Nis U Novom Veku

1. Niš u XVI i XVII veku.

Od konačnog pada despotovine (1459) Niš je ostao stalno pod turskom vlašću i razvijao se kao važan grad na glavnom vojničkom i trgovačkom drumu, koji je spajao tursku carevinu sa Srednjom Evropom i kao centar jedne prirodne geografske oblasti. Sa novim gospodarem Niš dobija i novo uređenje i nov značaj. Istina, Niš u prvo vreme nije onako cvetan i onako napredan kao ranije, ali će tokom turske vladavine od nekoliko vekova opet postati znamenit vojnički objekat i postati glavna meta mnogih pokušaja hrišćanskih država pa i Srba da ga otmu i oslobode narod njegova kraja.

U XVI veku Niš beše opalo mesto. Putopisci ga ne nazivaju drukčije nego povećim selom na gradskim ruševinama… Slabu trgovinu vodilo je nešto Dubrovčana… U Nišu se tada (u XVII veku) nalazio lep karavanseraj. Okolina beše prijatna, naseljena, dobro obrađena i orizom zasejana.

Iz jednog skoro objavljenog turskog izvora doznaju se pojedinosti velikog pohoda sultana Sulejmana na Beograd 1521 godine. Sultan je, veli se, krenuo s velikom vojskom lično meseca maja 1521 godine drumom: Carigrad-Jedrene -Sofija-Niš-Beograd. Kad je sultan došao kod sela Trupala, na ušću Nišave u Moravu 24 juna, sazvao je ratni savet na kome se je odlučilo, kako će se izvesti opsada Beograda. Odatle je pošao dal,e preko Kruševca pa dalje na sever ka Šapcu i Beogradu.1)

U XVII veku Niš se malo podigao. Hadži Kalfa beleži da je Niš velika varoš i sedište kadiluka. Ali još više se Niš podigao u XVIII veku. Imao je 20.000 stanovnika većinom Turaka. Varoš se delila na tursku i srpsku, glavni deo varoši beše na levoj strani Nišave. Kuće su bile usred prostranih vrtova, pokrivene ćeramidom, niski im se krovovi mogahu rukom dohvatiti. U tesnim i krivudavim a pokrivenim ulicama vladala je velika zapara; sokaci behu legla mnoštva pasa, mačaka i muha. U Nišu je bilo dosta trgovaca a među njima i Jermena.

I u početku XIX veka Niš je bio veliki i znamenit grad. Četrdesetih godina XIX veka Niš je imao 16.000 stanovnika, 11 mošeja, dve crkve, sahat kulu i veliki bazar sa mnogim dućanima. Ulicama se moglo i kolima prolaziti (retkost za turske varoši). Hanova je bilo mnogo i dosta dobrih. Glavni deo stanovništva behu Srbi, a bilo je dosta Turaka i Cincara. Stanovništvo se jako smanjilo kugom od od 1838 godine, ali se docnije ponova namnožilo. Niš je onda stajao u trgovinskim vezama preko Beograda i Smedereva s Bečom i Peštom. Turci su mnogo cenili Niš i zvali ga „čistim srebrom". Po oslobođešu u Nišu se bez vojnog garnizona, računalo na 30.000 stanovnika.1a)

„Interesantno je, da mnogi putnici ranijega i potonjega vremena (XV i XVI veka) pominju jako razvijenu kulturu pirinča u moravskoj dolini od Jagodine do Niša, i izgleda da su centri te kulture bili Jagodina, Spahikoj i Niš". Ovo zasejavanje pirinčem može se tumačiti time što su Turci rado i mnogo jeli jela sa pirinčem, pilavom.

Godine 1570 putovalo je poslanstvo nemačkog cara u Carigrad. U putopisu diplomate Rima veli se da su putovali iz Beograda preko Jagodine. „Iz Jagodine su došli u selo Toplicu (Toponicu), gde je poslanik u lepom karavanseraju prenoćio. Do Niša su potom putovali kroz polja obrasla pšenicom i drugim žitom; ima oko njih i dobrog vina. U Nišu ima i katolički sveštenik i drži se misa, a sve izdržavaju Dubrovčani, koji kao trgovci ovde žive. Iz Niša su se peli uz Kunovicu. Odatle su stigli u Pirot, a potom u Caribrod, pa u Dragoman i Sofiju." 2)

