Narodni Ustanak 1841 Godine

NARODNI USTANAK 1841. GODINE I NJEGOV ISTORIJSKI ZNAČAJ - Dr Vladimir Stojančević, akademik

Delo akademika Stojančevića iznosim uz njegovu ličnu dozvolu.

Др Владимир Стојанчевић, академик

НАРОДНИ УСТАНАК 1841. ГОДИНЕ И ЊЕГОВ ИСТОРИЈСКИ ЗНАЧАЈ

У прошлости становништва неких крајева има појава, личности и догађаја који су одиграли велику улогу и који су се памтили било по својим последицама по даљу народну судбину, или што су служили као међаши у њиховој националној историји. Такав догађај представљао је устанак 1841. године који је, између других назива, најчешће носио име: нишка буна, или лесковачка буна, Милојева буна, Срндакова и Чавдарова размирица, бојаџијска размирица, власотиначки бозгун-називи већ према главним центрима и личностима. У временском распону од сто педесет година, историјска наука прихватила је ове називе и имена из догађаја 1841. али је уочила њихову много ширу друштвену и политичку основу, дубље и шире их посматрала и оценила, и као своје виђење и као свој суд дала им много више у оцени и значају не само за завичајну историју њихову већ и за укупну националну историју српског народа око средине 19. века. Најновији резултати истраживањаисторијске науке показалису да је ова, популарно названа Милојева буна, имала знатно дубље узроке и мотиве, знатно шире организационе основе и припреме са веома опсежним друштвеним и политичким циљевима, па ју се, стога, схватила не само као обичну буну већ као велики народни покрет и велики народни устанак са замашајнијим револуционарним значењем. Ево неколико одредница и историјских квалификација великог народног устанка 1841. године у Нишком елајету (пашалуку).

Устанак 1841. године у Нишком ејалету-који је по турској административној подели из 1835. године обухватио територије ранијег Нишког и Лесковачког пашалука - спада међу три најзнаменитија догађаја у националној историји српског народа данашње југоисточне Србије. Први од њих био је везан за учешће у догађајимапрвог српског устанка између 1805. и 1813. године, последњи за датум ослобођења од вековне турске власти у српско-турском рату 1877-1878. године а у њиховој хронолошкој-временској средокраћи-такође као нови покушај за ослобођење од Турака-био је велики народни покрет из 1841. године. Како је из историографије познато, овај устанак обухватио је сва четири јужноморавска округ? нишки, пиротски, врањски и топлички, а изван територије данашње Србије проширио се и на Кумановску нахију у правцу југа, а на истоку преко Старе планине и на Бугарску. Нишка, Лесковачка и Пиротска нахија представљале су главно подручје устанка. Ту су се налазили главни организациони центри, ту се српско становништво масовно подигло на оружје, а ту су се одиграле и све одлучујуће битке. На овим подручјима су се највише и осетиле последице пораза и слома услед веома окрутне и дуготрајне турске реакције. Због свега овога, овај велики народни устанак 1841.године задуго је остао дубоко урезан у свести и сећању бројних генерација становништва ових крајева, а успомене на ове знамените и тешке дане народне прошлости-додуше временом доста потиснуте (заборављене) и оскудне-могу се још и данас чути у самом епицентру најжешћег отпора: у Заплању и у нишким селима Матејевцу и Каменици, и још понегде око Власотинца и у пиротском крају. Као непосредни повод устанку наводили су се превелики турски зулуми и пљачкање нарочито сеоског становништва, што се све стављало на терет тадашњем нишком гувернеру Мустафа Сабри-паши и његовом управном апарату.

Устанак је избио 6. односно 18. априла (по новом календару) 1841. године, на црквени празник Томину недељу. За центар устанка у нишком крају узима се село Каменица. Устанак је објавио угледни сеоски домаћин и трговац Милоје Јовановић, један од двојице ранијих коцабаша за Нишку нахију, организатор устанка, човек веома популаран у народу на ширем подручју Нишког ејалета. По претходном договору са предводницима из других предела и нахија, устанак је одмах избио и у већем делу Прокупачке нахије, у Пиротској нахији, у Лесковачкој нахији и у северном делу Врањске нахије. Као нахијски и помесни предводници устанка били су:

Никола Срндаковић-Срндак из Горњег Душника у Заплању,

Стојан Чавдар из Великог Крчимира у Заплању,

Станко Атанацковић Бојапија из Власотинца,

поп Симон изЛесковца,

поп Ђорђе Јанковић из Пољанице,

Стаменко Ђокић из Јастрепца, села у Грделичкој клисури,

Сава Божиновић из Врања,

Младен белопаланчанин, бивши буљубаша Карађорђев у првом српском устанку,

Јеленић у Пиротској нахији,

и многе друге сеоске вође, од којих смо неке-на броју преко педесет лица-навели у својој студији Устанак 1841. године у југоисточној Србији.1

У подигнутим крајевима устаници су уништили или протерали све представнике турске власти, овладали су свим пограничним турским караулама на српској граници (према Сврљигу, на Грамади и на Јастрепцу) и ослободили сву територи-ју преко Топлице и на десној обали Јужне Мораве: нишку котлину, Заплање, Белу Паланку, Темску и Висок, Коритницу, Лужницу, Власотинце, Црну Траву, Власи-ну, Грделичку клисуру, затим Добрич, доњу Јабланицу, лесковачко Поречје, Пољаницу, Масурицу и, по свој прилици, делове врањске Пчиње и Знепоља (даље у Бугарској, устанак се распламсао у Загорју са Белоградчиком и Берковицом, и на целу видинску и ломпаланачку нахију. Нас овде интересује развој устанка у Нишком ејалету, тј. на територији данашње југоисточне Срибје. Услед оваквог, скоро јединственог настанка и развоја устанка, нишка Тврђава се нашла опкољеном, Лесковац је био одсечен (церниран), а Пирот непосредно угрожен. На овако пространој територији, према неким проценама, на оружје се дигло око 18-20.000 људи.

Неочекиван и са почетним великим замахом устанак је изненадио не само нишког Мустафа Сабри-пашу и Турке у варошима Нишу, Лесковцу и Врању, већ и саму Порту (турску владу) као и дипломатски кор европских држава у Цариграду. Још истога дана када је устанак избио, у Алексинац (тадашњу пограничну српску варош према Турској) стигле су вести по којима - како су писале Сербске народне новине у Пешти - "Христијани живећи у нахијама нишевачкој, пиротској, лесковачкој и прокупачкој, предјелима Сербији сосједним, 6-ог овог месеца противу ондашњих Турака, по њиховом изјасненију зулумћара, подигли су се", одно-сно по другом њиховом обавештењу, да су се све ове нахије, тј. "сви подигли уједанпут на Светлу Среду".

У оваквим околностима, сва пажња политичара и државника не само Турске већ и Великих сила Европе, била је увелико концентрисана не само на устанак у Нишком ејалету (преко чије територије су водиле главне европске комуникације, трговина и дипломатска пошта за Цариград, и за Солун као главно турско сировинско тржиште за потребе средњоевропских пијаца), већ и на српску владу у Крагујевцу односно у Београду. Од српске владе много је очекивало и устаничко становништво у Нишком ејалету. У ствари, српска влада стајала је у директној вези са неколико народних првака из нишко-лесковачког краја и, у начелу, прихватала и одобравала припреме које су се вршиле међу Србима у Турској, иако је добро знала да су политичке могућности за њихово ослобођење биле веома мале. Сам кнез Михаило са симпатијама је такође гледао на тежње Срба турских поданика, али је знао добро да се, на пример без руске помоћи, ослобођење не би могло лако извести. При свему томе, можда је интимно мислио да би се, овом руском или можда чак и француском помоћи, могло постићи ослобођење делова Нишког ејалета, онако како је то био учинио његов отац кнез Милош 1833. године-осам година раније-са неколико нахија у Тимочкој крајини и алексиначко-крушевачком пределу. Отуда је потајно подржавао припреме и помагао морално и новчано њихове напоре дасе устанак што боље организује, наравно тајно Како је до тога дошло, и шта су радили представници Срба турских поданика да остваре замисао о народном ослобођењу Срба у Турској могло се видети из предисторије устанка 1841. године. Тако, "у лесковачко-нишком крају мисао о потреби једног народног, ослободилачког устанка изнео је поп Ђорђе Јанковић из Пољанице, који је од неког времена живео у Лесковцу. Године 1840. он је, да избегне турске прогоне. прешао у Србију и отуда је за општу народну ствар најпре придобио познатог Милоја Јовановића из нишке Каменице, који је трговином често прелазио у Србију, где се повремено и састајао са попом Ђорђем. После Милоја, поп Ђорђе се обратио и Станку Атанацковићу, трговцу из Власотинца, и придобио га за идеју народног устанка. Њих двојица, Милоје у нишком и Станко у лесковачком крају, требало је договорно, као људи од највећег угледа у народу, од веза и поверења, да у својим крајевима окупе највиђенија лица у народу, чорбаџије, и да их задобију за организацију намераваног устанка. Милоје Јовановић и Станко Атанацковић су одражавали везе са попомЂорђем преко поверљивих лица српске пограничне службе а са знањем представника српске политичке власти у Алексинцу. Још у току 1840. године било је неколико таквих састанака". Треба помену-ти да су ова тројица успели за неколико месеци да окупе у организацију устанка скоро све локалне свештенике и учитеље, више још живих буљубаша Карађорђеве војске, сеоске домаћине и локалне трговце, као и знатан број варошана занатлија и трговаца, посебно у Нишу и Лесковцу.

Оно што је важно истаћи то је да су поред кнеза Михаила и књегиње Љубице, кнежеве мајке, саветника Милете Радојковића и министра унутрашњих дела Ђорђа Протића о припремама за устанак били упознати и руски, а затим и француски конзул у Београду, а посебно и специјални емисар руског цара у Турској и Србији барон Кодинец. Мање или више, сви они су добро знали шта су народни представници намеравали са устанком и шта су били њихови циљеви, и то не само у Нишком већ и у Призренском ејалету као територијама које су насељавали Срби.

