Kalcine Price

НИШКИ КУЧИКИ ЗА СВОЈУ БРАЋУ ИЗ БЕЛИГРАД

„НА ЗБОР! НА ЗБОР У СВ. ПАНТАЛЕЈ!“ - чу њино зборење и разбра па д’ идем да видим ш’ће да прају! Тој ми рече јед’н антикрис’ и утече си.
Мислеја сам: чијо тој зборење мож’ да је чуја и как’в ће бидне тај збор у Св. Панталеј? Не мога ми ич падне у свес’, него се подлипи и ја по њег’.
Дођо до чешму на пут пантелејски и туј стану. Гледам у авлију црквенску - пуно кучики, собрали се из цел Ниш. Иде лајање, завивање, кевћање… па се т’г растурише и отидоше си дом т’кој пред први мрак. Ја причека оног џимпира да га испитам. Оди пол’к и смеје се:
- Што се смејеш, бре абдалу? - питујем га.
- Е, да знајеш ти њино зборење и њино решење, ваћаја би овија д’ни пркле земље.
- А ти, к’ко ги разбираш?
- Па ти чатеја ли си за онуј бабу што је пљу- нула оному човеку из Белиград те разбраја што су зборили белиградски кучики?
- Јок!
- Е, ете, тај баба с’г по целу Србију оди и буни кучики, а мен’ ми пљуну у уста те ги ја с’г све разбирам што збору. С’лте ми једно тешко - нећу д’умем да га испишем овој што сам чуја, па ћу те молим ти да га запишеш и испратим у белиградске новине.
Овакој је било: за приседника оди збор изабраше оној големо крњо куче на Сотира Лилкиног, касапина, што ваћа свиње по обори. Много паметно куче. Овакој поче да збори:
„Браћо и сестре и ви побратими кртови!" Истин, беше с’лте јед’н крт на Тозу фунурунџију од Жожину капију, што има дугачки мустаћи. Не знам што се па он замлаћује с’с тија кртови, к’д не мож’ да живу од овај остар нишки ваздук … „Добро отварајте уши и слушајте што ни поручују наша браћа из Белиград!"
„У Београду, 23. марта 1905. год.
(пише једно нишко куче)
Браћо нишки кучики,
И ви си муку мучите с’с старога приседника што га викашеју „арап-коласи.“ Оно, ми смо си па криви, господ не убија! Што ни веће треба правници кметови, да се искриву да бог да!
Ако несте зналиете, тој су теј големе рабо- те у општину белиградску, што ги чекамо дваес и пе’шес’ године! У сто године једна рдавка и она црвљива. Мало што не јуру шинтери, него с’г да носимо и брњицу на нос! Свиње ли смо те ни треба рога да не кршимо плотовиа?! Тур- ско ли је овој, ја л’српско? Да платимо, пеки! Да платимо све што ни се иска, ама брњицу нећемо ни за живу главу! Нек’ отпочну прво од људи и жене, па т’г и ми да дођемо на ред.
Зашто слободија на жене да задизају сукње до колена, да ги затезају у кукови по ћеф, а људи к’иду по њи и гледају ги с’с мерак, а наше жене и сестре, ако подигну малко реп - ми да не поњушимо?! Тој ни је нам’ тешко, за тој не срце боли.
К’ко да бидне убаво? Ете, с’г су наше свадбе почели, и старо и младо од женскаћи наши се шетују из малу у малу и тражу не, а ми с’с брњице - а се приближимо, а се словеднемо да помиришемо малко, т’кнемо ги с’с брњицу а она од тел напрајена па ладна… и прилика ни побегне!
Овој ако остане - род ће ни се затре!
Па с’с брњицу - т’кој, по там могли би се нешто напраји к’д почну врућине, те се тел угреје, ама што да прајимо с’с сиџимку? Мечке ли смо, мајмуни ли смо?! Браћо, помагајте! Там’н да се сунеш сопроштењом, газда пође и секне те с’с сиџимку а ти се жално обрћаш по прилику, а она те још по жално одгледа. Туј, пре ники д’н, јед’н наш другар обалија газду, па ем неје имаја сну, ем добија ћутек!
Благо си га на вама, браћо Нишлије. Ваши су кметови старински људи, тој, знајемо убаво, неће допусту у прописи.
Ете тој што има да ви кажемо па да се зберете сви и да ни помогнете к’ко знате и умете.
Поздрав ви браћа кучики
(М. П.) Месни одбор за Белиград".
(Овој ви је писуваја јед’н ваш другар, зашто ми не знајемо вашински да писујемо).
- Ау, ау, ав, ав, ав… викнуше сви нишки кучики у јед’н глас к’д престаде чатање. Приседник удари у клепало, беше висело туј уз звонару, и кроз плакање поче да збори:
- Никакој! Никакој и никад, браћо и сестре, зар и туј слободију да ни узму?
- Има реч Чапа Калчин!
Искочи Чапа на јед’н камен, искашља се па поче:
- Браћо, тај поганл’к не мож’ се трпи! Ми мора да спомогнемо наши другари из Белиград. Мајку му, ја знам, бија сам у лов и с краља Милана, бог душу да му прости, он викаше: „Ћу напајим закон од лов па по там’ и заком од ловачки кучики“ а овој, што је с’г ја не знајем! Ако на господу треба јеребида - дај кучики, ако ги треба зајац - дај кучики, ако ги треба дивја шотка - дај кучики, да се бијемо с’с вуци - дај кучики, да чувамо кућу - па ми, да се ваћамо у кошт’ц с’с коцкари пилићари - дај кучики, да носу крошњу с’с месо и зарзавати за руч’к - дај кучики, да возу децу у кол’ца - па дај кучики, да јуре џенабет мачке - дај кучики! Е, за онија па кучики што живу у онеја големе планине европејске викају: показују пут на путници намерници, е, износу ги из снег к’д ги се несрећа стрефи, и ракију на несрећницу носу окол’ гушу и чудо прају!
Због за све тој, ја ћу ве молим да усвојите овуј резолуцију:
„Нишки кучики собрани у голем збор код Пантелејску чешму, љуту се и буну против брњице и корпе! Искамо од жељезничку дирекцију јед’н засебан ајзибан да дођемо у Белиград на збор од сви кучики из целу Србију и на тај збор има се тражи од белиградску општину: ил’ да цурукне наредбу за брњице и сиџимке ил’па, ако неће, да слошки нападнемо на сви кметови и одборници белиградски, и тој ов’кој:
Прво ће се пусту десет до петнајес’ загара да нађу чеврљуге што су паднуле у фрас, да ги изручају те ега побесну, па тија бесни другари има прво да нападну, па ми по њи аго ги утепају! Да се не пази за што се фаћају, него куд се замеримо, туј да кидамо с’с зуби, па куд пукне!
Овој да се испрати у Белиград те да одреду голем збор по скоро!“
По тој сви кучики у глас викнуше:
„Бравос Чапо, алал ти твој покојни газда Калча!“
- Ете, тој ти ја све разбра у Панталејску авлију!
Из »Калчиних прича“ Михаила Голубовића

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License