Godine 1573 poslao je nemački car Maksimilijan u Carigrad svog stalnog poslanika Ungnada. Sa ovim je pošao i protestantski duhovnik Stefan Gerlah, Nemac, učen znalac, koji je marljivo vodio dnevnik na putu u Carigrad i natrag. Ovaj dnevnik obuhvata vreme od 1575-78. Između ostalog on veli: „U Nišu, u varoši su od hrišćana jedino Srbi, jer ovde se svršava Bugarska a odpočinje Srbija, njihov sveštenik potpada pod Peć. Ima dobra i jevtina vina. Ovde živi samo jedan Dubrovčanin." 3)

O putovanju mletačkog baila M. Pavla Kontarina od Mletaka u Carigrad 1580 sačuvao se putopis od nepoznatogz pisca. Kontarin je putovao od Mletaka do Gruža morem, a od Dubrovnika do Carigrada kopnom. Put, kojim je putovao od Dubrovnika u Carigrad, deli se na dva dela: put od Dubrovnika do Niša je oiaj trgovački put, kojim su osobito Dubrovčani putovali radi trgovačkih poslova u unutrašnjosti Balkanskog poluostrva, i kojim su obično išli dubrovački poslanici, noseći u Carigrad godišnji danak. Drugi deo puta od Niša do Carigrada je deo poznatog carigradskog druma… Dalje put ide preko Kopaonika paToplicom. On planinu zove i Kopaonik i Srebrnica (Montanja del arđento), kao što je tadašnji zapadni pisci nazivahu… Niš je naseljen većinom Turcima, hrišćana ima malo, kuće su im pokrivene ćeramidom, može ih biti 1500; ima više mošeja. Pruža se duž Nišave; kroz njega vode dva puta: jedan ide u Ugarsku a drugi u Dubrovnik. Na istoku od Niša pominje Kontarinov putopisac planinu Kunovicu i uzimlje je za granicu između Srbije i Bugarske. Kontarinovoj družini trebalo je od Dubrovnika do Niša 11 dana, a od Niša do Carigrada 19 dana. 4)

Ali jedan od najinteresantnijih opisa grada Niša iz XVI veka je nesumnjivo putopis Hansa Dernšvama (1553-55). „Ovaj putopis velikim obiljem građe nadmašuje, ako ne možda sve, a ono većinu do sad izdanih istoriskih izvora uopšte, a putopisa posebice." Zbog toga ćemo doneti iz njega nekoliko interesantnih odlomaka.5)

Ovaj putopisac stigao je u Niš 6 avgusta 1553 godine, putujući iz Beograda preko SmeDereva i Jagodine dalje na istok. Niš je, izgleda, nekada bio velika varoš… Preko Nišave vodio je jedan drven most, dosta širok i dobar… Na kraju varoši je jedno lepo kupatilo. U predelu od Klisure (sela) (turski Dervend) do Niša govorilo se srpski ili „in sklavonika lingva". Muškarci su se nosili na siromaški seljački način, obučeni u prostu tkaninu, sa opancima i šil,atim, surim šapkama ili klobucima. Žene su nosile, kako je običaj kod Srba, košulje, čije su ogrlice, prsa i rukavi bili izvezeni vunenim koncem u mnogo boja… Ceo predeo do Niša jeste Srbija, žitelji se zovu Srbi, što znači kao Vendi. Raci zovu se takođe Srbi. Vera im je grčke ispovesti, ali se njihove crkve nisu mogle videti nigde više. Kuće su im bile ograđene plotom, omazane blatom. Kao hleb služile su im pogače. Vina je bilo i sva su crna. Kokoš se mogla dobiti za dve i tri aspre, veliko pile za jednu aspru a jaja 22 pa i 32 za jednu aspru, a jedna vreća ječma za konje za 6 aspri. U Nišu su bile tri turske džamije. Tu su našli nekoliko dalmatinskih trgovaca i zanatlija iz Šibenika, koji su prodavali sukno i izrađivali klobuke… U Nišu je onda građen jedan karavanseraj sve od kamena, dovlačenog odasvud sa starih građevina. Na tim ciglama je bilo rimskih natpisa… U Nišu je bila i jedna srpska crkva kao obična mala kućica, ali sagrađena od kamena… U Nišu je bilo još i Jevreja i Cigana… U Nišu su se putnici zadržali celi dan 7 avgusta radi odmora, a 8 avgusta su nastavili put i posle 9 časova hoda, prevalivši 6 milja, stigli u bugarsko selo Klisuru… Idući od Niša na istok, kad su prešli most, naišli su na stari put popločan kamenom. Napravili su ga rimski carevi, a delimice je još bio očuvan. 6)