У овоме смислу била су карактеристична обавештења француског конзула с почетка априла 1841. године. По њему,"отмице хришћанских жена и деце, из-нуђивање новца, скрнављење хришћанских богомоља и других аката "заслепљене тираније" представљали су основе народног незадовољства са турском управом. А о припремама за устанак, француски конзул је извештавао како му је једна угледна, анонимна личност отворено говорила о непосредном избијању једне револуције која, припремљена, треба да симултано обухвати Босну, Херцеговину, пределе око Тимока (тј. Видински санцак) и Ниша (тј. Нишки ејалет) и територију која је позната под именом Арнаутлук (тј.Призренски ејалет). По овој информацији, "у свакој вароши и у више села, на челу припрема стоје изабрани и најутицајнији људи".Лесковац је- са својих скоро шест стотина хришћанских, српских кућа-центар устанка и ту се шефови устанка међусобно разговарају …и на њиховом челу се налази личност од доказане храбрости и интелигенције-чије се име није хтело рећи…" Француски конзул наводи да је, управо почетком априла, у Београду боравила једна осмочлана депутација завереника-устаника из Турске, и да су четворица од њих остала и даље у Србији, а друга четворица се вратила у своја места. Сам кнез Михаило је француском конзулу у Београду говорио о овој депутацији, која му је и усмено и писано "изнела шта све хришћани морају да поднесу од турског зулума". Гилхански хатишериф од 1839. године турске власти нису спроводиле у наведеним пределима, већ напротив, то им је служило као повод за нова прогањања хришћанске раје и наметање нових пореских и аграрно-правних обавеза. Устанак је стога био неминован, он се очекивао са сваким даном, па је француски конзул сугерисао свом министру спољних послова да са највећом пажњом узме у разматрање тежак положај хришћана у Турској.

У сличном погледу, са далеко више детаља и многобројним рапортима из-вештавао је и руски конзул из Београда. И он је изриком помињао да су припреме за устанак поред Нишког ејалета, обухватале још и Приштински, Призренски и Новопазарски санџак, а као једног од најистакнутијих народних представника из тих крајева конзул је наводио Вучитрнца Марка Аврамовића. Када је, пак, устанак избио 6/18. априла, показало се да су сва дотадашња обавештења руског и француског конзула из Србије, као и обавештења српске владе руској влади, била истинита и тачна.

У првих неколико дана, поштоје избио, устанакје био успешан.Онје, међутим, кратко трајао. Избио је пре раније договореног времена, него што су то устаничке вође обећале српској влади. Кнез Михаило, млад и неискусан, затечен изненадним устанком, објавио је нуетралност Кнежевине Србије посебном Прокламацијом, очекујући при том даљи развој догађаја и могуће посредовање руске владе. У сваком случају рачунало се на дуготрајније деловање устанка.

На позив Мустафа Сабри -паше, опкољеном Нишу, кренули су у помоћ најпре г ашибозучке дружине Арбанаса из Топлице и горње Јабланице, убрзо и коњички одреди врањског и приштинског паше, а Порта је наредила и видинском и скопљанском паши да крену на побуњенике свога подручја, а затим и на Ниш. Сам сераскер (главни заповедник) румелијске низамске војске Јакуб-паша наредио је покрет већих скупина артиљерије, коњице и пешадије. али пре него што је турска редовна војска, низам, дошла пред надирањем арбанашких башибозука долинама Јабланице и Топлице, а врањског паше долинама Ветернице и Јужне Мораве, устаници су били потучени у неколико већих и мањих бојева битака. До правих битака дошло је пред Власотинцем, где је било окупљено три хиљаде устаника, затим код Еминове Кутине у Заплању, најзад у Каменици где је - после веома снажног отпора - погинуо Милоје Јовановић са бројним браниоцима.

У покореним крајевима, нарочито у пределима организованог отпора и већих турских погибија, Турци су завели веома окрутне одмазде, прогона, пљачке и убистава, посебно одвођења у ропство стотинама жена и деце. Тада су била спаљена или порушена, пошто су најпре била опљачкана, 224 села а преко 11.000 лица пребегло је преко границе у Србију, са великим бројем крупне и ситне стоке и вреднијим покућством. Тада су Турци покушали да силом врате избеглице али су српске оружане снаге чврсто запоселе границу, прихвативши избегло станов-ништво. У Србију је пребегао и велики број устаничких вођа и других угледних народних представника.

Неко време, пошто је устанак био угушен, у Ниш је стигао и сераскер румелијске ордије са већим бројем специјалних Портиних високих чиновника. Тако је, иако је устанак био физички сломљен, била отворена политичка криза у односима српске владе и Порте око питања учешћа српске владе у припремама устанка, и око репатријације избеглица. Политички оквир српско-турског спора добио је, затим, шире димензије и дипломатске интервенције руске царске владе, али и живо интересовање још неких европских дипломатија, пре свега француске. Тако је устанак 1841. године у Нишком ејалету прерастао локалне оквире, уклопио се у билатералне српско-турске односе, а затим проширио и на дипломатску интервенцију Русије у заштити избеглица од турског тражења и притисака за насилну репатријацију, као и оптужбом Портиних провинцијских управника за угњетавање хришћанске раје: у овом случају посебно у Нишком ејалету, као и непоштовање законитости на које се Порта обавезала не само Гилханским хатишерифом 1839. године већ и већим бројем својих међународних уговора.

На овом плану правно-политичког и међународноправног положаја устаничких крајева и одговорности Турске према њеним хришћанским поданицима, питање устанка 1841. године задржало је за једно дуже време своју друштвено-политичку актуелност, а посебно на релацији већег ангажовања слободне српске Кнежевине за своје сународнике у Турској, а пре свега у Нишком ејалету као делу територије Старе Србије и српског народа. Била је то једна посебна историја у односима између слободне Србије и Турске која се директно настављала на, и око, устанка 1841. године. Како је то изгледало, с једне стране као слика катастрофалних последица угушеног устанка, и као жестоко оптуживање Србије због њеног прикривеног учешћа у припреми устанка, с друге стране, предмет је од посебног значаја. Ми смо га опширније, као и збивања у устанку, обрадили у наведеној студији, дајући места много широј позадини и околностима под којима се припремао устанак, као и детаљима који су карактерисали устаничке борбе и њихове појединости.

За ову прилику Научног скупа у организацији Народног музеја у Нишу, сматрали смо да је било потребно дати више места његовом значају као једном од најкрупнијих догађаја у прошлости крајева данашње југоисточне Србије. По нашем чврстом мишљењу, велики народни устанак 1841. године захтева једну већу и потпунију студију.1 Јер, овај устанак је, иако неуспешан, био само наставак поновљеног великог покушаја из времена првог српског устанка, почев заправо од 1805. године, када се покушавало такође, са великим прегнућима и у вишегодишњим оружаним борбама, да дође до слободе и овог дела Србије, што ће коначно успети непуне четири деценије касније у српско-турском рату 1877-1878. године. Велики устанак 1841. године у Нишком ејалету, показало се, чврсто је везао своју судбину за политику Србије и њеног национално-политичког програма да се помогне-колико је то било могуће-ослободилачки покрет Срба у Турској, иако је та помоћ практично изостала у устанку 1841. године, бар што се тиче њеног оружаног дела. Али је унраво овај устанак ушао у историју као један догађај-међаш који је питање ослобођења Топлице, Јужне Мораве и Понишавља неопозиво увео у орбиту националне политике слободне Кнежевине Србије, и тај задатак прихватио као један од примарних послова на делу ослобођења Срба у Турској. У томе је и велики историјски значај овог великог народног устанка.

1) Видети добар рад проф. Драгољуба Симоновића, Народни устанак. Југоисточна Србија године 1841. Народне новине, (1-10), 17 април, и даље, Ниш 1990.

Севделин Андрејевић

НЕОБЈЕКТИВНА ИНТЕРПРЕТАЦИЈА НИШКЕ БУНЕ 1841. ГОДИНЕ У БУГАРСКОЈ ИСТОРИОГРАФИЈИ

У Бугарској историографији нишка буна 1841. године приказује се као устанак бугарског народа1 Отуда се овај догађај обрађује у уцбеницима историје и енциклопедијама, а посвећује му се велики простор и у књигама историјске садржине, историјским часописима и другим публикацијама. На тај начин, нишка буна - и то без икакве научне аргументације - постаје догађај из бугарске националне историје!

Та чињеница, сама по себи, није објективна. Јер, буну су организовали и у њој су учествовали Срби из неослобођених крајева; она је подстрекавана а делом и помагана из Србије; Србија је прихватила десетак хиљада бегунаца - побуњеника, стараца, жена и деце - и, најзад, немир је окончан уз активно укључивање нај-виших представника Србије. Према томе, реч је о догађају из српске националне историје. Његово присвајање и необјективно интернретирање, уз намеру коју не треба објашњавати, може се сагледати са више аспеката, али су најважнија три - национална припадност побуњеника, циљ буне и однос Србије према буни.

НАЦИОНАЛНА ПРИПАДНОСТ ПОБУЊЕНИКА: Познато је да се станов-ништво у турским крајевима није идентификовало по националној, већ по верској припадности. На једној страни били су муслимани, а на другој хришћани или раја. Гледајући на нишку буну искључиво са националног а не верског становиштва, појединци у бугарској историографији тврде да је "најбоље доказе о националном карактеру становништва у сливу Бугарске Мораве донео локални устанак 1841. године против Турака", јер су сва тадашња истраживања "изнела на видело да је хришћанско становништво у Нишу, Лесковцу, Врању, Прокупљу, Белој Паланци и Пироту - укључујући и њихову околину - бугарско"; да су "устаници Бугари" и да је "пострадало и одбегло становништво из тих места у Србију - бугарско"2 У овом погледу још су искључивији појединци који тврде да "бугарски карактер нишког устанка не само да је неспоран", већ да је тај устанак јединствен по томе што је о њему "у иностранству писано највише", а да "Срби нису ни покушавали да тврде обрнуто"3 Из овога они извлаче закључак "да 1841. године није било ни речи о Србима у долинама Нишаве и Бугарске Мораве" и да, самим тим, "није постојао спор о бугарском карактеру становништва

Оваква мишљења оформљена су у време бугарске окупације ових делова Србије од 1915. до 1918. године и била су у функцији тадашње великобугарске пропаганде..5 Мада се не ослањају ни на какву научну аргументацију, она су касније прихваћена и од других бугарских историчара. Тврдећи да су Срби, 1833. године "заузели тимочке бугарске територије и са њих протерали турске чиновнике и становништво", ти историчари налазе да су се протерани Турци "разместили на издржавање по бугарским селима у нишком, кулском, пиротском и др. крајевима"; да је то "почело да притиска бугарско становништво" и да је оно - "после неколико година ћутљивог трпљења - дигло устанак прво у околини Ниша6 Како ово није био прави разлог за подизање нишке буне, то су - у периоду између два светска рата - у Бугарској одустали од ове тврдње, али не и од става да се побунило -бугарско становништво! По једној од тих тврдњи, то је био "велики устанак моравских Бугара", а по другој - "турска насиља изазвала су устанке и у западној Бугарској".7 Тако испада да су бугарски историчари преиспитали своје ставове о разлозима за подизање нишке буне, али да су остали при ранијем опредељењу да српско становништво није живело у овим пределима, уносећи у историјску терминологију појмове "моравски Бугари" и "западна Бугарска".

