1. Doba vizantiske i bugarske vlasti.
Od svoga doseljenja pa za nekoliko vekova slovenska plemena nisu mogla stvoriti veliku i moćnu državu. Njihova moć i sposobnost za to još behu slabi. Vekovi su skoro proticali u njihovom prilagoćavanju ka novom životu: zemlji, klimi, privredi, veri, običajima i t. d. Dugo vremena bili su Sloveni izdeljeni na mnogo malih plemena, koja su ubrzo dospela pod prividnu ili pravu vrhovnu vlast onda još jake Vizantije. U unutrašnjosti poluostrva, daleko od mora i od Dunava, prostirala se oblast prvobitnih pravih Srba. To su krajevi na Limu, Gornjoj Drini s Pivom i Tarom, na Ibru i Zapadnoj Moravi. Međutim ostala su nam nepoznata imena onih slovenskih plemena koja su zauzimala prostor između grada Rasa i Serdike. 1)
Sve do 1204 godine bila je prva politička i vojnička sila na Balkanskom poluostrvu Vizantisko Carstvo. Ono je svakom prilikom isticalo svoju vrhovnu vlast nad hrvatskim i srpskim vladaocima, koji su, tobože, od vremena Iraklijeva bili caru u svako doba potčinjeni i pokorii ; ali oblik toga vrhovnog gospodarstva češće se menjao, a za neko vreme nestalo ga je bilo sasvim. 2)
Pored Vizantije moćan narod behu Bugari koji su, od 679 godine, naselili krajeve između Dunava i Balkana.
Kakva je bila politika Vizantije u ranom srednjem veku?
Od sedmog veka, za vreme trajanja njihovih ratova s Arabljanima, ograničila se politika vizantiske države prema balkanskim zemljama ponajviše na defanzivu. Tada su se svi veliki politički pokreti u ovim zemljama odigravali igvan vizantiskih granica, u Podunavlju. 3)
Posle Vizantije druga sila dakle bila je Bugarska. Bugari su turskotatarskog porekla, i, kao skoro svi mongolski narodi, pokazivali od prvih dana moć i sposobnost da podvlašćuju druge narode i da obrazuju jednu jaku vojničku državu, koja se održavala ne na kulturnim i privrednim temeljima, nego čisto na vojničkoj snazi. Naročito u IX i X veku Bugari su uspeli da stvore državu velikog obima i snage. U ljihovoj vlasti bila je na zapadu i cela Timočka Dolina. Čak je i ondašnja srpska država u IX veku za kratko vreme i sama potpadala pod bugarsku vlast (924 -931). Po grčkom piscu Porfirogenitu graiice ondašnje Časlavove države bile su ovakve: „na istoku je srpska granica dopirala do Rasa, a na severu do Rudnika a možda i do Save". 4) Niš dakle nije ulazio u sastav srpske države u 10 veku, nego je bio sedište vizantiskog stratiga (vojnog upravvika), koji je kroz IX, X i XI vek imao vlast i nad susednom oblašću Toplicom, u kojoj je bio glavni grad rimski Hameum a u ovo vreme po grčkom nazivu Komplos.5)
Kad je propala bugarska država 971 godine, onda je u Nišu kao i u ostalim delovima zavladala opet Vizantija. Iz ovoga se vidi da je Niš često prelazio iz jednih u druge ruke.
U doba Samuilovog Maćedonskog carstva (976-1018) menja se vlast i uticaj ponova u Nišu. „Samuilova država prostirala se od Srema do blizu Soluna i od Crnoga do Jadranskoga mora i Neretve". 6) Niš je dakle ulazio u sastav ove nove slovenske države, ali i o toj vladavini ne znamo mnogo.
Kad je propala i ova država pod udarcima Vasilija II i obnovljene sile vizantiskog carstva, onda je i Niš ponova promenio svoga gospodara. Sad su Grci ponova gospodari celoga Balkanskog poluostrva pa i glavnog moravskog druma sa Nišem.
Posle 1018 godine opasala je bila vizantiska oblast srpske zemlje sa tri strane, od Prizrena do Beograda i Srema. Tako se, dakle, nekadašnja dragocena zaštita pretvorila u tešku nrevlast koja je mnogo tištala. Na mesto starog prijateljstva javlja se mržnja, a svakom prilikom raspaljuje se borba za slobodu, da bi se zbacio grčki jaram.
U to doba kod Srba je bilo dva središta sa dve dinastije: jedna u primorju, Zeta, a druga u unutrašnjosti, Raška. Središte istočnih oblasti beše dolina reke Raške do današnjeg Novog Pazara sa tvrćavom Rasom, po kome se i oblast prozvala Rasija, Raška. Od kraja XI veka prodirali su ovi istočni Srbi neumorno preko vizantiske graiice. U vreme cara Manojla napadali su u pravcu puta koji vodi od Beograda preko Niša za Carigrad. Srpski udeoni kneževi zavladali su u to vreme planinama između gradova Rasa i Niša na zemljištu niške episkopije. Zbog njihovog četničkog ratovanja sve su više ostajali pusti pograničii krajevi. Vladaoci iz dinastije Komnena su preseljavali mase zarobljenih Srba u druge krajeve. 7)
U polovini XI veka javio se ustanak u Bugarskoj (1040 -1041), u kojoj se Petar Deljan izdavao za sina poginuloga cara Radomira. On se krenuo od Beograda i Braničeva pa jug preko Niša za Skoplje u nameri da napadne na Solun, ali ovaj pokušaj propade.