Isti putopisac opisuje svoj povratak iz Carigrada za Beč 3 jula 1555 godine, kada su krenuli iz Carigrada. 20 jula prispeli su u Niš preko Caribroda. Sva zemlja i u dolinama i po brdima bila je plodna žitna zemlja. Bilo je dosta vinograda, ali rđavo obrađenih… U Nišu se, veli, završuje Bugarska, a počinje Srbija. Sami su se zvali Srbi… U Nišu su stanovali Srbi, Dalmatinci (verovatio Dubrovčani) i Turci. Srbi su sad svi postali seljaci i išli su u guberima… Tu su dobili svežeg vina i vrlo ukusnog hleba za vrlo male pare… Jula 21 stigli su iz Niša u srpsko selo Braljinu, predeo lep, velika ravpica. 7)

U XVII veku, prema turskom geografu Hadži-Kalfi, Niš je bio velika varoš i sedište kadiluka u sastavu sandžaka Sofija i treće noćište na putu od Sofije u Beograd.

Vrlo je značajno da su Dubrovčani kao trgovci imali i u Nišu svoju koloniju. U XVI veku pominju se Dubrovčani, ali je njihova kolonija bila vrlo mala: 1578 godine bejaše u Nišu samo jedan Dubrovčanin sa svojim slugom, 1581 pominju se svega dve kuće Dubrovčana, pa ipak su imali u jednoj svojoj kući nameštenu kapelu i u njoj svoga sveštenika, koga su izdržavali. U drugoj polovini XVII veka u Nišu postoji, blizu varoši, i dubrovačko groblje; svakako je u Nišu kolonija bila još u to doba.8)

„Svaka Dubrovačka kolonija na Balkanskom poluostrvu imala je i svoju crkvenu organizaciju. Republika se starala da svaki njen građanin ima na svome putu i u tuđini potporu i u duhovnom, a ne samo u materijalpom pogledu, te je uz pomoć papstva koje joj je išlo na ruku, vršila i neku vrstu „hrišćanskog poslanstva" na istoku, kako to veli Lujo K. Vojnović u knjizi „Dubrovnik i osmansko carstvo". Između deset znatnijih crkava na Balkanskom poluostrvu pominje se i crkva u Prokuplju". 9)

Jedan od glavnih puteva kojim su veze Dubrovčana sa unutrašnošću Balkanskog poluostrva stalno održavane, kako u srpsko tako još više u tursko doba, to je onaj koji vezuje Dubrovnik sa Nišem, a koji je poznat pod imenom dubrovački drum… „Od Dubrovnika do Novog Pazara vodio je… od vijekova vazda isti put, ali kod Pazara on se delio : jedan je vodio za Vučitrn-Novo Brdo-Skoplje- Ćustendil-Jedrene- Carigrad; a drugi… se penjao od Pazara uz Kopaonik, pa, prešavši ga, išao dolinom Toplice na Kuršumliju, Prokuplje, Niš, a zatim Sofiju i Carigrad. Ovaj put ide kroz Toplicu dobrim svojim delom (naročito od Kuršumlije do Niša) skoro istim putem kojim je nekad išao stari rimski put, kojim se išlo stalno, pa kojim se delimično ide i danas". 10)

2. Niš za vreme velikih ratova Austrije i Turske u XVII i XVIII veku.

Velike promene u životu Niša nastale su u drugoj polovini XVII i u prvoj polovini XVIII veka, kada su vođeni veliki ratovi između Austrije s jedne i Turske s druge strane. Velika turska ofanziva koja je pobedonosno doprla do Beča 1683 godine bila je zamah velikih razmera. Ali od te godine Turke je ratna sreća izneverila. „Posle velikih uspeha austrijske vojske protivu Turaka od Beča do Dunava, ratne operacije su 1689 godine prenesene u Srbiju, gde je austriski general Pikolomini, posle nekoliko pobeda na Moravi, u jesen iste godine potukao Turke i zauzeo Niš, pa se odopud krenuo zapadu, te zauzevši Prokuplje, prešao Toplicu i izbio na Kosovo. Prokuplje je bilo važna baza za dalje prodiranje… a takođe i pri povlačešu odande (sa Kosova) početkom iduće godine (1690) preko Niša". 11)

U srpskim onovremenim zapisima čitamo ove kratke letopisačke beleške: „Godine 1688 zauzeli Cesarci od Turaka: Beograd, Smederevo i Niš grad. Tada je i srpski narod sa austriskom vojskom gonio Turke". Drugi zapis pod 1689 godinom veli: „Paki uze Nemac od Turaka Niš i Vidin, pod Nišem razbi Turke leta 1689". A godine 1690 čitamo ovaj zapis: „Paki uze Turčin od Nemca natrag i Vidin i Niš i Beograd".")

