Ludvik Hirszfeld

LUDWIK HIRSZFELD

Rodi se 5. avgusta 1884., u Varšavi, aumre 7. marta 1954., u Vroclavu.
Između ovih godina smesti se život čoveka "koji je smatrao da nauka može čoveka učiniti boljim".
Živi za dobro čovekovo.
I srpskog naroda.
Pati strašno.
I strada nemerljivo.
Sa suprugom Hankom.
I ćerkom Marihnom.(139)
Školuje se u Poljskoj.
I Nemačkoj.
Maturu polaže 1902. u Loću.
Medicinu uči u Vircburgu od 1902. I završava u Berlinu 1907. Sa ocenom ehjgtma sit 1aio!e!
Zadvaja se u ŽIVOTNIM nazorima. Još kao mladić.
Kloni se običnog života. ,
Naginje razmišljanju.
I peva:
".. .Što je pun rana? Zar neće imati snage da se okruži krvavom niti smrti? Zar srce moje još je života željno?".(28)
Od 1907. do 1911. je asistent u Kancerološkom institutuu Hajdelbergu. Jedinstveni gradu kojem otkriva draž sanjarenja i upoznaje snagu poezije.
U 1914. bira se za docenta na Katedri za higijenu. Nakon odbrane habilitacije: "Problem naslednosti u svetlosti nauke o otpornosti".
Njegova predavanja su intelektualna uživanja. On otkriva tajnu:
"Ko želi da raspali druge, mora i sam da bukti". A rat bukti u Srbiji. Epidemija pegavca se širi.
U njemu se budi "onaj zov krvi" i rađa "onaj ratni poklič".
Javlja se Srpskoj vladi u Nišu.
Napušta tišinu laboratorije.
Voljena predavanja.
I prelepu Švajcarsku.
I kreće za Niš 1915. Preko Brindizija i Atine.
Sa sažaljivim rečima velikog okuliste Haba:
"Ako hoćete da izvršite samoubistvo, zašto putujete tako daleko?".
"… Niš, istočnjačka varoš, gde se bekstvom sklonio ostatak državnosti Srbije na izdisaju…".(28)
Odlazi u Valjevo.
U najžešću epidemiju pegavca.
Po svome zahtevu.
Sa srpskim vojnicima odstupa kroz Albaniju.
I srpskom nejači upoznavši "bol naroda koji gubi otadžbinu i ide na lutanje i ne zna hoće li još videti rodni dom".
Sva imovina na seoskim kolima. Sa volovskom vučom.
A on i supruga Hanka, lekar, kraj njih. Dolinom Ibra. I preko Kosova Polja do Prizrena i Albanije.
Hanka na koračaj od smrti.
"… cokule propale, đonovi otpali, sledi smrzavanje nogu. Žena sedi na snegu i kroz plač govori da su dalji napori već besciljni…".(28)
Sve predloge srpske vlasti odbija. I onaj da ne krene kroz Albaniju rečima: "Mi smo vojnici u vašoj službi. U sreći i nesreći. Ako poginemo to je za dobru stvar". I onaj kad Albaniju prežive - neće Ludwik Hirszfeld da napusti srpsku vojsku. I srpski narod.
Žar za otkrićem i žeć za saznanjem prati ga u ratnim vihorima.
Na Solunskom frontu organizuje bakteriološku laboratoriju u sastavu Francuske bolnice u Sedesu. I Prestolonaslednikove bolnice u Solunu.
"On je brzo, na vreme i sa sigurnošću dokazivao ne samo pojedine vrste malaričnih plazmodijau krvi, ameba i drugih parazita u crevnom sadržaju, nego je uspeo da iz krvi teško obolelih vojnika izdvoji i dokaže jedan sasvim novi soj paratifusnih klica, priznat i danas, u nauci poznat kao paratifusni bacil Hiršfeld".(28)
Proizvodi svoju vakcinu protivu tifusa i kolere, uz dozvolu vojvode Mišića ("… ako uspete da stvorite takvu vakcinu ja ću se prvi njome vakcinisati".)(28)
Srpski vojnici vraćaju se zdravi u domovinu.
Među vakcinisanim nema tifusnih i paratifusnih bolesnika!
Dokazuje veći procenat krvne grupe A kod zapadnog stanovništva i visoki procenat krvne grupe B kod istočnih naroda.
Istraživanja objavljuje u Srpskom arhivu ("O serološkoj disrerencijaciji krvi kod raznih naroda i rasa" i "O tifusnim i paratifusnim klicama") i Lancetu ("Novi soj paratifusnih klica C" i "Serološka istraživanja krvnih grupa"), dok Anthropologie objavljuje primenu seroloških metoda pri proučavanju problema ljudskih rasa. (125)
A kraj Prvog svetskog rata?
Onaj šapat zahvalnosti Bogu svevišnjem. Kad prostruji vest o nezavisnoj Poljskoj grunu suza. I njegova. I Hanke nežne. I Romana Sondermajera, sanitetskog pukovnika, načelnika saniteta Vrhovne komande Srpske vojske.(28)
U Jugoslaviji ostaje do 1920.
Kao šef Bakteriološkog laboratorijuma Glavne vojne bolnice u Beogradu.
Boravi u Pasterovom zavodu u Nišu. Poslednji put 1927.
Kao i drugi strani lekari.
Tamnuje u Varšavskom getu sa suprugom i ćerkom za vreme nemačke okupacije Poljske (1939.1944.).
Samo ga tanka nit za život veže!
Poljski patrioti ga oslobaćaju zatočeništva.
Tada umire sve što ima. Jedino dete njegovo kćer Marihna.
Posle Drugog svetskog rata organizuje Medicinski fakultetu Vroclavu 1945. I postaje prvi dekan.
Rukovodi Institutom za mikrobiologiju i eksperimentalnu terapiju Poljske akademije nauka, koji je nazvan "Institut profesora Ludvika Hiršfelda".
U 1925. dobija Nobelovu nagradu.
Veliki čovek.
Strasni poklonik nauke!
Ludwik Hirszfeld nosi visoka srpska odlikovanja (Orden belog orla i Orden svetog Save). Božjom voljom. I kraljevim određenjem.
"Samo je jedan oblik besmrtnosti kome vredi težiti, a to je čovečanskoj blagonaklonosti".(28) Prelep zanos duše, Gospode dragi!

VELIKANI NIŠKE MEDICINE

BlinkListblogmarksdel.icio.usdiggFarkfeedmelinksFurlLinkaGoGoNewsVineNetvouzRedditYahooMyWebFacebook

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License