Nis U Xix Veku Borba Za Oslobodenje

1. Niš za vreme prvog srpskog ustanka

Kad je 1804 godine u Šumadiji, zapadnoj Srbiji i Moravi planula buna na Turke, onda su Niš i njegova oblast ostali mirni i nepokretni u tome narodnom delu. Nastaje pitanje, čime se može objasniti ta pasivnost. Pre svega Niš je u XIX veku bio zaseban pašaluk, u kome je uprava bila drukčija no u Beogradskom pašaluku. Zatim Niški pašaluk nije imao dahija onoga tipa, kakve su se bile ugnjezdile u Beogradu. Pa onda, Niš je carski, vojnički i trgovački grad na glavnom drumu, kojim uvek vrve pojske, koje lako mogu priteći i ugušiti svaki pokret raje. Zatim, srpski ustanak i nije potekao iz gradova nego naprotiv iz sela i planina i bio uperen baš protivu gradova i varoši, kao glavnih izvora zla, i tako dalje.

Pa ipak. „Čim je buknuo ustanak u Šumadiji, Turcima je bio glavni zadatak da spreče da on ne obuhvati i okolne pašaluke, naročito krajeve oko Niša i Nišave. Odmah po ustanku, poznato je da su Turci u dva maha u Pirotu obesili mnoge sveštenike 1805 i 1809 godine. No narod je iz Nišavlja ipak bio u vezi sa Srbijom. Karađorđe je bio postavio pirotske vojvode Mitu i Marinka, koji su za sve vreie prvog ustanka igrali važnu ulogu i, kao najglavnije, bili su sigurni stražari na ovoj strani, dočekivali i suzbijali Turke, Karađorđu slali potrebne izveštaje i pomoć u ljudstvu. Zna se da je Marko Abdula bio rodom iz Gornjeg Matejevca. On se odlikovao u borbama u Karađorđevom ustanku i postao mu barjaktar. I u drugom ustanku je učestvovao i docnije se u Požarevačkom okrugu pročuo kao velika i važna ličnost u našoj istoriji". Sem njih pominju se još i ovi viđeni ljudi: Nikola Nišlija, Cvetko Denić iz Berbatova (stradao 1809 godine) i Neša Popov takođe iz Berbatova zatim Ilija Strelja iz Vlasotinaca i Džida iz Leskovca. 1)

Ali još od prvih uspešnih dana buna raje na dahije pretvarala se u narodni ustanak protivu Turaka, ustanak koji je pokazivao težnju ili da sam oslobodi i drugu braću u susednim turskim oblastima, ili da i kod njih potstakne oganj bune nad dugotrajnim ugnjetačima. Ustanici se nisu varali u tome, jer ih je prirodni nagon za samoodržanjem rukovodio u njihovim mislima i planovima, da će njihov pokret imati više sreće i uspeha, ako se što više raširi, i jer su znali da sem njih ima još svuda oko njih njihove braće Srba koji žele promenu mrske vlasti.

Godinu 1804 proveli su ustanici iz Šumadije u uspešnoj borbi sa janičarima i dahijama i u brzom čišćenju Turaka: vojnika, činovnika i spahija iz svojih sela i palapaka. Ta buna još nije bila shvaćena u Carigradu kao širok narodni, nego samo kao lokalan pokret, uperen protivu sultanskih odmetnika. Međutim, kad se u pregovorima pod Beogradom sa bosanskim vezirom Bećir-pašom videlo, da ustanici traže jemstvo Austrije i Rusije o tome da će buduća turska uprava biti bolja, onda su se gospodari i vlasnici u Carigradu našli uvređeni, i zbog toga su želeli da taj lokalni ustanak sami što pre uguše i stišaju i time spreče mešanje susednih država u njihove unutrašnje stvari.

Da to postigne, turska Porta je 1805 godine naredila najbližem susednom paši, i to baš niškome Hafis-paši, da on sa svojom redovnom vojskom taj pokret slomi i savlada, da zavede red i ponova povrati tursku upravu. Niš je dakle opet bio vojvinki centar, odakle se krenula turska vojska, svakako niški stalan garnizon sa pojačanjima iz susednih pašaluka. I, u oskudici turskih izvora, mi iz naših domaćih izvora znamo kako je ceo taj pokret pošao i propao: sa puno besa, podsmeha, oholosti prema pobunjenoj raji, on je doživeo neuspeh i sramotu. To je trebalo da bude neka kaznena ekspedicija, a ovamo je baš ona ispala kažnjena. Ovaj niški turski pohod dobio je svoju pravednu odmazdu na Ivankovcu i u Paraćinu. Njegov glavni vođa Hafis-paša platio je svojom glavom: pobeđena turska vojska povukla se u Niš sa ranjenim glavnim komandantom, da ga uskoro tamo i sahrani. Tako je minula opasnost iz Niša po ustanike, a što Srbi nisu preduzeli i dalje gonjenje Turaka može se objasniti relativno malim brojem njihovih četa i oskudicom potrebne ratne spreme. Posle ovoga teškoga poraza niške turske vojske bio je nastao trenutak, da se Niš i njegov kraj dižu na Turke i oslobode. Ali to se ne ispuni ni ovoga puta. Niški kraj čekao je da dođu ljudi iz Šumadije, jači i odvažniji, koji će ih krenuti iz dotadanjeg ropskog mrtvila. I taj trenutak, ne jedan, dolazio je i prolazio, i lomila se snaga naroda o zidine tvrdoga grada Niša, dok najzad nije došao jedan koji je i uspeo da Niš ponovo uvede u Srbiju.

Došao je jedan trenutak 1806 godine Srbi su kao gorštaci i hajduci instiktivno osećali da u borbi sa Turcima treba naći zgodnu busiju i u njoj se održati. Takvu jednu busiju oni su našli u zgodnom prirodnom tesnacu, južno od Stalaća, na Deligradu. Tu su se oni utvrđivali radi odbrane od mogućnog novog pohoda iz Niša niz Moravu. Iz te busije ustanici su preduzimali smele pokrets širokog zamaha i velike hajdučke hrabrosti. Jedan takav podvig bio je i ovaj koji ćemo sad opisati.
Ratovanje 1806 godine bilo je vrlo uspešpo po Srbe. Rano s proleća Dobrnjac je isterao Turke iz Ražnja i Aleksinca. Iz Vidina beše pošao na Srbe Pazvan Oglu sa 6.000 vojnika, ali ga Dobrnjac dočeka s nepunom hiljadom vojnika u blizini Soko Banje i strašno razbije. U isto doba Mladen Milovanović zauze Kruševac, a Milenko Stojković osvoji Poreč pa se spusti u Krajinu. Kretanja turske vojske od Niša pod skadarskim vezirom Ibrahim-pašom otpočela su u početku jula. Najpre pođoše 4.000 Arnauta, koje Srbi dočekaše na Moravi kod Aleksinca i razbiše 1 jula. Naskoro zatim pođe i vezir s glavnom vojskom (oko 40.000 vojnika).

