Kolonija Slikara U Sicevu O Nadezdi Petrovic S Povodom

KOLONIJA JEDNOG ODUŠEVLjENjA
900808, Narodne novine

Dragana STOJANOVIĆ

O NADEŽDI PETROVIĆ S POVODOM

ČESTO SU BORAVILI U NIŠU, KAKO JE TO PRIČALA NjENA SESTRA LjUBICA PETROVIĆ U RAZGOVORU SA ŽIVORADOM PETROVIĆEM, PROFESOROM IZ NIŠA, SREDINOM SEDAMDESETIH GODINA U MUZEJU RASTKA PETROVIĐA U BEOGRADU

Niš, svake godnne, evo, 26 leta, organizuje slikarsku koloniju u Sićevu. Pri tom Niš je uvek pokazivao izuzetnu pažnju i poštovanje preia slikarima kolonije, na posredan način izražavajući poštovanje prema ošivaču kolonije Nadeždi Petrović. To je najstarija kolonija u zemlji osnovana 1905. godine i okuplja jugoslovenske umetnike. Međutim, malo ko će u Nišu znati da vam nešto više kaže o Nadeždi Petrović, malo ko ovde može da sagleda sav značaj i dubinu njene želje i namere da baš u Sićevu osnuje koloniju. Ona je zadužila Niš, uvela ga u vrh jugoslovenske umetnosti, učinila bliskim i poznatim među umetnicima. Zato ona zaslužuje da se o njoj više zna. Ova žena je na prelazu između devetnaestog u dvadeseti vek imponovala inteligencijoi, obrazovanjem i talentom. I više od toga, - ona je imponovala kao ličnost. Bogate emocije, izuzetnog znanja i snažnog i originalnog talenta, ona je jedna od najvećih žena naše istorije; kao što su njena platna izuzeša po motivima, boji i privlačnosti. Pa, ipak, desilo se da Niš nema ni jednu sliku ove velike umetnice, ni crtež, ni ulje. To ne možemo sebi da oprostimo kad smo to već sebi dozvolili.
Izporodice starog srpskog činovnika koja je dala pet vrsnih intelektualaca, umetnički obdarenih, poljednako privrženih muzici, književnosti i slikarstvu, Nadežda je upoznala Niš i zavolela njegove ljude i okolinu. Često su boravili u Nišu, kako je to pričala njena sestra Ljubica Petrović u razgovoru sa Živoradom Petrovićem, profesorom iz Niša, sredinom sedamdesetih godina u Muzeju Rastka Petrovića u Beogradu. - Tada je stara gospođa od preko devedeset godina, i sama slikar, sa živošću i nostalgijom govorila da je za njih
Niš bio drag grad u kome su se osećale i prijatno i slobodno.
Na početku veka, pričala je, dolazile su u Niš sestre Petrović kod prijatelja svojih roditelja i tada obilazile okolinu , naročito uz Nišavu, sve do Sićeva, gde su i najčešće išle i najduže se zadržavale. Obično bi ponele ponjavu, nešto malo za ručak ili užinu, Nadežda
obavezno štafelaj i boje, a Ljubica svoju violinu. Izabrale bi mesto kraj reke, na nekoj livadi u senci i satima ostajale u raspoloženju mladih, slobodnih i emancipovanih devojaka. Tu bi čitale, Nadežda bi slikala i Ljubica izvodila po nešto na violini. Uz smeh i ciku, često recitujući stihove i pevajući pesme, one su privlačile poglede seljaka koji su tuda prolazili. Kaže da su zastajkujući, posmatrali začuđeno, a o komentarima su mogle samo da pretpostavljaju, ali ne retko su im prilazili, postajali u razgovoru sa njima, i ostavljali im paprike i paradajz, šljive ili grožđe. Nadežda je to volela
i bila je oduševljena svim tim ljudima i časovima provedenim na obali Nišave.

Ali ništa nije ioglo da je oduševi više od Sićevačke klisure. Možda zato što je njoj najviše odgovarala divlja priroda sučeljenih planina, plavetnilo njenih stena, kontrasne boje rastinja i smireni tok prozirne, zelenkastoplave Nišave. Sa njima je tada bila i jedna Nišlijka, kasnije penzionisana kao službenik suda, čije je ime profesor Petrović zaboravio a koju je gospođa pozdravila. Kaže da je lepo pevala i da im je bila draga prijateljica. Kasnije Nadežda Petrović dolazi na ideju da u selu Sićevu osnuje koloniju.

Koloniju su zajedno sa njom osnovali njeni prijatelji, jugoslovenski slikari, Jakopič, Grohar, Vidović i Jama, a kasnije će im se pridružiti čuveni vajar Ivan Meštrović. Oni su želeli da slikaju pejzaž koji je odgovarao njihovim inpresionističkii pogledima, da sačuvaju prizore iz života našeg sela i bogatu i originalnu slikovitost nošnje, da ovekoveče pejzaž, neobičan zbog velikih kontrasta. Uz to, kolonija je imala jugoslovenski karakter, i ona je pokrenuta radi zbližavanja umetnika svih nacionalnosti u zemlji koja će kasnije postati Jugoslavija. I to je jedna od dragocenosti ove kolonije i ideje Nadežde Petrović.

To se, dakle, događalo na početku ovog veka, 1905. godine. A sada?

Kolonija ponovo živi. Želeli bismo da ona sa svim generacijama jugoslovenskih umetnika očuva duh prijateljstva i prisnosti koji je nadahnjivao Nadeždu Petrović i njene jugoslovenske prijatelje, spikare i vajare, koji ovde još uvek mogu da zateknu isti pejzaž.

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License