Nis Nao Srediste Zivota I Rada U Oblasti

1. Niška Eparhija.

Središte celokupnog duhovnog života u Nišu i niškoj oblasti bila je od vajkada niška episkopija. Mi ćemo ovde izneti podrobnije njenu istoriju od njenog osnivanja pa do iajnovijih dana.

Još od prvih vekova hrišćanske crkve Niš je bio stolica vladičanska. Vladike su se u razna vremena različito zvale: episkopi, arhiepiskopi, mitropoliti. Veličina niške eparhije nije bila u sva vremena jedna ista. Ona je obuhvatala uglavnom krajeve oko Niša, Bele Palanke, Pirota, Kruševca, Vranje i Toplice.1) Nećemo pogrešiti ako kažemo da se sudbina niške eparhije identifikovala sa političkom sudbinom Niša i niškoga kraja.

U istoriji hrišćanske crkve Niš je igrao dosta znatnu ulogu. On je bio vladičanska stolica još u sredini četvrtoga veka po Hristu. Na čuvenom saboru u Sardici (Sofiji) 343 godine bio je prisutan i vladika iz Niša. Čuven je bio i niški vladika Bonozus,' koji je svrgnut 391 godine zbog neke svoje jeresi. Poslednji poznati vladika u Nišu iz toga ranoga hrišćanskoga vremena pominje se oko sredine šestoga veka po Hristu. Niš je imao jamačno i svoje mučenike, ali nam oni nisu bliže poznati.2)

U prva hrišćanska vremena niška eparhija je sa eparhijama: remezijanskom (belopalanačkom), pautalijanskom (ćustendilskom) i serdičkom (sofijskom) sačinjavala serdičku mitropoliju, koja je sve do 732 godine potpadala pod vrhovnu crkvenu vlast pape…8)

Za vreme seobe Slovena u VI i VII veku propala je i niška episkopija, ali je obnovljena čim je počelo uspevati pokrštavanje Slovena. Od X do HŠ veka niška eparhija je bila, uglavnom, u sastavu ohridske arhieniskopije. Po hrisovulji vizantiskoga cara Vasilija 11 od 1018 godine niška eparhija je obuhvatala pored Niša krajeve oko Bele Palanke, Prokuplja, Toplicu i Svrljig. Krajem XII i početkom XIII veka Niš je češće prelazio iz vizantiskih u mađarske, srpske i bugarske ruke. Godine 1204, kada su Latini zauzeli Carigrad, Niš je bio u bugarskim rukama i niška eparhija je ušla u sastav obnovljene bugarske arhiepiskopije u Trnovu, i u njoj se pominju ova mesta: Niš, Mokro (jamačno današnja Bela Palanka), Komplos, Toplica, Svrljig.4) „Na istoku stajali su Srbi pod uticajem pravoslavne crkve, avtokefalne arhiepiskopije ohridske… Broj episkopija jako se umnožio, od kako je bilo uvedeno hrišćanstvo od kraja IX veka. U Nišu u episkopskoj crkvi Svetog Prokopija čuvale su se moći ovoga palestinskoga mučenika iz vremena Dioklecijanova… U okolini Niša bio je „grad svetago Prokopija", današnje Prokuplje na donjoj Toplici. 5)

Kad je organizovana Žička arhiepiskopija (1219), Niš je bio pod bugarskom vlašću, i Sv. Sava je osnovao za krajeve niške eparhije pod srpskom vlašću posebnu episkopiju sa sedištem u manastiru svetog Nikole u Toplici, ali su uskoro posle toga i ostali krajevi niške eparhije potpali pod srpsku vlast i ušli u sastav Žičke, a potonje Pećske arhiepiskopije i patrijaršije.

Kad je obnovljena Pećska patrijaršija, onda je i Niš sa svojom eparhijom ponova došao pod jurisdikciju pećskog patrijarha. Granice te Niške eparhije iz XVI veka išle su uz Nišavu do njena izvora, niz Moravu do ispod Paraćina, a sem toga obuhvatala je još i krajeve između Svrljiga, Kuršumlije i Leskovca.

U doba turske vlade niška eparhija je delila sudbinu ostalih srpskih eparhija. Neko vreme nazivana je i leskovačkom. U XVIII veku spojena je niška eparhija sa starom topličkom i belocrkvanskom, te su se njihovi episkopi pisali: belocrkvanski i niški (Bela Crkva je današnja Kuršumlija). Takvi su bili: Joanićije (oko 1712 godine), Georgije Popović, koji je 1737 izbegao sa patrijarhom Arsenijom IV Jovanovićem, i umro 1757 godine kao episkop temišvarski, i na posletku Gavrilo (oko 1760 godine).

„Toplica je bila pod niškim episkopom i docnije u XVIII veku. U zapisu iz 1734 godine, u kome je zabeleženoobnavljanje sadašnje varoške crkve u Prokuplju, mitropolit niški Joanikije, koji i beleži ovo, zove se „mitropolit niški i belocrkvanski". Ovaj zapis je, međutim, interesantan i s druge strane. Tu se vidi, pre svega, na koji način je obnovljena ova crkva. Mitropolit veli: „I togda iridoše prokupski varošani k nam u Niš i ot prokupske nahije knezovi i kmetovi i opšče hristijani, i uzeše u božji zajam ot Isaka Enišeherlije, Ahmed-pašinog sarafbaše, 1240 groša, i svi se učiniše edan za drugoga emci niže pisani, i uzeše aspre junija 1".6)

Godine 1736 u Nišu beše mitropolit Georgije Popović. U austriskoturskom ratu 1737-39 godiie Srbi se na poziv austriskih generala dignu na oružje. Tim narodnim pokretom upravljali su ovoga puta: pećski patrijarh Arsenije IV, niški i belocrkvanski mitropolit Georgije Popović, samokovski vladika Jeftimije, užičko-ariljski Aleksa Andrijević i raškonovopazarski Jeftimije Damp.anović. Ali ratna sreća u ovom ratu izneverila je Austrijance, jer Turci silno potisnu austrisku vojsku 1737 godine. Konačiom bitkom, kod Grocke 1739 godine rat je bio nesrećno svršen po Austrijance.

Za austriskom vojskom koja se povlačila Savi i Dunavu nagne i patrijarh Arsenije, mitropolit Georgije i vladika, užičko-ariljski i raško-novopazarski sa uglednim svetovnim ljudima i mnoštvom naroda. Turci u svome besu i osveti obesiše samokovskog vladiku Jeftimija, pa se stanu grozno svetiti Srbima.