Godine 1073 planuo je ponova ustanak i na čelu se istakao Đorđe Vojteh u gradu Skoplju. Oni pozovu zetskoga kneza Mihajla da im pomogne. On im posla sina Bodina sa vojvodom Petrilom. U Prizrenu je bio skup ustanika, koji su izvikali za cara Mihajlovog sina Bodina. Posle toga nastanu vojne operacije. Ustanička se vojska podeli: Bodip udari na sever prema Nišu, a Petrilo u južnu Makedoniju. Na severu je ustanak bio svugde uspešan, jer su svi „Slovini" u ovim zemljama pristajali uz ustanike. Ali vojvoda Petrilo bi potučen na jugu kod Kostura i jedna vizantiska vojska posede Skoplje. Onda je Bodin morao, u decembru, no snegu juriti natrag od Niša, i bio je potučen i zarobl,en kod današnjeg Paunja na Kosovu. Na taj način i čitav pokret ustanički bi ugušen u toku samo nekoliko meseci. 8) Kao što se iz ovoga vidi, i u ovom čisto vojničkom pokretu Niš je bio jedna osnova za dalje strategisko prodiranje niz Timočku dolinu ka Vidinu i Podunavlju. Ovakvu sudbinu Niš će imati skoro kroz vekove. Jasno je dakle iz ovoga, da Niš nije pripadao zetskoj državi Mihajla i Bodina; na njega će tek docnije, posle 100 godina, baciti oko Nemanja iz Raške.
Od XI veka Dunav postaje granična reka između Vizantije i Mađarske, i stoga Beograd i Braničevo dobivaju naročiti ziačaj kao glavna mesta na državnoj međi. Prema Beogradu, koji je bio vizantiski, Mađari su sa planom osnovali i utvrđivali novi grad Zemun. 9) „U celom XII veku Mađari razvijaju živu ofanzivu prema oblastima severnoga Balkana, hoteći da otuda potisiu Vizantiju".10) U tu borbu ulaze i Srbi iz Raške a njihovo upletanje u te razmirice je naročito živo u doba Nemanjića.
Ugarska je, u to nreme, u XI veku postajala sve moćnija država. Njeni susedi u Sremu bili su Grci; ubrzo su počeli pogranični ratovi i mađarske provale na carigradskom putu. U toj velikoj borbi srpski neliki župani bili su prirodni saveznici Mađara protiv Grka. 11)
Neprijateljstvo između Vizantije i Ugarske trajalo je i za vreme Cara Jovana Komnena (1118 -1143), koji je prešao u ofanzivu. Mađarske su čete pljačkale čak do Niša i Sofije (1128). Ali je car Jovan pobedio Mađare. „Poslednji car vizantiski, pod čijom je vladom carigradsko carstvo bila velika sila bio je Manojlo Komnen (1143-1180). On je imao često borbe i sa Srbima, koji su iz Raške težili za nezavisnošću… Izlazne tačke odakle je car kretao u boj protivu velikih župana behu pored drugih i Serdika i Niš. Bojišta behu kod Rasa i zapadno odatle do Tare. Na kraju se jasno opaža, kako se vizantiska granica povukla od Rasa sve do u blizinu Niša" 12)
Kao što se vidi, za vlade cara Mapojla Niš je bio vrlo važno vojničko središte i strategiska baza za oneracije i protivu Srba i protivu Mađara. Krajem XII veka predstavljala je niška oblast granični predeo vizantiske političke i kulturne oblasti. Niš je nesumnjivo bio i saobraćajni centar toga doba. Sem toga u Nišu je i dalje sedeo episkop kao starešina niške eparhije, koja je od X do HŠ veka bila, u glavnom, u sastavu ohridske arhiepiskopije. Po hrisovulji vizantiskoga cara Vasilija II od 1020 godine, niška eparhija je obuhvatala pored grada Niša još i krajeve oko Bele Palanke, Prokuplja, Toplicu i današnji Svrljig.
Godine 1149 krenuo je car Manojlo lično na Srbiju da da kazni Srbe, i prodro je do grada Rasa opustošivši mu čitavu okolinu. Zarobljene Srbe car je dao preseliti u okolinu Sofije i druga mesta. Ali, iduće godipe, 1150, Srbi se više nisu borili sami sa Manojlom, pego su dobili pomoći od Mađara. Tada je car Maiojlo krenuo iz grada Niša preko Lugomira čak na Savu i na Drinu, i u tome pohodu Grci su potukli Srbe i njihovs saveznike. U grčkim izvorima toga doba moravska dolina zvala se na grčkom jeziku rečju „Dendra", što odgovara potonjem slovenskom izrazu Šumadija. 13)
Sem toga zna se, da je u doba Manojlova ratovanja s Ugrima 1151 godine duka (vojvoda) Beograda, Braničeva i Niša bio Andronik, potonji vizantiski car.
Godine 1162 ratujući ponova sa Srbima u Niš je stigao s vojskom lično sam car Manojlo. 14) Prema vizantiskom piscu Kinamu, car Manojlo je prodro čak do Sirmiuma (Sremske Mitrovice) i tamo je oduzeo ranije zaplenjenu ruku svetitelja Prokopija, zaštitnika grada Niša, i vratio je ostalim svetiteljevim moćima koje su ležale u Nišu, odakle su je Mađari bili upljačkali, kad su 1072 godine bili jednom prodrli do Niša. Zna se da je u Nišu i njegovoj najbližoj okolini vladao veliki kult prema ovom hrišćanskom svetitelju, te je ovaj Manojlov podvig izazvao veliku radost kod tamošnjeg stanovništva. 15)
„U doba krstaških pohoda (krajem XI i tokom XII veka) severni krajevi bili su slabo naseljeni. Na prostoru između Dunava i Niša, po ondašnjim piscima koji su opisivali ove pohode, prostirala se prostrana i gusta šuma („Silva Bulgarie"). Vilhelm Tirski priča, da je država (Vizantiska) namerno održavala pustoši duž drumova; nikome nije bilo dopušteno krčiti šume i žbunje, te se onde naseljavati, jer su Grci u težini puteva i neprohodnosti gustiža imali više zaštite protiv neprijatelja nego u svojim rođenim trupama. Srbi su smatrani, kako se vidi iz pričanja krstaša, kao divlji i razbojnički narod; tek krstaši trećega pohoda odzivaju se o njima prijateljski i sa simpatijom".16)
Za vreme prvog krstaškog rata (1096) najgušće gomile krstaša prolazile su kroz Ugarsku preko Balkanskog Poluostrva za Carigrad. Prolazeći kroz te krajeve oni su se borili sa starosedeocima. U tim borbama poginuo je stari vojvoda Gotije. Najzad su stigli u Niš te odatle u miru odmarširali dalje do Carigrada. Za njima je stigao pustinjik Petar iz Amijena. Grčki namesnik Niketa dočekao je u Nišu prijateljski njegove neuređene i grabljive čete. Ali one zametnuše borbu na samome trgu, zapališe nekoliko vodenica, te u bitci izgubiše svoja kola. Tom su prilikom krstaši izgubili dve hiljade kola s tovarima, deset hiljada ljudi s novcima koje je Petar s velikom mukom po zapadnim katoličkim zemljama bio naprosio. Velika vojska hercega Gotfrida Buljonskog prošla je mirno u poznu jesen 1096 godine i zatekla je po okolini niškoj svuda puno žena, dece i staraca, krstaša koji u onoj borbi behu Nišlijama zapali u ruke. 17)
U XI i XII veku, po izveštajima krstaških putopisaca, Niš je bio lep, naseljen i vrlo bogat grad. Krstašima je Niš bio jedna od glavnih odmornih stanica. U Nišu su se krstaši snabdevali obilnim životnim namirnicama i pripremali se na mučan put preko Kunovice, ali je često dolazilo do pokolja između Nišlija i krstaša. 18) Niš je u doba prolaza prvih krstaša bio tornjevima i jakim bedemima utvrđen grad. Prešavši kameni most preko reke koja teče pokraj grada, krstaši su se utaborili na prostranom polju uz obale reke. Iz Beograda do Niša krstaši su stizali za osam dana.
