Na Raskrsnici Vekova
naissiana%20%2818%29.jpg

Na raskrsnici vekova

- Iz književne istorije grada Niša -

1 „Sloboda"

Dve godine pre oslobođenja Niša, u zagrebačkome „Vijencu" (br. 47) izišao je jedan člančić o Konstantinovu gradu. Donesena je i slika - običan drvorez onoga vremena. Na slici se ističe nova velika crkva i sedam džamija, od kojih jedna sa dve munare, ako, t.j., nisu to bile dve sasvim bliske džamije. U opisu se pominje da je na levoj obali hrišćanska varoš, sa 1.500 kuća, a na desnoj turska, oko 1.000 kuća. Oba dela vezana su drvenim mostom. Opisana je uz to i Niška banja i „Kele Kalessi", u koju su uzidane 1024 glave, na kojima se godine 1841, po tvrđenju francuskog putnika Blankia, još držala kosa nesrećnih Sinđelićevih junaka.

Niš je, dakle, prema zabeleženom broju kuća (a ja mislim da ih je bilo i više) u doba svoga oslobođenja bio veliki grad, malo nešto manji od Beograda. Karić, u svojoj „Srbiji", smatra da je tada mogao imati (bez vojske) do 30.000 duša.

Po oslobođenju, najpre je nastupilo opadanje stanovništva (do 1887 spao je na 16.000 stanovnika), onda uređenje odnosa starih i novih građana i pitanja Turaka i njihovih imanja, počelo je zavođenje nove administracije i rešavanje svih neminovpih pitanja u vszi sa osvajanjem. Tražiti u tim nesređepim prilikama kakav jači duhovni život, kakav živl>i kulturni, prosvetni, književni pokret, bio bi sasvim uzaludan posao.

Prvo svedočanstvo ozbiljnijeg kulturno prosvetnog stremljenja imamo na samom početku druge decenije niškog slobodnog života. Februara 1 godine 1889, javlja se „Sloboda", list za politiku, privredu i književnost. Vlasnik i odgovorni urednik lista bio je (do skora u životu) Žika Radovanović, koji je u to vreme u Nišu osnovao prvu uređenu štampariju. „Sloboda" je nosila političko obeležje, ali to nnje smetalo da u njoj ne izlaze i članci opštije prirode, kulturne i privredne, pa se nije zanemarivao ni prosvetni, umetnički i književni život. Za duhovno stanje stanovništva toga vremena vrlo je karakteristično da je prvi članak novoga lista raspravljao pitanje „Šta je uzrok da se tako tuđe oslobođeni od svojih oslobodilaca ? ", kao i tvrđenje, da se o prvoj desetogodišnjici, mesto pohvalnih izjava, češće čulo: „Danas je 10 godina kako nas zarobiste……"

Prvo izlaženje niške „Slobode" trajalo je šest godina; prekinuto je krajem 1894 godine.

I pored toga što je „Sloboda" u glavnom vršila svoj uži (radikalski) program, ona je ipak lepo svedočanstvo i o drugim stranama ondašnjeg niškog života. Profesori drže javna predavanja i objavljuju ih u listu (poznati pedagozi Jova Miodragović i Sreten Adžić); jedan književni radnik poduže drži rubriku „Prava Srbija u starom i srednjem periodu" (članci iz književne istorije); A. Gavrilović javlja se jednom svojom originalnom pesmom; počinju originalni romani: Svetozara Lj. Gavrilovića (rođenog brata docnije slavnog glumca M. Gavrilovića) „Za tuđ račun" (sa predmetom iz Istočne Srbije), i Borka Brđanina „Zabludeli sinovi"; učitelj Mihailo Riznić, nedovoljno priznati pripovedač, štampa nekolike svoje pripovetke; prati se prosvetni napredak, a od 1894 godine i rad pozorišne družine „Sinđelić", itd.

U pogledu na prevode vodilo se računa o izboru. Od tuđih pisaca uzimani su V. Hauf (prevodilac je žensko lice, J. J. - možda Jelena Jov. Dimitrijević), Gi de Mopasan, Černiševski, M. Tven, A. Čehov, Pavle Lindau.

