нашег одељења нису баш они криви.1)
Док сам се ја овако гризао тешким мислима, батаљони се кретоше. Пролазили су поред мене у дугим и дугим редовима, а пред мојим замућеним погледом створи се чудна слика. Поpeд мене хуји дуг, непрегледан железнички влак. Вагони пуни, набијени луди. Влак звижди И хукће, точкови Зује и подигравају од силне брзине, пружице шкрипућу, разманути ланци звекећу, прозори клопарају, вагони промичу као мушице, а из њих се чује граја и врева и чисто се осећа врео задах од хиљаде сабијених људи. И сва ова захуктана маса гвожђа и живих људи јури некуд брзином муње. Из локомотиве избија густ дим са варницама и повија се по непрегледном низу вагона, а овом локомотивом — — јаој! — управља невешт и неук машиниста који је уз то још и пијан. И ја сам уверен да влак још не ће замаћи ни тамо за оно брдашце, а казан ће му пући и влак ћe ce сав размрскати у ситно комађе. Тада ми дође у памет како сам једном гледао између Штајнбруха и Пеште такав један смрвљени влак. Гвоздене осовине, дебеле као нога у бутини, стоје превијене као меке воштанице; дебеле чамове греде рашчешљане у танка влакна кao повесмо кудеље; точкови, склизнув са шине, зарили се у насип и окрећући ce ту у месту самлели сав шљунак око себе у ситно брашно; вагони најашили један на други и стињили се као лепиње; два чопора оваца, што су била у вагонима, претворени у крвав качамак, са кога се још цеди крв и точура на насип; тело машинисте одбачено на 20 корака. Глава му откинута и откотрљала се далеко од трупа…
Тако ће бити и са овим влаком што сад јури поред мене. Ал' да, ово није влак, ово пролазе батаљони. Ја обрисах хладан зној и протрљах чело, а батаљони се већ изгубише у пруговачком потоку…
Комаров ме позва да идемо на коњима у »рекогносцировку« спрам бујимирског виса. Са нама пође и руски поручник Черкез Шах-Назаров. Као коњичку пратњу Комаров поведе београђане Гају Дамњановића и Николу Ђорђевића и још З—4 сељака. Дођосмо до наше мртве страже.
— Братци, есть Турки впереди? пита Комаров стражаре.
— Турци је л'? — пита опет стражар са своје стране.
— Да, да, Турки, есть ли ихъ тутъ впереди?
— Е, Турци, кao Турци, одговара војник не разумев питање Комарова — погана вера, баш су неки баксуз људи.
— Пита ђенерал Комаров има ли Турака овде пред нама — умешам се ја.
— А? Има ли Турака? Има нô, ја 'де ћe бити но ту! ено забило ce ноде у онај шушњар па ћути.
— Мь сей часъ размотримъ — рече Комаров и ободе коња, а војник погледа за нама питајућим погледом, слеже раменима, искриви главу на једну страну, подиже обрве и рече: да бог да се у здрављу вратили.
Заиђосмо у ситну, густу честу, таман сврх човека на коњу. Коњи се једва провлаче кроз шибљак, а грање нас сваки час шиба по лицу. На два корака пред собом ништа не видиш од зеленога густиша и непријатеља не би опазио пре док му се не би на бајонет натакао. Само кад се добро пропнеш на узенђијама можеш видети по врх шуме да смо дошли близу под брдо, и ако ту има Турака, морају бити врло близу.
Ја сам утврдо мислио да Турци ову косу држе још поседнуту, и наједанпут ми би криво зашто да овако глупо изгинемо, те упитах Комарова прилично осорно: шта ово радимо? какав циљ има ово наше тумарање пред турском бојном линијом? Ако треба рекогносцирати и извиђати предео, зашто нисмо узели коју чету пешака, па да продиремо напред, и ако устреба да се пушкарамо, да би нагнали непријатеља да се развије и тиме нам покаже јачину и размештај својих трупа. Овако само нас 5—6 заглавили се на коњима y овај шибљак, па нити ћемо што видети, ни вајдити, само ћемо улудо изгинути. Комаров је уверавао да тамо на коси нема Турака; но после малога диспута пристаде да се вратимо. Код мртвих стража нађе нас коњаник изаслан од Черњајева (који беше стигао Пруговцу), да потражи Комарова. Одјурисмо у каријеру.