„Po naredbi Karađorđevoj, Stanoje Glavaš je oko 2 septembra 1806 odvojio od Deligrada jedan deo vojske (2.500 pešaka i 500 konjanika sa jedpim okovanim drvenim topom), te je sa njime. imao da pređe Jastrebac i kroz Jankovu Klisuru da se spusti u Toplicu, te da, zauzev Prokuplje, zagrozi turskom levom krilu i time olakša srpski položaj kod Deligrada… Vojska je prešla pored Kruševca, pa je, prelazeći Jastrebac, oprezno sišla kroz Jankovu klisuru u Toplicu, i odmah pohitala Prokuplju. U noći između 7 i 8 septembra iznenada je opkoljena varoš sa tri strane : severa, zapada i juga… i varoš je zauzeta u zoru 8 septembra 1806 godine. Iako je glavni smer Glavaševa napada bio Niš, ipak on nije udario na njega verovatno zbog malog broja vojske… Idućeg dana (9 septembra), osvojila je Glavaševa konjica Kuršumliju bez bitke… Sam Glavaš nije ni dolazio u Kuršumliju nego je prečim putem preko Ivankule udario na Lab i Kosovo… Ali je ovaj srpski napad u Toplicu i Lab ipak ostao samo jedna epizoda u nizu drugih, slavnih podviga 1806 godine. Nakon sklopljenog primirja, srpska vojska se povukla, a Toplica opet ostala Turcima još za nekoliko decenija, da se o njoj skoro ništa ne govori do znamenite 1877 godine".1a)

Posle pobede na Mišaru Karađorđe s jednim delom vojske pođe odmah u pomoć Deligradu. Tada vezir napusti opsadu Deligrada i odstupi s vojskom k Aleksincu. Srpska vojska pođe za njim, te ga iza Aleksinca posle krvave dvodnevne bitke (22 i 23 avgusta) razbije i nagna u Niš. Karađorđe pođe tada s vojskom istočno k Lomu; no Ibrahim-paša zatraži primirje koje bude i potpisano.

Ali iako Glavašev pokret nije imao onaj uspeh koji su želeli njegovi izvodioci, ipak se nije na tome stalo. Naprotiv, i iduće godine, 1807, to se ponovilo samo ovoga puta ceo pokret je bio veći i zamašniji. Cilj mu je bio jasan: zauzeti prirodne tesnace na glavnim putevima ka Nišu, sprečavati dovoz hrane i vojske turskome garnizonu u Nišu, i buniti i dizati raju protivu Turaka.

O ratovanju prema Nišu godipe 1807 poslužićemo se kazivanjem Milenka Vukićevića, koji je o tome najopširnije pisao.2)

Za vreme dok su Milenko i Veljko ratovali po Krajini i u dolini Timoka, vojevali su Srbi i prema Nišu (1807). Vojvoda Dobrnjac i kapetan Žikić pastali su da još bolje utvrde Deligrad, kao važno strategisko mesto za odbranu od Turaka. Sem toga Petar je slao pouzdane ljude koji su u okolini Niša, Leskovca i Prokuplja bunili i dizali narod.

Rano u proleće 1807 došlo je do sukoba prema Nišu. Odred ustanika došao je i prodro do sela Kamenice i Matejevca, i tu je razbio leskovačkog Šašid-pašu. Ustaši su uspeli u svome paletu čak da spale i Leskovac. Posle toga Srbi nastanu da opkole Niš i da mu preseku sasvim dovoz hrane. Ilija Strelja, rodom iz Gradišta više Vlasotinaca, ugledan čovek iz toga kraja, bio je prebegao na stranu pobunjenih Srba. On je poseo put od Leskovca k Nišu, a Cvetko Popović dođe u Kamenicu i Matejevce i tamo podigne šančeve, da bi s te strane sprečavao vezu između Niša i Pirota. Meseca marta izađu Turci iz Niša s dve hiljade ljudi i dva topa, ali ih Srbi pobede. Posle ovoga boja jedan deo ustaničke vojske s pobunjenim ustašima iz onih krajeva, predvođen Ilijom Streljom, Petrom Džodom i Momirom knezom leskovačkim, dopro je do Sićeva i tamo načinio šanac na putu koji vodi iz Pirota preko Bele Palanke k Nišu. Ali Karafejza, rumeliski harambaša, pođe od Sofije u pomoć niškim Turcima i napadne Srbe 8 aprila 1807 godine kod Sićeva s čela, a niški paša od Niša s leđa i Srbe potuku. Srbi su imali gubitaka od 200 ljudi i 4 topa. Među poginulima bilo je i 17 Srba Nišlija koji su bili prešli na stranu ustanika. Petar Dobrnjac bio je predao komandu u Deligradu kapetanu Žikiću a on pošao u pomoć Milenku u Krajinu.

Pobeda nad Srbima u okolini Niša kod Sićeva ohrabrila je sad Turke, da ponovo napadnu pa srpske šančeve u Deligradu. I doista 10 aprila oni iznenada napadoše na prve šančeve kod Deligrada. Srbi ih odbiju. Turci ponove napad 12 aprila, ali ih Srbi i ovoga puta hrabro dočekaju. Kapetan Žikić je pokazao pri ovoj odbrani veliku hrabrost i veliku vojničku umešnost. Istina Srbi odbiše Turke, ali im u poslednjem trenutku i neočekivano pogibe kapetan Žikić. Iz logora kod Deligrada Srbi prenesu teško ranjenog kapetana Žikića u manastir Svetog Romana, gde je ubrzo od zadobivene rane umro iz Vaskrs 14 aprila 1807 godine.

Poraz Turaka kod Deligrada bio je veliki. Ne mogući ništa ustaničkoj vojsci niški paša se posle toga grozno osvetno Srbima iz okoline Niša i Leskovca zbog njihovoga pokreta u korist ustanika. 3)

Posle toga nastalo je zatišje do septembra 1807 godine. Za to vreme Srbi su počeli pregovore s Turcima radi zaključenja mira. Turski komandant Piša, Kuršid-paša, odbio je zahtev Srba o jemstvu Rusije. Na to Turci nikako nisu pristajali. Da bi Srbe odvratili od zajednice sa Rusima otpočeli su napadi turski s jeseni 1807 godine i od Niša i od Bosne. Posle toga pregovori se opet nastave. U tome je posredovala carigradska patrijaršija preko ćustendilskog mitropolita kod beogradskog mitropolita Leontija i Karađorđa. Ali Srbi i ovoga puta zatraže jemstvo Rusa. Turci na to nikako nisu pristajali i zbog toga se krajem 1807 godine na granici opet osećala turska kretanja naročito od Niša i na Dunavu. Međutim ovo su bili samo turski manevri da bi se Srbi nagnali na neposredan sporazum sa Turcima a da papuste veze sa Rusima.

Godine 1808 pregovori za mir između Srba i Turaka opet se obnove posredovanjem vidinskog mitropolita kod beogradskog mitropolita Leontija. Srbi i ovoga puta traže jemstvo Rusa, što Turci odbiju odlučno.

Za vrems zatišjz godine 1808 trgovačke potrebe i s jedne i s druge strane zahtevale su da se otvori redovan saobraćaj i put između Niša i Beograda. I od proleća 1808 godine taj put je bio i otvoren za trgovačke karavane, a carina se za Srbiju za robu nzplaćivala u Paraćinu. Meseca avgusta 1808 godine Karađorđe je o tome načinio sa pašom iz Niša i naročiti ugovor, potpisan i zaključen u Paraćinu između punomoćpika i s jedne i s druge strane. Glavno je u tom ugovoru povlačenje vojske i povraćanje redovnog saobraćaja na putu Niš-Beograd. Srbi su jemčili za bezbednost prolazaka i obećali da će ponova podići magazine i karavanseraje, porušene za vreme ustanka, a Turci su dali reč da neće činiti smetnje pri naplaćivanju carina na tursku robu po odluci srpskoga soveta. 4)

Jedan od najvažnijih datuma u istoriji grada Niša, odnosno u istoriji ratovanja Srba i Turaka u prvoj polovini XIX veka, nesumnjivo je 1809 godina. Ona znači veliki polet srpskih ustanika na jug, u stare srpske zemlje, uz dolinu Južne Morave ka Nišu i Skoplju, ka Maćedoniji. Pored ostalih događaja ove godine znameniti boj kod Kamenice i ratovaše oko Niša predstavlja veliki obrt u tome ratovanju. Zbog toga ćemo se na ovoj godini naročito zadržati. 5)

Godina 1809 u prvom srpskom ustanku predstavlja godinu smelih pokušaja da se pređe u napad na Turke. Zato je dobrodošao rat Rusije i Turske. Oslanjajući se na rat te velike hrišćanske istoverne slovenske sile protiv Turaka, Srbi su ove godine postavili visoke zadatke, širokih nacionalnih razmera. U vezi s time su onda bili postavljeni i vojni ciljevi.