2. Niš za vlade Nemanje i Nemanjića ulazi u sferu srpskog uticaja.
Počev od Nemanje pa sve do svršetka srednjega veka Niš i Niška Oblast sve više i sve jače ulaze u sferu srpskog uticaja, kako vojničko-političkog, tako i etnografskog. Nemanja je dao nov pravac srpskom širenju na istok i jug, kuda su posle za njim nastavljali skoro svi njegovi potomci. U početku je i Nemanja, kao i njegova braća, bio vizantiski vazal, priznajući vlast Grka. On je imao prilično veliku udeonu kneževinu na krajnjem istohu srpske oblasti, u krajevima izmeću gradova Rasa i Niša, i to: doline reka Toplice, Ibra, Rasine i Reke. Tako je došao u bliži dodir sa Grcima, i, budući njihov najbliži sused do moravske doline, održavao s njima bliske veze. „Samo se tako može tumačiti činjenica što je car Manojlo, obavešten o njegovom držalju, prilikom jednog svog prolaska kroz Niš, pozvao Nemanju, pohvalio ga i dao mu oblast Dubočicu kod Leskovca kao baštinu, učipivši ga u toj oblasti potpuno nezavisnim od raškog velikog župana. Učinio je to sa njim… očevidno u nameri da ga što čvršće veže za sebe i da nema neprijatelja u tom kraju, važnom za siguran saobraćaj dolinom Morave".19)
Godine 1170 Nemanja je iostao veliki župan Raške. Grci su bili u ratu s Mlecima, te ovi nagovore Srbe da se i oni odmetnu od Grka. Nemanjin politički sgav vidi se odmah i po operacionim pravcima njegove vojske. Dok mu je jedna vojska napadala grad Kotor, dotle je druga ugrožavala moravski put Beograd-Niš. Srpsko stanovništvo moravske doline, koja je bila vizantiska, bilo je uz Nemanju… Međutim zna se, da su u to doba bili u posedu Vizantije još uvek gradovi Braničevo i Niš.
Car Manojlo krene na Nemanju iz Sofije. Pošto je u Mađarskoj lako uredio pitanje nasleđa prestola, to mu nije bilo teško da reši svoj spor i sa Nemanjom. Nemanja se sada nađe usamljen. Mleci i Ugri bili su savladani i Nemanja se skloni u planine ispred grčke vojske, pa izjavi da je voljan pokoriti se caru. Manojlo primi njegovu izjavu, i kad mu Nemanja dođe u Niš na podvorenje, Manojlo ga povede sobom u Carigrad. Od tada pa spe do Manojlove smrti Nemanja je ostao lojalan Grcima. 20)
Pravi zamah Nemanjine snage došao je tek posle smrti cara Manojla (1180 godine). Sad se opet nastavlja ratovanje šzmeđu Grka s jedne strane a Mađara i Grka s druge strane. Mađari zauzeše severnu Dalmaciju i počeše rat na Dunavu. Njima se pridruži i Nemanja. Udružena srpska i mađarska vojska prodre do Sofije. Tu Mađari prekinu dalje ratovanje, a Nemanja ga nastavi sam. Posle smrti Manojlove prestalo je i vrhovno gospodarstvo nad susednim zemljama koje je car kroz toliko godina energično održavao. Nemanja je sad pomišljao na ofanzivu, te je tražio saveznike i našao ih u Mađarima. Ubrzo otpoče napad na vizantisku oblast i u dolini Morave i u južnoj Dalmaciji i Duklji. Mađarski kralj Bela napadne 1182 godine na pogranične tvrđave Beograd i Braničevo, a 1183 godine Mađari nastaviše ratovanje u savezu sa Nemanjom. Saveznici opustošnše ove gradove: Beograd, Braničevo, Ravno, Niš i Serdiku, porušivši delimično njihove zidove. Šest godina posle toga zatekli su krstaši na trećem pohodu ove gradove skoro prazne, ponajviše u ruševinama. 21)
„U ovo vreme izbi ustanak u Bugarskoj, koji u neobično kratkom roku vaspostavi bugarsku državu, najpre na iodručju od Dunava do Balkana, a onda i preko njega… I Nemanja je imao veza sa Bugarima i posredno je pomagao njihov ustanak. On lično u ovo vreme uzeo je Niš i operisao u Timočkoj Krajini, gde je osvojio gradove Svrljig, Ravni kod Knjaževca i Koželj". 22)
Car Isak se namiri sa Mađarima, uzevši za ženu kćer kralja Bele III. Uz ženu je imao dobiti kao miraz i izgubljene gradove u moravskoj dolini. „Nemanja, koji je stvari video dobro, želeo je da sprači taj plan i da moravsku dolinu, već pretežno naseljenu Srbima, zadrži u svojoj vlasti. Stoga uzima Niš kao jednu od glavnih tačaka na moravskom putu, i stoga voli da u Bugarskoj, na daljim etapama carigradskog vojničkog druma, ima Bugare nego Grke. Njegova je težnja bila da Grke potisne sa severnog dela Balkanskog poluostrva, kao što ih je potisnuo sa južnog primorja Dalmacije i Zete. Na tom području on je vep gledao puteve novog šireša Srbije. On je počeo svoju istorisku misiju time što je srpsku ekspanziju iz raških planina svesno uputio u tri velike susedne kotline: niz Metohiju na Kosovo i u Moravsku Dolinu… U Metohiskoj i Kosovskoj kotlini Srbi nisu imali većih prepona i oni su je posteneno plavili; u moravskoj, međutim, na koju je Vizantija za. vreme Manojlovo toliko polagala, on se ozbiljno bojao grčke: ofanzive. Stoga od godine 1186 obraća glavnu pažnju na to da se tu održi".