Оваква искључивост, у периоду после другог светског рата, замењена је нешто умеренијим опредељењима. Та умереност огледа се у томе што неки бугарски историчари, приказујући нишку буну, износе мишљењее да је 1841. године "избио масовни устанак сељака у нишком пашалуку, насељеном у оно време Бугарима и Србима", при чему су "на челу борбе у појединим рејонима били одважни бугарски и српски сељаци".8 Овој групи аутора може се додати група која је ово мишљење не само прихватила, већ га је доградила у том смислу што је нашла да је "нарочито масован карактер имао нишки устанак из 1841. године" и да су на подручју - на којем је он био распрострт - Бугари живели "заједно са својом браћом Србима".9 Тако је, седамдсетих година овога века, у Бугарској било историчара који су - интерпретирајући овај догађај - испољавали нешто више слуха и реалности, мада су наставили да га својатају.

Упоредо с овим, деловали су, међутим, и историчари који настоје да поново ауелизују наслеђе из прошлости, доказујући да српско становништво није насељавало ове пределе. Нишку буну, као и почетком овога века, они везују за "северозападну Бугарску с центром у нишком крају", с тим што наводе да се - после њеног угушења - "око 10.000 Бугара иселило у Србију".10 Уз везивање нишке буне за "бугарско становништво у поморавској области" и "у нишком санџаку" и уз помињање "многобројних бугарских бегунаца из нишког краја", други аутори не пропуштају да додају да "са угушењем устанка у Поморављу није био уништен и бунтовнички дух у западним бугарским крајевима" и да зато - ни 1824. године -"нису престале да дејствују хајдучке дружине".11 Слична томе је и тврдња да "друга половина 30-тих годинаХIХ века представља време хроничних устанака и немира у бугарским пределима, чија су арена били, пре свега, западни рејони -нишки, пиротски, белоградчички и кулски"12 На тај начин нишка буна, како почетком тако и крајем XIX века, била је и остала догађај који се везује за бугарске територије!

Да се ради о необјективној интерпретацији догађаја и да се у Србији, после постављања српско-турске границе јужно од Алексинца и северно од Ниша, знало да у овим пределима живе Срби - може се доказивати на основу оригиналних докумената из периода нишке буне. У једном од првих извештаја о овом догађају, Окружно начелство у Алексинцу јавило је Попечитељству унутрашњих дела, 8. априла, о три оружане акције у турским пределима и у сва три случаја оне су биле везане за Србе. О првој оружаној акцији јављено је "да су Срби дражевачку карау-лу, близу наше границе на друму нишевачком 6. т. м. преко ноћ - истеравши из ње буљукбашу и сејмене - упалили" и да је она "веројатно и изгорела".13 Друга оружана акција уследила је онда када су Турци упали у село Малошиште, на домаку Ниша, у намери "да неке људе фатају и вежу". Том приликом, мештани су им " лепо говорили да се они њих прођу" али "кад су видели да Турци село упалише и кавга се догоди међу њима, опале Срби из пушака, шест Турчина убију и једног ране, а прочи се разбегну". Поводом треће оружане акције јављено је "да су Срби и караулу на Дервену, на међи лесковачкој и врањској, истеравши прво из ње Турке, упалили".14 Овај извештај потврђивао је да је буна, скоро истовремено планула у читавом Поморављу; на простору од Грделичке клисуре на југу до српско - турске границе на северу; да су све оружане акције успешно завршене и да су се Труцима супротстављали побуњени Срби. Не треба наглашавати да у то време није било никаквих разлога да органи власти из пограничних предела Србије друкчије приказују национални састав становништва у турским предели-ма него што стварно јесте. А то није једини овакав документ. Наредног дана, 9. априла - када је војна ситуација измењена на штету побуњеника - Окружно начелство у Алексинцу обавестило је Среско начелство у Бањи да му је начелник среза алексиначко - ражањског јавио "да су се јутрос у зору Турци са Србима између Каменице и Матиевца ударили и по мнениу истог началника да ће Срби пасти"15 Овакви извештаји, у којима су побуњеници идентификовани као Срби, упућивани су све до 13. априла, тј. до угушења нишке буне.

Уверење да у суседним турским пределима живе Срби, није скривано ни у преписци са званичним органима Турске. Доказа за то има такође из времена нишке буне. У време гомилања збегова на српско-турској граници, Мустафа Сабри-паша нишки упутио је писмо Попечитељству иностраних дела Србије, у којем је јавио "да је у помоћ противу узмућеног христијанлука позвао Арнауте и да није сигуран да ови неће на чељад и стоку нападати онога возмућенога народа. молећи да се зато ова чељад од пограничног плота одбије и овамо не прима". Такво писмо најављивало је, у ствари, могућност да арнаутске чете, гонећи побуњенике и збегове, пређу српско-турску границу и упадну на територију Србије. За кнеза Михаила и Србију то није била нимало повољна порука. Она је, у ствари, значила претњу. Ипак, у Попечитељству иностраних дела, 14. априла, пала је смела одлука: да се паши одговори "да ће сваки, био Турчин или Србин, који само спасенија тражи, на нашу страну примљен бити".17 Из овога јасно произилази да је Србија сматрала да у побуњеним турским пределима живи хришћанско и му-слиманско становништво, српско и турско, и да то није било непознато ни тур-ским органима. Било би добро када би бугарски историчари могли да се позову на оваква документа из периода од 6. до 13. априла 1841. године, у којима се помињу Бугари, моравски Бугари или западна Бугарска.

Циљ побуњеника. –

Заокупљени питањем националне припадности побуњени-ка, бугарски историчари не баве се много питањем циља нишке буне. Старије генерације бугарских историчара, уколико се тиме и баве, толико су нереалне у својим ставовима да су они били неприхватљиви и за касније бугарске историчаре. Један од тих аутора, у време бугарске окупације ових крајева од 1915. до 1918. године, пронашао је неког деда Марка Николића из Горњег Матејевца - који је нишку буну запамтио као младић - и са њим обавио разговор. Том приликом савременик догађаја из 1841. године наводно је рекао: "Пре него што се народ побунио, чули смо да се говори да смо и ми, Бугари хтели да направимо царство какво су имали Срби".18 Да би ова изјава деловала убедљивије и озбиљније, аутор тврди да је стварање бугарског царства било преокупација и Милоја Јовановића, једног од главних организатора нишке буне! "Деда Марко објашњаваше", наводи он, "да се српска кнегиња наљутила на Милоја зато што није хтео да да Ниш Србији, већ је хтео да га задржи за своје царство. "Од Ниша, Милоје је хтео да направи престоницу", додаде деда Марко".19 Пошто овако нешто није имало никаквог основа и могло је да служи само великобугарској пропаганди, каснији аутори вратили су се ономе што је заиста био циљ побуњеника -"да се тражи примена Хатишерифа или да им се олакша положај".20 Овакву интерпретацију циља нишке буне пратила је истовремено и оцена да тај, "широки устанак није имао план дејства"; да "није био организован"; да "устаници нису имали нити главнокомандујућег, нити оружје", тј. да су "били наоружани моткама, косама, секирама и др", док је пу шака "било мало".21 Тиме је нишка бу на, у периоду између два светска рата, прво сматрана за догађај од значаја за национално ослобођење Бугара и за настанак њихове самосталне државе, а затим као догађај који нема скоро никакав значај за ослобођење бугарског народа од Турака!

На бази оваквог наслеђа, бугарски историчари после другог светског рата понашали су се углавном тројако. Једни су се задовољавали тиме што су, у контексту борбе хришћанског становништва за заштиту од турске самовоље и за стварање сношљивијих услова за живот, помињали "масовни устанак сељака у нишком пашалуку" или "велики сеоски устанак сељака у нишком пашалуку", или "велики сеоски устанак који је избио 1841.г. у области Ниша".22 Други су, такође у овом контексту, сврставали нишку буну у "неколико стихијних неорганизова-них сеоских устанака" или су је приказивали као "стихијни сеоски антифеудални устанак у северозападној Бугарској са центром у Нишу", објашњавајући да су побуњеници били "неорганизовани, без руководства и плана дејства" и "слабо наоружани".23 Трећи се нису задовољавали преписивањем и прихватањем онога што су им оставили претходници, већ су се одлучивали на нова истраживања. Један од тих аутора, на основу турских архивских докумената, закључује да је "пострадало бугарско становништво у нишком санцаку" имало за циљ "да с оружјем у руци заустави брутално малтретирање од осиљених и фанатизираних османлијских управитеља".24 Сва ова три прилаза, гледано у целини-са становишта циља нишке буне-не разликују се скоро ни у чему од оног из претходног периода. За бугарске историчаре најважније је да је то -бугарска буна!