Po beogradskom ugovoru o miru Austrija je izgubila severnu Srbiju, koju je dotle držala. Ovakvo nepovoljan. trenutak po Srbe u svakom pogledu, naročito ogorčenje turskih vlasti protivu verskih poglavica kod Srba, iskoristio je grčki carigradski patrijarh Samuilo, pa, kad Turci ukidoše samostalnost Pećske patrijaršije, zakupi od Turaka dotadanju srpsku samostalnu Pećsku patrijaršiju 1765-66 godine.

Poslednji niški vladika, postavljen i poslan od strane pećskoga patrijarha, bio je Gavrilo.

Godine 1761 u Pirotu je otvorena odelita eparhija, koja je odvojena i od sofijske i od niške. Ona se prozvala „niševska jeparhija Gornje Misije", a vladika pirotski imao je rang mitropolita. Ova eparhija je zahvatala oblast Lužnicu na jugu do sela Strelca i niz Nišavu čak do sela Sićeva i Vrelca.7)

Vladike koje su slate iz Carigrada i bile starešine u niškoj eparhiji pominju se: Makarije I, za koga se zna da je bio hrom. Melentije, zvani mučepik, koji je bio okrivljen kao saučesnik u hrišćanskom ustanku kod Grka 1821 godine i zbog toga obešen. Posle toga događaja za vladiku u Nišu došao je Venedikt I, pa Danilo, za njim Josif, pa onda Grigorije (1837-1842 godine), kada je niška eparhija ponovo bila smanjena, jer su od nje sada bili oduzeti: Aleksinac, Ražanj, Kruševac, Paraćin, jer su ta mesta pripala kneževini Srbiji 1833 godine. - Priča se da je knez Miloš zvao vladiku Grigorija, da ostavi Niš i da pređe u Aleksinac, pa da mu da veću eparhiju, no on nije na to pristao. Knez mu je dao kao poklon 1000 dukata.8)

Za uprave ovoga vladike Grigorija desilo se nekoliko važnijih događaja: godine 1838 javila se opaka bolest kuga, od koje je pomrlo mnogo naroda; Ismetpaša naredio je kako će se oblačiti sveštenici, a kako kaluđeri; godine 1841 javio se narodni ustanak, zbog čega su Turci popalili i iorobili svu nišku eparhiju; Carigradska patrijaršija bacila jeanatemu nasve one hrišćane koji ne poštuju nedel,u, nego u njoj drže pazar.

Vladika Grigorije je umro 18 oktobra 1842 godine.")

Dalje po redu bile su ove vladike, postavljane od strane carigradskog patrijarha: Ćir-Venedikt II (1842-45 godine), za koga se zna da je bio prijatelj narodu. Zatim Ćir-Nićifor, za koga se zia da je umro 1848 godine na nutu za Carigrad. Onda, Janićije (1856-58 godine), za koga se zna da je 1856 godine osvetio temelje novoj niškoj crkvi. GBega su 1858 godine proterali Turci spahije, zato što je pomagao narodu da se ukinu „gospodarluci". Onda dolazi po redu Stevan Kovačević (1862 godine), ia za njim Kalinik (došao 1869 godine). Kad je nastala raspra oko crkve između Grka i Bugara, onda Kalinik pobegne iz Niša, a na njegovo mesto dođe za vladiku Viktor (1871 -1881 godine), za koga se zna da se držao Bugara i bugarske egzarhije. Bio je rodom iz Kalofera. Viktor je dakle bio bugarski egzarhijski episkop, i, posle oslobođenja, kad su okruzi niški, pirotski, vranjski i toplički pripali Srbiji, onda je niška eparhija zajedno ,sa svojim vladikom Viktorom ušla u sastav beogradske mitropolije.

Njegovi naslednici na stolici niške eparhije bili su ovi: Nestor Popović, rodom iz sela Šuma u kragujevačkom okrugu (od 1883-84 godine), Dimitrije Pavlović (od 1887 -89 godine), Jeronim Jovanović (1889-94 godine), Inokentije Pavlović (1894-98 godine), Nikanor Ružičić (1898-1918 godine), episkop Dositej Vasić (od 12 maja 1913 godine).'")

Na ovome mestu zgodno je da se malo zadržimo na stvaranju bugarske egzarhijske crkve u Turskoj. Po podatcima R. Grujića, ukidanjem Pećske patrijaršije 1766 godine i Ohridske arhiepiskopije 1767 godine svi su pravoslavni Sloveni u Turskoj potpali pod Carigradsku patrijaršiju, koja je odmah, sa naročitom jelinističkom tendencijom gotovo u sve episkopije postavila Grke. Počelo je odmah i istiskivanje slovenskog bogosluženja, običaja i crkvenih obreda. Do polovine XIX veka Sloveni su dosta mirno trpeli fanariote u svojoj crkvi, ali kada je 1830 Srbija uspela da oslobi svoju crkvu od Grka, talas probuđene nacionalne svesti počeo je sve više da zahvata i ostale Slovene pod turskom vlašću, i oni su preduzimali sve jaču akciju za crkveno oslobođenje". Zbog toga su Bugari i Sloveni iz Makedonije radili zajednički i tražili posebnu potpuno svoju crkvenu organizaciju. U tome su ih pomagali i beogradski mitropolit Mihajlo i. Rusija, rukovođeni solidarnošću slovenskih interesa. Rezultat svih tih političkoverskih napora bio je ferman od 27 februara 1870 godine o osnivanju samoupravne Bugarske Egzarhije. Carigradski patrijarh nije se složio sa ovim odvajanjem crkve, i zbog toga je nastao žestok sukob. Bačena je anatema na Bugarsku Egzarhiju i ona je proglašena šizmatičnom. Međutim svi Bugari i znatan deo Slovena u Makedoniji izjavili su se za Egzarhiju, a među njima i mnogi Srbi, ne sluteći da će se Bugarska Egzarhija izvrgnuti u čisto nacionalnu i šoviiistički raspoloženu bugarsku crkvu. Prvi egzarhijski episkopi u čisto srpskim oblastima postavljeni su bili u Pirotu, Nišu, Skoplju, Ohridu i Velesu.