Srpsko-turski rat u proleće 1809 godine bio je dakle posledica rusko-turskih odnosa toga vremeia. Posle uzaludnih pregovora došlo je do prekida; 12 marta 1809 godiie. Porta objavi rat Rusiji, a 21 marta to je učinio i ruski glavni komandant knez Prozorovski. Kao prvu pomoć Rusi su poslali Srbima 1.000 pušaka i 30.000 metaka. Prvoga aprila Karađorđe piše glavnom komandantu ruske vojske, knezu Prozorovskom: „Iz pisma Vašeg ja sam doznao, da je porta otomanska objavila Rusiji rat. Tu objavu porte mi primamo kao milost Božju, jer ćemo bolje moći dokazati ljubav našu i privrženost k jednovernoj i jednorodnoj nam Rusiji." A 30 aprila knez Prozorovski je pisao Karađorđu i Sovetu, da se rat otpočiše i da će njihova briga biti oslobođenje Srbije jednom za svagda od svake zavisnosti.")

Kad su Srbi doneli odluku da preduzmu napade na Turke, odmah se nametalo pitanje kako da se ono i izvede. Vladala su dva mišljenja o tome: jedno Karađorđevo i drugo narodnih starešina. Jedan savremenik Karađorđev priča da je vrhovni vožd iznosio i obrazložavao ovaj svoj ratni plan: „da se naša vojska okrene samo pa jednu stranu, jer više Niša ima dobar Derven, da se može uhvatiti i tamo u Crvenoj Reci drugi Deligrad postaviti, i Turcima prekinuti put za u Niš; a drugi derven je više Leskovca ka Vranju Babuna, koji vodi kroz planinu deset sahata. I tamo bi se mogao postaviti šanac da bi bili od te strane sigurni".7)

Očevidno, da je Karađorđe imao u glavi plan za vođeše jedne četničke vojne i za posedanje zgodnih strategiskih položaja, od prirode utvrđenih. Po njegovoj zamisli Niš je trebao da bude centar operacija. Ali za pesreću taj plan nije bio primljen, nego je primljen plan narodnih starešina, koji su vukli svaki na svoj zavičaj. Oni su bili zato da se odjednom pomogne svoj potlačenoj braći: i onoj preko Drine kao i onoj pa jugu. A kako su tada Srbi bili u savezu s Rusima i radili sporazumno sa Crnogorcima, trebalo je poslati jednu vojsku pa istok da kooperiše s ruskom, a drugu na jugozapad da se sastane sa crnogorskom vojskom.

Raspored i snaga vojsaka bila je ovako utvrđena: na Niš su imale poći požarevačka, ćupriska, paraćinska, ražanjska i aleksinačka nahija, sa nešto Krajišnika i Levčana. Sem toga pošli su bećari iz Beograda i jedan bataljon redovne vojske. To je svega iznosilo 16.000 ljudi.8) Raspored komandanata izvršen je ovako: Karađorđe ima zadatak u pravcu Crpe Gore, Milenko Stojković da održava vezu sa Rusima, Luka Lazarević i Sima Marković na Drini imaju dužnost da operišu u Bosni, a na Niš bude upućen Miloje Petrović-Trnavac.

Ne izlažući tok događaja na drugim froptovima mi ćemo se ovde zadržati na južnom frontu prema Nišu. Koncentraciono mesto Srba bio je Deligrad, odakle je vojska vršila pokret upapred ka prvom većem objektu - Nišu. Turski garnizon u Nišu bio je u tom trenutku skoro ništavan, bio je toliko slab da nikada do tada za vreme ustanka Srbi ne behu u većoj brojnoj nadmoćnosti pad svojim neprijateljima kao tada. Po ondašnjim izveštajima računala ss turska snaga u Nišu na 3.000 ljudi.9) Osećajući svoju brojnu slabost, Turci su iz Niša pre 15 aprila sklanjali za Pirot svoje porodice i evakuisali svoja pokretpa imanja. To su Srbi znali i zbog toga ih je Hajduk-Veljko napadao na putu iz Niša za Pirot.

Srpska vojska krenula se iz Deligrada oko 15 aprila i stigla je pred Niš 21 aprila, to znači da je za sedam dana marša jedva prešla 40 kilometara.

Kad su Srbi 21 aprila stigli ; peposrednu blizinu Niša, oni su prvo izabrali položaje na kojima su smestili vojsku, zatim su starešine držale ratni savet šta treba da rade, pa su se onda između sebe svađali, zatim kopali šančeve i najzad se tukli s Turcima.

Ali po svemu izgleda da su Srbi počeli neprijateljstva još dok su sedeli u Deligradu. Prvi je otpočeo neprijateljstva Hajduk-Veljko. On 15 aprila napade jedan turski karavan i opljačka ga, pa se vrati Deligradu, da opet posle nekoliko dana napadne na tvrđavu Beli Gradac, i da se posle toga vrati glavnoj vojsci koja je stigla na Kamenicu. Jedan Gradac pominje Milan Đ. Milićević u ataru sela Malče na brdu više sela Vrežine, a drugi ispod Vlasotinaca kod Konopničke crkve na desnoj obali Vlasine.10)

O držanju turskog garnizona u Nišu imamo dragocenu belešku od savremenika mitropolita Stratimirovića. Pre nesrećne pogibije na Čegru dolazili su do srpskoga stana Turci (konjanici koji su mogli lako pobeći) po 50-60 na broj i govorili su Srbima : „Idite, Srbi, s one strane Morave i držite opo što vam je car dao, a mi vas, vala nećemo dirati. Ne dirajte ni vi nas, kad mi vas ne diramo." No ovi su to gordo odbijali govoreći im, da se i do Carigrada neće ustaviti, pa psovahu dušu i veru tursku, Muhameda i ostalo.11)

Sem Hajduk-Veljka bila je i drugih koji su preduzimali razne prepade u pravcu juga i istoka od Niša. Tako na primer, vojvoda Strelja pređe Nišavu i Zaplanje pa dopre u Vlasotince. Odmah uz njega pristapu sva okolpa sela i tako se skupi oko 450 ljudi Srba ustaša. Vojvoda Strelja posla Savu Dedobarca da zatvori put u klisuri na Prosečenici. Savz pug zatvori, pa svoju družinu sa svom džebanom smesti u jedan han kraj Morave. Turci dođu s topovima, udare na han i zapale barut. Barut se zapali, sruši han i potuče više od polovine Savinih drugova. Ostali se razbegnu. Strelja je bio ostao u Vlasotincima, na kad ču, on se povuče srpskoj vojsci ka Kamenici. Turci zapale Vlasotince i pobunjena sela.12)

