Nikola Duknic

NIKOLA ĐUKNIĆ

Bog odabra Nikolu Đuknića za prvog hirurga Niša. Po vrednosti. I značenju.
Potpun čovek.
Okupljene vrline.
Sigurno oko.
Nadmoćna ruka.
Nikola Đuknić ugleda ovaj svet 14. septembra 1897. u Kraljevu.
Sveštenička porodica.
Otac Sreten paroh, već sedmo koleno.
Razborit čovek.
Brižan roditelj.
Majka Darinka Žujović, iz svešteničke kuće u Valjevu.
Pobožna domaćica. Staložena žena. Šestoro dece.
Otac Sreten nauman da deci pruži brižljivo obrazovanje. I Nikoli Đukniću ono medicinsko.
Sve se obistini.
Ali na drugi način.
Nikola Đuknić steknu osnovno obrazovanje u Čačku. I šest razreda gimnazije završi.
Mladost provede u prokletim vremenima.
Zadesi ga Prvi svetski rat.
Izbora nema.
Ili neprijatelja sačekati. Ili poći putem kojim se retko ide. Sa Srpskom vojskom. U neku daleku nadu. Nekoliko srpskih mladića priključi se bolnici.
Ona razbacana. I razdeljena.
Božjoj milosti prepuštena.
Nikola Đuknić ide ćuteći. Kao da ga sudbina goni.
Pribran mladić.
Ono plemenito čelo.
I lice zategnuto.
Vrat duboko uvučen.
Još se naziru tragovi pegavca. Na njemu. I u njemu.
Onaj čuperak u neredu. Što ispod đačke kape viri. Znojem pokvašen. I prašinom pokriven.
Inje se za brkove okači. Kad zazori. Pa se lagano toči. Kad se sunce u visinu vine. Otera oblake u naviljcima. Sa plećate planine u daljini. I tišina oživi.
Sporo korača omalena družina.
Srpski đaci.
Za bolnicom onom.
A strah i mržnja naporedo.
Na sva stradanja svikli.
Nesrepa ih prati.
Ona je lukava. Osnaži se. I udruži sa drugim nesrećama. Posestrima svojim. Ljude u gomilu sabije. Preplaši do srži.
Pa nagrne na te izmešane živote.
Neko se plaši smrti. Neko života.
Bez straha niko nije.
Nikola Đuknić krenu u bolest. Na tom mučnom putu. Bez privole svoje. Ono zapaljenje pluća. Posle pegavog tifusa.(143)
Snaga na izmaku. Bolest ga pritesnila.
Onaj paćenički izraz. I plavi kolut oko očiju.
Bogu dušu nudi. A on okleva.
Mesec zakasni. Kao za inat. Nikako da se skrovito mesto otkrije. I šator razapne.
Da bolesnik predahne. I snagu pribere. Za put bez povratka.
Iz Soluna ide svojim redom.
Kako drugi kaže.
Odlazi u Nicu. Da gimnaziju završi. Sa odličnim.
Prelazi u Bordo 1919. Upisuje medicinu. I studije završava 1922. Kao briljantan student. Odbranom doktorske teze iz pulmologije.
U otadžbinu se vraća. Da kao lekar službuje u Rudniku.
Hiruršku specijalizaciju počinje 1924. Kod profesora Milivoja Kostića u Beogradu. A ispit specijalnosti polaže 1926.
I biva biran za asistenta.
Dugo ne ostaje.
Zaputi se Nikola Đuknić teškom hirurškom stazom po Jugoslaviji.
Da uspehe požnje.
Osniva Hirurško odeljenje u Prištini.
I ubrzo prelazi u Prizren. Da ostane do 1931.
I postigne izvanredne rezultate.
Za dugo pamćenje.
On je sve.
Bdi nad reanimacijom teških bolesnika. Uvodi infuzione rastvore. I sam iz priprema.
Hirurška, i ginekološkoakušerska, grana medicine grabi napred.
U Skoplje stiže 1931. Za šefa Hirurškog odeljenja. I Ginekološko-akušerskog u neko vreme.(144)
Skoplje će značiti puno i za domaći život.
Oni njegovi hirurški zahvati!
Rutinske resekcije želuca, hemikolektomije i amputacije rektuma.
I svi u ortopedskoj i urološkoj patologiji.
I oni u plućnoj.
Neurotraume rešava na primljiv, i prihvatljiv, način. .
Odlični rezultati beleže se kod bolesnika sa antekoličnom anastomozom sa kratkom dovodnom vijugom, bez dodatne enteroenteralne anastomoze, kod resekcije želuca po metodi Billroth II.
I kod invaginacija novorođenčadi. Stiže 1937. Srećna godina.
I prelomna u životu Nikole Ćuknića.
Presrete ga ljubav Marije. One pred diplomom farmacije.
Blaženi skopski dani.
I taj sklad u duši.