Berlinskim ugovorom o miru 1878 godine varoši: Niš, Pirot, i Vranje pripali su Srbiji i ušli u sastav beogradske mitropolije.11)

Početkom 1879 godine zavedeno je novo crkveno uređenje u prisajedinjenim oblastima. Tada je u Nišu obrazovana nova eparhija, koju su sačinjavala sva četiri novodobivena okruga: niški, pirotski, vranjski i toplički.12)

2. Manastiri i druge starine u Nišu i Nišnoj Oblasti u prošlosti 13)

Niški kraj, kao i cela dolina Velike Morave nije ulazio u sastav prednemanjićske Srbije. Sam Niš bio je pod vrlo jakim vizantiskim uticajem, te se nije mnogo razlikovao od ostalih vizantiskih krajeva. Krajem XII veka predstavljala je niška oblast granični predeo vizantiske, političke i kulturne oblasti.

U niškom kraju, dakle, moralo je biti dosta manastira i crkava, u to vreme, kao i po ostalim našim krajevima, koji su bili u sferi vizantiske civilizacije. U samom gradu Nišu nominje se prvi put 1072 godine manastir Svstoga Prokopija, jednog palestinskog mučenika, iz Dioklecianovog vremena, koji je u srednjem veku bio zaštitnik grada Niša. Prema vizantiskom piscu Kinamu, Manojlo Komnin (1143- 1180 godine) oduzeo je u Sirmijumu (današnja Sremska Mitrovica) ruku svetog Prokopija i vratio ostalim svečevim moćima u Nišu, odakle je ona bila davno oduzeta kad su ,je jednom Mađari došavši do Niša odneli. Oduzimanje .svečeve ruke bilo je 1072 godine a vraćanje 1162 godine. Iza .ovoga ovaj manastir se pominje još samo 1204 godine, kad je pri njemu bila episkopska stolica.

Iz ovoga je vremena i manastir svetog Pantelejmona u Nišu, koji se pominje za Nemanje, koji ga je i sazidao. Ovaj manastir navodi Stevan Prvovenčani među drugim manastirima, koje je njegov otac Nemanja obdarivao: „svetago i velikago mučenika Pantelejmona v grade Niši, ježe hram mu s'zida tu". Manastiru posle toga nema više nikakva iomena. Jasno je iz ovoga da je Nemanja obratio veliku pažnju na Niš i svoje tekovine u Moravskoj dolini.

U niškoj okolini nalazili su arheolozi ostatke crk,venih građevina, za koje drže da su starije od XII veka: kod sela Ćurline ima porušena trobroda vasilika, onda u selu Matejevcu jednobrodi hram s kubetom i kod Orljana jednobrodi hram bez kubeta. Od interesa je, da i crkve podizane u XIX veku u Nišu, Pirotu i Trnu ugledaju se na vrlo stare modele… U dolini Velike Morave, tamo gde je bila prašuma, nije bilo crkava i manastira.14)

O manastirima i verskim prilikama u državi kneza Lazara (1371 - 89 godiie) može se kazati nešto više. „Najjači centar nacionalnog života na severu od Šare, iza 1371, ili i odmah iza 1366 godine, formirao je knez Lazar u Kruševcu. Kad se još njegova država proširila do Dunava i Save, onda je ovaj centar došao do velikog značaja. Lazareva država je najneposrednije proširenje nemanjićske države i potpuno je u njenim tradicijama… Središte srpskoga monaštva prenosi se Sa Kosova, Metohije, Ibra i Raške na obale Velike i Zapadne Morave. Oko samog Kruševca podignuto je, za Lazara i Stevana dve crkve i. sedam manastira, koji čine zasebnu arhitektonsku grupu. Dolina Velike Morave, koju nam putnici XI i XII veka predstavljaju pravom pustinjom, bez naselja i bez komunikacija, imala je sasvim drukčiji izgled krajem XIV i u prvoj, polovini XV veka. U toku HIII veka kraj je uživao relativan, a u toku XIV veka potpun mir. Kad je još i centar državnog života ovamo prenesen, onda je Pomoravlje postalo vrlo napredno.

„Ovamo je svakako prešao najveći deo monaha iz starih Nemanjićskih stavropigija. Patrijaršija je bila iz Peći prenesena u Žiču, gde se pominje već početkom 1382 godine. Krajem XIV veka srpska manastirska oblast proteže se sve do Save i Dunava, pa je tamo i centar monaškog života. prenesen. Monaštvo ovoga kraja jako je bilo pojačano emigracijom monaha iz istočnih krajeva poluostrva, koje su tada ugrožavali Turci, a izgleda i iz Svete Gore, odakle je veliki deo monaha izbegao posle 1371 godine. Ovo su bili, prvi talasi, koji su zapljusnuli Srbiju od opšteg monaškog, pokreta, koji je ispred turskog nadiranja išao sa istoka na zapad. Izgleda da ovim kaluđerima emigrantima pripadaju i mnogobrojni naši manastiri, rasuti po planini Mojsinju i padinama Poslonske planine s jedne, a s druge strane Binče, južno od Stalaća. Tu se na jednom relativpo malom. prostoru nalazi oko 25 crkava i crkvišta… (najznatniji su: Sveti Nestor kod Đunisa, Sveti Roman, Sveti Nikola. u Braljini, Jakovac, Stevanac)".10)

Bežanje bugarskog monaštva u Srbiju nastavljeno je i za vreme vlade knjeginje Milice i Stevana Lazarevića. (1389-1427 godine), i naročito je pojačano posle propasti. Trnovskoga carstva (1393 godine) i Vidinskog carstva (1398 godine). „Nije isključeno da je za ovo vreme vršeno dobegavanje i drugih monaha sa istoka sem Bugara, i to naročito Grka, kojih je u sredini XIV aeka mnogo u Bugarskoj. Kod Sićeva, na desnoj strani Nišave,, ima danas manastir Sveta Petka Trnova, koji se zove Iverica. Za ovoga se vremena oseća, uopšte, jako povećavanje monaške populacije u istočnim krajevima Stevanove države, desno od Morave i to poglavito pustinjačke. Najviše novih manastira, za ovo vreme, podignuto je na ovoj strani… Iz ovoga je vremena mali manastirić istočno od Aleksinca Lipovac ili Sveti Stevan… Delom ovaj veliki priliv bugarskog monaštva, a delom relativno srećne prilike u kojima je još bila Srbija za despota Stevana, učinile su, da krajem XIV i početkom XV veka nastaje novo procvetaše srpskoga monaštva. Posle vremena Milutina i Dušana onda je ono bilo u najvećem svome razvitku. Srbija despota Stevana bila je utočište istočnog monaštva i njegov ponos".16)