Ali sve ovo ratovanje, makar i uspešno u početku, Srbima nije donelo niti oslobođenje niti olakšanje njihove teške sudbine. Nade polagane u austrisku hrišćansku vojsku kao oslobodilačku izjalovile su se. Rat je završen neuspehom Austrijanaca i Srba. Zbog toga svoga učešća u pokretu verski prvaci i ugledni ljudi krenuli su iz Turske da beže ispred osvete. Tako je nastala poznata seoba Srba pod patrijarhom Arsenijom III Crnojevićem.

U novom ratu austrisko-turskom (173739) Austrija je imala ratni plan, da zauzme važne tvrđave Niš i Vidin. I doista njima pođe za rukom da prodru s vojskom i da zauzmu važnu raskrsnicu puteva, Niš, pa odatle upute jednu vojsku na Vidin. U našim zapisima iz toga doba nalazimo ove kratke beleške o tome: „1736 pridoše Nemci Nišu i pleniše jego, Turke odgnaše od Niša i od okrstni jego gradov". Zatim 1737 godine: „Uzeše Nemci Niš od Turaka i sedeše u njemu 2 meseca i po, i opet ga uzeše Turci od Nemaca". I najzad 1737-39 godine: „Bio pomor skotom, glad ljudem, bolesti i mnogi ljudi mirski i duhovni pomrili". 13)

Iz Niša Austrijanci su u ovome ratu preduzimali napade i u pravcu preko Prokuplja i Kuršumlije i dalje na Kosovo. Đeneral Šmetau bio je dopro do mesta Podujeva, ali se odatle vratio ponova u Niš. Ni u Nišu nisu se Austrijanci dugo zadržali, već ga ubrzo napustiše (1737). Prilikom svoga povlačenja austriska vojska povukla je za sobom i jedan deo našega naroda.

U ovom poslednjem ratu s Turcima (1737-39) javlja se na pozornici našeg narodnog života u tom kraju i tadanji niško-belocrkvanski episkop i mitropolit Georgije Popović. Život i rad ovoga znamenitog političkog čoveka do sada je bio malo poznat. Zna se samo toliko, da je „rodom Starovlašanin", da je rođen oko 1701 godine i da je bio postriženik pećski. Za niškog i belocrkvanskog episkopa posvećen je 5 avgusta 1735 godine. U Nišu je eniskopovao samo dve godine, od 1735 do 1737, jer je ubrzo nastao veliki rat, koji ga je odneo na drugi kraj. Za vreme svog kratkog službovanja, ovaj crkveni poglavar bio je vrlo aktivan. Ima sigurnih zapisa iz kojih se vidi, da se Georgije Popović kao poglavar eparhije zaduživao kod Isaka Enišeherlije, Ahmet pašinog saraf-baše radi građenja crkava u Nišu i Prokupl.u i radi drugih potreba, nasledivši i dug svoga prethodnika episkopa Joanikija. Ovaj dug je iznosio 5635 turskih talira i episkop je na tu sumu izdao 3 obligacije, računajući da iz eparhiskih prihoda i imanja otplati ovaj narodni dug. U tom izbije naglo rat i sve planove omete.

Kad je rat otpočeo, patrijarh Arsenije IV Jovanović odazvao se pozivu austrijskih generala i podigao narod u svom kraju. No iz straha od Turaka on napusti Peć, pa se preko Novog Pazara, Užica i Kragujevca spusti u Niš. Niški episkop Georgije već je bio razvio živu radnju među narodom ovoga kraja i „uz opasnost života usmeno i pismeno" izveštavao komandapta austriske vojske u Srbiji
grofa Sekendorfa. Sem toga on je spabdevao i austrisku vojsku hranom i činio druge usluge: nabavljao kola, konje, davao vešte ljude za putevođe i pozvao narod iz Niša da se zakunu na vernost caru. Vladika je pobunjen narod odveo u selo Matejevice, kuda mu glavni komandant posla kao pomoć 500 husara. Austriska vojska bila je zauzela Niš, i u šemu je bio komandant general Doksat.