Od poznatijih ličnosti koje su prošle kroz taj period niške „Slobode", znam samo da su u životu: stari učitelj Tihomir Marinković (objavljivao je svoje beleške o Crnorečkoj buni, u kojoj je i sam bio jedan od glavnih učesnika), profesor Jovan Marjanski (prevodilac s nemačkog jezika) i Dob. I. Arnautović (slao je podliske kao student u Brislu).

Kraj svega obilna rada, prelistavajući danas „Slobodu" čovek se ne može otrgnuti uticaju da je ona ipak izraz jednog uskog kruga i da nije imala uticaj na Niš, na stari Niš. Taj Niš nije lako ulazio u novi poredak. To je i dalo povoda za koju žučniju napomenu, a naročito za oštar članak „jednog učitelja" (u broju 58 - 1889 godike). Druga mesta, veli se tu, imaju zgrade za gimnazije, za učiteljsku školu, imaju građanske kasine, pevačke družine, pozsrište, čitaonice, biblioteke, galerije slika, ugledna dobra, humana društva itd. „A gde je Niš u tome pogledu?… Vreme je da se Nišlije probude".

2 „Stara Srbija"

Na pet meseca posle „Slobode", 1 jula 1889, pokrenuta e u Nišu i „Stara Srbija", „organ narodno-liberalne stranke". Prvi urednik bio je Vlad. Milenković, advokat; izlazila je utornikom, četvrtkom i subotom, a štampana u štampariji D. Valožića.

U prvoj reči, napominje se, kao glavni zadatak, „da i mi sa svoje strane pomognemo, koliko se može, da se što are osnaži i ostvari srpska zamisao, u kojoj je i pretstavljena zajednica srpskoga naroda". I odmah, u tome duhu, podlisku je počeo duži i ozbiljniji istorijski članak „Đurađ Kastriotić Skenderbeg".

„Stara Srbija" je imala dva glavna obeležja: političko-partijsko i nacionalno-rodoljubno. Prvo obeležje je jako istaknuto. List je branio opoziciju, koja je, u istini, imala u Nišu većinu, ali utoliko bila jače izložena napadima vladinih ljudi. Kad se još ima na umu da i „protivnički" organ, „Sloboda", nije bila „agnec nezlobivi'" onda su razumljivi silni žučni napadi i sumnjičenja i potcenjivanja i ljudi i dela u listu čija je „liberalnost" imala svoje, nešto uže, značenje.

Druga strana, nacionalno-rodoljubna, brižljivo je negovana. Tu su, najpre, preštampavanja celih odeljaka iz, tada nove i aktuelne, knjige Spiridona Gopčevića „Stara Srbija i Makedonija", ali ima podosta i novih dopisa i dužih članaka o mestima u Novoj Srbiji (napr. „Kroz nove krajeve") i o prilikama u neoslobođenom Srpstvu (dopisi iz Stare Srbije, „Kosovo polje" u br. 20-22, člakak u br. 39 u korist nastradale Prištine, „Prilep i Kruševo" u br. 52, itd.).

U prvoj, 1889 god., izišlo je 57 brojeva (poslednji 11 nov.) Od br. 30 7 sept.) urednik je Vaso Đ. Konjević „bivši kapetan". List je krajem godine sasvim malaksao.

Ponovno pokretanje „Stare Srbije" bilo je tek 14 septembra 1892 godine. Valožićeva štamparija bila je sada vlasništvo Đorđa Munca i izdavanje lista njemu je povereno. Urednik je bio najpre Janko P. Piletić (do br. 4), onda Sava Samardžić. Načelo: „u borbu za uzvišena i patriotska načela prosvećenog liberalizma u Srbiji". Treba znati da je od avgusta te godine liberalna vlada, i zato sada „Stara Srbija" ima čvršći oslonac i odlučniji stan u odbrani vladine politike i u polemici sa protivnicima u bližoj i daljoj okolini, naročito sa „Slobodom", koju naziva „organ niških sankilota".

