Nas Jezik Na Carigradskom Dvoru

Iz naše prošlosti

Naš jezik na carigradskom dvoru

U Osmanskom carstvu jezik je bio važan instrument u rasprostiranju islama. Vekovna borba zavađene braće. Kobne invazije bacile celu Evropu u međusobne sukobe. Srednji vek podelio narode
Istoričari su piše naš ugledni istoričar i književnik Radovan Samardžić (1922, Sarajevo) s prizvukom gordosti isticali kako su se na Porti, u sultanovom saraju i široko oko njih ne samo čuli nego i za sastavljanje zvaničnih akata korietili razni jezici, pored ostalih, sasvim naglašeno, i srpski.

U prestonici Osmanskog carstva, u kome su živele desetine naroda, a u tom pravcu, ponekad i bezrazložno, stalno se upravljala masa sveta, sem takve pojave ništa drugo ne da se ni zamisliti. Ali, ukoliko je i očuvao mnoge s bar nekim od njihovih etničkih obeležja, jezik je postao važan instrument u rasprostiranju islama.

Kad bi došla godina esakupljanja danka u krvi, tada bi se to najčešće obavilo u nekoj provinciji carstva, tako da su jednu generaciju paževa obično sačinjavali bliski zemljaci. Oni su zajedno rasli, između sebe govorili svojim jezikom, probijajući se ka višim položajima štitili jedni druge i kao grupa se sukobljavali s prethodnom ili potonjom generacijom drukčijeg jezika.

Možda korene prvih srpsko-arbanaških sukoba treba potražiti među dvoranima i poslugom po sarajima u Carigradu, Jedrenu i drugim središnjim gradovima Turske. I to je ostajalo. Dubrovački poklisari su s mnogim vezirima Porte pregovarali na srpskom; neki od vezira do kraja života su se radije služili maternjim nego turskim jezikom.

Oko svih tih sultanovih slugu, od prostih janičara do prvog ministra, neprestano su se okupljali njihovi rođaci i zemljaci, kojima nije bilo teško da se zapute u Ca­rigrad tražeći kakvu uslugu ili, prosto, radi viđenja; ali, i ti zvaničnici carstva, pogotovu kad bi se malo uzdigli, odlazili su među svoje, i najpre na svoju rodbinu, a zatim i na širi krug zemljaka, uticali da prime islam i time se oslobode podređenosti.

Tako se nova vera raznosila ne samo učenjem Kurana na nerazumljivom arapskom jeziku nego i tumačenjem, poukama i, iznad svega, ubeđivanjem na jeziku domorodaca. U mnogim krajevima najpre je priman islam, uz obavezno sunećenje, a tek potom ljudi su postajali muslimani koji, radi molitve, znaju izgovoriti potreban broj sura iz Muhamedove knjige otkrovenja.

Piše pesnik Jovan Dučić (1871, Trebinje 1943, Geri, Indijana, SAD) da je Aleksa Šantić bio najdublje dirnut seobom Srba muslimana u Aziju, pa je za njih napisao čuvenu pesmu Ostajte ovdje. Ona još i danas živi piše Dučić dvadesetih godina našeg veka i prožima sve svesne muslimanske duhove:

Ovde vam svako bratski ruku steže,

U tuđem svetu za vas pelen cveta.

Za ovu zemlju sve vas, sve vas veže

Ime i jezik, bratstvo, i krv sveta.

Šantić je bio prvi hrišćanski pesnik našeg jezika koji se obratio muslimanima ovakvim rečima srca. Niko to više od njega nije mogao iskrenije ni učiniti. Nikad za to nije bio i ozbiljniji momenat nego kad je ta pesma ispevana. Zato ovo nije bio samo jedan književni slučaj, nego jedan slučaj savesti. Može i ne značiti mnogo jedna lirska pesma, čak i kad je najlepša, ali jedna lirska pesma koja definiše ceo jedan istorijski fakat, ona je za svoj narod jedan dokumenat, i jedan zavet.

Trebalo je baciti u zaborav vekovnu krvavu borbu razdelzene braće, Srba pravoslavnih sa Srbima muslimanima. Te borbe su bile produkt istorije, na način kako se to videlo i u narodima mnogo kulturnijim nego što smo mi. Ova razdel>enost dolazila je iz Srednjeg veka, za vreme njegovih kobnih invazija koje eu celu Evropu bacale u međusobne borbe, ne samo među narodima, nego i plemenima, i gradovima, i dogmama, i kulturama.

Mostarska generacija pesnika je zbog toga naše verske onamošnje razlike dobro shvatila kao jednu kobnu opomenu iz istorije jednog istokrvnog i jednoimenog naroda; i da kao takvo nasleđe Srednjeg veka te borbe treba smatrati i završenim jednim smirenjem i izmirenjem, kao što se to videlo i po evropskim zemljama koje su bile rastrzane verskim ratovima.

Pripovedač mostarskog Parnasa, mladi Ćorović u svojim pričama, punim ljubavi za muslimane u našoj zemlji, prvi je dao znaka ovakvog razumevanja; a Šantić je svojom pesmom, koju smo gore pomenuli, postavio ovu ljubav kao amanet pokolenjima koliko i kao program književnog pokreta u ondašnjem našem Mostaru.

Jedan mlad musliman, učenik Šantićev u pesništvu, jedna figura više proročka nego pesnička, Osman Đikić, rodom iz Stoca, prišao je svesrdno mostarskom Parnasu kao pisac stihova koji su među njegovim jednovernicima napravili bili jedno izvanredno moralno stanje, nacionalizaciju u vidu Srpstva, a čiji je krug zatim zahvatio i bosanske muslimane.

Ovo osećanje krvnog jedinstva podignuto je do stepena da je Mostar i za muslimane bio postao epicentar odakle su polazili svi talasi koji su kolebali zatim onu zemlju. Ovo je bio jedan veliki ponos Mostara onog vremena, ovako ujedinjenog u istom nacionalnom izgledu, koji je, uostalom, prešao zatim i u politiku koju je vodio čuveni muslimanski beg Džabić na jednoj širokoj osnovi. Zato mostarska generacija nije prestala da smatra Osmana Ćikića, bez obzira na njegove nevešte mladalačke stihone, kao istorijsku pojavu, i čak najizrazitiju ličnost našeg muslimanstva posle Mehmed-paše Sokolovića.

Priredio: Miodrag Maksimović

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License