Nikola Đuknić ima i druge obaveze u struci. Predsednik Lekarske komore Vardarske banovine u Skoplju više godina.
U Drugom svetskom ratu opet seoba. Ona prinudna. Tužan čin u čovekovom životu.
Stiže u Niš 1941. Za šefa Hirurškog odeljenja Državne bolnice.(144)
Da doživi svoje zvezdane trenutke.
Posle oslobođenja Niša postaje odgovorni hirurg Vojne bolnice u Nišu i glavni hirurg 11 armije NOV.
A nakon demobilizacije 1945. nanovo vodi Hirurško odeljenje Državne bolnice. Sve do 1969. I odlaska u penziju.
Bože dragi, koliko obaveza?
I koliko truda?
I onaj radni dan bez reda. I kraja! Nzegove radosti. I patnje!
Onako zaćutan. Kad što ne krene. Ili ga najedi neko. Za gnev ne zna.
Porodica zagledana. U ćutanje njegovo. Rešena da patnju izdeli. I domaćinu svome pomogne. I prijatelji oni.
Milorad Tasić, ugledni niški advokat, i Bogoljub Maksimović, poznati niški pneumoftiziolog, brat Desanke Maksimović, velike srpske pesnikinje.
Ti zanimljivi razgovori iz kulture. I prošlosti staroga Niša. I onoga što tada živi.
To prijateljstvo.
Po srcu i duši!
I onaj dečak Nenad Ignjatović. Kad se u krilo jurne. Da brkove dodirne preozbiljnog Nikole Đuknića.
Ima on ključ od dečjeg srca. I zna da omiriše dušu dečju.
O Gospode dragi, ta strast za ribolov. Do kraja života.
NJegovo veliko ime u svetu ribolova!
Onako visok. I suvonjav. Sa beretkom na glavi. I torbom o ramenu.
Svuda sa udicom u ruci. Na Vlasinskom jezeru. I Kutinskoj reci, I Nišavi ćudljivoj. I drugim vodama.
Nzegovo mesto se zna. Kraj topole stare. Nizvodno od vrbe što je grom svali. Muči se jadna Nišava. Ni da je preskoči. Ni mimoiće. Samo taj žubor tišinu uznemiri.
I ona tužna priča pecaroških drugara. O poslednjem danu Nikole Đuknića pod topolom starom. Kad smrt dolazak najavi. I ostavljenoj torbi. U grmu što se kasno seti da procveta na obali strmoj!
A veza Nikole Đuknića i Medicinskog fakulteta u Nišu?
Može li da se izmeri njegov udeo i nabroje njegove uloge pri otvaranju njegovom?
I onaj nebrojani trk do Beograda svakoga časa i svakakvim autobusima?
Radi elaborat o osnivanju i udara temelje o postojawu. Kroz matičnu komisiju. I na drugi način. Bira se za redovnog profesora. I prvog dekana. I nanovo.
Odbija one beogradske ponude za dekana Stomatološkog fakulteta i direktora I hirurške klinike. Ostaje veran Nišu svome.
Ugrađuje sebeu naučni časopis Acta medica Medicinae, prvi van Beograda u srpskoj medicini. Pri osnivanju 1961. I potom.
Usmerava Podružnicu Srpskog lekarskog društva u Nišu na pravi put.
I druga određenja prima.
U 1962. biva poslanik Socijalno-zdravstvenog veća Savezne skupštine Jugoslavije.
Priznanja i odličja prava gomila: dve albanske spomenice (kralja Petra I i kralja Aleksandra), orden svetog Save IV i V stepena, orden zasluge za narod sa zlatnom zvezdom, orden rada I i II reda i orden rada sa crvenom zvezdom.
I neka druga.
Samo Bog zna što dodell gakav životni kraj Nikoli Đukniću!
Dobar čovek zaslužuje dobru smrt.
Ode Nikola Đuknić na onaj svet 27. juna 1972.
Na sahrani narod neviđen.
Venci nebrojani.
Govori neslušani.
Onaj pogureni čovek. Išaran sedinama. Bore izvijugane. I izdubljene. U grču. Dirljivo odan. Otmeno pati.
Tiho priča. I tugom plače. Suze potrošene.
Njegova žalost samo njemu pripada.
Okolina zatečena.
Nikola Đuknić iz Prizrena ode pre pola veka.
Kakva dela!
Kakvo pamćenje!
Pravedni Bože,
Što nebesima vladaš.
Kad sveca u medicini tražiš.
Navrati do Nikole Đuknića.
Anđela u stanu tvojemu.
On večno u zemaljskom svetu živi. »
Koji sam stvori.
Onom hirurškom!

VELIKANI NIŠKE MEDICINE

BlinkListblogmarksdel.icio.usdiggFarkfeedmelinksFurlLinkaGoGoNewsVineNetvouzRedditYahooMyWebFacebook

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License