U održanom ratnom savetu predmet rešavanja je bio, da li da se odmah na Niš udari živom snagom, ili da se pričeka još peko vreme. Postojala su dva mišljenja, jedno, koje je predlagao Miloje Petrović, glavni komandant vojske, da se odmah udari na Niš, „jer u njemu nije imalo dosta vojske, a šančevi bili su zabataljeni i strah oživio među Turcima" ; drugo mišljenje koje je zastupao Petar Dobrnjac bilo je protivno napadanju, pošto „Turci imaju mnogo topova, pa će nam dosaditi". Drugi jedan učesnik i savremenik priča da je bilo sasvim obratno. Kome treba verovati? Iz ovoga se jasno vidi da je među starešinama izbila nesuglasica i svađa ne samo oko položaja glavnoga komandanta nego i oko načina rada. Sem toga svađa je potekla i kad su počeli podizati šančeve.13)

O rasporedu šančeva i vojske priča nam savremenik Ilija Ćosa: „Prvi šanac načinismo na Čegaru s ove strane Nišzve, u kom su Srbi izginuli. U ovom je bio pojvoda resavski Stevan Sinđelić, rodom iz Grabovca u Resavi. S njim se nalazio Đorđe Kragić rodom iz Korica, okruga aleksinačkog, Cvetko Popović iz Gornjeg Matejevca, naije niševačke. Na Čegaru ko će da gradi šanac, inatili su se tri dana. Drugi šanac bio je u Gornji Matejevci, u ovom se nalazio Petar Dobrnjac s Veljkom. Treći šanac bio je više Matejevaca, odonud Kamenice ; u ovom je zapovedao vojvoda paraćinski Ilija Barjaktarović, rodom iz Izvora, okruga ćupriskog. Četvrti šanac bio je u Kamenici, u kom se nalazio glavni komandant cele ove srpske sile, s naiskim četama, s komorom i džebanom. Peti šanac bio je iznad Kamenice, više crkve u kom se nalazio vojvoda mlavski Paulj, rodom iz Melnice, okruga požarevačkog. Šesti šanac bio je Dolnji Matejevci u kom su se namestili Milojevi bećari. Hajduk-Veljko boravio je sa svojih sto konjanika u Gornji Matejevci, da se tamo nađe gde bi nužno bilo".14)

Turski komandant u Nišu u to doba beše energičan i drzak vojnik. Da bi dobio u vremenu, dok mu dođu pojačanja iz Rumelije, on je naređivao ispade Turaka, odmah na dva do tri dana posle dolaska Srba iznad Niša. Ali sve ove napade Srbi su uspešno odbijali. Do 5 maja bilo je tri takva turska napada. Time su Turci nesumnjivo hteli da zastrašavaju Srbe.

Koncentracija turske vojske u to doba bila je izvedena velikim delom prema Rusima. Ali kad Rusi zbog izliva Dunava behu onemogućeni da prodiru pa Balkan, iskoristi tu priliku veliki vezir pa odvoji 30.000 vojnika i pošalje ih kao pojačanje protivu Srbije niškome i vidinskome paši. Na Vidin je otišlo 10.000 a na Niš pod zapovešću Ismail-beja Sereskog 20.000 vojnika. Oni stigpu 28 aprila u Niš.15) Po jednom izveštaju iz Srbije austriskim pograničnim vlastima turske vojvode i paše koje su prispele u Niš i bile su: Moluk-paša od Prištine, pa onda Šor Ahmed-paša
iz Vranje, Kasi-paša iz Leskovca i nekakav odmetnik Karafejza, prijatelj poznatoga Gušanca Halil-age. Broj njihovih trupa iznosio je na 36.000 ljudi. U tome izveštaju veli se, da je jednoga večera prebegao jedan hrišćanin iz Niša srpskom poglavici Miloju i izvestio ga o nameri Turaka da će idućeg dana Turci napasti Srbe sa svih strana. Međutim Miloje Petrović nije poverovao nego je posumnjao u ovog dostavljača, pa ga je čak držao pod prismotrom vezana. Međutim sutradan obistinilo se sve ono što je ovaj uhoda bio saopštio.16)

Očevidno je da su Srbi oklevajući u odsudnom napadu pa Niš propustili dragoceni trenutak i dopustili da se Nišu pošalju jaka i snažna pojačanja. Iz pisma Miloja Petrovića Sovjetu od 5 maja vidi se, da je Srba u tom trenutku bilo manje nego Turaka; i da im je usled čarkanja s Turcima ponestalo baruta, zbog čega se Miloje tri puta obraćao Sovjetu da mu pošalje baruta i pojačanja u vojsci. „Toga radi, piše dalje, postarajte se i dogovorite s gospodinom generalom (Rodofinikinom), da gospodin general-feldmaršalu knezu Prozorovskom piše da, ako će kakva pomoć biti, neka pohitaju i što skorije vojsku na pašu stranu prizovu; zašto ovamo ožive Turčin sa svih strana kao list na gori i svaki dan u Niš dolazi vojska i čujemo sad ovaj sad onaj starešina turski s vojskom ide; zašto ovo nije šala dirnuti Turčina u živac, a vojske kod nas malo imade da neznam od brige šta ću činiti, ni kako će se ovo mesto održati… Danas mi dođe pismo da su mnogi Turci izašli iz Vidina i hoće sirotinju po vidinskoj nahiji da poharaju; zato sam Veljka s vojskom danas poslao da ide što brže na susret Turcima.17)

Turci su, kao što rekosmo, u nekoliko mahova činili ispade iz Niša protipu Srba. Tako su i 9 maja preduzeli jedan, ali su ih Srbi odbili. Zna se još i to da su ovih dana janičari Pazvandžijini izjavili pokornost niškom paši, upali u Soko-Banju i nanovo je podvlastili. Napad Turaka na Banju kobno se odazvao na položaj i raspoloženje srpskih vojnika kod Niša, jer Dobrnjac i Veljko, i onako nezadovoljni, nađu u tome događaju povod da svoje vojnike odvoje od glavne trupe od Kamenice i pođu i pomoć Banji. To je bilo oko 14 maja. Ovaj drski turski napad u pozadinu srpske vojske u mnogome liči na onaj Glavašev upad u Toplicu 1806 godine. Cilj mu je bio da Srbima zagrozi s boka, da im iz Soko-Banje zađu za leđa i uzmu Deligrad, pa time preseku saobraćajnu vezu između iiške vojske i centra.

O držanju Rusa u ovo vreme reći ćemo toliko, da se njihovo napredovanje baš tih dana, kad se na Kamenici spremala odsudna bitka, bilo zaustavilo. Njihov je plan bio da zauzmu gradove na levoj obali Dunava, ali u tome nisu imali mnogo sreće. Knez Prozorovski je vodio rat mlitavo. Što ga je uzdržavalo od akcije prvo je rat sa Austrijom a drugo veliki izliv Dunava, koji je otežavao prelaz vojske. 20 maja piše kiez Prozorovski Sovjetu: „Dok doznam prave namjere ćesarije protiv nas, ja ću međutim spremati most preko Dunava i dok pređem odmah ću vam o tom javiti. Što se tiče šiljanja ruske vojske put Niša, to sad nijesam u stanju učiniti, ali da vam se pomože, namislio sam dati vam đenerala Isajeva sa priličnim odjeljenjem; ali dok se to ostvari treba za to nekoliko vremena".18)