Последњих година, међутим-као и у случају националне припадности становништва у побуњеним турским крајевима-поједини бугарски историчари настоје да се врате мислима својих прадедова, па нишкој буни поново придају изузетно велики значај за бугарску националну историју. Појединци у томе иду даље и од оних који су у нишкој буни видели зачетак бугарског царства! Један од њих, не нудећи никакву нову аргументацију, дошао је до уверења да нишка буна "заузима важно место у историји бугарског национално-револуционарног покрета у XIX веку"; да је њен значај у "широком међународном одјеку" и у "претварању бугарског питања у једну од најбитнијих компоненти Источног питања".25 Аутор даље констатује да је овај догађај "надмашио сва дотадашња револуционарна достигну ћа нашег народа како у смислу војних и политичких припрема, тако и у смислу циљева који су бугарски устаници себи поставили и начина на који су намеравали да их остваре". И тако, пошто је више деценија сматрана као стихијни, неорганизован и неосмишљен устанак, нишка буна одједном-без икаквих нових научних доказа-постаје нешто чиме се Бугарска, почев од организације, циљева и метода деловања, може поносити! Аутор свој рад завршава речима: "Свима је постало јасно да је у источним крајевима европског континента на дневни ред изашло још једно важно питање које је чекало на решење-бугарско".26 Испада, безмало, да је нишка буна имала пресудну улогу у националном ослобођењу Бугарске, а да је бугарска историографија тек сада успела да одреди њено право место у националној историји! Не треба доказивати да учесници у нишкој буни нису имали ни снаге ни намеру да-у оквиру тзв. Источног питања-отварају бугарско питање. Њих су деценијама мучили локални турски управитељи, тј. њихова насиља, експлоатација, угрожавање живота, људског достојанства и имовине, и зато су устали против тог зла у намери да реше оно што је најелементарније-питање опстанка. Такав циљ, назначен веома оскудно, произилази и из неких докумената. Тако је Начелство округа алексиначког, у извештајима Попечитељству унутрашњих дела од 6. и 7. априла 1841. године, јавило да се народ нишке, лесковачке, пиротске и прокупачке нахије "против зулумћара Турака подигао"27 Такав карактер буне произилази и из циркулара Попечитељства иностраних дела Србије од 9. априла, достављеног окружним начелствима у пограничним пределима према Турској, у којем је саопштено да су се четири нахије "противу зулумћара своји' Турака дигле" са циљем "да оружјем себи олакшање учине". Такво тумачење, преко Београда, продирало је и у свет. У Пешти је, на пример, ширена вест да су се нахије нишка, лесковачка и прокупачка побуниле "не против султана, који им је онако красан хатишериф дао, него против онде живећи' Турака, који за хатишериф ништа нећеду да знају него народ глобе и угњетавају као и пре што су чинили Ово указује да је побољшање друштвеног, економског и социјалног положаја хришћанског становништва било оно што су побуњеници најпре очекивали, а то је произилазило и из Гилханског хатишерифа. Наравно, осим овог, побуњеници су- према неким подацима-имали и други, амбициознији циљ: ослобођење од Турака. Такав циљ произилази из извештаја Начелства округа гургусовачког, достављеног Попечитељству унутрашњих дела 11. априла, да побуњеници - који су из Нишке прешли у Пиротску нахију - дижу народ на оружје с доказивањем да они траже онака права као што Срби имају". 0 Права, као што Срби имају-у тадашњим ирторијским околностима-нису, међутим, могла да се остваре никаквом борбом за стварање бугарског царства или за национално ослобођење Бугара-како то желе да представе бугарски историчари - већ одржавањем континуитета у тежњама започетим 1833. године, да се са оружјем у руци избори припајање ових предела Србији.

Однос Србије према буни. –

Будући да нишку бу ну сматрају бугарским устанком, бугарски историчари се и не баве питањем односа Србије према овом догађају. Има, међутим, историчара-нарочито између два светска рата-који и у томе виде аргументацију за својатање нишке буне. И овога пута, све почиње од идеје о бугарском царству. Деда Марко Николић из Горњег Матејевца, говорећи о улози Милоја Јовановића у нишкој буни, изјавио је наводно и следеће: "Нисам видео, но говораше се да је тај ишао код српске кнегиње Милице да моли за помоћ". 31 Том приликом, она је питала:

- Али Ниш, за вас ли да ће да буде?

- Разуме се, за нас! - одговорио је Милоје.

- Ако ће да буде за вас, онда се стегните и узмите га! Ја помоћ не дам! -одговорила је кнегиња.

Тим поводом, аутор додаје: "Деда Марко објашњаваше да се српска кнегиња наљутила на Милоја зато што није хтео да да Ниш Србији, већ је хтео да га задржи за своје царство".

Судећи према овоме, Милоје Јовановић није добио никакво обећање да ће побуњеницима бити пружена помоћ из Србије. Штавише, аутор констатује да "Србија није желела да разруши своје пријатељство с Турском због некаквих Бугара".32 Такво "разумевање" Србије за нишку буну наводе и неки други историчари. "Слободно српско кнежевство", костатује један од њих, "не само да није гледало са симапатијама ту братску акцију, већ је чак и садејствовало са Турцима у угушивању бунта".3

Настојећи да нишку буну не везују за Србију и тиме је потпуно отуђе и прикажу као догађај из бугарске нациопалне историје, други бугарски историчари задовољавају се тиме што констатују да су "Срби обећали помоћ, али да нису одржали реч".34 По томе испада да Срби нису од речи и да им не треба веровати. За разлику од тих аутора, који на однос Србије према нишкој буни гледају само са становишта војне помоћи, постоје и аутори који се питањем помоћи уопште не баве. Они, рецимо, наводе да је "хиљаде сељака било принуђено да пребегне у Србију", односно да се "исели у Србију",35 али то не сматрају никаквом помоћи. Једноставно, ти аутори желе да оставе утисак као да је пребега-вање у Србију било једноставан посао, као да прихватање толиких побуњеника, стараца, жена и деце, није испољавало жељу Србије да заштити немоћно становништво и као да за Србију то није представљало никакву опасност. Не упуштају ћи се у околности под којима су се догађаји одигравали, појединци чак наводе:

"Захваљујући енергичном заступању руских посматрача код српског кнеза Михаила, око 10.000 Бугара иселило се у Србију".36 Судећи према овоме, да није било енергичне интервенције представника Русије, Србија не би ни прихватила збегове из побуњених предела!

Даље од овога нису отишли ни бугарски историчари, који-бавећи се допунским истраживањима-настоје да нишку буну сагледају свестраније и продубљеније. Након увида у нека турска документа, један од тих историчара констатује да она "потврђују податке из других извора о помоћи коју су бугарски устаници и пострадало становништво добили у Србији".37 Али, како таква констатација одудара од тврдњи других бугарских историчара, овај аутор додаје да је српски народ, "насупрот званично изјављеном вероподанству султановој заповести од стране српског кнеза Михаила-како произилази из докумената - олакшао борачке напоре Бугара из те области".38 На тај начин, бугарски аутори остају верни опредељењима својих предака да је Србија имала негативан став у односу на нишку буну.

Да су овакве интерпретације необјективне, показују сведочења и неких учесника у нишкој буни. У записнику о саслушању Ристе Илијевића из Ћустендила-који је живео у Алексинцу - наведен је податак да је он, у припремном периоду за буну, дошао у контакт са Милојем Јовановићем, који му је дао барут и рекао му да Ј'е потребно "да ми најпре почнемо работу", а да ће, четвртог или петог дана, њему да дође у помоћ војска из Србије, о чему "има писмо из Крагујевца"39 за 1841 Према томе, неспорно је да је помоћ из Србије била обећана и да је то одиграло значајну улогу при опредељивању за подизање народа на оружје. Друга је ствар што су се догађаји касније тако одвијали да та помоћ не само да није дата, већ се Србија-под утицајем унутрашњих и спољних околности - и јавно оградила од нишке буне. То ограђивање, међутим-манифестовано у прокламацији кнеза Ми-хаила од 10. априла-никако није значило потпуно напуштање побуњеника и хришћанског становништва у побуњеним пределима. Напротив, званични органи Србије све њих узели су у енергичну заштиту. Попечитељство унутрашњих дела Србије, 12. априла, издало је упутство Начелству округа алексиначког како да поступа са бегунцима, а како са њиховим гониоцима. По том упутству, Начелство је било дужно "да христијане, у нашој страни спасенија тражеће", прихвати, с тим да их "не поставља поред плота, већ-колико је год могуће-дубље у внутреност пропусти и на згодном, од села поудаљеном месту, пошто и' обезоружа, улогори и под период карантински постави".40 Осим тога, Начелству је наложено да Турцима стави до знања "да ћемо се и ми с њима бити ако они на границу нашу, за бегајућим христијанима, насрну и да ћемо ми њихове бегунце дотле заштићавати докле за њи' решење из Цариграда не дође, која је ствар од стране Правитељства нашег, као и ч. паши нишком, саопштена…" Такво опредељење није значило ништа друго, већ заштиту одбеглог становништва и побуњеника од сигурне смрти, коју су разјарени Турци и Арнаути немилосрдно сејали. Интерпретација нишке буне, на начин како то чине бугарски историчари, не пружа одговор на суштинско питање: на основу чега они сматрају да су нахије нишка, лесковачка, пиротска и прокупачка биле бугарске територије, а становништво-бугарско?! Одговора нема не само са становишта ваљане аргументације, већ и са становишта историјског континуитета. Није, наиме, спорно да су - у време турског надирања на Балкан-ове територије припадале Србији. Пишући о том надирању, бугарски историчари наводе да је, "после упорне одбране, Софија пала у руке Турака
(1382.г.) и да је ти.ме "пут ка Македонији и Србији био за њих потпуно отворен", односно да су, "после заузимања Софије и неких области у јужној Македонији, Турци почели да припремају напад против српске државе" 2 У то време, било је, дакле, јасно да у непосредном суседству Бугара живе Срби и да је следећа жртва турског надирања требало да буде српска држава. Ако се зна да за време Турака није било масовних сеоба становништва, не може се објаснити како то "да 1841. године није било ни речи о Србима у долинама Нишаве и Бугарске Мораве" и да, самим тим, "није постојао спор о бугарском карактеру становништва". Овакве тврдње у бугарској историографији новијег су датума и почеле су да се јављају почетком XX века, седам-осам деценија после нишке буне. Простор за то нађен је у чињеници да су, до 14. априла 1841. године, у свим документима Кнежевине Србије - која се односе на нишку буну-побуњеници и становници у нишкој, лесковачкој, пиротској и прокупачкој нахији називани Србима или хришћанима, а да је тада наступио заокрет: у Попечитељству иностраних дела донета је одлука да се, "о догодившој се буни у Бугарској"43 за 1841 упути писмо грофу Неселроду и флигел ађутанту барону Ливену. Отада је нишка буна, у ствари, побугарена, јер се о њеним учесницима ређе говори као о Србима, а чешће као о Бугарима. Бу гарски историчари користе тај заокрет да би доказали да је бу на имала бугарски карактер. У том доказивању они су постали толико ревносни да су створили фикцију о западној Бугарској и моравским Бугарима. Опијени том фикцијом, чија је основна идеја велика Бугарска, историчари не бирају средства да би потврдили своје тврдње.