Чим сјашисмо, Комаров готово трком притрча Черњајеву и рече му: Михаило Глигоријевићу, имам за вас једну радосну вест: на оној коси нема више Турака — Комаров показа на бујимирски вис — ми сад отуда долазимо; пели смо се до на врх — а за тим окрете се мени и упита као у потврду: — Је л' те, Т…
Ни сад не знам за што, али ја у томе тренутку рекох: »јесте« и слагах заједно с Комаровом, јер ми се до на врх нисмо пели. Мало час ћемо видети како умало нисам скупо платио ово полагивање за Комаровом.
— То је врло пријатно, рече Черњајев. Значи, Турци беже. Ја ћу наредити да се та коса поседне. Затим ме Черњајев оправи на коњу да стигнем ову војску што је отишла са Караџићем, и да вратим од ње 4 батаљона натраг Пруговцу. Пошто сам то извршио, мало доцније Черњајев ми рече:
— Узмите ову чету добровољаца г. Кола Рашића, па је изведите горе на бујимирјски вис; поставите страже спрам Мораве, а један ланац истакните као стражу спрам Катуна.
Мене ова заповест пренерази. Откуда мени невојнику да поверавају овако војничке задатке?! Учини ми се да Черњајев xoћe да ја данас будем убијен. (Којешта, ноћас ce смејем тој лудој мисли, али јутрос ми не беше до смеја).
— Ваше превасходство, на ономе вису, куда мe ви шаљете, Турци су, и он се не може друкчије узети до борбом. Ја ce могу борити, али ја нећу умети да водим људе у борбу — усудих ce да приметим ја.
Черњајев ce само пљесну по бутинама: — Ето ти сад! Није ли ми пре два сата Комаров рекао а ви сами потврдили, да сте се пели до на врх оне косе и да Турака нигде нема.
— Да, али извештај је опет нетачан; ми нисмо излазили до на врх.
— Heћy да знам, плану Черњајев, узмите ову војску и водите je куда вам рекох. Комаров мора знати шта је рекао.
— Али ако ипак буде Турака и борба се отвори, шта да радим?
— Одлазите, одлазите, одлазите!… продера се Черњајев. Ја опучих низ поље, а он за мном праскаше: — Проклети резонери; место да слушају сви они философирају. Све их је то искварио овај њин погани устав. Но док ја узјахах коња и постројих чету, Черњајев дозва Комарова и нешто су живо разговарали, па ме онда опет викну:
— Узмите још и ову чету руских »пластуна« а ево поћи ћe и потпуковник граф Кановњицин. Затим се окрете Кановњицину: — Графе, узмите овај батаљон… ко је овде батаљони командир?… Газда Милосав Трифунац, гaзда Милосав Трифунац… — одговорише војници — узмите овај Трифунчев батаљон па пођите као потпора, г. Т…. Распоредите да он са добровољцима иде напред, а ви за њима да их подупрете ако затреба. Иди те збогом Т……..! Ако се отвори борба ја ћу вас одовуд помоћи артиљеријом.
Кренемо ce. Код наших предстража станемо да један део наше војске растуримо у ланац, јер дотле је сва ишла у двојним редовима, и да се посаветујемо шта ћемо и како ћемо. Договоримо се да ја и Кирилов, четовођа пластуна, са његовом четом пођемо први у ланац, Коле Рашић са 200 својих добровољаца да образује други ланац, а граф Кановњицин са Трифунчевим батаљоном да стане мало улево, како нас Турци не би обишли, и да нам служи као потпора. Како смо заилазили у ону исту густу и ситну шуму по којој смо се јутрос провлачили с Комаровом, ја предложим графу да наше коње оставимо код коморџија, па да идемо пешке, јер ћемо тако бити мање изложени. Он, на његову несрећу, не пристаде. Ја оставим сабљу и коња код коморџије, а од њега узмем пушку и у две фишеклије по 72 метка, па се онда са Кириловим: и нашим пластунима кренемо напред.