„Đurđevo pak vreme (1427-1456 godine) bilo je veoma teško i za srpsko monaštvo, kao i za ceo narod. Ranije je izloženo, kako su u borbama tursko-mađarskim u Srbiji 1427-28 godine srpskom monaštvu bili teški ne samo Turci već i saveznici - Mađari. Manastiri su napuštani i Turci su ih palili i pljačkali…. Kad je, 1437 godine, despot morao predati Turcima krajeve istočno od Morave, nastalo je „togda preselenije mnogim inokom od svojih obitalištuvi"… Velike monaške kolonije, koje su za despota Stevana bile poglavito desno od Velike Morave, morale su se već za Đurđevo vreme raseljavati. Ali prve monaške seobe iz ovoga kraja nisu, izgleda, bile upućene preko Save i Dunava, nego u Svetu Goru. Samo se tako da objasniti pravo preplavljivanje Svete Gore srpskim monasima sredinom i krajem XV veka. Izvori ne navode da je despot Đurađ podigao i jedan manastir".17)

Okolina Niša i njegove oblasti bogata je priličnim brojem ostataka starih gradova i tvrđava, starih manastira i crkava. Primećuje se veće bogatstvo vojnih objekata. Nije ni čudo, jer je Niš i njegova okolina imao više važnosti u vojničkom pogledu nego li u kom drugom. Služeći se podacima Milana Đ. Milićevića (u „Kraljevini Srbiji"), mi .ćemo ovde navesti u kratko samo neke najvažnije:18)

1) Kurvin Grad, dosta dobro očuvan, na 12 kilometara južno od Niša, na poslednjem čotu planine Seličevice. Prema KurvinTradu na levoj obali Morave ima ruševina od nekakve stare crkvice koju seljaci zovu Komiga.

2) Višegrad, na istoku od sela Sićeva, na brdu Slabica.

3) Gradac, na zapadu od sela Sićeva na brdu Gradac.

4) Latinski grad na karličkom Kamenu na Suvoj planini.

5) Kulina, u čukljeničkom ždrelu…

6) Gradić više Knez-Sela.

7) Gradac u hataru sela Malče.

8) Ruševine više Niške Banje.

9) Železnik, kula na desnoj strani reke Toponice, u hataru sela Miljkovca.

10) Gradište na levoj strani reke Toponice. Ova dva, poslednja grada držali su prelaz iz Morave u Svrljig.

11) Crkva Svetog Nikole u blizini Železnika.

12) Ostatovica, stari gradić u prisoju Suve Planine. Čuvao je prelaz između Zaplanja i Lužnice.

13) Modri kamen suteska između Ljuberažde i Likovštice.

14) Stara crkva na Maloj Gorici u sproću sela Ćurline „ ruševine.")

15) Kula Kraljevića Marka više sela Miroševca, na, brdu Humac.

16) Grad Nikole Skobaljića više sela Vučja (u srezu leskovačkom). Pominjemo ga ovde jer je nekada ulazio u sastv niške oblasti.

Od verskih građevina navešćemo ove:

1) Sveta Petka Trnovska, od Sićevačkog manastira jedan. čas naviše, na desnoj strani reke Nišave, pod brdom Višegradom; to su razvaline od staroga manastira. koji se zove Trnova Petka. Neki zovu taj manastir Iverica,

2) Stari razrušeni manastir, pola časa udaljen od. sela Ostrovice, pored reke Nišave više sela Sićeva.

3) Sveti Jovan, stari maiastir, na severu od. sela Matejevca na dva i po časa od Niša.

4) Gradište, na visu Demskoj, jedan čas od manastira Gabrovca uz reku.

5) Sveti Petar, crkva zapadno od sela Vrtišta.

6) Sveta Trojica na brdu Metohu. Sa zapadne strane sela Gornjeg Matejevca, lepa stara crkva zidana opekom. Ovo je jedna od najlepših, starih građevina u našim novim krajevima. Po kazivanju ona je građena još za vreme srpskih kraljeva.

7) Uspenije, stari porušeni manastir ispod brda Grada, niže sela Sićeva, na desnoj strani Nišave. Ne zna se vreme postanka.

8) Jašunjski manastir, u srezu zaplanjskom, blizu sela Babičkog, kod reke Jašunje, stara crkva u kojoj služe mirski sveštenici. To je hram svetoga Jovana Preteče i živopisan je trudom igumana Janićija i njegove sabraće, 15 aprila 1553 godine. S desne strane od ulaza ima ovaj zapis: „Izvoleniem oca, pospešeniem sina, i osvešteniem svetago duha s'zda se si sveti i božestveni hram svetago slavnago predteče i propovednika Krstitelja Joana, trudom i podvigom raba božia Kantakuzena i Andronika i bratie ego, pri igumenu Teodoru i bratii ego v dni carja Selima i leto 7025-1517".

- S leve pak strane ima zapis koji kazuje da je taj hram živopisan za vlade cara Sulejmana 7035-1527 godine. - U crkvi ima jedna srebrna kutija s moštima nekog nepoznatog svetitelja. Oko kutije ima ovaj zapis: „Okružie leskovačko napraviše za svetie mošti monastiru Svetog Joana v leto 7032-1542 dekembria 15 dan".

9) Crkovnica, od Jašunjskog manastira najviše pola časa idući na severoistok, stara je crkva koja se zove Crkovnica. Ona je bila ženski manastir. Sad u njoj služe svetovni sveštenici. Na zidu crkvenom ima ovakav zapis: „Izvoleniem oca, pospešeniem sina i soveršeniem svetoga duha, s'zda se si sveti hram prečistie Vvedenia trudom i podvigom rabe božie monahinje Ksenie i sestre monahinje kalugerice Teofine, Mateju i Marijeju v leto 7050-1542 meseca oktombria 11 dan".

Sve priče u okolini potvrđuju da je ovo bio ženski manastir kao što se i iz ovoga zapisa vidi.

„U blizini manastira ima razvalina nekog starog grada. Priča se da je to Latinski grad. A jedna livada više manastira i sada se zove Latinsko gumno."