I pored promene vlade 1 aprila 1893 godine, „Stara Srbija" je izlazila cele godine (posle s novim urednikom N. Pandilovićem), a nastavljena je i u 1894, ali tada kao „organ nezavisnih liberala, pošto se u vođstvu Liberalne stranke javio rascep. Poslednji broj koji ima Narodna biblioteka u Veogradu izišao je 23 septembra 1894.

„Stara Srbija" nije mnogo poklanjala pažnje književnosti i umetnosti iako nije bez priloga i te vrste. Tako, u broju 4 I godine, Mih. Riznić poziva ka pretplatu za svoju knjigu „Tri dana iz učiteljskog života", napadajući obilno prevoćenje tuđih rđavih romana; u br. 50 iste godnne počinje „Ašik-Kerib" od M. Ljermontova, u prevodu Kuzmana T. Stevanovića, bogoslova; u II godini izlazi „Testament", duža humoreska Mih. Dimića; u god. III „Siroče", odlomak iz veće pripovetke od Koste A. Delinija; bilo je nešto prevoda iz P. Mategace, jedan od E. Marionija - i to je gotovo sva zabava u „Staroj Srbiji".

Ipak, i pored neumorne partijske borbe, promakao je koji članak i koja beleška i o opštim prilikama u Nišu toga vremena, ostao koji spomen i drugih strana njegova ondašnjeg života.

Navešću samo nekoliko pojedinosti.

Iz kratkog izveštaja o niškoj gimnaziji nz 1883-89 godine, vidi se da je u njoj tada bilo 329 učenika, u sedam razreda (osam odeljenja prvi razred bio je podeljen); bilo je 18 maturanata (položilo 16); 23 učenika ostalo je da ponavlja, a 2 izgubila pravo na školovanje.

Prve godine izlaženja „Stare Srbije", u Nišu je bio i Stevan Sremac. On je, svakako, sarađivao na listu, ali anonimno. Neka politička pregonjenja verovatno su iz Sremčeva pera, ali se tu ništa pouzdanije ne može reći. U „Staroj Srbiji" Sremac je samo jednom pomenut: kad je, po molbi, za vreme liberala, premešten u III beogradsku gimnaziju. Septembra 24 g. 1892, izišla je o tome beleška, sa završetkom: „Naša gimnazija gubi u Sremcu valjanog i savesnog nastavnika, a Liberalna stranka u Nišu jednog svog vrsnog člana".

U br. 3 iste godine napadnut je J. Jovanović-Zmaj, zbog simpatija za - radikale. Tu je podgrejan poznati prigovor kao da pesnik za vreme Srpsko-turskog rata nije hteo doći u Srbiju, jer mu nije dat traženi čin. Člančić je nesumnjivo pisao koji profesor, možda baš i sam Sremac.

U 9 broju iste godine, neki profesor klasičnoga obrazovanja pokreće akciju za podizanje gimnazijske zgrade, „da bude dostojna posestrima veličanstvene Niške crkve". Svakako su iz istog pera i nekoliki članci „Potrebe Niša" (od br. 19). To su: bogoslovija, trgovačka škola, viša ženska škola i stručne škole, nasuprot preteranom podizanju srednjih škola. Tražeći ponovo podizanje gimnazijske zgrade - koju je, veli, čak i Zaječar dobio - dodaje: „Čovek mora da se postidi pred strancima… kad vide kako je niška gimnazija smeštena u dve mehanske zgrade".

Niš je tada imao 5.471 poreske glave, od kojih je 3.236 plaćalo ispod 15,- dinara godišnje poreze; u okruglom broju 20.000 stanovnika. Pisac pomenutih članaka traži još i podizanje industrije (fabriku čohe i kože), vraćanje đumruka, unapređivanje zanatstva i olakšanje građanima u pogledu na ogrev.

U br. 12 god. 1892 javlja se o „Ruskom kružoku" (osnivač Josif Stojanović, predavač - docnije poznat pedagog) i pohvaljuje vaspitni zavod g-đe B. Netović.