Нема речи којима би се могла описати она поворка oceћaja, што салеће човека кад пође пред пушчане и топовске метке, од којих је сваки и њему намењен. Идеш напред, а у глави ти се буди мутно сазнање да je oвo последњи час, сад је све свршено, сад више нема размака и одгађаја већ мораш напред док те не дочека непријатељски плотун… и то није далеко, то је ето ту… сад ће… сад ће! И неко страшно ишчекивање обузе ми душу. Ca овим осећајем можда би се једино могао упоредити осећај осуђеника на смрт, у тренутку кад привезан за колац чека кад ћe грмнути пушке. Намах ти ово кобно ишчекивање постане тако досадно, да чисто потрчиш напред, само да што пре плане тај проклети непријатељски плотун, да се једанпут сврши, да те не мучи ово убиствено, страшно ишчекивање. Намах опет обузима те црна мисао: ово су последњи тренутци… Успомене из детињства, лепи младићски снови, наде, планови, пријатељи, сва мила и драга створења, цео прошли живот — све ти то сад навали и сломије се у оно мало простора под оном јадном лубањом — и ти успораваш кораке: смрт је близу, она je ту, неминовна, ти то знаш, али ти би рад спорошћу корачања да уграбиш још који тренутак живота, да поживиш још мало, макар још мало…
Таласан овим осећајима наш се ланац живо провлачио кроз густо шибље, расплећући рукама сплетено грање и павитњак. Нико није говорио ни речице; чуло се само шуштање од корачања по лањском лишћу и пуцкање под ногама опалих сувих гранчица.
Напред… све напред… Наједанпут… гррр… као гром турски плотун на тридесет корачаји пред нама. Куршуми запишташе косећи грање и лишће, неко улево од мене јаукну, ми скресасмо пушке, дим као густа магла напуни шуму (јер се из: склопљена зеленог густиша тешко разилазио), а ми се у томе мраку продерасмо некаквим промењеним, рекао бих туђим гласовима, рапавим и страшним, као оно што је глас човека кад дрекне тргнув ce преплашен из сна, »ура, ура« и скоро један преко другога потрчасмо напред. Трчим, а срце бије да искочи. Капа ми оста на једном трну, а ја трчим гологлав и засушеним грлом вичем »ура« и журно у трку пуним пибодијевачу, али рука дрхти и пуњење иде споро. Један турски фес помоли се из једне рупе преда мном, искочи човек и бежи; до њега из друге рупе помоли се други фес, трећи, четврти — читав низ фесова — Турци беже. Ми трчимо. Шумица се прореди, настаде ређа, а старија гора; Турци беже уз брдо; сад се окрећу и хватају бусије иза дебелих дрва и просуше на нас страшну ватру. Ми не трчимо више, већ идемо кораком и пуцамо. Ево и прве турске гранате где гуди ваздухом нама у сусрет; спушта се све ниже и ниже, све ниже и ниже… ду… удари и прште на петнаест корака пред нама. Тек она прште, из даљине се зачу како гуди друга, трећа, четврта… Страхобно звиждање бива све јаче и оштрије, све ближе и страшније… ду, ду, ду… једна удари улево, друга удесно, а трећа посред нашега ланца. Гранатска парчад жалосно фијукаше, а два Црногорца, улево од мене само ce прокривише кao рањени лавови и стропошташе се на месту мртви…
Сад се зачу из даљине како хучи и наша граната. Она прејури високо преко наших глава, а ми је поздрависмо са бурним »ура,« праћеним живом пушчаном ватром и опет потрчасмо напред. Турци напустише ивицу крупне горе, ми је заузесмо и сад се отпоче пушкарање по шуми, од дрвета до дрвета. Иза свакога грма провирује турски фес и пламти пушка. Турска батерија поче бити наш ланац шрапнелом. Скоро читав сат трајало је ово пушкарање по шуми. Ми смо се постепено помицали напред и најпосле истискоcмo Typке и заузесмо излазну ивицу шуме, а Турци утекоше у један стрељачки ров, иза кога је мало подаље грмила једна турска батерија. Иако cмo довде побеђивали, сад беше наш положај врло мучан. Ми смо дошли на ивицу шуме, пред нама искрчена чистина кojy на 200 корака испред нас пресеца густо поседнут турски стрељачки ров, а на 100 корака иза рова грми турска батерија. Чим се указасмо на ивици шуме, тресну пред нас прва турска картечна кутија, и картеч се просу као да бацаш пуну шаку пшенице. Ми ce прилично проредили, многи од наших остали уз пут рањени и побијени; један део Кола Рашића иза нас отворио ватру па и он пуца некуд преко нас (други део Колетове чете беше се помео у шуми и наишао на нас те смо се смешали и борили се после заједно). улево од нас осипљу се пушке кao кокице — значи и Кановњицин је ступио у борбу. Шта да се ради? На домаку смо турских ровова и батерија — дуго овде опстати не можемо, а да јуришемо — мало нас je. Шта да се ради? Кирилов посла двојицу да доведу остраг и остатак Колетове чете и да прикупе све раштркане људе по шуми па да учинимо јуриш. Они одоше, ми остадосмо у страшној борби. Картеч je непрестано сипао, из стрељачкога рова Турци су били скором ватром; наши, људи, поред свега заклона, једнако су падали. Кирилов ми притрча, дрхтао је од раздражења као јасиков лист сви смо дрхтали; просто ce тpecao сваки кончић живаца у нама; крв насела на очи, уста ce запекла.