10) Manastir Gabrovac, na jedan i po čas južno od Niša. Zove se Sveta Bogorodica Gabrovačka. Bio je stari manastir, za koji se priča da su ga gradili Nemanjići i da je u njemu Dušan, jednom prilikom, idući na boj pričestio svoju vojsku. Taj stari maiastir je bio porušen, a ovaj koji sada služi zidan je i živopisan u novije vreme. U oltaru ima na zidu živopisan lik cara Lazara i do njega Miloš Obilić. Miloš ima oko glave onaj obični svetiteljski sjaj i natpis: „svjati Miloš Obilić".

11) Sićevska Sveta Bogorodica, mala crkva u kojoj jedva može stati pekoliko ljudi, na levoj strani Nišave, malo niže sela Sićeva.20)

12) Sveti Nikola. Ova crkva poznata je po tome, što je prelazila iz hrišćanskih u muslimanske ruke. Na manastiru je, dok je bio hrišćanski, stajao jedan zapis koji su Turci, pošto su crkvu poturčili, skinuli i odneli u grad. Taj je kamen docnije nađen i zapis na njemu glasi ovako: „Izvolenije oca i pospešenije sina i sovršenije svetago duha szda se si božanstveni hram svetago oca Nikolaja trudom i podvigom preosveštenago gospodina i mitropolita niškoga Kiriju kirJoanikija i služitelej i arhidijakon Serafion pomoštju vsem hristijanom i ruvetom i trgovcem i nastojatel kir-Stojan v leto 6230 od roždestva 1722".21)

3. Školske prilike u Nišu i Niškoj Oblasti

Na osnovu vrlo iscrpne studije naučnika Dr. Jovana Hadži-Vasiljevića „Prosvetne i političke prilike u južnim srpskim oblastima u XIX veku" možemo malo podrobnije prikazati školske prilike u Niškoj oblasti za vreme od godine 1830 do 1860 godine, t.j. kako su se širile i razvijale srpske moderne svetovne škole u južnim oblastima, i kako je vođena borba između srpske i bugarske nastave.22)

Za istoriju ovih prilika postoji i jedan do sada neizdati izvor, to su Memoari učitelja Tase Petrovića. Njih je imao u rukama L. Lovrić, pisac „Istorije Niša", i u odlomcima objavio pogdešto. Na osnovu tih odlomaka može se dati ova slika školskih prilika u Nišu u prvim desetinama XIX veka:

„Prvih decenija XIX veka u Nišu niti je bilo kakve osnovne škole, niti je uopšte bilo kakve školske zgrade. Kod nekoga popa Cvetka bilo je nekoliko đaka, koje je on podučavao a oni mu plaćali po dva groša mesečno. Sem toga oko sebe je kupio đake đakon Grigorije u kući nekoga Miloša. Đakon Grigorije postao je docnije niškim vladikom. Naš učitelj Tasa… učio se je kod nekoga Petra Cincarina grčkom jeziku".25)

Kakve su bile škole u ovom kraju pre Oslobođenja, možemo zaključiti iz onoga što nam g. Vladimir Nikolić kazuje u svojoj knjizi „Narodne škole u Pirotu i okrugu pirotskom do oslobođenja 1877." (Sr. Karlovci 1924) o prilikama u pirotskom kraju. „U ono vreme narodne škole u ovom kraju davale su pismenost koja se sastojala iz čitanja crkvenih a docnije i drugih knjiga, a pisanje je bila veština, koju nisu svi znali, pa i ako su znali da čitaju. Do skora je bilo sveštenika i drugih starih pismenih ljudi koji su vrlo rđavo (ili nikako) pisali, a znali su dobro da čitaju crkvene pa i druge knjige."

Ta stara pismenost bila je vrlo nepotpuna, ali je ipak nešto vredela. Narod iz ovih krajeva nabavljao je za svoje škole knjige većinom iz Srbije, i to je bila duhovna veza ovih krajeva sa Srbijom. Sem toga prvi pismeni ljudi ovih krajeva u početku XIX veka stekli su pismenost u ondašnjoj Srbiji.

„Sve stare škole ovog kraja bile su bez ikakvog plana i programa. Kao i sve ostale srpske škole prošlog veka, tako su i škole ovog kraja bile sa glavnim ciljem u crkvenom religijskom pravcu. Može se reći da je pismenost bio nodređen cilj. No u glavnom moglo bi se reći da je ondašnje stanje (uređenje) pojedinih škola zavisilo od samih učitel.adaskala i od inicijative prvih ljudi, a na prvom mestu sveštenika."

„Turci su po njihovim zakonima mogli i da pomažu i da smetaju hrišćanskim školama; ali oni su većinom bili ravnodušni, samo su pazili da se pomoću škola ne bi javno ispoljavala neka narodnosna agitacija. Kad je pak nešto zavisilo od vladika, koji su većinom bili Grci po narodnosti, oni bi svakad navraćali vodu na svoju vodenicu, kao što su docnije radile i egzarhijske vladike. Dakle, naš narod u ovom kraju pre oslobođenja sam se brinuo o svojim školama, a glavni potstrek, nema sumnje, dobijao je iz Šumadije. Burni početak XIX veka odjeknuo je burno i u srcu našega naroda u ovom kraju. Ideja o narodnom ujedinjenju, ideja o školama i prosvećivanju, počela je naglo iz Šumadije zahvatati i ovaj kraj…24

O školama čisto manastirskoga metoda i tipa u Nišu se vrlo malo pouzdanoga zna. Pored sloveno-kosrpske postojala je u Nišu sve do 1830-ih godina i grčka škola. Od 1820 godine i u grčkoj školi se učilo slovenski. Od toga vremena i grčki i slovenski predavao je Nikola Kratovalija Đeorđijević. A kad je, 1827 godine, došao u Niš za učitelja Spiridon Jovanović iz Srbije, onda je u Nišu grčki učitelj, bio neki pop Petar. I ovaj pop Petar učio je decu sem grčkoga i slovenskom. Prvi, dakle, učitelj koji je u Nišu počeo predavati i po novom srbijanskom (vojvođanskom) metodu, bio je ovaj Spiridon Jovanović. On je prvi u Nišu izmirio novi svetovni metod sa starim manastirskim: metodom, i na manastirsku nastavu nakalemio potpuno čisto srpsku nastavu. Borba između ovih raznih metoda, t.j. stare i nove škole, držala se sve do 1840 godine. O tome kako je Spiridon Jovanović došao u Niš navodi Hadži-Vasiljević iscrpne podatke: „Jedan od niških trgovaca, Stanko Milosavljević obratio se knezu Milošu 1827 godine molbom, da se u Nišu ustanovi srpsko pismo (t.j. srpska nastava), i knez Miloš mu odredi Spiridona Jovanovića, koji je bio rodom iz Čakova. Spiridon je bio, kako se u Nišu docnije znalo, pre toga pisar u kneza Miloša. Spiridon je bio valjan učitelj i crkveni pojac. U to vreme bio je vladika u Nišu Grigorije; on je bio rodom iz Nožnice, jednog sela u okolini trnskoj, ali veliki fanatik grčki. Zamole niški građani vladiku da primi za učitelja Spiridona „siromaščića i begunca iz Austrije"… Vladika ga primi, građanima za ljubav, za učitelja…"

Spiridon je bio prvi učitelj, koji je u Nišu predavao po želji vladike ove predmete: bukvar, časlovac, psaltir, a po želji niških građana tajno i srpsku gramatiku, istoriju i druga svetovna znanja.