Da bi te svoje tekovine što trajnije sačuvao, Nemanja je tražio veze čak od nemačkog cara Fridriha Barbarose, koji se baš u to doba spremao na treći krstaški pohod, i time postajao donekle prirodni saveznik Nemanjin a neprijatelj Grka.
„Otkad je Barbarosa sa vojskom prešao kod Beograda na vizantisko područje, kmao je dosta neprilika sa Grcima, koji su bili veoma nepoverljivi irema njemu. Na srpskom iodručju naišao je, međutim, na prijateljski prijem, naročito u Nišu, 27 jula 1189 godine, gde su ga usrdno dočekali Nemanja i njegov brat Sracimir". Tom prilikom doneše Fridrihu bogate poklone, dosta vina, ječma, volova i ovaca, a caru nemačkom behu ukazane počasti. Tu u Nišu nudio se Nemanja za vazala Barbarosi, da bi ga pridobio za savez protiv Grka. Tu u Nišu, nudili su caru savez i Bugari. Ali Barbarosa nije pristao odmah na učinjene predloge, nego je krenuo ka Carigradu; ali malo docnije, posle neprijateljskog držanja Grka, on se vratio na srpsku ponudu… Nemanja je ispratio cara do Trajanovih Vrata, a posle pošto ga je otpratio nastavio je sam ratovanje i osvojio ove gradove: Pernik, Zemen, Velbužd, Žitomisk, Stobi, Skoplje, Prizren i krajeve Gornji i Donji Polog.
„Kada su se oslobodili krstaša, Grci se odmah rešiše da se razračunaju sa Bugarima i Srbima. Pohod protivu Bugara ispade nepovoljno; stoga se car na novi pohod protivu Srba spremi mnogo bolje. U jesen godine 1191 došlo je do borbe na Moravi, u kojoj Srbi pretrpeše poraz".23) Po Jirečeku, „posle prolaska krstaša okrenuo se Isak protivu naroda na Poluostrvu. U jesen krene on iz Plovdina prema Nišu nrotiv Srba. U bitci na Moravi pobediše Vizantinci i opustošiše zemlju, pri čemu spališe prestonicu Nemanjinu, po svoj prilici na Toplici". Sudeći po svemu, izgleda, da je ova znamenita bitka na Moravi bila baš u neposrednoj blizini Niša, ako ne i pod samim zidinama njegovim, jer je grčka vojska došla sa istoka niz dolinu reke Nišave.
Posle ovoga velikog poraza 1191 godine veliki župan Nemanja morao je zaključiti mir. Uslovi mira bili su ovi: Srbi su zadržali znatan deo vizantiskih oblasti. Na istoku je ostao u srpskim rukama kraj između Rudničkih planina i Sjedinjene Morave sa rečnim dolinama Lepenice, Belice i Levča, kraj kod Đunisa i najzad kraj Glubočica južno od Niša. Na jugu je pripalo Srbima čitavo Kosovo Polje, pokrajina Hvosno oko Peći i Dečana, koja je pripadala nrizrenskoj episkopiji. I tako posle ovih ustupaka kao pogranični gradovi vizantiske države behu i dalje ostali ovi gradovi: Beograd, Ravno, Niš, Skoplje, Prizren, Kroja i Lješ.'")
Po Srbiju nastupiše posle toga mirnija vremena. Ali na istoku Poluostrva ratovanje ne prestajaše, jer Bugari zauzeše Serdiku (1194). Car Isak Anđel poče se sprematn za nov vojni nohod, ali on pogibe 1195. Zaverenici podigoše na presto njegova brata Aleksija III. Novi car bio je tast Nemanjinog sina Stefana, te ga odlikova dostojanstvom sevastokratora. Sređeni odnosi u državi dozvolili su Nemanji da svojevoljno zahvali na prestolu, i on se svečano odrekao vlasti na zemaljskom saboru marta 1196.
Ako bismo hteli ukratko da ocrtamo Nemanju i njegovu politiku, rekli bismo, po V. Ćoroviću, da u celom Nemanjinom radu pored avanturističkog i borbenog ima nešto i stvaralačko. On je upravo stvorio srednjevekovnu Srbiju, zbog čega je i dobio naziv od savremenika „sovokupitelj srpskih zemlj".
Sjajno je doba srpske istorije period Nemanjića. Grupisanje susednih država izmenilo se potpuno samo nekoliko todina posle smrti Nemanjine. Na samom početku XIII veka desio se jedan krupan događaj na Balkanskom Poluostrvu: to je četvrti krstaški rat i stvaraše Latinskog Carstva kao nove države na Valkanu. Za vreme latinske opsade Carigrada Bugarin Kalojan koristio se opštom zabunom… te je poseo vizantiski zapad, sa gradovima Prizrenom, Skopljem, Ohridom i Berom. U moravskoj dolini i na srednjem; Dunavu sukobili su se Bugari pri ovoj deobi Vizantiskoga carstva sa Mađarima. Mađarski kralj Imre borio se na Moravi sa bugarskim trupama, te je zauzeo nekoliko, episkopija, koje je Kalojan ubrajao u „imperium" (državu) Bugarske, po svoj prilici da su to bili Beograd, Braničevo i Niš.