Odsudan napad Turaka izvršen je 19 maja 1809 godine. Turci su svakako doznali o raspoloželju u srpskoj vojsci, njihovoj neslozi i slabom brojnom stanju. Zbog toga namisle da položaje iznad Niša zauzmu i Srbe oteraju. Oni najpre napadnu na najbliži šanac na Čegru u kome je bio Stevan Sinđelić. Nekoliko puta preduzimali su juriš za jurišem. Vojvoda Resavac bi prvi napadnut u svome šancu, ali ih on primora na povlačenje sa znatnim gubitkom. Turci dva puta ponoviše napad i dva puta iskusiše istu sudbinu. Tada turski glavnokomandujući razdražen govoraše svojim vojnicima: „Nije li sramno videti da 70.000 Turaka ne mogu ništa protiv 2.000 nevernika"? Trebalo je uzeti šanac, a, ako to nije moguće, on će im svima redom odseći glave. Spremiše se i za četvrti juriš koji beše još strašniji i krvaviji nego prvi. Turci najzad uspeše da uđu u šanac, jer rov beše ispunjen mrtvima koji su pali u pređašnja tri juriša. No kad Srbi videše da im zbog blizine Turaka vatreno oružje postaje nekorisno, oni se poslužiše kijačama koje behu spremili. To beše strašna kasapnica. Srbi se opirahu što mogahu tvrdoglavije, ubijajući Turke tojagama. Kad u ovom klanju Srbi budu svedeni najzad na jednu stotinu, njihov hrabri vojvoda, da ne bi postao plen Turaka, zapali magacin s barutom i na taj način pogibe sa celim svojim narodom a i sa Turcima.19) No kazivanju Vukovom, kad su Turci udarili ia resavski šanac vojnici iz drugih šančeva hteli su da idu u pomoć Resavcima, ali Miloje zapovedi da se niko nije makao, nego svak da čuva svoj šanac.

Gubici s obe strane behu veliki. Kada je strahovita eksplozija Sinđelićevog šanca pokazala svima ostalim trupama srpskim u drugim šančevima, da je sa Sinđelićem i njegovim odeljenjem od 3.000 ljudi svršeno, onda su starešine, izgubivši prisustvo duha, bez ikakvog i najmanjeg pokušaja da priteknu u pomoć, izuzev jedino mlavskog vojvodu Paulja, napustili svoje okope i šančeve pa su nagli bežati. „One koji su počeli iz svih ostalih šančeva bežati, Turci su gonili punih četiri časa, i turska konjica, pretičući begunce stala je ispred njih i onda presrećući sekla ih, a velikim delom probadala kopljima i gonila one, koji su bežali pravim putem; a one van druma koji su po šumskim stranama bežali gonila je turska pešadija"… Sav profijant i sva kola s prtljagom i svu municiju Turci su odneli u Niš; više od 300 kola i sedam velikih topova, čak i malo oružje i odelo, sve su to Turci zaplenili i odneli u Niš.

O broju gubitaka kod Srba imamo nekoliko kazivanja. Bata-Laka veli da ih je izginulo 6.000, a Karađorđe u pismu vladici Petru piše 16 septembra 1809 godine da ih je palo više od 10.000.

Kad je Karađorđe doznao za poraz na Kamenici i nadiranje Turaka niz Moravu, napustio je opsadu Novog Pazara pa pohita s vojskom na Moravu, poručujući Simi da vrati vojsku iz Bosne i Milenku da iz Krajine dođe na Deligrad. Turci pođoše od Niša u dva pravca: veći deo vojske povede Kuršid-paša na Deligrad, a s drugim delom pođe Gušanac Alija na SokoBanju. Nju je junački branio Hajduk-Veljko sa svojim momcima, ali ju je ispred mnogo veće sile turske morao napustiti. Tada se sva turska vojska sleže Deligradu, gde Kuršidu stiže i Ismail-paša sereski, tako da je pred Deligradom bilo oko 60.000 Turaka. Karađorđe i Milenko pritekoše Deligradu u pomoć te nastaše strahoviti bojevi. Ali se silna navala Turska nije mogla izdržati i srpska se vojska povuče k Ćupriji 3 avgusta. Sedam nedelja Turci su napadali i tukli Deligrad. Ali kad je pao Deligrad, Srbi se nisu mogli održati ni u Ćupriji, oni napustiše šančeve i povukoše se preko Morave. Tada Turci zauzeše Ćupriju i svu desnu obalu Morave do Požarevca.

Takve su bile strašne posledice čegarske katastrofe i kameničke pogibije. Srpski pokret na jug protivu Niša potpuno je propao. Ovaj niški pohod propao je može se reći iz dva uzroka: posredan uzrok bio je neprelazak Rusa preko Dunava i mogućnost da Turci pošalju znatna pojačanja, a drugi neposredan uzrok bio je među samim Srbima, svađa i razdor među starešinama, oskudica municije i mali broj boraca.

Posle završenog boja na Čegru kod Kamenice Turci su naredili da se pokupe glave poginulih Srba i da se na istočnoj strani od Niša, na nutu za Pirot sazida jedna kula od kamena i da se u njene zidove uzidaju glave poginulih Srba. Kroz nišku čaršiju vikao je telal da će paša za svaku srpsku glavu dati po 25 groša opome ko je donese. Niški paša izdade naredbu niškim ćurčijama da te glave deru, pa da skinute muške obrazine pune pamukom i da ih tako ispunjene šalje u Carigrad, da i tamo vide kako su Srbi strašno prošli. Posle toga paša naredi da se prikupe majstori zidari i da na carigradskom drumu ozidaju jednu kulu no tako da sredina kule bude jednostavna od kamena i kreča a glave srpskih vojnika da se okrenu u polje i uziđuju spolja. Kad je Živan Živanović 1882 godine bio u Nišu i opisao ondašnje stanje Ćele-kule, on je zapisao ove reči : „Sad stoji samo deo od opale kule. I na tome ostatku stoje sva ugnuća, gde je koja glava bila. Ja sam ih brižljivo brojao, i na ovom ostatku samo bilo je sa severne strane 123 glave, sa zapadne strane 103, sa istočne 105 v sa južne 180 svega 511 glava".20)

Vanredno lep opis Ćele kule, pun pesničkog zanosa i velikog oduševljenja za ratnički srpski narod, nalazimo u delu slavnoga francuskoga pesnika Lamartina iz godine 1833. Prilikom povratka iz svetih mesta Lamartin je proputovao kroz Srbiju u avgustu 1833 godipe. Na putu od Jedrena do Niša nije mu se ništa naročito desilo. Tek pred Nišem oi je zapazio Ćele kulu i njoj posvetio u svome delu ove reči:

„Stigoh u ravnicu kod Niša. Sunce je peklo. Na jednu milju od paroši odprilike, ugledah široku belu kulu gde se uzdiže usred ravnice, blistajući kao paroski mermer. Staza me je vodila k njoj. Priđoh joj bliže, sedoh u hlad od kule da se malo odmorim. Tek što sam seo, podignem oči spomeniku i vidim da su njegovi zidovi, za koje mi se učinilo da su sagrađeni od mermera ili od belog kamena… načiljeni od ljudskih lobanja, poređenih u ravnomerne slojeve.. Ove lobanje i ova čovečja lica, oguljena i pobelela od kiše i sunca, oblepljena sa malo maltera obrazovali su slavoluk koji me je zaklanjao od sunca. Moglo ih je biti na 15-20.000; na nekima je još preostalo kose koja se lepršala na vetru kao lišaj i mahovina; jak i svež povetarac duvao je s planina prodirao u mnogobrojne šupljine glava, lica i lobanja i u njima izazivao tužno zviždanje. Rekoše mi da su to lobanje poubijanih Srba u poslednjem ustanku za slobodu. Pozdravih okom i srcem ostatke ovih junačkih ljudi, čije su odsečene glave postale kamen temelaac nezavisiosti njihone otadžbine. Lamartin je u ovom opisu Ćele kule papisao i ove reči : „Narod koji ima ovakve spomenike ne može nikada propasti". Srbija, u koju ćemo sad ući, sad je slobodna… Uskoro će Srbi uzeti i sam Niš: neka sačuvaju ovaj spomenik. On će njihovoj deci pričati šta vredi nezaviznost jednog naroda, kazujući im po koju su je cenu njihovi ocevi platili"…