Međutim niški popovi doznadu za ovo srbovanje Spiridonovo i počnu vikati na njega zbog njegovog srpskog načina pojanja u crkvi i tako dođe do zavade. Uz to grčka škola beše zamrla. Vladika nagovoren od grčkih popova otpusti iz službe Spiridona 1838 g. Međutim niški građani bili su na strani Spiridonovoj i prema njemu naklonjeni, ali mu nisu mogli u tome pomoći. Zbog toga Spiridon napusti Niš te godine i ode u Paraćin, i tamo je dobio mesgo u Praviteljstvenoj školi. No posle dve godine Spiridon se opet vratio u Niš.

Izgleda da se ovo desilo na ovaj način: Godine 1839 vraćala se iz Carigrada kneginja Ljubica sa sinom Mihailom i na tom putu se zadržala u Nišu. Tom prilikom su jeg, verovatno, molili niški građani, da se ona zauzme i ioradi, te da im se vrati stari učitelj Spiridon. I ovo se uskoro i dogodilo. Spiridon se vratio u Niš.") Bio je oženjen, iz Niša i tamo stekao sebi srodnike i prijatelje. Vladika ga postavi ponova, no s tim da može decu učiti samo iz. časlovca i psaltira. Niški građani pristanu sa Spiridonom za nevolju, ali pored te javne otvore i jednu privatnu školu, u kojoj je bilo stalno preko dvadeset učenika iz prvih niških kuća. U toj privatkoj školi Spiridon je predavao srpsku nastavu. O njemu se zna da je po Nišu javpo srbovao i rasprostirao pesme protivne Turcima. On se sa Turcima i Grcima, bogatim trgovcima i čorbadžijama, koji su se od toga srbovanja pribojavali, nikako nije slagao. Te niške čorbadžije, Grci trgovci, optuže Spiridona „zbog prostiranja nauku i što propoveda Srbiju u Niš". Spiridon bude zbog toga ponovo otpušten iz službe. Onda njegovi prijatelji izrade te on, kao turski podanik, otide za učitelja u Veles 1843 godine.

Posle Spiridona došli su za učete.lje u Niš i tamo učiteljevali: Sava Radojičić, Miloje Jovanović, Damjan Todorović, svi rodom iz Srbije i svi su predavali po novom metodu. Oni su sad radili bez trzavica, ali nisu dugo ostali. 10 avgusta 1844 godine umro je vladika Gligorije, fanatizovani protivnik svakoga novog školskog metoda sem starog grčkoga. Na njegovo mesto 1845 dođe mitropolit Venedikt, za koga su savremenici beležili da je bio „učevan i zakonito školovan". Op je docnije naučio i sam da čita i piše srpski i da služi slovenski.

Na prsstavku niških prvaka o učenosti i sposobnosti učitelja Spiridona vladika Venedikt naredi, da se Spiridon pozove u Niš s tim da u početku bude samo privatan učigelj. I tako se Spiridon ponova vrati u Niš iz Velesa 1845 godine. Docnije bi postavljen za prvoga gradskog učitelja. Vladika Venedikt održavao je odnose sa srpskim knezom, pa je dobijao i knjige iz Beograda, kao knežev dar. On je i dalje poklanjao veliku pažnju srpskoj školi u Nišu. Čak je molio sultana za pomoć ovoj ustanovi i izdejstvovao je. On je postavio i pomoćnika Spiridonu. To je bio Tasa Petrović, koji je u svemu nastavio rad svoga prethodnika Spiridona, pa je čak bio i pisac nekih udžbenika. Tasa je bio učitelj sve do oslobođenja.

Iz memoara Tase Petrovića saznajemo da je Spiridon sa niškim prvacima kupio jednu kuću za opštinsku školu i obrazovao školski fond od 1.000- dukata. Spiridonu je određena godišnja plata od 50 dukata a učitelju Tasi 50 groša mesečno.

Na ovome mestu mi ćemo se zadržati još malo na ličnosti vladike Venedikta, pošto je njegovo vreme vrlo karakteristično. On je bio rodom iz Stambola, i došao u Niš 1845 godine. Zaveo je red u svojoj eparhiji i održavao veze sa Stambolom… Kakve su bile verske prilike u Nišu vidi se najbolje iz ovoga podatka: Popovi su bili neuredni. Nisu znali vreme crkveno. Kad se sete tad čitaju - služe; držali su i druge radnje: grčki pop Petar - terzija, pop Đorđa - trgovac kožarski, pop Džina - mehandžija, pop Naum - (kir-Kostin pisar) - kalpakdžiski ustabaša. I ostali svaki pop što može to radi… Videći vladika tu glupost, dade strogu zapovest popovima: svaki pop da popuje, ne treba mu druga trgovina, samo zakon crkveni. Ali protiv ovako energičnog rada vladičinog izjavili su se izvesni ljudi, naročito čorbadžije, velike gazde i uticajni ljudi. Optuže Turci vladiku u Carigrad i njega smene. Ovaj vladika iako Grk, ama je bio ispravan i revnosan verski poglavica, „ostavio je mnoge neke spomene: škole otvorio, sirote nadgledavao, nije davao da se lako turče, crkvu uredio, oko crkve bašču i šimšire zasadio, škole i učitelje srpske i grčke naredio. Bio je suviše kicoš u zakonu. Boravio je u Nišu pet godina svega

U to vreme je, 1845 godine, otvorena u Nišu i prva mešovita muška i ženska škola. Za prvu učiteljicu bila je postavljena Anastasija - Nasta, rodom iz Prizrena. Učiteljevala je u Nišu sve do 1874 godine, a umrla je 1886 godone. Zvali su je daskaldevojka.