I Srbija je bila upletena u ovo ratovanje, a povrh toga jako podrmana borbom među braćom (1202-3). Vukan jetežio da pomoću Mađara zavlada nad čitavom Srbijom. Oš protera Stefana iz zemlje. Vukan se na istoku Srbije nazivao samo velikim županom. U jednom zapisu se veli da je vladaokao veliki župan „srpskov zemljeju i zetskov stranov i pomorskimi gradovmi i niševskimi predeli". U jednom drugom zapisu iz 1202, na jednom rukopisnom jevanđelju iz Rasa, veli se: „Gospod naš Isus Hristos predast… časni venac velijemu županu Vlku, vladičestvujušču nemu vseju srpskov zemljeju i zetskoov stranoov i pomorskimi grad…. i niševskimi predeli"… 25)
Međutim u Srbiji ubrzo prestade ugarski uticaj. Silna vojska Kalojanova, sastavljena od Bugara i Kumanaca, provali u zemlju. Srbi moradoše napustiti Niš, a Ugri Braničevo; u vremenu, neposredno zatim, vidimo u oba grada bugarske episkope. Izgleda da je samo Beograd ostao u ugarskim rukama. Vukan beše proteran sa istoka Srbije, a Stefan opet vraćen u posed svoje države i prestola.
Krajem XII i početkom XIII veka Niš je češće prelazio iz vizantiskih u mađarske, srpske i bugarske ruke. Kad su Latini zauzeli Carigrad 1204 godine Niš je bio u bugarskim rukama i niška eparhija je ulazila u sastav obnovljene bugarske arhiepiskopije u Trnovu, te je njen episkop Kirik, sa još nekoliko drugih episkopa iz trnovske arhiepiskopije 1204 godine tražio palium od rimskog pape. Kada je pak docnije organizovana žička arhiepiskopija (1219), Niš je bio još pod bugarskom vlašću, i sv. Sava je osnovao za krajeve niške episkopije pod srpskom vlašću posebnu episkopiju sa sedištem u manastiru svetog Nikole u Toplici, ali su uskoro posle toga i ostali krajevi niške eparhije potpali pod srpsku vlast i ušli u sastav najpre žičke i potonje pećske arhiepiskopije.")
Smrt bugarskoga cara Kalojana, prilikom opsade Soluna (1207), izazvala je veliki metež u Bugarskoj, jer bugarski prvaci počeše međusobnu borbu. To iskoristiše Mađari, te zauzeše ponova krajeve na Moravi; oni su držali tada Braničevo sa bliskim Kučevom i krajevima južno do grada Ravna (Ćuprije). Posle toga bugarski car Boris u savezu sa Latinima preduzeo je zajednički pohod protiv Srbije, ali su se Bugari sramno morali povući natrag, poplašeni tobože kod Niša u samu ponoć čudom svetog Simeona (od prilike 1214 godine). 27)
Posle smrti cara Kalojana 1207 došao je u Bugarsku za cara Boril koji je prema Srbima bio neprijateljski raspoložen. Ispred njega moradoše pobeći srodnici pređašnjeg kralja, i jedan od njih, Strez, dobeže Stevanu i potraži od njega pomoći i zaštite. Stevan ga primi, pa mu čak dade i vojske, te Strez pomoću nje otpoče osvajanje u Vardarskoj dolini, i u Proseku namesti sebi prestonicu. Tako je raški veliki župan dobio prvi put izlaz u vardarsku dolinu kuda je i Nemanja bio uputio svoja osvajanja. Zbog toga je car Boril izmirivši se s Mađarima i Latinima napao na Stevana. Udruženi Bugari i Latini prodru do Niša, ali ih jedan srpski noćni prepad pomuti i odbi. Ovaj latinskobugarski savez potstače Streza, te on ostavi Stevana i priđe ponova Bugarima. Ali uskoro bi Strez ubiven i opasnost za Stevana minu. 27a)
Opasniji beše po velikog župana srpskog savez između latinskog cara Hajnriha i mađarskog kralja Andrije. Ova dva vladaoca udesiše, da se lično sastanu u Nišu (po Uskrsu 1215 godine), na koji sastanak pozvaše i srpskog vladaoca. Stefan beše usled toga vrlo zabrinut. On se najpre požuri da se prvo sastane sa Andrijom, i s njim reguliše svoje odnose. Sastanak je bio u Ravnom i trajao je 12 dana. Odatle pođoše obojica prema Nišu u sretanje latinskome caru. Ali odnosi se toliko zategnuše, da su Srbi bili zatvorili sve puteve; car se naj.zad, posredovanjem Andrije, mogao vratiti nazad. Zbog ove velike moći latinskog carstva i njegovih pretenzija Stefan je bio primoran da traži čvršćega naslona na Latine. 28)
Uporedo sa porastom Srbije razvijala se jednovremeno i nova bugarska država i zauzimala sve važniji uticaj na Balkanskom poluostrvu. Moć ove bugarske države naročito se ogleda u bitci kod Klokotnice 1230 godine, u kojoj je car Jovan Asen II srušio moć..epirskog despota pa čak i zarobio Teodora Komnena, Asen se hvalida je osvojio svu Teodorovu državu „od Odrina do Drača, Grčku i još Arbanasku i Srpsku".29)
Naslednici Nemanjića, Dragutin i Milutin, proširili su Srbiju na severoistok u Braničevo, 1285 godine. „Ranije je Braničevo bilo u bugarskoj vlasti; posle pada bugarske maćedonske države pokušavali su Mađari tokom XII veka da ga preotmu od Vizantije, a tokom XIII veka da ga preotmu od Bugara… Srpsko osvajanje Braničeva dovelo je do sukoba između Srba i bugarskog vidinskog gospodara, kneza Šišmana, koji je sam polagao pravo na taj kraj"…30)
Po svoj prilici tada je i Niš ušao u sastav nemanjićske Srbije, makar i privremeno. Iz toga vremena poznat je samo jedan episkop niški, Srbin po narodnosti, Nikodim (1279 godine). 31)
Za vlade Milutinova sina Stevana Dečanskog, kad je Srbiji zagrozila opasnost od bugarskog cara Mihajla Šišmana, 1330 godine, srpska vojska je uzela Niš i njegovu neposrednu okolinu, polje Dobrič, za mesto svoje koncentracije, očekujući napad Bugara iz Vidina dolinom Timoka ili Nišave. U onovremenom izvoru veli se, da je Stevai Dečanski zapovedio svima vojnicima zemlje srpske da se saberu na polju Dobriču. „To je polje, divno i veliko, u Toplici, i spušta se k reci Moravi. Na tom polju mnogi su drevni carevi vodili strašne borbe među sobom. Pa se i previsoki kralj nadao da će se tu boriti sa carem bugarskim." Međutim velika bitka između Srba i Bugara odigrala se na mestu Velbuždu sa strahovitim porazom bugarske vojske. Velbuška pobeda donela je izgleda Srbiji ceo niški kraj i istisla zauvek Bugare iz doline Morave i Vardara.