Za sve ove usluge grof Sekendorf dao je 8 avgusta 1837 godine Georgiju Popoviću „privilegije kakve ima beogradski mitropolit".

Ali 18 oktobra iste godine Turci povrate Niš i episkop Georgije ne smede ostati da sačeka Turke. Usled naglog napuštanja Niša i on je morao naglo izbeći tako da „i haljini sebje i svojim jedva ot naglosti k sebje ugrabiše". Sa njim su izbegli i drugi vićeni ljudi toga kraja, od kojih se pominju 1742 godine ovi: Marinko Filipović, knez niški, Raša Stojković i Stojko Jovanović, žitelji niški.
Kao izbeglica episkop Georgije Popović nije imao sreće, čak je imao više neprilika, jer su Turci po svršetku rata tražili diplomatskim putem da on plati učinjeni dug. Zbog toga je imao puno teškoća. Bez eparhije ostao je sve do 1745 godine pa je tek onda dobio temišvarsku eparhiju u kojoj je živeo do svoje smrti 1757 godine.

Na položaju temišvarskog episkopa proveo je episkop Georgije dvanaest godina svoga života i za to vreme je izvršio nekoliko krupnih dela: sazidao je sabornu crkvu u Temišvaru i podigao u njemu Vladičanski dvor; poklanjao je veliku pažnju prosveti i školovanju naše omladine, te izdejstvovao dozvolu za zidanje školske zgrade; tražio je dozvolu da se otvori seminarija (bogoslovija) itd.

Ličnost ovoga crkvenog čoveka i nacionalnog radnika XVIII veka reljefno se ističe među ostalim figurama, a njega nam prikazuje i Dositej u svome znamenitom delu kao čoveka jaka karaktera, čista srca, dobra i ljubazna. 14)

Iz toga vremena (1723 godine) ima jedan zapis koji veli: „I toga leta ponovi se most u Nišu". Znači da su Turci nastojavali da se Niš obnovi posle štete koju je pretrpeo u prošlim ratovima. Milan Đ. Milićević misli da su današnji grad (tvrdinju) u Nišu zidali Turci između 1719 i 1725 godine, posle svoga gubitka Beograda i severne Srbije, koja je po Požarevačkom miru pripala Austriji. Sem Niša Turci su opravljali i podizali i druge važnije gradove i mesta na carigradskom drumu. Tako se zna po narodnom predanju da je i grad u Beloj Palapci gradio veliki vezir Mustafa-baša, onaj koji je popravljao i niški most. Zbog toga su Turci ovo mesto zvali najpre Mustafa-bašina Palanka a posle toga Ak-palanka, što će reći Bela Palanka. U srpskim letopisima ona se zvala Izvori, a kod stranih putopisaca Izmuri. 15)

U drugoj polovini XVIII veka ponova je izbio rat izmeću Austrije i Turske, poznat u našem parodu pod imenom Kočina Krajina. Ovo ratovanje bilo je uglavnom četničko, i Koča je izvodio bojeve sa 1.000 do 1.500 ljudi. On je u tome imao uspeha, i zato ga je car postavio za kapetana. Prvih meseci rata kapetan Koča je bio ozbiljno ugrozno važnu vezu Turaka između Niša i Beograda time što je ratovanje vodio po nahijama smederevskoj, kragujevačkoj i jagodinskoj. Turci nastanu svom snagom da ga slome i u tom uspeše aprila 1788 godine. Koča se s Turcima borio sam bez austriske pomoći skoro tri meseca, jer su Austrijanci mlitavo vodili rat. To je Turcima dalo vremena da se priberu i da organizuju otpor. Turci preduzeše ofanzivu u Banatu početkom jula 1788 godine. Austrijanci i dobrovoljci iz Srbije biše povučeni da brane austrisko ugroženo levo krilo vojske. Koča bude zarobljen u jednoj borbi 27 avgusta i za kaznu nabijen na kolac. Austrijanci su tek 1789 godine pokazali više aktivnosti pod đeneralom Laudonom, kada zauzeše Beograd. Posle pada Beograda brzo padoše i svi drugi gradovi beogradskog pašaluka. Čak i varoš Kruševac bi zauzeta 24 decembra 1789 godine od strane vođe srnskoga frajkora pukovnika Mihaljevića. Ali kada Austrijanci zbog spoljnih prilika moradoše da žure da završe rat s Turcima, onda je početkom 1791 godine nastalo povlačenje, što izazva kod Srba u beogradskom pašaluku veliko zaprepašćenje. Srpski frajkor bude rasturen. Mir je sklopljen 23 jula (4 avgusta) 1791 godine u Svištovu. Po tome miru za Srbe je predviđena samo autonomija.16)