Da škola i onda nije bila zaštićena od partizanstva, najbolje svedoči napad na tadašnjeg upravitelja Učiteljske škole, Ranka Petrovića, „otrovanog radikalca". Anonimni napadač tvrdi da Petrović (onda karodni poslanik) o školi nimalo ne vodi računa, da nastava nema uspeha, da disciplika u njegovoj školi ne postoji, da je celu noć kafana „Kod osloboćenja Niša" dupke puna đaka, a i ostale kafane po Nišu".

U br. 24, od 29 novembra 1892, doneseno je vrlo interesantno pismo iz Leskovca od Miloša S. Milojevića, upućeno Piroćancima. „Veliko-Srbin i veliko-liberal" završava svoju poslanicu: „Živeo Kralj Srbije, od Belog, Sinjeg i Jadranskog Mora, pa do izvora Mure, Drave, Alte i Moriša, do Osme i utoka Marice. To vam želi potpisani sa svim leskovačkim liberalnim odborom i preko 200 iz drugih iartija".

Nepomirljivi neprijatelji, „Sloboda" i „Stara Srbija", nisu dočekali 1895 godinu.

3 „Slava"

Godinu dana po prestanku „Slobode", nagon „spisateljstva" opet je tražio oduške. Početkom 1896, prof. Milivoje Bašić pokreće časopis „Slavu", „da slavi ime, jezik i duh srpski". Ona, dakle, ima u prvome redu rodoljubno obeležje, da čuva dobre naše odlike, a uz njih i druge lepe tekovine naše prošlosti, i da što bolje upoznaje čitaoce sa tom prošlošću, naročito književnom. U „Slavi" je Bašić prvi put počeo današnjim jezikom prepričavati spise Sv. Save i drugih naših starih pisaca, čim je, docnije, tako mnogo zadužio i današnju knjigu i današnju školu.

U „Slavi" se već sreće više književnih imena: poeziju zastupaju A. Gavrilović i Dim. Gligorić; u prozi se javljaju, sem urednika, i Svetolik Ranković, Pavle Aršinov, dr M. Lukić; i niški život dao je predmeta za jednu kraću pripovetku („Zaida-Badži" od „M").

„Sloboda" se oslanjala na svoje političke prijatelje, na jedan širi krug, a uz to, kao glavnog udeoničara, imala vlasnika štamparije. Zato se i mogla duže održati. Isto je to bilo i sa „Starom Srbijom". „Slava" je, pre svega, imala uzan krug rada, imala ljudi voljnih za rad, i lep zadatak, ali list sa takvom namenom, ni danas, posle 40 godina, ne bi mogao imati dovoljan broj pretplatnika za održavanje, bez kakve naročite pomoći. I zato ne iznenađuje izjava u poslednjoj, novembarsko-decembarskoj, svesci 1896 godine: „Ovo je poslednja sveska Slave. Do boljih prilika ona se više neće javljati. Ubio ju je nemar srpskoga čitalačkoga sveta, još više čitaoci koji ne plaćaju".
Najzad je urednik, da olakša duši, zamerio i srpskim književnicima: preča im je, veli, „Nada" bosanska nego „Slava" 1).

Urednički odbor „Slave" činili su (pored urednika): M. Marković, direktor gimnazije, prota Ž. Branković, Tih. Milovanović, pretsednik opštine, gimn. nastavnici Aršinov, dr M. Lukić, Rad. Agatonović, V. Pavlović i N. Sokolović, .č Mića Ivković, učntelj. Svi su danas pokojni.

4 „Gradina"

Tri godine po prestanku „Slave", na niškom književnom nebu javlja se nova „pojava". To je „Gradina". Kako je to moja prva ozbiljnija književna rabota, vezana ne samo za Niš već i za moju mladost, neće mi se, nadam se, zameriti ako njojoj posvetim i koji red više.