Po osvojenju Niša 1877 godine podigli su Srbi na Čegru spomenik Sinđeliću od beloga mramora sa ovim natpisom: „Vojvodi Stevanu Sinđeliću i njegovim neumrlim junacima koji ovde slavno izgiboše 19 maja 1809 godine napadajući Niš. - Knjaz Milan M. Obrenović IV i njegova hrabra vojska pokajaše ih osvojivši Niš 28 decembra 1877.*

Na mesto ovog skromnog spvmenika podignut je 1 juna 1927 godine novi, veći i dostojniji spomenik, kojom su prilikom izvedeve i velike svečanosti.
Posledice nesrećnoga ratovanja 1809 godine ispravljene su onda kad je ruska vojska prešla Dunav i primorala Turke na povlačenje iz Srbije. Srećno ratovanje 1810 godine učinilo je da Srbi vrate sve ono što su bili izgubili 1809 godine. Ali prilike za srpski narod nisu više bile tako povoljne. Kada su 1812 godine Rusi, zbog ofanzive Napoleonove na Rusiju, bili primorani da zaključe mir sa Turcima, onda je za Srbe nastao težak trenutak. Godina 1813 bila je fatalna godina, kada su Turci pregli na sve strane da Srbiju pošto-poto potčine i savladaju. U julu te godine turska vojska sa sviju strana počne stezati Srbiju. Turski plan je bio energičan; veliki vezir je upravljao celim pokretom prvo iz Sofije a posle iz Vidina i Niša. Stavljeno je u pokret 60-80.000 ljudi protivu 50.000 Srba. S juga od Piša vodio je vojsku rumeliski valis Karsli-Ali-paša. Turci su naišli na otpor na Deligradu i to je izazvalo zastoj turske navale. Zbog toga bi smenjen Karsli-Ali-paša a postavljen u polovini avgusta Mehmed-Vahram-paša, s izrečnom zapovešću da Deligrad opsedne, da ga obiđe i da energično nastupi ka Veogradu.Ovu novu navalu srpska vojska nije mogla izdržati. Ona je morala popuštati, i tako početkom septembra Turci su zaobišli Deligrad i pošli niz Moravu. Posle toga katastrofa je bila neizbežna.21)

Iz ovoga vremena valja nam pomenuti jednu interesantnu ličnost iz Niša. To je Dionisije potonji mitropolit beogradski 1813 - 1815 godine. Dionisije je bio najpre sveštenik u Nišu, svom mestu rođenja, pa ostane udov. Ime mu je bilo Dimitrije, a zvali ga „pop Dina" i „terdžoman Dimitrije". Bio je dakle „sekretar srpskog jezika" kod Huršid-paše, pre nego što je Huršid postao veliki vezir. Kad je 1813 godine Huršid-paša napao na Srbiju, morao je uz njega poći i naći se i njegov ljubimac Dina, koji je bez sumnje pomagao da što pre umiri Srbiju, bez velikog prolivanja krvi. Kad stignu u Beograd, Dina bude određen za beogradskog vladiku i vezir ga pošalje u Carigrad gde se i rukopoloži, pa se vrati u svoju eparhiju, i u njoj ostane i posle odlaska Huršidovog u Bitolj. Dionisije je kao mitropolit ostao nešto više od godine dana. Kao Srbin bio je na strapi svoga naroda i zaklanjao ga kod Turaka. Sima Milutinović, koji je proveo neko vreme kod njega, zove ga „Dobri Dionisije". O njemu se zna još i ovo. Sa njegovim znanjem i blagoslovom neki knezovi išli su na tajni sastanak u Zemun k Moleru i proti Nenadoviću. Sima Milutinović drži da je Dionisije znao za tajni dogovor među knezovima. Umro je u početku ustanka 1815 godine a na njegovo mesto grčka patrijaršija izabra za beogradskog mitropolita Grka Agatantela koji je u Srbiju došao februara 1816 godine.23)

2. Niš za vreme od 1815 do 1877 godine. - Mesni ustanci.

Ni za vreme drugog ustanka Niš nije učestvovao oruzkanom snagom u borbi protivu Turaka. Ali, iako nije mogao u ovo doba pokazati neki veći napor, ipak je on igrao važnu ulogu u odnosima između Srba i Turaka. Kada su iastali pregovori između Miloša Obrenovića i Marašli-Alipaše,1815 godine, onda je Marašlija za postignuće svoga cilja upotrebio i iskoristio niškoga vladiku kao posrednika, da privoli Miloša na pregovore o miru. U to doba u Nišu su sedele grčke vladike, fanarioti. Niški vladika uputio je Milošu pismo, puno hrišćanskih pouka i ljubavi; jamačno ga nije pisao samo iz vlastitih pobuda već i po višoj zapovesti. U tome pismu vladika je davao obećanja u ime niškoga paše Srbima koji su se digli na oružje. On poziva Miloša Obrenovića da ovaj pošalje poslanike u Niš radi daljih pregovora. Miloš je dobro razumeo da je ovaj poziv od samoga Marašlije i zato odgovori 26 jula vrlo obazrivo i politički mudro.22)

Hrišćapsko-pravoslavpe grčke vladike u Nišu su još od samoga početka ustanka pokazivale prema Srbima izvesne simpatije, i, koliko su god mogli, držali su se dobro sa Srbima iz Srbije. Na ovakvo držanje prema srpskim vlastima u Srbiji svakako ih je nagonila njihova pastva. Niške vladike, izgleda, uživale su i izvesnu novčanu pomoć od. Miloša Obrenovića.

Kada su se grčki rodoljubi na Balkanskom poluostrvu zagrejali za oslobođenje svoje otadžbine od Turaka, onda su se i grčke vladike u Nišu izgleda jače zauzimale za ovaj, oslobodilački pokret. Grčki heteristi u Bukureštu krojili su planove, istina na hartiji, o oslobođenju Balkanskog poluostrva od Turaka. Glava toga pokreta bio je knez Ipsilanti. Grčki heteristi pokušavali su da i Miloša Obrenovića uvuku u svoje planove, međutim on se držao vrlo rezervisano. Po planovima heterista, Srbija je imala da bude centar pokreta: Srbi su imali da se dočepaju tvrđava ili bar da ih opsednu, jednu vojsku da otprave u Bosnu, drugu ka Nišu, treću ka granici Vlaške i Bugarske. Po tome planu Turska bi odjednom ogrezla u oganj: srpska vojska prema Bosni izazvala bi ustanak u Bosni, Hercegovini i Crnoj Gori; pa sličan način srpska vojska prema Vidinu i Nišu izazvala bi ustanak u Bugarskoj i celoj Rumeliji; grčkoj floti ostao bi lak zadatak da svrši s Turcima na moru i na ostrvima.

