Milan Petrovic

MILAN PETROVIĆ

Živi 77 godina (Niš, 28. maj 1886. Zemun, 22. oktobar 1963.).
Iznedri ga Niš.
Bog i roditelj takmiče se u darovima. Na rođegvu. I detinjstvu.
Prvi daje intelekt. I talenat. A drugi?
Otac Dimitrije, ugledni niški kafedžija, vaspitanje. I ono prefinjeno obrazovanje. Za premca ne zna. U gimnaziji. Beskrajno načitan.
Pamti ga literarna družina. Po pisanoj reči. I trezvenom glasu.
Maturu polaže 1904.
I kreće u Beč. Da nauči medicinu. I dopuni ličnu kulturu.
Uz silno razumevanje majke Vasilije. One što devetoro dece rodi.
A dok bečke studije teku ode u Pariz. Da u novoj kulturnoj sredini produbi svoje obrazovanje. I čoveka bolje upozna.
Retko obrazovan duh.
Govori ruski, nemački, francuski, španski i engleski.
Čovek otmenih manira!
Sa lekarskom diplomom 1909. ponese i zubarsku veštinu. Da mu sutra posluži. Kad sam ostane.
Kao brodski lekar. Na ogromnom prekookeanskom brodu.
Krstari Milan Petrović po svetskim prostranstvima. Od ]užne Amerike do Ognjene Zemlje. I više.
I divi se predelima. I onim egzotičnim. Upoznaje razne ljude. N.ihove jezike. I njihovu kulturu. I istorijsku prošlost.
I snaži se kao istinski intelektualac. Ko nikuda ne putuje ostaje priprost čovek! Posle 18 meseci je u zemlji. I na zemlji. Lekaruje u Nišu kao opštinski i sreski lekar. Ne predugo. Nailaze ratovi.
Milan Petrović vojuje od 1912. do 1918.
Kao komandir sanitetskog voza. Na ratnom početku.
On osmišlja ovaj voz. I uređuje ga u Niškoj železničkoj radionici.(104)
Da ranjenicima posluži. Od Beograda do Ristovca. Od Stalaća do Užica. I od Mladenovca do Valjeva. U vremenima koja samo za krv znaju.
Kad neprijatelj porobi Srbiju osta sanitetski voz na železničkoj stanici u Leskovcu.
Milan Petrović krenu sa Srpskom vojskom. I nejači srpskom.
Ujedinjeni zajedničkom nadom.
I naraslim očajem.
Put bez kraja. I dna.
Stradanja nagrnula. Od gladi neopisane. I bolesti svakojake. I tuge neizmerene. I arnautskog kuršuma. Bez pomoći.
Bog neće a čovek ne može! Zar jedna noć odeli život od smrti! Kad dan nagrne. Grobova napretek. Nigde krstače pobodene.
I suze potrošene davno.
Kako nevolju da nadtraje Milan Petrović?
Sad ili nikada!
I zabeleži muku. I nesreću. I pomor. Od Prizrena, Debra, Ohrida, Elbasana, Tirane, Drača, Fijerija do Valone i Krfa.
Da u neznan ne ode.
I sačuva dnevnik. Da sinovi doznaju o stradanju očeva njihovih.
Na Solunskom frontu radi kao lekar u Zubnoj stanici u Vodeni.
Kad ratni poklič utihnu 1918. Milan Petrović bi sekundarni lekar Dečjeg odeljenja Opšte državne bolnice u Beogradu.
Od 1925. radi u Francuskom dečjem dispanzeru "kap mleka" a 1929. postavlja se za šefa Dečjeg odeljenja Opšte državne bolnice u Beogradu.
U 1947. otvara Dečje odeljenje Gradske bolnice u Zemunu.
Lična saznanja proverava kod profesora Ešerihija, Marfana, Nobekura i Delila. I pretače u vredne knjige. I naočite spise. ,
Bože dragi, ona knjiga. Iz 1924. Preteča drugih. Vredna pomena. I uvažavanja ("Ishrana odojčadi i male dece").
I oni primljivi spisi o kongenitalnom sifilisu, tuberkulozi, malariji, dispepsiji, intoksikaciji i podhranjenosti.
I ono opisano iskustvo u vidanju korozivnih ozleda dece bužiranjem.
Milan Petrović. Onako miran. I dostojanstven. I ponosit.
Sa vidnim treptajem duše na licu njegovom.
"Sa malo reči kaže mnogo" na brojnim lekarskim skupovima širom zemlje.
I u Srpskom lekarskom društvu od 1939. do 1946. kao predsednik.
I glavniuredniku časopisu "Srpski arhiv". U trajanju od devet godina.
Milan Petrović dugo rukovodi Pedijatrijskom sekcijom.
Osniva Jugoslovensko društvo za zaštitu dece. I Jugoslovensku ligu protivu tuberkuloze. I Udruženje pedijatara Jugoslavije. Zajedno sa drugim.
Veliki je pobornik "Škole na vazduhu".
Milan Petrović zna za moć svake reči i vrednost svake misli.
A ona poruka sinu Dimitriju. Slavnom univerzitetskom profesoru:
"Za mene više vredi jedan pošten i pametan prost radnik nego jedan nepošten profesor univerziteta… Ako je neko naučio da nepošteno i nedozvoljeno sebi pribavlja životna sredstva i životna zadovoljstza, ako se naučio da živi samo zato da bez obzira na druge samo sebi i nikom drugom ugađa, on će nesumnjivo postati antisocijalni egoista…
Želja mi je da sve što smatram najboljega u sebi nekako prenesem u vas i da vi budete, kao što i sebe smatram, članovi društva od kojih će ono doista imati koristi…
Ako ne budeš imao saosećanja za ljudsku bedu i za moralne i fizičke patnje, ondaćeš biti samo jedan vešt dijagnostičar i tarapeut, a ne dobar lekar…".
Sve prolazi ali se sve ne zaboravlja.
Životno delo Milana Petrovića onaj mlađi u pamćenju čuva.
A vreme mu uvek pretekne za divljenje.
U raznim prostorima srca njegovog!

