Milun Mitrovic

MILUN MITROVIĆ

Umre davno (Niš, 22. septembar 1978.). A još živi u sećanju. Postarijih roditelja.
Zar mesec nestane kad ga obližnji planinski vrh skrije. A zora pridigne.
Rodi se u Trnjanu 6. marta 1901.
Kraj Morave reke. Što se u vijugavom koritu prevrće. I izležava. Gde joj mesto nije.
Taj grešni naziv sela!
Blaga duša seljana.
Oni pitomi potesi.
Rascvetana polja nedogledna.
I ono talasanje žita. U smiraju dana. Kad se sunce zamori. A vetrić moravski u igru krene.
Osnovnu školu tuna uči.
A gimnaziju u Aleksincu. I Kruševcu 1920.
Ide sigurnim korakom.
Hromom nogom.
Vođen sudbinom svojom.
Gonjen neprijateljem srpskim.
U mladosti ranoj!
Kako da se snađe u vrevi života?
Kad naumi na studije da krene.
Od oca Dušana se ote. I majke Darinke.
Onako samotan u Grac pođe. Na medicinu i pravo.
Bolničke sudove pere.
I stanuje kodĐiljolje Bukarini.
Operske dive.
Zar čudi ona naklonost prema muzici! Dvanaest srpskih mladića. U istoj sobi. jedno pristojno odelo.
Na red stižu dvanaestog dana. Da u grad izaću. U 1928.nauči medicinu. Vrati se u Beograd.
Da radi kao sekundarni lekar u Opštoj državnoj bolnici.
Bez tamnih mesta.
U životu.
Ni tada. Ni posle.
Specijalizaciju završava 1934. u Beogradu.
Kao prvi dečji hirurg. A peti u Jugoslaviji (Dimitrije Jovčić, Svetislav Stojanović, Klimentije Krstić i Siniša Radojević specijaliziraju u Parizu!).(153)
Do 1941. je dečji hirurg u Dečjem hirurškom odeljenju, a, potom, u Ortopedskom odeljenju Opšte državne bolnice u Beogradu.
A 1. januara 1945. prelazi u Hirurško odeljenje Državne bolnice u Nišu.
Kao jedini hirurg za građanstvo!
Šef Odeljenja za dečju hirurgiju i ortopediju Opšte gradske bolnice postaje 9. marta 1953.
Onda kada ga osnova!
Kao prvo u Jugoslaviji (posle Beograda!). A pre od Novog Sada, Zagreba, Zenice, Prištine, Skoplja, Titograda i Ljubljane.(81)
Bez prostora.
I osoblja.
Samo soba 85 (i 84 potom). Na drugom spratu Hirurškog odeljenja.
Samo dva lekarska pomoćnika. I šest dečjih negovateljica.
Prepravljena terasa Hirurškog odeljenja prostor proširi. Mnogo kasnije.(81) A oprema?
I oduševljava. I čudi.
Od poklona brojnih. IDruštva prijatelja dece koje osnova.
Zar neko može odbiti Miluna Mitrovića! Siromaha razume samo siromah. I najiskrenije pomaže.
Milun Mitrović osnova Zavod za koštanozglobna oboljenja kod dece u Sokobanji 20. oktobra 1959.(155)
Smešten u vili "Bota", u podnožju planine Ozren, znatno rastereti Odeljenje za dečju hirurgiju i ortopediju.
I donese priznanje osnivaču.
Bistu ispred Zavoda.
I ulicu "dr Milun Mitrović" u Sokobanji.
"… i u ovom stacionaru se ogledaju organizacione sposobnosti rukovodioca Primarijusa dr Miluna Mitrovića, koji je znao i umeo da jednu predratnu vilu za stanovanje pretvori u jedan dostojan i potreban zdravstveni stacionar dečje ortopedije …".(81)
Taj posmatrački dar Miluna Mitrovića!
Umuje kako ume.
I radi na svoj način.
Da se preda neće.
Da izmakne snage nema.
Opija se lepotom zajedničkog posla. Na operacionom stolu. Kraj malih bolesnika.
I mali uspesi mu čine veliku radost.
Zar jednom krenu kući kad se dobro odani!
Oni učestali pozivi.
U beskrajnim zimskim noćima.
Kad nemire tera. I fijakerom juri. Da ga Dobri "jabučilo" odveze. Na operaciju hitnu.
Dok skrušeni roditelj ruke krsti. Pred bolničkim vratima. I klonulim glasom vapi. Za spas zanemoglog čeda svoga!
Takvi prizori unedogled. Iz života njegovog.
Usele se u čovekovu dušu. Pa se beskrajno baškare.
Ta dobrota nečujna kao senka. Kad se brižnom roditelju na korak prikrade.
Onaj susretljivi osmeh. Kad je radost na vidiku.
Ispružena ruka njegova svako dete miluje.
Plače zbog tuđeg bola. I žalosti.
Nateklo lice. Podbule oči. Od suza prolivenih. Za detetom izgubljenim.
Ono pismo iz 1968.
Mališana onog:
"… dragom čika šefu kao zahvalnost za brigu, trud i uspeh na mom lečenju. Posebno se puno zahvaljujem na tako lepom i roditeljskom odnosu Vama i Vašem osoblju Bolnice u Nišu i Soko Banji. Ostajem dužan da Vas posetim kada porastem i postanem veliki i snažan momak …".(81)
O blagosti njegovoj bližnji pričaju.
Gnevu nikada da se poda.
A vrline mu rastu. I sile se.
Kako godine odmiču.
Seti se društvo Miluna Mitrovića. Zvanjem primarijus 1959. i Nagradom osloboćenja grada Niša 1960. I nekim drugim.
Staleške organizacije tuve Miluna Mitrovića kao osnivača. I utemeljivača.
Od Sekcije za dečju hirurgiju Srpskog lekarskog društva 1966. Ao sportskih (boks, fudbal).
Bog mu podari dobru porodicu. Suprugu Angelinu. I troje dece (Branislava, Dušanka i Dušan).
Ona samrtna poruka:
"Samo deca da se vole"…
Te poslednje reči Miluna Mitrovića!
Čudesna duša njegova.
I onaj retki predah.
Zvuci setne violine.
U kavani "Stara Srbija".
Kad očas utihne žagor gostiju.
I vreme stane.
I začuje nežna pesma o ljubavi Miluna Mitrovića "Kradem ti se u večeri Onako tiho.
Što srce osvaja. I uhu ugaća.
"… u narodu ovog kraja ostao je upamćen kao veliki stručnjak, veliki prijatelj dece i veliki boem…".(155) Bogu ode s božanskim delom. Svojima ništa ne ostavi. A i šta bi!
Veliko srce jedino dobro njegovo. Za drugo na zemlji ne zna.
Bože mili,
Koliko se lomi. I žudi.
Onaj pravi čovek. Iz vremena našeg.
U svojoj osami.
I nesnu svome.
Pribira misli.
Okolinu zagleda.
U prošlost se vrće.
I zaželi da se takav čovek ponovo rodi. Onako iz srca!

VELIKANI NIŠKE MEDICINE

BlinkListblogmarksdel.icio.usdiggFarkfeedmelinksFurlLinkaGoGoNewsVineNetvouzRedditYahooMyWebFacebook

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License