Međutim cela stvar još nije bila dobro sazrela, a Turci su energično nastali da u klici uguše sve te planove i težnje. Kao da je i Niš sa svojim vladikom i sveštenstvom i rodoljubivim građanima bio ušao u ove planove. Da bi Srbiju držali pod rukom, Turci pošal,u iz Soluna Husejin-pašu s nekoliko hiljada vojnika. On stigne u Niš 17 aprila 1821 godipe, a knez Miloš i narod se zbog toga jako uznemire.24) U aprilu 1821 godine buknuo je grčki ustanak. U Nišu su se nadali velikim događajima. Da se ne bi i knez Miloš digao, Turci pohitaju s velikom vojskom u Niš. Husejin-paša, ubrzanim maršem, preko Soluna, Kumanova, Vranje sa 8.000 ljudi stiže u Niš o Trojicama 1821 godine. Kako dođe, smesti se u grad, i odmah zapovedi te se pogubi Ali-paša, dotadanji niški zapovednik. Krivica mu je bila što je bio labav prema vladici Melentiju i drugim niškim rodoljubima. Posle toga pozva u grad vladiku Melentija, protu Stojana, popa Đorđa, Mladena Ovčarevića, Radisava Ekmeščibašu i Goluba Mutavdžiju i još oko 200 drugih Nišlija. Namera se nije krila: valjalo je narod zastrašiti da oturi misao o ustanku. Kad se dozialo šta naša namerava, prijatelji zatvorenih uglednih Nišlija ponudili su svoju pomoć da ih oslobode zatvora, ali i vladika i prota odbiše tu prijateljsku ponudu. Trećeg dana Trojica Turci ih obese na niškome mostu. Prilikom vešanja svi su se osuđenici držali hrabro i junački. Vladika Melentije rođen je oko 1771 godine. „Melentije bejaše srednjeg rasta, smeđe kose i brade, koja je već bila proseda. Moglo mu je biti oko pedeset godina. Naravi je bio blage, života uredna, čista, ruke izdašne, srca pobožna, navike u svemu tačne, a osobite u crkvenoj dužnosti svojoj."

„U ono doba (1821) niška crkva je imala za svoga protu čuvenoga Stojana Popovića, koji je bio vrlo uvažen ne samo kao sveštenik nego i kao rodoljub, kao mudar čovek i kao junak. Prema svojim duševnim vrlinama, prota Stojan se odlikovao i telom. Bio je visok, krupan i tako glasovit da se, kažu, moglo čuti na Gorici kad on peva u niškoj crkvi."

Na mestu kod mosta, gde su obešeni episkop Melentije i drugovi, podignut je 1913 godine spomenik, koji su za vreme okupacije Bugari prepravljali, a niški vladika po oslobođenju ponovo je obeležio natpise i spomenik doterao u prvašnje stanje.21) Evo toga natpisa:

1821-1913.

Episkopu niškom Melentiju, proti Stojanu, svešteniku Đorđu i građanima niškim Mladenu, Golubu i Radosavu, koji su na ovom mestu obešeni te mučenički postradali trećeg dana Svete Trojice 1821 godine za veliku srpsku ideju - oslobođenje.

Podiže ovaj spomenik episkop piški Dositej sa celokupnim sveštenstvom grada Niša.

Spomenik ovaj podignut je za vreme srećne - Bogom blagoslonene vladavine Nj. V. Kralja Srbije Petra I Karađorđevića i mitropolita cele Srbije g. Dimitrija i osvećen 29 decembra 1913 godine.

„Krst nositi vama je suđeno, strašne borbe voditi s tuđinom: težak vjenac, al' je voće slatko; vaskrselje ne biva bez smrti."

Slava i čast i mir svakom koji dobro čini…"

Kad je 1829 godine izbio rusko-turski rat, onda je Porta izdala naredbu skadarskom veziru da sa 40.000 ljudi dođe u Niš i da odatle motri na kretanje Rusa u Vlaškoj i na pokrete Srba. Međutim ovaj Mustafa paša bio je protivnik Sultanov i knez Miloš je radio na tome da skadarskog vezira odvrati od ovog pohoda. Vezir je preko zime 1828 godine ostao u Skadru, ali s proleća 1829 godine on se spremi sa 20.000 do 30.000 ljudi i pođe na Vidin. Na tome putu stigne u Niš, kuda mu knez Miloš pošlje na razgovor svoga brata Jovana. Jovan nađe 1 jula Mustafa pašu ulogorena pored Medoševaca. Tu ga vezir lepo primi i zahvali Milošu, kao svome prijltelju na poslatom savetu da se ne upušta u rat s Rusima. Jovan se vrati iz Niša u Kragujevac 6 jula. Tako se u istoriji mnogih ratnih pohoda preko Niša pominje i ovaj prelazak skadarskoga paše poznatog u narodu pod imenom Škodra paša.26)

a) Prva Milojeva buna.

Kada su se godiie 1833 šest nahija otrgnule od Turske i pridružile Miloševoj Srbiji, onda je niški kraj ostao i dalje pod Turcima. Ali narod toga kraja mislio je i dalje na svoje oslobođenje, dok je turska uprava bivala sve teža. U početku 1835 godine u Nišu je bio mutesarif Salihpaša. Turci koji su bili oko šega činili su velika zla narodu. Nezadovoljan takvim ponašanjem turskih činovnika narod iz 16 niških sela pobuni se početkom januara 1835 godine. Oni se obrate knezu Milošu i upute mu ovo pismo: „Molimo Boga za tvoje zdravlje. Ti i Bog danas. Sirotinja kuka i plače do Boga se čuje. Danas što se zulum počinija kako se je sirotinja predala. Serdar iskočija 50 čoveka Turčina. I odovud Toponicu taja sela sva je sirotinja u planinu utekla: što beše za rabotu čovek, on je kuću ostavio; ali Turci po kućah padoše: devojke pri njih dokaraše od sedam godina, i njih gi posmešiše. Sirotinja tebe se je poklonila pod tvom krilu gospodare… 16 sela tebe se poklanjav, slavni gospodare. Danas hoće sirotinja da izgine. Mnogo zulum počinjen. Sirotinja danas Turčinu se pokoriti neće - Zašto? - Od zuluma! - Slavni veliki Gospodare! Naša desna kruna. Januara 1835."27)

Dobivši takvu molbu knez Miloš odmah odredi svoga ministra Avrama Petronijevića da ide u Niš i da pomogne da se niška sirotinja umiri. Po njemu je poslao i pismo Salih-paši u kome je posredovao u korist hrišćana. „A u pročem vi kako rasudite opako i činite, a ja u tom slučaju priznajem da nemam nikakvo pravo mešati se u vašu nahiju"28)

Ali ova buna utišala se za nekoliko dana i neki su se kmetovi bili predali, a Avram još nije bio ni stigao. Na umirenju je radio i susedni pogranični komandant srpski Stefan Stojanović. Salih je bio obećao da više neće slati zulumćare među narod, već da će postaviti narodu naročitog kneza vilajetskog, preko koga će se naredbe izvršivati.

Ali nije prošlo mnogo, pa se početkom marta iste 1835 godine narod ponova pobunio zbog turskih postupaka. Knez Miloš ponova naredi Avramu da ide u Niš sa čovekom koga će i beogradski vezir poslati, s tim da obojica posreduju za umirenje. Tamo bi imao doći i izaslanik vidinskog paše i oni bi tamo ostali sve dotle, dok iz Carigrada ne dođe naročiti čovek da stvari ispita.

U ovoj buni su učestvovala sela: Kamenica, Cerje, Kravlje Miljkovac, Vele Polje, Paligraci, Vrelo, Gornji Krupac, Draževac, Beli Breg i druga sela blizu granice.

