Niš u novoj srpskoj istoriji
U novoj srpskoj istoriji, Niš je dostigao vrhunac svog vojnog i političkog značaja poslednje četvrti prošloga stoleća, za vlade Obrenovića.
U srpsko-turskim ratovima od 1876 i od 1877/8 Niš je isprva imao čisto vojnu važnost. Rat od 1876 mi smo vodili radi oslobođenja Bosne: čime se onda objašnjuje da se naše glavne operacije nisu razvijale na Drini, nego na našoj južnoj granici u pravcu Niša? To je bilo stoga što je u ratnom savetu preovladalo gledište, da je ofansiva prema Nišu neophodno potrebna, jer se tu nalazila prikupljena glavna turska sila. Osnovno pravilo ratne veštine bilo je, zadati najjači udar tamo gde je glavna neprijateljska sila. U ratu od 1876 mi nismo imali sreće; naša ofansiva prema Nišu odmah je zaustavljena, i rat je dalje za nas bio čisto odbranbena vojna.
Krajem 1877 zaratili smo ponovo s Turcima. Ovoga puta ratovali smo uz Ruse, i naš ratni plan bio je njihovom ratnom planu podređen. Ruska vojska, posle Plevne, nastupila je u pravcu Sofije, i naš je zadatak bio da presečemo vezu između Niša i Sofije. Mi smo taj zadatak izvršili, i našim zauzećem Bele Palanke i Pirota olakšali smo i Rusima zauzeće Sofije. Posle toga naša saradnja iije više bila potrebna Rusima, i mi smo mogli dati svojim operacijama kakav smo hteli pravac. Zbog otpora austriske diplomatije nismo smeli dirati u Bosnu; mi smo onda pošli na Staru Srbije, - bolje reći, na Kosovo, koje je bilo zavetna misao tolikih naraštaja. Na putu nam je stajao Niš. Vojska koja se tu nalazila nije bila mnogobrojna, ali je imala dosta artiljerije, a i niški položaji bili su jaki. Dokle ne bismo uzeli Niš, iismo mogli dalje nastupati u pravcu Stare Srbije. Niš je pao poslednjih dana 1877, i tek posle toga naša je vojska krenula na Kosovo. Ona je zauzela Kuršumliju i Vranje, ali rusko-tursko primirje sprečilo ju je da zavlada i Kosovom.
U prvom ratu, cilj jedne promašene ofansive, Niš je u drugom ratu bio ključ naših operacija. Zauzeće toga grada podiglo je jako duh kod naših oficira i vojnika. U ratnom savetu 1876 bilo je oficira koji su dokazivali da zauzeće Niša premaša našu snagu, jer nismo imali ni opsadnog parka ni iskustva u opsadnoj vojni. Kad je ipak zato u ratu od 1877/8 Niš pao, to je izgledao neverovatno-veliki podvig naše vojske. Kao što se u ratu od 1912: osvojenje Skoplja, tako se u ratu od 1877 8 osvojenje Niša slavilo veliki dan narodne pobede.
U rusko-turskim pregovorima o miru izgledalo je u jednom času da ćemo na diplomatskom polju izgubiti taj Niš koji smo na bojnom polju tako slavno dobili. Rusi su smatrali da je Niš neophodno potreban novoj Bugarskoj državi. Knez Milan Obrenović ustao je u odbranu Niša. On je poručio Rusima da „srpska vojska neće ostaviti Niša, pa sve da je ruska vojska i napadne". Posle toga Rusi nisu više tražili Niš od nas. Knezu Milanu ondašnji narašta upisivao je u ličnu zaslugu što je Niš ostao u našim granicama.
Za cele svoje vlade Milan Obrenović težio je da načini Niš drugom prestonicom. Najradije je tu držao Skupštinu, a i kad Skupština nije radila, dolazio je u Niš na duži boravak. Gotovo celu 1879 proveo je u tome mestu. To je može biti bila jedina varoš u Srbiji koju je on mario. Niš mu je bio drag kao njegov najveći uspeh na polju spoljašnje politike: ako ništa drugo, Niš je bio to što je on lično privredio Srpskoj državi. To je bila još sasvim istočnjačka varoš; Milan je stanovao u nekom starom turskom konaku; ipak zato on se osećao u Nišu ugodno, jer je Niš bio „njegov".
Liberalna vlada, koja je vodila oba turska rata, takođe je negovala Niš. I ona je više volela da Skupštinu drži u Nišu nego u Beogradu. Od Beograda do Niša u to pred-železničko doba putovalo se kolima pet do šest dana; u Nišu je Skupština bila potpuno odsečena od uticaja javnog
mnjenja beogradskog, koje posle turskih ratova nije bilo naklonjeno liberalnoj vladi; u Nišu javnog mnjenja još nije bilo, i tu je vlada svršavala sa Skupštinom poslove u četiri oka, bez prisustva publike. Posle pada liberalne vlade Skupština je nanovo došla u Beograd, ali samo za neko vreme. Od Timočke bune naprednjačka vlada sklanja se sa Skupštinom u Niš isto onako kao što je činila i liberalna vlada. Za vlade Milanove i njegova sina Alek-sandra trajalo je neprestano kolebanje između ličnog režima i parlamentarizma. Kad god bi težnje za ličnim režimom pretegle, sedište Skupštine premeštalo se iz Beograda u Niš.
Pored ovih razloga unutrašnje politike bilo je i razloga spoljašnje politike koji su zahtevali da se Niš podigne na rang druge prestonice. I Knez Milan i liberalni ministar Ristić gledali su s nepoverenjem novostvo-renu Bugarsku državu. Na Berlinskom kongresu na mesto „Velike Bugarske" projektovane Sanstefanskim ugovorom, stvorena je mala Bugarska, ali i Milan i Ristić znali su dobro da se Bugarska ne misli odreći svojih Sanstefanskih granica. Ona uostalom nije ni krila svoju nadu da će jednog dana pritisnuti celu Makedoniju. Da bi se primakla što bliže Makedoniji, ona nije postavila svoju prestonicu u Trnovo, nego u Sofiju. Kao odgovor na to, Milan i Ristić pokušali su da načine od Niša drugu prestonicu, i da tim načinom povuku naš politički centar više na jug, u pravcu Makedonije.
Za vlade Obrenovića, Niš je dakle imao trojak značaj: 1) Zauzeće Niša bilo je najveći vojni uspeh kojim se dinastija Obrenovića mogla pohvaliti za svoje druge vlade. To je za nju bilo ono što za dinastiju Karađorđevića osvojenje Beograda u prvom ustanku. 2) Niš je služio kao sklonište vladama ličnog režima, koje su imale protiv sebe beogradsko javno mnenje. 3) Niš je bio naš oslonac za naše dalje nadiranje na jug.
Slobodan Jovanović