VELIKANI NIŠKE MEDICINE

BlinkListblogmarksdel.icio.usdiggFarkfeedmelinksFurlLinkaGoGoNewsVineNetvouzRedditYahooMyWebFacebook

MILAN SOKOLOVIĆ

Treba namisliti reči da se naslika život Milana Sokolovića (Veliko Bonjince, 22. avgust 1899. Niš, 15. april 1944.).
Milan Sokolović!
Pametna glava.
Nežno srce.
Užasno stradanje.
A čovek voli velikog patnika.
Uči školu u Velikom Bonjincu. I za hvalu služi. Ocu Gmitru, zaplanjskom ciglaru, za diku. I majci Dragani. Započe gimnaziju u Leskovcu. I prekinu.
Onaj Prvi svetski rat.
Krenu sasrpskom vojskom 1915. Sa 16 godinaživota. U izgnan. Kroz Albaniju.
Da se srpska budućnost sačuva. Kad ratne nesreće protutnje zemljom Srbijom.
A Milan Sokolović se nekako raskrupnjao.
Naočit mladić. Zategnutog lica. Ona nausnica na gornjoj usni. Tek se zadala.
U društvu koštunjavog starca. Tvrdog lika. Namaknute šajkače. Što čelo krije. I pogled obara. Čudna družina u Boga!
Jedan potrošen život. I jedan tek načet. U jednom snaga na izmaku. Drugi je tek pribira.
Korača Milan Sokolović za njim. Kraj provalije očaja. Nikad okađene. Niti premerene.
Nadomak Vezirovom mostu malaksa. Leže kraj tinjave vatre. Pored opaljenog grma. Na nagovor smrti. Da u večnost ode.
Dok zvezde nariču. U toj razvedrenoj noći.
Ne da koštunjavi starac. Da se naum smrti ostvari.
U ratu se ljudi iskreno zavole!
Kad jutro uveliko prevali krenuše put "obećane" zemlje.
Onako beznadno jadni.
Prikuplja Milan Sokolović poslednji trun vere u dobro.
U krajičku sećanja još živi onaj topli roditeljski kutak.
Sa trima sestricama.
Dok se usta jedva miču. Da izgovore reč "hleb". Na Krfu dobro znano.
Srpski mladići u škole da krenu. One po tućini razbacane.
Milan Sokolović završava gimnaziju u Tuluzu. I onda se u Engleskoj obre. Da doživi ono pravo.
Studira medicinu u Glazgovu. Uz pripomoć dobrog čoveka.
Onda diplomirani higijeničar. Asistent Dečje klinike Univerziteta u Glazgovu. I višegodišnji lekar engleskih dečjih bolnica.
Zaljubljeniku englesku kulturu. I englesku prošlost. I sve englesko.
One njegove reči: "… Englezi su narod koji je izgradio najsloženiji društveni i državni organizam … koji i stvaraju i uživaju pravi stvarni život. I velika iskustva tog vekovima kulturnog naroda, u čijoj je sredini dete još od poodavna došlo do punog izražaja, izvojevalo svoja prava na život i osiguralo sebi svoju posebnu kraljevinu …".(93)
Ona ljupka Keti. Jedna od devet kćeri. Onog dobrog čoveka. Obasja Milana Sokolovića.( 159)