— Ово је ужасан положај, рече ми Кирилов. Ми овако дуже не можемо опстати; ми не можемо дочекати потпору, јер ћемо дотле сви изгинути; ово треба или јуришати или одступати. — Све ово говорио је Кирилов као да ме пита, али наједанпут не знам шта му би јер и не сачекав мога одгoвopa он викну промуклим гласом:
— Горнистъ, труби штурмъ; на штики, ребята; ура!
Трубач засвира на јуриш, Црногорци исукаше јатагане, Руси треснуше пушкама, ја моју стегох — чини ми се прснуће ми под руком, поискакасмо иза грмова, згледасмо ce само, па онда уз громовито »ура« нас једно 50—60 јурнусмо преко чистине турскоме рову и батерији…
Шта је даље било сећам се сад само као кроза сан. Знам да једно сто корака тако трчасмо; знам да картеч и куршуми брисаху као метла по нашим редовима, сваљујући и лево и десно; знам да ми један рањен Рус нешто говораше; знам да Кирилова, који је преда мном трчао и страшно викао, наједанпут нестаде; после се сећам да се из турскога шанца, који је био пред нама, зачу страшна дерњава, да неки многи, многи људи поискакаше из шанца и полетеше нам на сусрет, да код нас наста метеж, да неки Рус викну: не дајте, браћо, Кирилов је рањен; да ја Кирилова угледах испод мојих ногу, да га шчепах за једну руку, а неко га узе за другу; да смо донекле тако бежали, да успут неки викаху: мртав је, оставите га, а други: није, a после не знам шта би од Кирилова, чини ми се да га у оној гужви неки људи дочепаше од мене и однесоше некуд. Оно што даље наста сасвим ми је мрачно, ја у том тренутку као да сам мало био шенуо памећу…
Кад опет дођох себи видех да сам поново y оној честој шумици са једно десетак Руса и три Црногорца.
— Љуто ли пострадасмо — рече један Црногорац. Један Рус брисаше сузе: — Само да није Кирилов убијен! Око нас свуда унаоколо трештала je пушчана и топовска борба. Пођосмо да кудгод изађемо из онога густиша, да се оријентишемо, jep нит cмo знали где су наши, ни где су Турци. Изађемо на једну уску путању усред шуме и не пођосмо њоме дуго, кад сретосмо графа Кановњицина; јаше малаксао на коњу, а са обадве га стране придржава ПО један војник.
— Шта је, графе?
— Где сте ви? ја ево рањен. Ништа ce не може учинити. Идите тамо; гледајте да прикупите људе по овој проклетој шуми; ја идем, ја сам опасно рањен, јако ме боли.
Пођемо мало даље и шта да сретнемо! На пушкама у шињелу носе Руси јаднога Кирилова. Још је био жив, али црна смрт већ му се беше настанила на бледом лицу. Ижљубимо га у крваво чело. Један стари Рус, што беше са мном у гомилици оних десетину, љубећи Кирилова обли га сузама и рече:
— Збогом, добри друже, збогом храбри страдалниче; ти си поштено одслужио твоју службу светом хришћанском делу. Прости… Затим скиде са својих груди неке ордене, извади сат и кесу с новцима и све предаде једноме од оних што ношаху Кирилова: — На! ја идем у бој и сам господ зна да ли ћу ce жив вратити. Ако паднем, заклињем те Богом да ово испратиш мојој жени…
Кирилова однесоше… a мене обхрваше тешке мисли: Толики људи пали, Кановњицин рањен, Кирилов убијен! — Јадни П…! шта ћеш ти овде сам као суво дрво у планини? Или ићи напред са десетак људи, без наде на успех, па погинути, или одступити па бити обешен од Черњајева?…:
…О, напред, напред! — ми пођосмо по шуми прикупљати људе и приправљати се за други јуриш!
— Ух, забога, господине, зар још не спаваш!
Видиш ли да се ово већ бели зора; како је то врашко писање по сву ноћ!?
— Спавај, Иване, спавај, сад ћy и ја.