Наводећи да су велике силе упутиле своје представнике у побуњене пределе да би на лицу места могли да утврде "разлоге за устанак и каква су све пустошења извршили Турци", они закључују да "из тих проучавања излазе на бели свет аустријска документа о Нишком бугарском устанку", затим "књига Бланкија, документа која чине прилог књиге Руса Н.Попова "Русија и Србија" и др "и да из свега тога постаје јасно да је хришћанско становпиштво у нахијама нишкој, лесковачкој, пиротској и прокупачкој "бугарско"; да су "устаници Буга-ри" и да је "пострадало и одбегло становништво из тих места у Србију-бугарско".44 Наводећи све ово, бугарскиисторичари прећуткују дасвата документапотичу и да се све те књиге заснивају на документима и подацима из периода после 14. априла 1841. године, када је нишка буна већ била угушена и када је - и у самој Србији-приписана Бугарима. Осим тога, поједина од тих дела они презентирају необјективно. По њима, Нил Попов је нашао дасу у побуњеним пределима живели Бугари, иако је он недвосмислено костатовао даје "покрет хришћана" 1841. године букнуо "у Старој Србији и Бугарској"45 Страни аутори, који су боравили у побу-њеним пределима непосредно после нишке буне - али и касније - нису, иначе, могли да сагледају све политичке, етничке и историјске прилике на Балкану, а то има за последину да њихова сведочења често пате од крупних грешака. Бугарски историчари, кад год је то у њиховом интересу, прихватају такве податке некритички и једноставно их преписују! На тај начин фикцију о западној Бугарској они граде, поред осталог, и прихватајући туђе грешке. Позивајући се на италијански извор из 1878. године, већа група аутора ириказује Ћеле-кулу као "пирамиду од лобања бугарских устаника у Нишу" и оно Митев, Воин Божинов, Александар Велев, Цветана Казанциева и Златка Станчева: "Историја на Блгарија", Софија, 1964, стр. 62 Како се ради о цртежу који је објављен уз текст о нишкој буни, неспорно је да се он на њу и односи. Уосталом, то потврђује презентација овог
цртежа уз потпуније објашњење: "Пирамида од лобања бугарских устапика у Нишу 1841. године"!47

Фикцију о моравским Бугарима и западној Бугарској бугарски историчари граде и фалсификатима и неадекватним презентацијама. Одлука Попечитељства иностраних дела Србије да, на претеће писмо Мустафа Сабри-паше нишког поводом ангажовања Арнаута, буде одговорено "да ће сваки, био Турчин или Србин", који само спасенија тражи, на нашу страну примљен бити", у верзији једног од тих историчара гласи: "да ће сваки, Турчин, Бугарин или Србин, који тражи спас бити примљен на српској земљи".48 Дакле, између речи "Турчин" и "Србин", бугарски аутор убациоје реч "Бугарин" и тако је настао још један документ о томе да су у побуњеним пределима живели-Бугари! Ако се не усуђују на фалсификат, бугарски аутори усуђују се на неадекватну презентацију докумената. Део једног извештаја попечитеља иностраних дела Србије од 9. јуна 1841. године у којем се наводи да јс "нишки паша престао да продаје робље, како је раније чинио", да "у Нишу држи много заробљених сељака, међу којима се налази и једна жена" и да су Турци "много похлепни за женама", па - ако им се нека допада-одвлаче је", један од тих аутора објављује под насловом: "Поробљени Бугари носле Нишког устанка".49 Реч "Бугари", у овом случају, унета је у наслов без обзира на то што се у тексту они и не спомињу!

За оваразматрања од великог значајасу и околности под којима је нишка буна у Србији приписана Бугарима. Те околности карактерише крајња заоштреност односа између Србије и Турске, нарочито у време појаве збегова на српско-турској граници. Поред тога што је пограничним органима Србије, како је већ речено, било наложено да Турцима ставе до знања "да ћемо се и ми с њима бити ако они на границу нашу, за бегајућим христијанима, насрну", окружним начелствима у Алексинцу, Крушевцу и Гургусовцу наређено је да свако од њих "толику силу на границу стави, како ће и Турци.ма иста сила бити кадра отпор дати ако би за бежећим христијанима на нашу страну силом оружја насрнули". Ако се има у виду претеће писмо Мустафа Сабри-паше нишког "да није сигуран" да Арнаути "неће на чељад и стоку нападати онога возмућенога народа", тј. на збегове, онда постаје јасно да су - управо због збегова-обе стране најављивале могућност оружаног сукоба.

У таквим условима, када је Србија отворено пружила заштиту бегунцима-укључујући и побуњенике - било би превише изазивати Турке још и тиме што ће се становништво из побуњених предела приказивати као српско. Јер, било је неспорно да су - после постављања српско-турске границе - ови предели остали у саставу Турске империје и да се нису могли сматрати делом српске територије. Свако другачије понашање могло је, само по себи, да значи претензије Србије на турске територије и да постане додатни фактор за насртај Турака и Арнаута на српско-турску границу. С обзиром на то и на чињеницу да је Србија била у вазалном односу према Турској да се буна била проширила и на неке бугарске пределе и да је Турска све више оптуживала Србију за подстрекивање буне- најбоље је било све то што се дешавало везати за Бугарску. То је био смишљен потез да би се отклониле сумње да Србија подстрекава буну и да има претензије на ове пределе. Према томе, побугаривање нишке буне није произилазило из уверења да се радило о бугарском становништву и бугарским пределима, већ из уверења да - у датим околностма - не треба чинити ништа што би могло да компликује односе измећу Србије и Турске.

1.Аутор је о овоме објавио и напис "Поблгартане Пишкото встание од 1841. година". "Мост". Ниш. бр. 104. за 1987. стр. 57-74).

2.К. Парличев: "Ниш - исторически бележки". Софил 1916. стр. 9.

3.Хр. Караманџуков и К. В. Безилов: "Празник на моравски апостоли и вбстанилта в
Моравско за бгарска свобода и незанисност". Софи/Г, 1918, стр. 22.

4.Исто

5.Министарство просвете Бугарске. под бр. 3377. Од 2о. фебруара 1910. године. доставило је инструкцију тзв. "тричланим комисијама" у окупираним деловима Србије, у којој је навело да се - "благодарећи храброј бугарској војсци - испуни један наш народни идеал" и "идеал толиких бугарских поколења: наша измучена браћа у Повардарју и Поморављу већ су слободна.У инструкцији се посебно наглашава "да су наша браћа у новим пределима, а нарочито у моравској области, досад живела у пуном мраку и незнању за своје порекло и језик: њима су даване само српске књиге којима им је уливана само српска слава и величина, па зато и не знају да има књига писаних на разумљивијем језику, на језику бугарском, много ближем њиховом говору. Наша је сада дужност, пре свега, да распршимо то незнање, у коме их је држала српска власт. То незнање га наметнута заблуда биће распрштана много лако кад им само постане доступна бугарска књига. кад само стигнемо да нашој просвети отворимо пут до тих бугарских крајева" (АС - Институције под бугарском окупаиијом 1915 - 1918.)."

Светослав Иорданов: "Митрополит Григорије". сборник "Трнски краи". Софија. 1940. стр. 520.).

Лев Т. Петричев: "Знеиолското встание през 1430 год". сборник "Тртски краи". Софид. 1940. стр. 120 и др Наиден Шеитанов и Божидар Д. Божиков: "Впгарска и опша историа". СофиИ 1934. стр. 69.).

8. Д. Косев. Хр. Христов и Д. Ангелов: "Кратка истори* на Блгари ". Софија 1962. стр. 117. и Ал. Бурмов. Д. Косев и Хр. Христов: "Историја на Бллгари ". СофиЦ 1969. стр. 130).

9.Ионо Митев. Војин Божиновк. Александр Велев. Цветана Казанџиева и Златка Станчева: "Истори на Блгарија. Софиа 1964, стр. 62. Половином XIX века. поред олизу милион Срба у Кнежевини Србији. било је и око 500.000 Срба који су живели "у Албанији и Старој Србији" ("Србске новине". Београд. 20. март 1851.). Тај податак сам по себи казује да је сваки трећи Србин у европском делу Турске живео, у ствари, ван граница Србије).

10."Кратка бглгараска енциклопедитГ. Софид 1906. том. III. стр. 593).

11.Бистра А. Цветкова: "Турски документи за истаническо!о движение в Поморавието през 1841. г.". "Извести«на дзржавни архиви". СофиЦ 1967. том. XIV. стр. 220. и 21).

12 Игор Дамланов: "Местото на Нишкото востание 1841 г. в историлта на блгарското националнореволуционно движение". "Ноено исторически сборник". Софи* бр. 5. ча 1986. стр. 22.

13 АС МУД-П У1П-6. за 1841..

14 Исто.

15 Игор Дамранов: "Мдосто на Нишкото вгстание 1841 г. в историата на блгарското
наицоналнореволуционо движение". "Воено исторически сборник". Софил бр. 5. за 1986.
стр. 22

16 Исто. стр. 32

17 Влад. Н. Николић: "Милојева и Срндакова буна". Ниш. 1932. стр. 17. и Историјски архив Ниш: "Сокобања и срез бански 1836-1914". Ниш. 1982. стр. 33). АС МИД-1. протоколни бр. 487. за 1841

18 Хр. Караманиуков и Р.В. Безилов "Празник на моравски апостоли и мстапииата в Моравско за бглгарска свобода и независимост". Софијд. 1918. стр. 1.4. За аутора. Марко је Николов, а не Николић .