Brak lepotom umotan. I toplinom prožet.
A Bog ne da potomke. Ni koliko sam ima.
U 1929. dolazi u Niš. Da radi kao dečji lekar u Dispanzeru za odojčad. I Školskoj poliklinici.
Odbi primamljiv poziv docenta Uroša Ružičića da u Beograd preće.
Bez dubljeg razmišljanja.
Duh Milana Sokolovića nikada miran.
Istini pedijatrijske nauke pridruži svoje nazore. I delo svoje ("Poziv materinstva"). U izdanju "Svetog cara Konstantina" 1936.(93)
Knjiga ima svoju sudbinu. I ova Milana Sokolovića.
Prvau niškoj pedijatriji!
Kakve poruke? I onaj udeo, i mišljenje ono, najvećeg srpskog pedijatra Uroša Ružičića!
A posveta?
"Posvećeno mojim mnogobrojnim učiteljima i prijateljima iz Velike Britanije kojima dugujem daleko više nego što sam u ovoj knjizi mogao izložiti".(93)
Letnje raspuste provode u Engleskoj.
A nedeljne odmore u Velikom Bonjincu.
Milan Sokolović i Keti.
Srbija i Engleska dve otadžbine! Jednako voljene. I uvažavane.
Kad krenu Drugi svetski rat život opet preplaši Milana Sokolovića.
Tamnuje u Logoru na Crvenom krstu 1941.(159)
I drhti pri prozivuutorkom i petkom. Što na Bubanj vodi.(61)
Mora Milan Sokolović da odstrada. Što Engleze voli.
I svoju Keti. Engleskinju pravu.
Kad se čudom na slobodi naće zapusti bradu i brkove. Da ožali propast naroda svoga.
Život ga napusti.
Onog 15. aprila 1944., u 15.00 sati, pri savezničkom bombardovanju Niša.
Jauk sirene raspori tišinu.
Nebo se zapali.
Zemlja zadrhta.
Milan Sokolović ode u smrt. Bez dužne pripreme. I grob. Bez umne glave.
Ubi ga prejaki prijatelj!
Onog 16. aprila 1944., u 17.00 sati, pođe u grob. Na Groblju svetog Pantelejmona.
Bez ispovesti.
I pričešća.
Opelo obavi jerej Aleksandar Tugarinov.
Keti podiže spomenik. Voljenom Milanu Sokoloviću.
Kad se rat završi. I osloboćenje stiže.
Keti nikako u svoju otadžbinu da krene. Bližnjima u posetu.
Njen hod po mukama.
I oni "zadaci" po Engleskoj.
Obaveštajne prirode.
Keti voli svoju zemlju!
To prevrši. Nikada se u Niš ne vrati.
Umre u zavičaju.( 159)
Tako se zatre dom Milana Sokolovića.
Veoma neobičnog čoveka.
I zagubi onaj nadgrobni spomenik. Negdeu zemljinu dubinu. Da kao temelj ovečni jar. Nekogau okolini.
Dobri Gospode, odgovori pouzdano, kako samo Ti umeš:
da li dade rajski život Milanu Sokoloviću, i
- jesu li ove reči jedini spomenik na zemlji Milanu Sokoloviću?

VELIKANI NIŠKE MEDICINE

BlinkListblogmarksdel.icio.usdiggFarkfeedmelinksFurlLinkaGoGoNewsVineNetvouzRedditYahooMyWebFacebook

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License