Zamislite doba bez „Politike", „Vremena" i „Pravde", i Beograd samo sa jednim, često zabranjivanim, časopisom („Zvezda"), doba kad se ćirilicom moglo čitati, od novijih književnih radova, samo 6-7 godišnjih knjiga S. K. Zadruge, jednoliko „Brankovo kolo", sarajevska „Bosanska vila", cetinjska „Luča" i Matičin „Letopis" (sve daleko i pe lako za nabavljanje); ukočen svaki politički život; Niš pretvoren u privremenu prestonicu u kojoj vri od visokih činovnika i političkih ljudi bez političkih prava, a u tome „gordome" Nišu samo jedan suh kancelarijski službeni organ; zamislite da se modernizovala druga niška štamparija (Đ. Munca) i da se, u sredini u kojoj se nije smelo politizirati, skupilo kolo mladih, bujnih ljudi, politički „stradalnici" na početku svog polptičkog rada, koji su i u književnim časopisima već nekoliko puta videli štampana svoja imena - pa vam neće biti čudno što se, na samom osvitu poslednje godine XIX veka, u modernu obliku, odabrane sadržine, u zavidnoj tehničkoj opremi, javio polumesečni književni časopis „Gradina", koja je u to doba bila jedno prijatno iznenađenje i za celu Srbiju.

Početna nesma u „Gradini" bila je iz pera pisca ovoga članka 2); a pria pripovetka („Noćna kukavica") od velikog prijatelja časopisa, i mog, docnije svagda vernog saradnika, pok. Tadije P. Kostića, ondašnjeg sveštenika u G. Milanovcu, čije su pripovetke iz narodnoga života („Gospoda seljaci" i dr.) već bile stekle priznanje. Prvi broj uglavnom su popunili niškn saradnici (odn. nastavnici gimnazije). Doduše, površno gledajući i sudeći samo po potpisima, našlo bi se i saradnika iz Ženeve (prepev pesme „Laku noć!" od Bajrona) i iz „Sarajeva" („Omer Karabegović"), ali su ti potpisi skrivali jedno isto lice, jer se na početku, pa i dugo vreme potom poznatiji pesnici nisu odazivali, a čitaoci se nisu bunili protivu stihova dotle nepoznatih „pesnika". Sa prevođenjem je odmzh počeo, i dalje neumorno radio, pok. Todor Kobliška („Kmet sa Stambol Kapije" jer je tamo stanovao), a u prvom broju je i jedan kraći prevod iz grofa Sologuba, od „Rusa", Milutina B. Markovića, akad. slikara i nastavnika crtanja.

Krug saradnika širio se, i „Gradina" je postajala, odista, sve cvetnija. Već drugi broj počeo je donositi članke akademika Ljub. Jovanovića („Pogled na srpsku književnost 1899"); u 4 broju štampana je „Tiha noć", pesma A. Gavrilovića (potpis ***), i priča „Osim sveta" od Luke Lazarevića (potpis „Laz"), „Dvije žrtve", pesma istinskog Sarajlije Dušana Tamindžića, jedan člančić Pere M. Ilića, i vrlo nam drag prilog „Ivan P. Kotljarevski", od Mostarca Svet. Ćorovića. U broju 5 takoće nova imena. Početna pesma „Dečja igra", rad je mladog, obdarenog gimnaziste Ljub. Simića 3), a prva pripovetka - znamenita „Nečista krv" Borisava Stankovića.