Za vreme vladike. Venedikta i njegovih sledbenika Spiridon Jovanović i njegovi sledbenici razvili su u Nišu srpsku nastavu do krajnjih granica onoga vremepa. Spiridop Jovanović je umro u Nišu 1859 godine. Još za njegova života došao je u Niš za glavnoga učitelja Nikola Bartulić, rodom iz Jagodine. I on se bio oženio u Nišu. Tu je učiteljevao tri godine, pa je oko 1848 otišao za učitelja u Pirot. Godine 1850 vratio se u Niš, tu ostao do 1857 godine pa opet otišao u Pirot.

„Uopšte uzevši, srpska nastava u Nišu, postavljena na ovako čvrste osnove još od 1830-ih i 1840-ih godina, sve se više razvijala. Sve do oslobođenja Niša mimo nju se nijedna druga nije mogla pojaviti u niškoj oblasti, a kamo li održati. Šta više one škole u Nišu, u kojima je vladao manastirski metod pre no što je i došao Spiridon Jovanović u Niš (1827 godine) i sa njim nov, srbijanski i vojvođanski metod, održale su svoj nacionalni karakter. Pod razvitkom osećajnog i intelektualnog Nišau svakom pogledu, po ugledu i impulsu iz Srbije i njegove škole manastirskog metoda su se spontano razvijale, i još prvih decenija XIX veka obrele se u izrazite čisto slovensko-srpske škole".27)

O crkvenoškolskim prilikama od Krimskog rata pa sve do ustanove Bugarskog Egzarhata (1856-1870 g.), može se reći ovo: Od 1860 g. pa do oslobođenja Niša, viđeniji učitelji u Nišu bili su ili rodom iz Srbije ili meštani koji su se školovali u Srbiji. Takvi su bili: Sima Živković, rodom iz Zaplanja, koji je u Beogradu svršio bogosloviju, a učiteljevao od 1861 do 1866 godine, Dimitrije Hadži-Pešić, meštanin koji je učio školu u Kruševcu, Lazar Donić rodom iz Srbije, Milan Novičić, Đoka Mladenović iz Srbije i Dimitrije Cvetanović.

Prosvetne, školske i crkvepe prilike u doba od 1850 do 1860 godine bile su u ovom kraju ovakve. Retko je bila koja varoš koja uz srpske škole nije imala po jednu za grčki jezik, a naročito u gradovima gde je bila vladičanska stolica… Grčki jezik učio se po zahtevu vladika… Od 1860 godine počinje povika protivu grčkih škola… Ta mržnja se pretvorila naposletku u pravu bunu protivu većine vladika - Grka, koji su narodu nametali silom grčki jezik i iz crkve izbacivali slovenske knjige a unosili grčke… Pored toga, vladike grčke narodnosti većiiom su bili tirani i globadžije. Srpski narod obraćao se Vaseljenskoj Patrijaršiji, da se za vladike ne postavljaju oni koji ne znaju slovenski, jer narod ne zna grčki. Kad sve to nije pomoglo, onda se sa slovenske strane pomoću Rusije izradilo dopuštenje da se osnuje Egzarhat, zasebna slovenska uprava. Ali se brzo pokazalo da je ta slovenska crkva postala čisto i prosto bugarska propaganda. No čim je narod uvideo da ga je Bugarska propaganda obmanjivala, i da joj je glavni cilj pobugarivanje, počeo se buniti protivu tih i takvih smerova. Takvu jednu molbu poslao je narod i iz niške eparhije Vaseljenskoj Patrijaršiji, da se postavi vladika srpske narodnosti. Od tada postaje borba našeg naroda na dva fronta: i protivu Bugara i protivu Grka.

U ovo doba pada stvaranje Bugarske Egzarhije i razvijanje prosvetne aktivnosti iz Srbije. Zna se da su i u okolini Niša po selima učitelji mahom bili rodom iz Srbije. Tada su postojale škole u selima: Kamenici, Gornjem i Donjem Matejevcu, Miljkovcu i t. d.

„Dok se Niš i njegova okolina ovako razvijali u pogledu škole i prosvete, dotle je, drukčije tekla stvar sa crkvenim starešinama. Dokle udruženi Bugari i Turci nisu mogli usneti da se u Nišu otvori makakva bugarska škola, nastali su svim silama da se u Nišu stvori egzarhijska struja i da se docnije i niška eparhija uvuče u granice egzarhijskih teritorija. Sticajem političkih prilika, i pod uticajem svoje svesne pastve, većina grčkih vladika u Nišu, još od ustanka u Šumadiji, pokazivali su simnatije irema Srbima i, ukoliko su mogln, kao viši državni činovnici, i držali su sa Srbima… Pa ipak svet u Nišu nije bio zadovoljan svojim vladikama. Najveći uzrok tome nezadovoljstvu ležao je u opštem uticaju Srbije i narodnom neraspoložešu prema Grcima". To nezadovoljstvo pojačano od 1831 g., otkada je u Srbiji završena grčka hijerarhija, a nastala domaća, samostalna. Nezadovoljstvo niškoga sveta prema vladikama Grcima nalazilo je svoga podstreka i u opštem odnosu trgovaca iz naroda s trgovcima Grcima i Cincarima. 1860-ih godina počinje najveća borba Bugara protivu carigradske crkve. Ova borba Bugara protivu grčkih vladika zahvatila je i sam Niš. U Nišu je egzarhijska struja imala uticaja, jer je i egzarhijski vladika Viktor bio vrlo omiljen i uticajan kod široke mase naroda. Uz to Niš je posrnuo i u materijalnom pogledu. Sem toga Turci su u Nišu imali strah od Srbije i Srba meštana, pa su baš za to išli na ruku bugarskoj egzarhiji. Zbog toga su Turci postavljali Bugare za činovnike kao pouzdaniju raju. U to vreme u Nišu je bio mitropolit Kalinik, protivu koga je bila povedena borba od egzarhista. Najzad on bi smenjen a postavljen egzarhiski vladika Viktor 1870 g. Vladika Viktor, koji je inače umeo lepo s narodom, živo je počeo raditi u celoj svojoj eparhiji za bugarsko crkveno i nacionalno delo.