„Vladavina Dušanova (1331-1355) značila je prema Bugarima samo bolje utvrđivanje i osiguravanje sa te strane. Sa Bugarima se Dušan izmirio na taj način, što je 1332 godine uzeo za ženu Jelenu, sestru njihovoga novoga cara Jovana Aleksandra. Odnos između zeta i šuraka ostao je lojalan čitavo vreme. Dušan je mogao mirno, bez ikakva pribojavanja od kakve bugarske prevare, razvijati svu svoju snagu u borbama sa Grcima i Mađarima". 32)
Ako bismo hteli da u kratkim potezima naslikamo širelje države Nemanjića, onda bismo, po profesoru Ćoroviću, mogli reći ovo: „Uspon Nemanjića bio je postepen ali stalan.
Od Nemanje Srbijiie granice pomeraju se daleko od onih koje je on zatekao. U IX veku Srbija ne ide na istok. dalje od Rasa; u XI veku granica joj je oko Zvečana, u XII veku oko Lipljapa, a sa Milutinom ona prolazi Skoplje i zahvata Ovče Polje. Sem Jadranskog mora i Neretve, kud je bila dotad upućivana, Srbija se sada pruža niz Vardar na egejsku obalu. Severoistočna granica obuhvata Braničevo i približava se Timoku; na severu dopire do Save i Dunava. 33) A po Jirečeku, granice Srbije u HŠ i XIV veku su se mnogo često menjale. Istočna granica prema Bugarskoj išla je planinama između Morave i Timoka od tesnaca na Dunavu pa na jug. Grad Niš ne pominje se nikada među srpskim episkopijama XIII i XIV veka, čak se 1336 godine pominje kao sedište bugarske carice.34 )
3, Turci osvajaju Niš iz srpsnih ruku.
Dok se Srbija Nemašića snažno razvijala, kako u teritorijalnom pogledu tako i u pogledu unutrašnjeg sređivanja, dotle je s druge strane Balkanskog Poluostrva zagrozila nova opasnost sa istoka. To su bili Turci, koji sad ulaze u istoriju ovoga Poluostrva kao nov činilac, da za nekoliko vekova od tada ispunjavaju glavnu sadržinu te istorije.
Vizantija je pod udarcima Dušanovih zavojevalja i usled unutrašnjih nereda bila već skoro dotrajala, a Bugarska posle svog velikog poraza 1330 godine bila je takođe izgubila svoju moć i snagu. Srpska država posle Dušanove smrti, za nesreću, bila se takođe razlomila na dva dela, 1366 godine, i dok je severna polovina Dušanova carstva bila još dosta daleko od opasnosti, dotle su južne srpske dinaste jasno uvidele veličinu opasnosti od Turaka. Zbog toga je došlo do srpske ofanzive u Trakiji protivu Turaka, koja se 1371 završila pravim slomom Hrišćana. Od toga časa Turci su mogli bez velikog otpora da prodiru sve dublje u unutrašnjost Balkanskog Poluostrva i to dolinama reka Marice, Strume i Vardara. Carigradski drum od Carigrada odnosno Jedrena, pa preko Sofije niz Nišavu do Niša i dalje od Niša niz Moravu, bio je glavna arterija kojom je strujala nova ratna opasnost od Turaka, i pored žoje su se postupio širila turska osvajanja, držeći se glavnih gradova za dalje vojevanje.
Prvi sukob između Turaka i Srba na granici severne Srbije bio je 1380 godine, kada je srpski vojvoda Crep Vukosavić suzbio Turke na Dubravnici. Međutim od 1386 godine počela su sistematska nadiranja Turaka prema Srbiji. Srpski letopisi beleže, kako je Murat I 1386 godine pošao protivu kneza Lazara i osvojio Niš. Turci su Niš osvojili posle mučne opsade od 25 dana, posadu mu i stanovništvo posekoše i porobiše, pa ga zatim opljačkaše. Ova katastrofa učinila je da se Niš zadugo ne mogade oporaviti. Zna se da su Srbi, kad Turci zauzeše Niš, preneli iz Niša telo svoga sveca Prokopija, zaštitnika Niša i, njegove okoline, u grad Koprijan, koji se otada počeo zvati Prokuplje.
Posle zauzeća Niša Turci su preduzimali pljačkaške pohode u dolini reke Toplice ka središnim delovimz Srbije. Od toga vremena pa sve do 1413 godine Niš je, za skoro pune tri decenije, ostao pod upravom Turaka, i bio njihova osnova za dalje uspešno prodiraše u Srbiju. Od toga vremena Niš postaje važan turski grad.