Tako je, dakle, „Gradina" počela objavljivati delo koje mnogi i danas smatraju za naš najbolji roman 4). Uskršnji broj bio je, takođe, lepo iznenađenje; u njemu je progovorio i prvak ondašnje naše pripovetke, Simo Matavulj. Njegova „Kalućerska posla* (danas nepoznata i mnogim književnim istoričarima"; izišla u tri broja, i bila krupna dobit ne samo za „Gradinu", već i za kašu umetničku pripovetku uopšte. U istbm broju javila se i niška pesnikinja Jelena („Kuzum džanum"), i ostala i dalje saradnik. U broju 9 dva nova imena: Avdo Karabegović - Hasanbegov (pesma „U proljeće"; i Miloš Živković („Uskrs", stara priča), a u 10 uvodna je pesma Šilerova balada „Hero i Leandar" u prepevu Bože S. Nikolajevića. Od daljih priloga vredi pomenuti crticu „Prosjak" od Svet. Ćorovića, P. Lotija „Jedan stari misionar", u prevodu S. Miljkovićeve, docnije poznate naše glumice Coce (br. II-12), priču Danila Živaljevića (potpis „K. D. Živić"; „Moj kočijaš", članak dr Jov. Vasiljevića „UčiteljTasine pesme* (sa sedam pesama), „Geografsko-istorijske crte iz Gornjeg Pomoravlja" od prof. Dim. Marčića. „Carica Milica (odeljak iz speva „Kosovo,,) od dr N. Đorića, „Stručno obrazovanje i samoobrazovanje" od dr Bakića, „Don Ramiro, Hajneov, u prepevu Alekse Šantića, itd.

Vredno je istaći da je „Gradina" donosila i naše istorijske dokumente. Tada je u Nišu, kao pensionar, kiveo prof. Gavrilo Vitković, poznavalac i skupljač starina, i s njegovom pomoći su mogle biti objavljene i neke kraće stvari, a naročito čuveni „Memorandum Kneza Mihaila" (iz godine 1841), za čije objavljivanje ima zasluga i ondašnje pretsedništvo opštine grada Niša.

Uz poeziju, uporedno je išla i proza. Novčane teškoće počele su još prvih dana. Uredništvo je bilo prinuđeno da već na kraju trećeg meseca opominje dužnike i preti obustavljanjem lista. Na kraju treće četvrti došlo je pooštrenje, a na kraju godine su ukinute povlastice u ceni učenicima (dotle su dobivali list u pola cene, t. j. 5.- dinara godišnje, a siromašni odlični učekici besplatno).

Pa ipak, kraj svih teškoća, prva godina završila se uredno. Izišla su sva 24 broja, bilo je i dodataka, a prosečno je štampano po 1.500 primeraka. To se postiglo naporom: besplatnim radom Uredništva čak i na ekspediciji 5), štednjom na svima stranama (list su savijali i pakovali učenici) i, - potpisivanjem međusobnih menica, koje su stalno rasle, mesto da opadaju.

U moralnom pogledu nismo se mogli potužiti. Interes za list bio je sve veći (prva se sveska morala preštampati), broj saradnika je rastao, a i usmeno i javno priznanje nije izostajalo ).

„Gradina" je nastavila izlaženje i novome veku u 1901 godini. Oblik je ostao isti, samo je, od jula, dobila umetničko zaglavlje, od S. Nikšića-Lale, učitenja crtanja u Nišu, poznatog majstora za ukrase ove vrste. Izlaženje je bilo neurednije, dvobroji sve češći, a već se počelo pretiti i iznošenjem imena dužnika. Ostali su isti saradnici, a prinavljao se i koji nov (Ivan Ivanić - Skoplje, Dragoslav Popović - Petrograd, dr. Arnautović - Niš, pok. Živka Vlad. K. Petkovića - Skoplje, Drag. Kostić - Beograd, Marinko Stanojević - Zaječar). Od jula sve do polovine oktobra bio je duži prekid, a 15 oktobra izišao je dvobroj (35-36) - poslednja „Gradinina" sveska. Mnogi započeti radovi (na pr. „Roman jednog učitelja", od E. Amičisa, „Bludni sin" od Čarikova) ostali su nesvršeni; uspelo se ipak da se završi „Čikino dete", jedna od najboljih dužih pripovedaka Tadije Kostića.