Srpska škola u Nišu razvijala se i dalje normalno i nije dopuštala pored sebe nikoju drugu: Vladika Viktor pomagao je srpske škole u svojoj eparhiji. On je dočekao da vidi i oslobođenje Niša 1877 g. i ostao je na čelu te eparhije sve do godine 1881, do svrgpuća mitropolita Mihaila.28)

Od godine 1870 Bugari su dakle bili razvili živu akciju za otvaranje bugarske škole u Nišu, ali bez uspeha u tome pravcu.

Srpska škola je uveliko napredovala. Već su bili pristigli u Niš za učitelje mladi niški sinovi, koji su se školovali u Srbiji. Među prvima od njih bili su: Toša Milovanović, koji je docnije bio pretsednik niške opštine i narodni poslanik, zatim Dimitrije Đorđević i Milan Novičić i žena mu Mileva od 1869-74. U tom je došlo i oslobođenje Niša.29)

O školskim prilikama u Nišu 1860-ih godina možemo reći još nekoliko reči. Godine 1864 Mitad-paša, upravnik Niša dao je inicijativu Srbima da podignu osnovnu školu iznova. To je ona kuća u kojoj je 1878 godine držana narodna skupština po oslobođenju. Godine 1883 čitao se ovaj natpis na kamenu iznad školskih vrata, koji i sad stoji: „Mitad-paši gradoupravljujuštu, Kaliniku sjaštenonačalstvujuštu. Sogradi sja učilište sije iz osnov s pomoštju ih že i pervostojatelej i vsjeh vo gradje Nišje živuših blagočestivih i naukoljubivih hristijan. V ljeto od roždestva Hristova 1864".30)

Mitad-paša je kontrolisao iz kojih knjiga uče srpska deca. „U tu svrhu on poruči, da će doći u školu da pregleda knjige. Uoči njegovog dolaska u školu zapali se škola tako da je sutradan osvanula u pepelu"… Učitelj Tasa mučio je veliku muku zbog udžbenika, jer je bilo zabranjeno služiti se knjigama štampanim u Kneževini Srbiji. „Knjige su se potajno prebacivale preko Supovca i Aleksinca. Turske bi vlasti pogdekad ulazile u trag srpskim knjigama i onda bi odmah javno pretile učitelju Tasi, da će ga u ponovnom slučaju obesiti nasred pijace"…

Matad-pašu je nasledio Abduraman-paša. On je mrzeo srpsku školu i srpski jezik.

Posle Abduraman-paše došao je u Niš za Muavina Dragan Cankov… koji je mrzeo srpsku školu i srpski jezik. On je imao plan da uvede bugarizam u srpsku školu i srpsku zemlju, ali su mu se svi napori razbili o svest i pregnuće učitelja Tase.

Takve su bile školske prilike u Nišu pre i u oči njegovog oslobođenja.31)

VI, Niš kao središte duhovnog života i rada.

Niška Eparhija.

1) M. Milićević, Kraljevina Srbija, 31.

2) N. Vulić, član „Naisus", „Nar. Encikl.", knj. 3, str. 5.

3) R. Grujić, Iscrpan i dokumentovan članak „Niška Eparhija" u Narodnoj Enciklopediji" (prof. St. Stanojević) knj. 3, 95-96. Ovim vrlo dokumentovanim člankom sam se naročito poslužio, navodeći skoro u celini pojedine njegove odlomke.

4) M. Đ. Milićevvć, na navedenom mestu, 31.

5) Jireček, Istorija Srba, 1, 161-2.

6) M. Marković, Toplica u prošlosti, 43. - Vida i Lj. Stojanovića, Zapisi i natpisi, knj 2, pod br. 2625.

7) M. Đ. Milićević, na navedenom mestu 226.

8) M. Đ. Milićević, na navedenom mestu 32.

9) M. Đ. Milićević, na navedenom mestu 33, 34.

10) R. Grujić, na navedenom mestu, 96.

11) R. Grujić, članak „Egzarhiska crkva u Južnoj Srbiji". Nar. Enc. knj. 1, 7046

12) M. Markonić, Toplica 85.

Manastiri i druge starine u Nišu i Niškoj Oblasti

13) Ovaj odeljak ivraćen je poglavito na osnovu bogatih i iscrpnih podataka u knj. prof. Vasilija Markovića, Pravoslavno mnoštvo i manatstiri u srednjevakovnoj Srbiji (Srem, Karlovci 1920).

14) V. Marković, na navedenom mestu, 47-50.

15) V, Merković, na navedenom mestu, 125-7.

16) V. Marković, na navedenom mestu, 131-4.

17) V. Marković, na navedenom mestu, 142-3.

18) M. Đ. Milićević, na navedenom mestu, 15-29. Opis razvalina kod Ćurlina, v. M. Đ, Milićević, Kraljevina 19-21. Sem toga o ovoj crkvi pisali su još p M. Valtrović, Starinar 5 (1888) str. 120, Glas S. K. Akademije 17 (1889) 34 i Andra Stevanović, stara srpska crkvena arhitektura i njen značaj. (S. K. Glasnik 9) 1903, 5051.

19) M. Đ. Milićević, na navedeiom mestu, 27-28.

20) M. Đ. Milićević, na navedenom mestu, 86.

21) M. Đ. Milićević, 104-106.

Školske prilike u Niškoj Oblasti.

22) Ovaj odeljak je ivrađen poglavito na osnovi iscrpne knjige Dr. Jovana Haci-Vasiljevića, Prosvetne i političke prilike u juž. srpskim oblastima u 19 veku. Beograd 1926, str. 42-49, 330-339, 399.
23) L. Lovrić. na navedenom mestu, 71.

24) Vladimir Nikolić, narodne škole u Pirotu i pirotskom okrugu do osloboćenja 1877 (Srem. Karlovci, 1923) str. 2-3.

25) L. Lovrić, na navedenom mestu, 71.

26) Dr. J. X. V. Podaci za školske i crkvene prilike u Nišu od god. 1827- 60. (Beleške Petra Stankovića). Godišnjica N. Čupića, 35 str. 118-133.

27) Dr. J. X. V. Pros. i pol. pril. 42-49.

28) Dr. J. X. V. Pros. i pol. pril. 330-339

29) Dr. j. X. V. Pros. i pol. pril. 339. 9 ) Ž. Živanović, na navedenom mestu, 75. 81) L. Lovrić na navedeno« mestu, str. 69-70.

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License