19 Исто

20 Светослав Иорданов: "Митрополит Григори на Блгари". Софиа 1962. стр. 117. И Ал. Думов. Д.Косев и Хр. Христов- "Истори па Бпгари". Софиа. 1969, стр. 130

21 Исто.

22 Д. Косев. Хр. Христов и Д. Ангелов: "Кратка истори на Блгари". Софиа 1962. стр. 117. и Ал. Бурмов. Д. Косев Хр. Христов: "Истори на Блгари". Софиа. 1969. ст р.13

23 "Кратка благарска енциклопеди“. Софи. 1966. то.м. III. стр. 593. и "Енциклопеди". Софи* . 1974. стр. 552

24 БистраЛ. Цветкова: "Турски документи за встаническо го движение в Поморавието през
1841 г.". "Извести на ДЈржавпи архив". СофиЈ. 1%7. том. XIV. стр. 220

25 Игор Дамранов: "Мдосто на Нишкото вгстание 1841 г. в историата на блгарското
наицоналнореволуционо движение". "Воено исторически сборник". Софил бр. 5. за 1986.
стр. 22

26 Исто. стр. 32

27 Драгољуб Трајковић."Грађа та историју нишке буне 1841. године". "Лесковачки зборник". Лесковац. 1970.КН..Х. стр. 224

28 Исто. стр. 223

29 Исто. 1968. књ. VIII. стр. 176

30 Исто. 1970. књ. X. стр. 230

31 Хр. Караманџуков и К.В. Берилов: "Празник на моравски апостоли и шстанидата в Моравско за бјмгарска свобода и независимосI". Софиа 1918. стр. 18. Име кнегиње Милице узето је погрешно. Треба да стоји: род кнегиње Љубипе

32Исто. стр. 21..

33 Светослав Иорданов: "Митрополит Григориа". сборник "Тмнски краи"'. СофиД 1940. стр. 512

34 Др Наиден Шентапов и Божидар Д. Пожиков: "Бглгарска обш,ћа историд". Софпд 1943. стр. 69

35 Д. Косев. Хр Христов и Д. Ангелов: "Кратка историна Блгари". Софиа. 1962. ст р. 117 Ал. Бурмов. Д. Косев и Хр. Христов:"Истори на Бглгари ". Софиц 1969. стр. 130. и "Енциклопеди". Софиа 1974. 1974. стр. 552.

36 Кратка бмгарска енциклопеди«". СофиЈ 1966, стр. 593

37 БистраА. Цветкова: "Турски документи за встаническото движение в Поморавието през
1841.г" "Извесз и$ на Д{ржавни архиви". Софил. 1967. том. XIV. стр. 221

38 Исто

39 АС МУДУ1-66.

40 Драгољуб Трајковић: "Грађа за историју нишке буне 1841. године". "Лесковачки зборник". Лесковац. 1970. кн.. X. стр. 226

41 Исто

42 Ал. Бурмов. Д. Косев и Хр. Христов: 'Историлна Блгаријј'. Софир,1969. стр. 88. и Д.Косев. Хр. Христов и Д. Ангелов: "Кратка историЈ на Блгари^". СофиЛ. 1962. стр 63

43 АС МИН-1. протоколни бр. 488.

44 К. Прличев: "Ниш-исторически белешки". Софиа. 1916. стр. 9

45 СрбиЈа и Русија". Београд. 1870. св. Ш. стр. 104. и 109

46 Д. Косев. Хр. Христов и Д.Ангелов: "Кратка истори« на Блгари*". Софи*. 1962. стр. 117.

47 Ал.Бурмов, Д. Косев и Хр. Христов: "Истори на Блгари ". Софи , 1969. стр. 130

48 АС МИД-1. протоколни бр. 487. за 1841. и Биетра А. Цветкова: "Турски документи за встаническото движение в. Поморавието в 1841. г.". "Извест^ на државните архнни". Софир. 1967. кн,. XIV. стр. 232

49 Петар Петров: "Последите на насилието". Софиа. 1972. стр. 126. и 127. На овај начин бугарски историчари неадекватно презентирају не само нишку буну. већ и раније догађаје из српске националне историје, па и оне који су се одиграли два века раније! Једноставно, архивска документа-у којима се не помињу ни Бугари ни Бугарска-објављују се под насловом који обавезно садрже речи "западна Бугарска" (Бистра А. Цветкова: "Хадуството в блгареите земи през 15/18. век". Софија. 1971.) Аутор је. у вези с овим. објавио и напис "Својатање догађаја и личности из периода првог српског устанка у бугарској историји" (Народни музеј у Нишу: "Зборник". 1989. бр. 5. стр. 101-1 10

Народне новине, 22.5.1989.

ФЕЉТОН

СТООСАМДЕСЕТ ГОДИШЊИЦА БИТКЕ НА ЧЕГРУ

Академик Владимир Стојанчевић

О ОДГОВОРНОСТИ МИЛОЈА ПЕТРОВИЋА ЗА ПОРАЗ НА КАМЕНИЦИ 1809.ГОДИНЕ

Кроз десетак дана, низом свечаности и манифестација биће обепежена стоосамдесета годишњица боја на Чегру. Захваљујући предусретљивости академика Владимира СТОЈАНЧЕВИЋА, читаоци „Народних новина", у виду фељтона, биће у могућности да више сазнају о одговорности Милоја Петровића за пораз на Каменици 1809. године.

Овај свој рад академик Владимир Стојанчевић објавио је у Историјском часопису, књига 29/30, Историјског института у Београду 1983. године.
За пораз на Каменици 19/31. маја 1809. године сматрало се да је главни кривац био Милоје Петровић Трнавац, командант српске војске на нишком фронту. Његов сукоб са Петром Добрњцем, и другим нижим командантима, узимао се као узрок за неслогу и нејединство у руковођењу операцијама и за грешке које су учињене око опсаде Ниша што је, на крају, довело до пораза на Кеменици и до брзе пропасти јужног српскот фронта. Милоје Петровић је, углавном због тога, касније платио главом: на њему је остала љлга да је својом неспособношћу, себичним разлозима и кукавичлуком допринео погибији Стевана Синђелића и пропасти неколико хиљада бораца на Чегру, чиме је био учињен одсудан преокрет у даљем развоју српског устанка.

ПЕТ ПИТАЊА

У историографији је, почев од Вука и мемоариста, до данас, остало такво схватање о историјској одговорности Милоја Петровића, која је била утолико већа што је, због његових почињених грешака као команданта јужног српског корпуса, српски устанак запао у велику војно-политичку кризу из које се више није извукао све до свог краја 1813. тодине.

Међутим, пажљивије разматрање аутентичне, службене документације, указује на то да Милоје Петровић само делрм сноси личну кривицу, чак независно од чињенице да су се Хајдук Вељко и Петар Добрњац без сагласности (?) Милојеве — како се у исто-риографији уопштено узимало — били отишли на Гургосзвац у време турскрг напзда на Синђелићев шанац на Чегру.

Да би се ово питање о стварној Милојевој одговорности свело у праве оквире и да би се, посебно, утврдило како је дошло до тога да се српска офанзива претвори у катастрофу, треба размотрити следећа питања:

/1/ Шта се дешавало са извршењем српског ратног плана у међувремену од одласка из Делиграда око 21. априла /по старом календару/ па до битке на Каменици 19. маја,

(2) како се понашао Милоје Петровић када је, у овом интервалу дошло до тешкоћа око заузимања Ниша, и око побољшања стања у тамошњој српској војсци,

/3/ да ли је каменички пораз непосредно допринео турској провали долином Мораведо Пбжаревца,

/4/ шта су Карађорђе и Совјет предузели да се последице пораза пред Нишом не претворе у потоњу катастрофу читавог јужног фронта у тадашњем српско-турском ратовању.

/5/ Зашто Милоју Петровићу, као команданту јужног фронта, није одмах суђено за претрпљени тежак пораз?

ПОДВОЈЕНОСТ СТАРЕШИНА

Сва ова питања, маколико наизглед ситна и без довољно сачуване документације, ипак доприносе бољем објашњењу српског пораза и дају јаснију слику и о самој Милојевој улози у ратовању са Турцима на тој страни.

Што се тиче првог питања, у историографији оно је било углавном посматрано кроз ситуацију уопштене свађе између српских команданата око поделе надлежности у командовању, затим и око тога да ли је Ниш требало заузети фронталним нападом или га опсадом принудити на предају. Поводом овога, каои другог питања, усталило се мишљење да је именовање Милоја Петровића за главног команданта, од стране Карађорђа и Младена Миловановића као председника Совјета, уместо Петра Добрњца озлоједило овог другог прослављеног браниоца и команданта Делиграда, који је одбио да прими другоразредни положај команданта и који се после тога доста самостално равнао у извођењу ратних операција на свом сектору командовања. Његов одлазак ка Гургусовцу уочи напада на Чегар био је највиднији израз те подвојености међу српским старешинама. У односу на руководећу улогу у нишкој операцији слично се понашао и Хајдук Вељко/бој у Белој Паланци, Гургусовцу и Белоградичку/, па и сам Стеван Синђелић који је на силу издејствовао за себе истурени положај на Чегру, како би одатле био најближи Нишу и вишеструким предностима у случају његовог заузимања.

МИЛОЈЕВОВО ПРОТЕРИВАЊЕ У ОСТРУЖНИЦУ

Користећи се оваквом ситуацијом и млаким вођењем операција од стране Срба, Турци су поступно побољшавали свој првобитно тежак положај, добијали у времену и преузимали иницијативу у своје руке. Чегар је био крајњи резултат оваквог српско-турског војног сучељавања на Нишком ратишту. Са своје стране, у одсудном тренутку борбе, Милоје Петровић није предузимао никакве иницијативе да помогне Стевану Синђелићу мада се међу његовим борцима испољавала жеља да нападима на Турке помогне опседнутим Србима на Чегру.