Kad je posle smrti sultana Bajazita, 1402 godine, nastala borbz između njegovih sinova, onda je ovim krajem oko Niša vladao sultan Musa. 1413 godine pominje se kao pogranični vojvoda u gradovima Svrljigu i Sokolcu vojvoda Hamza kao protivnik Musin. Njega Musa uhvati i pogubi a narod iz Svrljiga posla nekud na sultanske zemlje, odakle je vraćen tek posle Musine pogibije. U borbi između Bajazitovih sinova Muse i Muhameda ovome drugome pomagao je srpski despot Stevan Lazarević. U toj borbi Musa pogibe 1413 godine a Muhamed nagradi Stevana za šegovu odanost ustupanjem oblasti između Znepolja i Koprijana (Prokuplja), i ostade mu prijatel, za sve vreme svoga života. Po tome dakle i Niš i Niška oblast ponova dođoše u srpske ruke i pod srpsku upravu. Od tada Niš je ostao u državi despota Stevana Lazarevića za sve vreme njegova života, alv se iz onovremenih izvora ne može zaključiti da je igrao kakvu važniju ulogu. Centar države se pomakao na sever. Obim Srbije za vlade despota nije bio mnogo manji od srpske kraljevine u XIII veku. Središte države bilo se pomerilo na sever ka Dunavu. U vremenu najjačega napona despotovine (posle 1423) istočna granica počinjala je kod Dunavskog Tesnaca, istočno od grada Golupca, pa je išla vododelnicom između Morave i Timoka. Turska beše čitava Timočka Dolina. Despot Stevan dobio je na poklon od sultana iza Niša pokrzjinu Znepolje kod Trna. Na jugu Srbija je dopirala više Novog Brda, Lipljana i Prizrena do Grebena, Crne Gore i Šara.
Ali kad umre despot Stevan, onda nastadoše opet promene u njegovoj državi pa i u sudbini grada Niša. Odmah po njegovoj smrti 1427 godine, njegov naslednik Đurađ morade predati Mađarima Mačvu i Beograd. Zbog toga sultan Murat II napade Srbiju i ponova zauze Niš i Kruševac. Zbog ovog turskog prodiraša Mađari i Srbi su se zajednički branili i 1428 godine razbili su Turke kod Ravanice. Pri svem tom Đurađ je ponudio Turcima mir i pristao da im plaća godišnji danak od 50.000 dukata i daje oružanu pomoć od 2000 ratnika. Kad je rat bio završen Srbija je bila znatno smanjena: na severu bez Mačve i bez Beograda, a na jugu bez Kruševca i bez Niša. Baš iz toga vremena imamo podataka o prilikama iz putopisa Bertrandona de la Brokijera iz godine 1432, koji veli, da je od Niša išao „kroz dugu blatnu šumu te stigao u mali grad Kruševac, koji je tada bio turski". Po izlasku iz Sofije i iz sofiskog polja Brokijer je ušao u brdovitu zemlju i došao je u drugo polje na kome se nalazi Pirot. Polazeći dalje iz Pirota putovao je opet malo kroz planinu, pa stigao u ravnicu pored Nišave u mesto Izmur (Bela Palanka). Zatim je putovao još malo tom ravnicom pokraj reke i prevalio jedan visok breg, vrlo mučan za putovanje. Onda nastavlja ovako: „I kad smo sišli sa toga brega, uđosmo u lepu zemlju među bregovima, kroz koju teče pomenuta reka Nišava. U njoj je varoš Niš na pomenutoj reci, preko koje se tu prelazi mostom. Ta bi varoš imala pripadati despotu Srbije, ali su je, ima pet godina, Turci uzeli silom i razorili su je celu. No mesto je irekrasno, i tu se seje mnogo pirinča. Nekada je u toj varoši morao biti lep gradić na pomenutoj reci. A kad se krenuh iz Niša, putovasmo opet vrlo lepom zemljom niz tu reku, pređosmo je skelom, i produžismo put opet kroz zemlju lepu, ravnu, dobro naseljenu ljudima i selima. Potom se odmakosmo od reke i ravnice, i prođosmo kroz vrlo veliku šumu na planini, koja nije ni velika ni za prelazak mučpa, nego je samo šumovita. I dođosmo u varoš koja se zove Kruševac i tu se namiri 10 dana otkako smo pošli iz Drenopolja… Turci su ovu varoš (Kruševac) osvojili pre šest godina.35)
U to vreme, kad se Brokijer vraćao iz svete zemlje kroz Srbiju (u proleće 1433 godine) granica među Srbima i Turcima bila je na Moravi izmeću Kruševca i Varvarina. Ali ova granica nije dugo ostala, jer se uskoro promenila na štetu Srba.
P
korivši Vizantiju sultan se odmah obrnuo i protiv Srbije. Ali ovoga puta prevario se u računu. Mađari su se odazvali despotovom pozivu, kad su Turci navalili na Srbiju. U jesen 1443 godine skupila se beše u južnoj Ugarskoj, pod komaidom kralja Ladislava, Jovana Hunjadija i despota Đurđa vojska od 25 000 konjanika i strelaca. Ta se vojska kretala unapred carigradskim vojnim drumom i bez ikakve smetnje stigla preko Niša i Pirota u Sofiju, spremajući se da se odatle spusti u ravnice Trakije. Poslednja je bitka bila na planini Kunovici, između Pirota i Niša, gde su Turci, napadnuti iz zasede ponovo bili notučeni. Kunovica je krajnji izdanak Suve planine na severozapadu, koji se zvao i Ploča. Preko še je prelazio put iz Niša ka Balkanskim planinama. Ime Kunovica dolazi, po kazivanju seljaka, od drveta kuna (klena), kojega ima dosta u toj planini. Po Božiću 1443, despot Đurađ Branković sačekao je i žestoko potukao Turke, tako da je u tom boju bio zarobljen i sam glavni zapovednik turske vojske. Od Srba se u tom boju odlikovao Đurađ Mrnjavčević, čiji su košanici zarobili Nazimpašu. Zbog toga je Kuiovica postala čuvena i slavna: o njoj su i u poznije doba pevali dubrovački pesnici, Gundulić i Palmotić, i veličali pobedu i slavu srpskog oružja. 35a). 6 januara 1444 godine logorovala je hrišćanska vojska u gradu Prokualju, zapadno od Niša. Despot Đurađ je želeo da kralj s vojskom prezimi u Srbiji, pa da se rat nastavi u proleće. Ali ugarska vojska se vrati u Ugarsku. Posle toga bi zakl>učen Segedinski Ugovor o miru, no kome despot dobi svoju državu u starim granicama. 36)