„U tom teškom razočarenju jedna je tačka ugovora sklopljenog između Nemaca i Turaka donekle mogla ublažiti gorku muku koju je vekovima srpski narod mučio. Prema toj tački ugovora janičari se nisu smeli naseljavati i živeti u Srbiji. Kao čoveka koji će biti u stanju da u praksi privede pomenutu tačku ugovora, Visoka Porta odredi za Beogradskog pašu Bećir-pašu. Bećir-paša dođe najpre u Niš sa carevim fermanom, u kome je bilo naređeno da janičari ne smeju živeti u Srbiji. K paši u Niš dođoše mnogi Turci i spahije, a prispeo beše i Deli-Ahmet sa svojim janičarima. Bećir-paša najpre uvreba Deli-Ahmeta i ubije ga; zatim, pročitavši u Nišu carski ferman, prođe dalje za Beograd. Janičari proterani iz Beogradskog pašaluka stadoše se kupiti oko carevog odmetnika vidinskog paše Pazvan-Oglua. Ovaj je pobeđivao carsku vojsku i otimao je sultanu gradove. Tako u njegovoj vlasti bejahu: Ruščuk, Sofija, Nikopol, i drugi. Može biti po nagovoru janičara, poče on napadati i na Srbiju. Sasvim prirodno.. da nije mimoišao i Niš. Ali njegovi krdžalije ne imajućš topova nisu ništa mogli Nišu i njegovoj posadi. Ali su za to oni po selima harali i zulum činili". Tako se priča, o njihovom zulumu u selu Malči na putu za Gramadu. 17)

Tako je stanje vladalo u Turskoj carevini pred kraj XVIII veka. Veliki događaji nastupiće tek sa početkom XIX veka.

III. Niš u novom veku

Niš u HVI i XVII veku.

1) Č. Petparić, Opsada i pad Beograda 1521 - Glasnik Prof. Društva", sv. za mart 1931.

1a) K. Kostić, Trgovački centri i drumovi, (Beograd 1899 godine), str. 421426.

2) J. Cvijić, O starim putopisima (Govori i članci III knj. 104 str.).

3) Na istom mestu str. 108, knj. III.

4) Na istom mestu str. 113, knj. III.

5) Dr. Milan 3. Vlajinac, Iz putopisa Hansa Dernšvama (1553-1555) - „Bratstvo" 21, str. 56-104 (Beograd,T927).

6) Na istom mestu, 63-66.

7) Na istom mestu, 96.

8) K. N. Kostić, Građa za istoriju srpske trgovine i industrije. Spomenik S. K. Akademije 66 knj., 2 razr. 52.

9) M. Marković, Toplica u prošlosti, 49.

10) Na istom mestu, 45.

Niš za vreme velikih ratova Austrije i Turske u XVII i XVIII veku.

11) M. Marković, na navedenom mestu, 53.

12) Lj. Stojanović, Stari srpski zapisi i natpisi pid br. 5282, 5313, 5314.

13) Na istom mestu, zapisi pod br. 3708, 2713, 2727. 14) Iscrpnu jednu malu raspravu o njemu dao je g. Milenko Marković, prof. gimn. u Nišu, pod naslovom „Georgije Popović" (Niš, 1933).

15) M. Đ. Milićević, Kraljevina Srbpja", 92, 231. - Da je niški grad - tvrćava bio od Turaka naročito dobro utvrđavan između 1719 -1720 godvie, doznaje se iz putopisa Huga od Virmonta, koji je kao poslanik austriskog cara prošao kroz Niš. 1719 godine a vratio se iz Carigrada 1720 godine. On veli da je tih godina bila velika oskudica u hrani ljudskoj i stočnoj, zato što se onda u Nišu bilo sleglo na 16.000 spahi|a sa svojim ljudima da grade i opravljaju grad. Kad su Turci po Požarevačkom miru izgubili severnu Srbiju, onda im je trebalo da izgubljeni Beograd nadoknade Nišem, otuda se to da i protumačiti.

16) V. Ćorović, na navedenom mestu 400-2.

17) M. Đ. Milićević, na navedenom mestu, 35; L. Lovrić, istorija Niša, str. 51-52.

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License