ОДГОВОРНОСТ ЗА ПОРАЗ

Што се тиче трећег и четвртог питања, досада се држало да је турски продор до Пожаревца био директна последица каменичког пораза и да су се борбе око опседнутог Делиграда и /Соко —/ Бање морале неповољно завршити, пошто је осетан губитак у људској снази српске војске и психолошки утицао на морал преосталих трупа без обзира на велику упорност у сузбијању турских напада на ова два утврђена логора. Младеново паљење Ћуприје оставило је слободан пут Турцима низ Мораву све до на домак Смедерева. Карађорђева несаломљива енергија за накнадно спречавање турске провале није помогла, пошто су бројност Турака и њихова ратна опрема били далеко надмоћнији. Српска одбрана могла се, са највећим напорима и под неуморним старањем Карађорђа, усталити тек на певој обапи Мораве, од Јасике до Годомина.

Милојева улогу у овој фази ратовања готово и да се не помиње, нарочито после његовог одласка из Делиграда који се, некако, поклапао и са Младеновим напуштањем Делиграда. После тога, Вујица Вулићевић у Делиграду и Хајдук Вељко у Бањи остали су као њихови команданти све док Турци нису заузели оба утврђења почетком јула 1809. Као условни узрок за неуспех српске кампање под Нишом, па према томе и Милојеве одговорности за пораз, и Вук Караџић и други савременици наводили су и погрешне процене Скупштине старешина и одпуке Совјета да ће руско ратовање у Бугарској, на почетку 1809. године, олакшати успех српске офанзиве на Ниш, и уопште на јужнсм фронту српског ратовања, што је међутим, из својих разпога, било сасвим изостало.

НАКНАДНА КАЗНА

У односу на пето питање, тврдило седа је Милоје сасвим био уклоњен из државне спужбе тек на октобарској скупштини устаничких старешина, у исто време кад је и Младен Миловзновић био приморан да уступи место председника Совјета Јакову Ненадовићу. Милоје јетада био лишен права вршења сваке јавне власти, и био, у извесном смислу, протеран у Остружницу, своје место живљења, што је бипа накнадна казна за његову кривицу за каменички пораз /погибија на Чегру и губици од турске потере после повпачења са Каменице, све до затварања у Делиград/. По Вуку Караџићу, касније је Милоје изгубио главу што се сумњало да је, из користољубивих /?/ разлога удесио убисто кнеза Марка Катића и што је побегао у Аустрију, одакле су га Аустријанци предали натраг на лични Карађорђев захтев. Како је познато, Милоју је глава отсечена у Шапцу, па се тако неславно и необично завршила његова животна каријера која је била стално у успону све до пораза на Каменици 19/31. маја 1809.

У редоследу ових питања, и оцене о њима, с обзиром на наслов истакнут у овој расправи, излази да је Милоје Петровић изгубио свој живот тек почетком 1810. године, неколико месеци после српске погибије на Чегру, и то због сасвим друге кривице. Пред њеном тежином, као да је одговорност Милојева за неуспело руковођење операцијама под Нишом, укључујући ту и Чегарски пораз, била схваћена блаже па се, отуда завршила само његовим опозивом без одлуке Совјета и без пристзнка Карађорђевог, односно без протресања на Скупштини старешина, као што је, у ствари, поступљено и са самим Милојем.

И да касније није било инкриминисаног дела убиства М. Катића, како изгпеда, Милоје би, премда омаловажен и презрен /од породица пострадалих на Чегру још и проклињан тешким клетвама/, са својим огромним богагством /које није бипо узапћено/, доживео свој, природни век. У поређењу са рањавањем М. Миловановића и Петра Јокића, најприснијих Карађорђевих пријатеља и сарадника, Милоје је „јефтино" прошао пред вождовом срџбом.

Ниједан од мемоариста није оставио вести о томе како је Карађорђе лично реаговао према Милоју Петровићу када је, и пре и после пада Делиграда, увидео сву страхоту несреће која се бипа сручила на Србију због победе и продора турске нишке /румелијске/ армије. Као да је Карађорђе у почетку узимао у обзир неке олакшавајуће околности за Милоја када се, до краја 1809., све свршило самим њоговим /Милојевим/ удаљавањем из Беогрздз и неком врстом кућног притвара у Остружници.

Дз ли се , о овоме, могло што наћи у службеној преписци Карађорђевој што би, сачувавши Милоју живот после чегарске погибије, истовремено допринело и потпунијој оцени његово командантске одговорности до кобног 19/31. маја 1809.? Чини се да се о одговорности Милојевој за неуспехе српске офанзиве на Ниш и шире нишко ратно подручје могу наћи нека објашњења, садржана у савременим документима, која имају и шири значај за оцену читавог ратовања са Турцима на југу Србије у првој половини 1809. године.

У време Каменичке битке Карађорђе се још није налазио у опсади Новог Пазара и освајању новопазарске вароши. До 24. маја он нема извештаја од Милоја Петровића о догађајима, како сам каже, „да знам зацело како се је та несрећа догодила". Тек тога дана, по паду Сјенице, ту му је курир Стеван Ковачевић донео из Делиграда писмо Милојево, у коме је стајало да се код Ниша несрећа „случила" — да је шездесет хиљада Турака ударило на Србе и да су они, по цени од десет хиљада погинулих, савладали Србе и приморали на повлачење: ,,а наши нису се могли обдержати него једва су се курталисали и ретерирали у Делиград, а наше 3 нахије што су биле јесу се искорениле" и да нове турске трупе стално придолазе у Ниш.

Однос војних снага

И по примитку овога писма Карађорђе још не сматра да је српско повлачење од Ниша пораз великих размера /Милоје је наводио, нешто касније, само хиљаду погинулих Срба/, теон тек 30. маја /пошто је рашчистио са Турцима на овој страни/ креће из Сјенице за Нови Пазар. Тога да-на, при одласку из Сјенице, Карађорђе извештава Родофиникина да Турци са великим снагама наваљују свуда на српске логоре" и моли за руску помоћ, а за пораз на Каменици каже како је на десет хиљада погинупих Турака пало хиљаду Срба /а ми смо њи 20 ката више побили него они нас"/ и да су се остали Срби вратили у Делиград. После тога, тек 16. јуна, пишући из Тополе—Родофиникину, говорећи о поразу под Нишом, Карађорђе јавља ,,а за у Делиграду јесам разумео из писма кума Стевана извесно како народ на г. Милоја жали а не промишља да може бити да је оно и наша погрешка богу те се оно онако случило…" Овако је писао Карађорђе док су Турци још узалуд нападали на предње Делиградске положаје, пре него што су га сасвим опсели, и када су трпели велике губитке на његовим прилазима.

Шта је хтео да каже врховни вожд?

Пре свега да ли ова наша погрешка значи личну Карађорђеву „самокритику" тј. увиђање своје сопствене кривице, као главнокомандујућег српског ратовања са Турцима? Или се то односи на све старешине који су, још пре српске офанзиве у априлу, донели одлуку и сагласили се са ратним планом да се иде на „све четири стране"?

Или је то пак, Карађорђева алузија на све српске команданте у јужном /нишком/ корпусу и то 1 /што, јамачно, није било јединства у командовању и што је било раздора између Милоја и Добрњца, 2/што се није извршио његов, Карађорђев, првобитни захтев да се, у ратовању са Турцима око Ниша, најпре запоседну теснаци „дервени" Црвене Реке у долини Нишаве /од стране наиласка турске војске из правца Софије/, и у Грделици, на јужном правцу турских комуникација према Врању, Скопљу и Солуну? У сваком случају Карађорђе — како изгледа — није желео да се сва кривица баци на Милоја, него је несрећу тумачио и вишом силом управо због уопштено изречене наше погрешке. Отуда се Милоје још не смењује као командант у Делиграду.

Или, можда Карађорђе још увек није знао све елементе узрока српског пораза, пошто је био непотпуно, тј. једнострано обавештен о великој премоћи турске војске. Али зашто, на први глас о погибији, није похитао ка Делиграду, него се бавио опсадом и јуришем на Нови Пазар; ! Да ли је мислио да су и Турци бипи Јако искрварили, те да нису били способни за моментално веће операције на Делиграду?
Одговор на сва ова питања није лако дати. Али, по својој прилици, вожд је био под утиском несразмере односа војних снага, и изостанка руског прелаза на доњем Дунаву, прелаза који је требало да олакша притисак турски на Србе код Ниша!? Томе би прилог говорило и то што се у више молби Родофиникину и иначе тражило да одред генерала Исајева, који је једно време био у Кључу око Кладова, изведе опера-ције узводно уз Тимок како би се угрозио турски положај под Нишом и олакшало Србима спровођење у план заузећа нишке тврђаве.

Шта је оваквом стилизацијом о нашој погрешци хтео да каже врховни вожд српске војске?

О томе како је дошло до застоја српских операција око Ниша, и шта је представљало тешкоћу у спровођењу српског офанзивног плана, најбоље говори сам Милоје Петровић, на две недеље пре Синђелићеве погибије на Чегру и српске пропасти на Каменици. У писму Совјету, из Каменице од 5/17. маја он извештава. „Познато вам творим, како сам досад већ три поште послао, да ми џебане и војску што брже овамо пошаљете, зашто војска турска сваки дан долази у Ниш и из сви страна, и ето до данас нити одговора од вас неимам, а камо ли да сте ми џебане и војску послали.

Зато ако мислите у животу сачувати и ову сиротињу неизгубити, незадержано мезулски џебану и војску овамо пошаљите; зашто знате ли да ће нас Турци умуасерити до неколико дана, ако војска дође. А колико сам џебане понео из Београда познато је Вам- и ето до сад до толикое дошло да више од 7 сандука неима у целом логору. А сваки дан бијемо се и по 1000 пушака избацимо, из тога можемо судити каковае нам нужда и невоља. Из тога узрока, ако знате шта је невоља и како може од нас бит расудите и нама у помоћ ускорите што брже можете, докпе пут нам Турци нису пресекли, тако, да нити "писмо можемо зам послати. Кое ако неускорите с џебаном и с војском, будите уверени да ће се скоро то нам спучити…" Милоје сугерира Совјету да се о томе известе Родофиникин и сам Прозоровски, „зашто овамо оживе Турчин са сви страна, као лист на гори, и сваки дан долази у Ниш војска /…/ да не знам од бриге шта ћу чинити, нити како ће се ово место одржати. А камо ли што је Делиград остао готово празан и ево се бојим да Турци кренули /на Тимок/ да харају „сиротињу", па да је тамо послао Хајдук Вељка ,,на сретеније Турака" Како се види, за кратко време, Мипоје је у три маха молио за помоћ, износећи разлоге за своја тражења у Совјету. Колико се зна из других извора, било је то у време када су арнаутске паше из косовских санџака и из Лесковца дошле у нишку околину, а да је Исмаил бег из Сереза био на путу за Ниш са око 18000 војника - управо колико је бројао цео српски корпус према Нишу!