„Gradina" je prestala iz dva glavna razloga: teškoće materijalne prirode bile su sve veće, jer je pretplata neuredno i kupljena i slata; a drugo, „glavni saradnik", početkom oktobra 1901 godine, otišao je u Nemačku, na produženje studija. Tako su se članovi Uredništva razišli i ne dočekavši krunisanje svoga truda (obećanu pomoć iz ministarstva), ali ipak čvrsto vezani uspomenama ia jedno idealno doba i - menicama koje se godinama otplaćivale. 6)

U prvoj godini, „Gradina" je imala pedeset saradnika, od njih 11 u samome Nišu. Iz već pominjanih članaka videlo se da su među njima i ondašnja najuglednija književna imena. Uz muške bilo je i pet saradnica: Jelena Jov. Dimitrijević, Jela Spasićka, Leposava Maksimović (sada g-đa Petković), pok. S. Miljkovićeva „Coca" i Mileva Sp. Dimitrijević. Ova poslednja, onda supruga prof. S. Dimitrijevića, iznenadila je anonimno poslanim radom, dužom pripovetkom „Muško srce", jednom od najboljih u toj godini. Dalje godine objavila je još jednu pripovetku. Čini mi se da posle tih prvih lepih uspeha Gospođa nije nastavila rad na knjizi, što je šteta.

Danas su od saradnika „Gradine" u životu još ova lica: Boža Nikolajević, Danilo Živaljević (najstariji), Dimitrije Marčić (još i sada u Nišu), Dušan Tamindžić, Jela Spasić, Jelena Jov. Dimitrijević, dr. Jov. X. Vasiljević, Jelenko Mihailović, Jeremija Živanović, Jov. S. Nikolić, g-đa Leposava Petković, Marinko Stanojević, Milan Banić, Milan Gajić, Mileva Sp. Dimitrijević, Miloš Živković, Miloš Ćirković, Petar Ilić, Petar Kraljević, Svetislav Petrović.

U Uredništvu su bili: urednik Milan Banić; vlasnik Svetozar Obradović; članovi: Jeremija Živanović, Todor Kobliška i Milan Kostić.

1)Prekor se ticao srbijanskih književnika Dragutina J. Ilića, Ljub. Stojanovića i umetnika Vlad. Titelbaha, kao i Jovana Dučića, Marka Cara, Laze Kostića, Luja Vojinovića, Vlaha Bukovca i dr., koji su u to doba štampali svoje priloge u sarajevskoj „Nadi“.

2) »Otvaramo te svetu, „Gradino" naša mila, Nudeći koji stručak, kojn mirisni cvetak,
U skromnu, skromnu ruhu, nema raskošnog sjaja,
Al' dosta - za početak."
Piscu je bio dovoljan honorar - pohvala g. B. Popovića.

3) Ljub. Simić (rođen 4 marta 1880 u Knjaževcu, umro 4 avgusta u Nišu) bio je jedan od najdarovitijih mladih pesnika toga doba i najbolji učenik niške gimnazije. Još kao gimnazista pisao je u „Delu" „B. vili", „I. iskri" i „Zvezdi", a naročito u „Gradini". 1889, po odličnom ispitu zrelosti, kao pitomac, počeo je izučavati šumarstvo u Ebersvalou (kraj Berlina). Teško oboleo, vrati se početkom jula 1900 u Niš, gde je i umro. Urednnštvo „Gradnne" izdalo je, u Nišu, zbirku njegovih pesama, 1901 godine, sa opširnijim člankom o mladom pesniku.

4) Borino prijateljstvo sa „Gradinom" nije bilo duga veka. Očekivanje dobra honorara za saradnju nije se ispunilo, i pored najbolje volje Uredništva, i zato, ne dobivši na vreme drugu ili treću „ratu", najpre malo odocni, a sa trećim nastavkom bi i kraj njegovoj saradnji.

5) Jedini honorar bila je čaša-dve piva u Apelovcu, po svršenoj ekspediciji sveske.

6) U javnosti se o „Gradini" počelo voditi računa. Jedino nas je ponekad „zakačio" Pavle Marinković-„Spektator", onda ministar prosvete. U jednoj polemici sa Ljub. Jovanovićem (Paja je bio u „Zvezdi", a Ljuba u „Delu", i nisu se trpeli), prigovorio mu je, povodom pomenutih članaka o našoj književnosti 1889 g., da je „odšetao u prezelenu Gradinu". Zajam nije ostao nevraćen, ali o tome na drugome mestu.

Jer. Živanović

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License