Ratovanje Mađara sa Turcima nastavilo se opet posle nekoliko godina. Mađari su se ponova odazvali pozivu despotovom, kad su Turci navalili na Srbiju. Tada je izveden hrišćanski kontranapad. Sultan se povukao u Bugarsku, dok su Mađari kod Kruševca, 2 oktobra 1454, ujedinjeni sa Srbima, razbili tursku posadnu vojsku, pa se u smelom zaletu, preko Niša, Pirota i Vidina vratili natrag. 37)
Posle uzaludnoga ratovanja Srba u zajednici sa Mađarima sudbina Srbije bila je uskoro zapečaćena, a sa njom i sudbina Niša za nekoliko vekova posle toga. Niš je sada dobio stalnog gospodara, i vlast Turaka naročito se jasno ocrtavala u načinu života grada Niša. Može se uglavnom reći, da je Niš u srednjem veku predstav.ljao ne toliko trgovački koliko čisto vojnički centar. U doba turske vladavine, Niš dobiva sve izrazitiji karakter velikoga trgovačkoga mesta. Po profesoru Ćoroviću, zapaža se velika razlika između srednjevekovnih srpskih gradova i potonjih turskih. On veli: „u staroj srpskoj državi u unutrašnjosti malo je bilo većih gradova. Sem primorskih i nešto starih tuđih (Skadar, Prizren, Niš), Srbi do kraja XIII veka nemaju pravih gradskih naselja. Dobili su neka tek osvajašima od Grka (Skošpe, Ohrid, Prilep, Ser, Ber) a neka su razvili sa rudarskom proizvodnjom (Priština, Novo Brdo, Srebrnica)… Slično je bilo i u staroj bosanskoj državi… U tim našim zemljama sve do pada naših država prevlađivala je stočarsko-zemljoradnička privreda i sa njom u vezi i život u malim seoskim naseljima. Gradovi su služili samo kao vojnički objekti. Tek sa Turcima počinje u nas naglo razvijanje gradskog života. Oni podižu karavanseraje kao prvi uslov za dobar putnički saobraćaj, pa hanove, bezistane, imareta, hamame i bezbroj džamija sa medresama i tekijama. Najveći deo naših gradova oni su ili sasvim podigli ili im svojim radom dali pravi značaj… U svima tim i drugim gradovima većinu stanovništva predstavljaju muslimani; oni tim gradovima daju opšti, pretežno istočnjački tip i to po načinu života u njima i po spoljnom izgledu… Tuđ elemenat u svojim gradovima Turci spočetka nisu trpeli…“ 38)
II. Niš u srednjem venu.
Doba vizantiske i bugarske vlasti.
1) J Jireček, na navedenom mestu, I, 81, 88.
2) Na istom mestu, I, 133.
3) Na istom mestu, I, 138-9.
4) V. Ćorović, Istorija Jugoslavije, (Beograd 1933), str. 58.
5) M. Marković, u navedenoj knjizi, str. '20.
6) V. Ćorović, u navedenoj knjizi, 65.
7) K. Jireček, na navedenom mestu, I, 158-9.
8) Na istom mestu, I, 172-3; V. Ćorović, str. 73.
9) V. Ćorović, na navedenom mestu, I 580-581.
10) V. Ćrrović, na navedenom mestu, 92.
11) Jireček, na navedenom mestu, I, 168.
12) Jireček, na navedenom mestu, I, 181.
13) Ćorović, na navedenom mestu, 93-94.
14) Jireček, na navedenom mestu, I, 185.
15) V. Marković, Pravoslavno monaštvo i manastiri u srednjevekovnoj
Srbiji (Sremski Karlovci 1920) 47-50.
16) Jireček, na navedenom mestu, 1, 165-6.
17) Jireček, na navedenom mestu, I, 176.
18) K. Kostić, na navedenom mestu 15, 21; v. i Matković, putovanja po Balkanskom Poluotoku, (Zagreb 1918 godine), sgr. 21, 46.
Niš za vlade Nemanje i Nemanjića ulazi u sferu. srpskog uticaja
19) V. Ćorović, na navedenom mesgu, 95.
20) V. Ćorović, na navedenom mestu, 97- 98.
21) Jireček, na navedenom mestu, I, 195.
22) Jereček, na navedenom mestu, I, 199.
23) V. Ćorović, na navedenom mestu, 86-103 i K. Jireček, na navedenom mestu I, 200-202.
24) Jireček, na navedenom mestu, I, 202.
25) M. Markovvć, na navedensm mestu, 30.
26) R. Grujić, Niška episkopija, članak u Narodnoj Enciklopediji", 3 knj., str. 95.
27) Jireček, na navedenom mestu, I, 210-12, 214. 27a) V. Ćorović, na navedenom mestu, 106.
28) Jireček, ia navedenom mestu, 1, 216.
29) Ćorović, na navedenom mestu, 112.
30) Ćorović, na navedenom mestu, 128.
31) R. Grujić, na navedenom mestu, 3 knj. str. 95.
32) Ćorović, na navedenom mestu, 148.
Z3) Ćorović, na navedenom mestu, 138.
34) Jireček, na navedenom mestu, 3 knj., str. 8.
Turci osvajaju Niš iz srpsnkih runu.
34a) Jireček, na navedenom mestu, 215.
35) St. Novaković, članak o Brokijeru u „Godišnjici Nikole Čupića".
14 knj. str. 51-52, 66.
35a) M. Đ. Milićević, Kraljevina Srbija, str. 74.
36) Jireček, na navedenom mestu, 2 knj. 146 str.; M. Đ. Milićević u „Kraljevini Srbiji", (str. 89 i 74) navodi prema kavivanju Č. Mijatovića („Đurać Branković", 385-7), da je Niš ustuoljen po Segedinskom miru 1444 g. kao davnašnja baštpna vojvodi Đurću Mrnjavčevaću, unuku velpkog vojvode Gojka, brata Vukašinova, pošto je ovaj pokavao povelje vladalaca grčkih i srpskih da je Niš bio baština njegovih predaka, kao nagradu za junačko držanje u boju na Kunovici 1443 g. i što je zarobio Kavim-pašu, glavnog zapovednika turske vojske.
37) Jireček, na navedenom nestu, 2 knj., 163 str.
38) Ćorović, na navedenom mestu, 293.