БОРБЕ НА ПРИЛАЗИМА ДЕЛИГРАДА

За. 10 време Турци су, настављајући ратовање са Србима поспе битке на Каменици, водили све же-шће борбе на прилазима Делиграда. И овде, током осгатка маја и у јуну 1809. године српском одбраном руководи Мипоје Петровић, заједно са Петром Добрњцем! Турци су свим силама настојали да заузимањем овог утврђења себи отворе пут до Смедерева и Београда, па су стално довлачили појачања, у пешадији, коњици, артиљерији и у инжињерији. Тако се, на пример, до краја маја у Нишу скупила силна турска војска, и само Исмаил паша серески довео је собом 18000 људи. Делиград је за то време био изложен све јачој блокади и све жешћем бомбардовању.

Оовим збивањима, 2. јуна Милоје и Добрњац из Делиграда обраћају се заједничким писмом Родофиникину извештавајући га да се налазе у тешком положају, и да су сазнали од шпијуна, да јс турско командовање одредило ,да сви /Турци/ сложно дођу на нас и да остане пешака да нас обколе и да бију топом и кумбарама нас, а коњици сви да ударе по наијама да робе и плењу до Дунава /…/, и надамо се до сутра да ћеду доћи и ми се преправљамо и утврдимо што боље можемо, а једну смо војску оставили на пољу ако би нас обколили да све споља ударе на Турке ако ли Турци пођу у наију да опет ове пошаљемо за Турцима". У писму. Родофиникину они вапију за руском помоћи, јер је народ изложен великој опасности да пострада и попадне. Међутим борбе су се настављале, а Милоје се и даље јавља као командант Депиграда, заједно са Петром Добрњцем.

Делиград су Турци потпуно опколили тек 28. јуна. Тога истога дана, потписан као „командант", Милоје Петровић извештава из опкољеног Делиграда Родофиникина да су борбе крваве и тешке: ,,Ми се сваки дан непрестано бијемо и /…/. свагда ји /Турке/ млого на плацу остане, него ми сили њиовој противестати не можемо зашто толико /ј/ и има свуда да се нигди један комад земље празан видити не може". И у овом писму моли се за руску помоћ: ,,има ли какове надежде роду србском от обећанија нашсго царја и оће ли скоро доћи.

КАРАЂОРЂЕ МОЛИ РОДОФИНИКИНА

За ово врсме, после
више од месец дана од пораза на Чегру, и Карађорђе
је, боље обавегшен о великим борбама око Делиграда, молио стално Родофиникина за помоћ руске војске. Још 16. јуна у писму из
Тополе / где је био дошао
са Новог Пазара идући преко манастира Студенице/
Карађорђе јавља како је
наредио да смедеревска и
крагујевачка нахија „ступају час пре Делиграду",
куда ће бити упућени и делови београдске и грачанске нахије, као и половина
војске Миленка Стојковића
из Крајине. А 12. јула, из
Ћуприје, моли опет Родофиникина да Исајев упути
„ако је возможно /…/ неку
част војске уз Тимок да би
се одовуд Турци потеглили
Видину, зашто управо на
нас јесте гзесма мложество
Турака и сваки дан
непрестано баталије јесу да
је тешко очима гледати"

Трагичан српски пораз

Једна од таквих „баталија" била је и 16. јула у којој су Турци „пострадали", али ни то их није омело да стално изнова нападају. Уз то су Турци једну војску оставили да и даље опседа Делиград, док је Гушанац Алија са пет хиљада војника кренуо у ражањску нахију, па је опасност по безбедност и остале Србије била очигледна.

О овом најновијем развоју догађаја, 25. јула из Топољака јављао је Карађорђу и Младен Мнловановић.кукајући за најб ржу помоћ /,,а ти /Карађорђе/ крени старци од 70 година и дете од 12 гоДина не били бог милостиви с нас скинуо ову му ку и велику силу турску../. Пај зад, Делиград је пао 4/16. августа, док се Карађорђе налазио у Јасики борећи се са Турцима да ослободи један одред Срба од три хиљаде људи који су били опкољени - „у муасери ' на Расини.

Све до тада, у опкољеном Делиграду, командовао је Милоје Петровић, али се прекоТо псљака и Јасика затам повукао преко Мораве на леву обалу у Темнич.

НАПУШТАЊЕ ДЕЛИТРАДА

За напуштатк Делиграда, а нарочито губитак Топољака, Јеремија Гагић - који је био на том ратишту - оптужује Милоја Петровића који се - по њему није држао договора са Миленком и Добрљцем о току и начину извлачеља српске војске и артиљерије. То је значило да је Милоје био, и овде, кривац за нови пораз Срба на јужном фронту. Са друге стране, и Петар Добрљац је, одбацујући каснији Карађорђев прекор, да је изневерио и допринео српском поразу, обавештавао ,,високородног и високопочитајемог господара Ђорђа" /у писму од 17. августа, из Панчева/ како је „познато народу" да он, Добрњац, „није изневерио ни на Каменици ни на Делиграду", него да су за српске несреће од говорни Младен Миловановић и Милоје Петровић. Због ова два човека Добрњац није ни мислио да се враћа у Србију, јер каже: „доклегод узживе ја у Србију не долазии. Са та два човека пропадосте и ви и сав народ па им јошт верујете не видите докле вас ти људи доведоше".

Како се види, два крупна имена међу вођама српског корпуса Добрњац и Гагић, били су чврстог уверења да је Милоје био одговоран за поразе на Каменици и на Делиграду. Интересантно је, међутим, да Карађорђе чак и после пада Делитрада, у писму Јакову Ненадовићу из Тополе 14. VIII каже: „овамо на овем крају јесте мало пропузнуло, Делиград и проче шанце јесу узели и до Мораве дошлиали фала богу ми оћемо се ш њима терати до капље крви и нећемо ји пустати преко Мораве". Истота дана, и Совјет пише руском цару како ,,сила турска ако не врло велика, то опет спрам нас толика је била да јој одогвети нисмо могаи и зато смо најважнија места на граници нашој упустили. Держимо се
јоште, но ако нам се сише скоро у помоћ… Писмо је било сачињено „со согласијем верховнога предводотеља нашего Черно го Георгија".

У низу оваквих приказива ша, стаља на јужнсм фронту треба навести и оно што Петар Јокић тврди. Он каже, да је долазећи од Новога Пазара, преко Карановца, упомоћ Делиграду, како „ту застане Господина Милоја и Господар Петра Добрњца, где, заједно са њима, потом буде и сам опкољен са својим људима. Аустријски поверенички извештаји говоре како је Милоје гек 22. августа 1809. дошао у Београд, и да је ту издавао наређеља за утврђивање београдских варошких шанаца.

Како се види, Милоје Петровић сматрао се главним командантом јужног српског фронта од доласка нод Ниш 20. априла, па све до пада Делиграда 4. августа, односно још скоро два и по месеца после чегарске погибије.

Како по свему изгледа, излази да Карађорђе није српски пораз на Каменици хтео да схвати КАО ИСКЉУЧИВУ кривицу Милоја Петровића. Правитељтвујушчи Совјет, коме се Милоје обраћао три пута са врло јасним и категоричким молбама, шта више и забрињавајућим вапајима за помоћ, давно пре одсудне битке под Нишом, није могао бити тужилац против Милоја. То што је Младен Миловановић тада био председник Совјета и главна личност бесумње која је доносила одлуке које су се тицале снабдеваља српских фронтова, па и српског нишког корпуса, као да је још више смањивала Милојеву одговорност. Такође, нејединство командовања српском војском на нишком фронту није се могло ставити на терет једино Милоју Петровићу без обзира на оправданост одлуке да он буде главни командант и према Нишу, упркос почетним успесима против Турака код сатеривања турског гарнизона у нишку тврђаву, ширењу устанка у широј околини Ниша као и неколиким победама над Турцима.

НЕУТВРЋЕНА КОНТРОВЕРЗА

Без обзира на, неутврђеиу, контроверзу да ли је Добрњац, или Милоје, у почетој фази оп ерација, био за непосредан напад на нишку тврђаву, она се за тако кратко време није могла заузети. Као што су ове године пропали покушаји да се освоје тврђаве Кладова, Сокола, Новог Пазара - које су биле на удару других српских корпуса, тако је и за освајање велике нишке тврђаве требало више времена, јачих војних ефектива, премоћ у кољици и артиљерији, можда и лично присуство Карађорђево, као 1806/7. под Београдом и Шапцем. Чињеница је, у историји српско-турског ратовања до 1809. - да су друге јаке турске тврђаве као Зворник, Нови Пазар и Видин - биле снажна препрека за већи успех српског устанка на овим странама, а да је за освајање - пре тога - на пример Ужица, требало веома много времена.

Имајући све ово у виду, долазак главне ордије турске војске под Ниш, која је пред каменичку битку била више него двоструко јача од српске, одлучио је победу. Психолошка и материјална страна изостанка руске помоћи, на коју се очекивало још од првих дана српске офанзиве у априлу 1809., биле су посредан, али значајан, чинилац посустајања, немоћи и пора за српске војске. Последично, каменички пораз довео је до појаве Турака на Делиграду, али српско-турском ратовању 1809. Далије задржавали Милоја Петровића за заповедника делиградске одбране у току месеца јула-августа, заједно са Петром Добрњцем, била потврда оваквом схватању Карађорђа и Правитељствујушчег Совјета о способностима и невиности Милојеве за његово командовање јужним српским корпусом за више од четири месеца српско-турског ратовања у 1809., питање је које треба и разматрати, свести на праву меру, улогу Милоја Петровића и донети потпунију, рекли бисмо и правилни ју, оцену за трагичан српски пораз на Каменици у мају 1809- године.

К Р А Ј

BlinkListblogmarksdel.icio.usdiggFarkfeedmelinksFurlLinkaGoGoNewsVineNetvouzRedditYahooMyWebFacebook

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License