Salih-paša je još pre dolaska Avramovog bio poslao vojsku iz Niša da umiri iarod. Ova se vojska sudarila sa ustanicima u Miljkovcu i ustaši su uspeli da Turke pobede. Salih-paša onda naredi da se vojska vrati u Niš.

„Iz pisma Avrama Petronijevića od 21 marta iz Niša knezu Milošu vidi se da je paša obećao da će svima pobunjenicima oprostiti, da će im se vratiti sva oterana stoka… i da će im dopustiti da između sebe izaberu jednoga kpeza, a kad ovoga izaberu, neka mu prestave preko njega tegobe svoje. U isto vreme obećao je da će pustiti sve one koji su pohapšeni. Avram je zato iz Niša sa… činovnicima Sali-paše… otišao u selo Popčicu, gde je bio veliki zbeg naroda iz niških sela… U Popčici je Avram opet našao vojnog komandanta iz Negotina polkovnika Stevu Stojanovića, i onda su pozvali ceo zbeg i saopštili mu sve što su s pašom ugovorili; i onda izaberu 20 ljudi i dođu u Niš, a ostali odu svojim kućama. Avram je ove ljude izveo pred pašu te mu oni izljube sidžade i ruku, a posle su pušteni i oni koji su bili u apsu. - Tad ovi svi oslobođeni ustanici izberu sebi kneza Miloja iz Kamenice…"

Knez Miloje je imao težak zadatak i bio je u teškom položaju. Pastale su nove teškoće i zbog toga je Avram ponovo išao u Niš. Novi knez odvojio se i nije dopuštao nijednom Turčinu da ulazi u sela. Nekoliko puta pozivao ga paša, ali Miloje nije hteo ići, već mu je samo pismeno odgovarao, da narod neće subaše po selima. Paša se našao u čudu : ni da ga trpi ni da ga goni. S toga Avram ovoga puta stade na pašinu stranu i uspe da stvar svrši tako, što je od Miloja uzeo ostavku na položaj kneza. Turci su ponovo obećali neke olakšice raji.

I time se ova buna, ili kako narod veli „prva razmirica Milojeva" konačno završila. Miloje je otišao u svoje selo i od tada su ga svi zvali kapetan Miloje.28)

b) Druga buna Milojeva i Srndanova 1841 29)

Prva buna Milojeva nije uspela niti je Niševljanima, i Moravcima donela oslobođenje, jer je ovaj kraj ostao i dalje u ropstvu pod Turcima, koji su činili i dalje bezakonja. Narod je sve više patio i pištao, dok nije ponovo buknula buna koja je sad obuhvatila niški, leskovački, pirotski i vranjski kraj. To je pokret koji narod zove „druga razmirica Milojeva i Srndakova". Centar toga pokreta bio je piški srez, a imao je veći razmer i bio bolje spremljen i organizovan. To je bilo u proleće 1841 godine.

Stvar se razvijala ovako: Miloje je prikupljao novac od bogatih ljudi i za to kupovao oružje, municiju i izdržavao vojnike - ustaše. Sem njega radili su pa istom poslu i ovi ljudi: Đurđan iz sela Peligraca za Moravu, Nikola Srndaković iz Gornjeg Dušnika i Stojan Čavdar iz Velikog Krčimira za Zaplanje i Stanko Antonijević bojadžija i Ceka Vučković za Vlasotince, Koca Mumdžija za Leskovac i Pop-Đorđe iz Poljanice.

Ustaši su dobijali pomoć i iz Srbije.

Gornji Matejevac je bio centar pokreta, kao najzgodnije mesto blizu granice. Tu su ustanici prsd svedocima ostavili na čuvanje novac koji je bio dobiven „od vilaeta" i koji je pretekao kao neutrošen. To je bilo urađeno 15 marta 1841 godine, a u Tominu Nedelju, 5 aprila, digli su ustanak.

Ovaj ustanak bio je pripreman još za vlade kneza Miloša, pa je dočekao i promenu na prestolu. „U narodu i sada kod najstarijih ljudi postoji predanje, da su Miloje i druge vođe išle u Kragujevac i dobijali novac od srpske kneginje a neki vele od srpske carice, kao na primer Starac Radonja iz Gornjeg Matejevca".

Narod u Srbiji rado je dočekao glas o buni, ali prilike su bile nepovoljne, jer je Porta okrivljavala tadanju vladu kneza Mihaila za uzročnika te bune. Bojeći se posledica knez Mihailo je odmah 10 aprila izdao jednu proklamaciju, kojom je zabranjivao svako učešće Srba iz Srbije u tom pokretu.

Stvari su se dalje ovako razvijale: pogranične vlasti srpske pojačale su granični kordon i pojačali karaulske straže, bodro pazeći na sve događaje a gotove da prihvate izbeglice i ustaše, ako bi to nastupilo, izbegavajući svaki sukob s Turcima.

„Ustanici su imali ovaj plan: da Miloje povede Kamenicu, Matejevce i ostala sela iz Nišave; Nikola Srndaković da povede Zaplanjce i Piroćance, a Đurđai Moravu, i da zajednički udare na Niš i osvoje ga, pošto prime borbu i razbiju tursku vojsku koja bi na njih pošla, a za to vreme stigli bi Stanko Bojadžija sa Vlasotinčanima kao i Stojan Čavdar sa Kurvin Grada".31)

„No Turci su se brzo i blagovremeno spremili da uguše i osujete ovaj ustanak. Na utoku Vlasine u Moravu, kod sela Ćurlinaca, uspeli su Turci da posle nekoliiko jačih borbi pobede Stanka Bojadžiju sa Vlasotinčanima i Leskovčanima. Isto tako uspeli su da pobede Stojana Čavdara, koji je bio poseo visove oko Kurvin Gradz, da brani Turcima prolaz za Niš. Stojan je odatle pobegao u Srbiju… Najvažnija borba je bila kod Prve Kutine, 11 aprila, gde je predvodio i upravljao Nikola Srndak, i ta je borba bila sudbonosna po ustanike i ceo pokret. Tu je bilo skoro celo Zaplanje: tu je bilo ustanika i iz pirotskog kraja i, posle ogorčene borbe, pošto su Turci izvršili opkoljavanje ustanika od Seličevice, dobili su pobedu. U ovom boju palo je dosta ustanika, a tako isto i Turaka. Razbijeni ustanici pobegli su po šumama a neki preko granice u Srbiju. I Srndak je prešao granicu i otišao u Aleksinac. Kad su Turci razbili ustanike kod Kutine, obrnu se Gornjem Matejevcu i Kamenici i 12 aprila razbiju nišavske ustanike, pošto su se sastali sa Turcima koji su operisali u nišavskim selima. Mnogi od nišavskih ustanika, pa i čitavi zbegovi, izebegli su u Srbiju preko granice. I Miloje je mogao pobeći, ali on nije hteo, već se zatvorio u gornje matejevačku kulu sa svojim vojnicima i branio se do poslednjeg časa, dok ga najposle jedno tursko zrno nije pogodilo, i tako je Miloje poginuo junački; nije hteo bežati, nije se hteo predati. Turci su odsekli njegovu glavu i doneli u Niš, nabili na kolac na mostu pred gradom, gde je bila nekoliko dana, da bi služila kao strah pobunjenom narodu".32.

Posle ustanka ovako krvavo ugušenog nastalo je u pobunjenim krajevima strahovito stanje, jer su se Turci grozpo svetili. Kamenica, Matejevce, Knez Selo i druga bila su potpuno uništena ognjem i mačem: „ostal je samo pepel od sela", vele stari ljudi. „U starom apostolu crkve knezselske postoji jedap zapis koji je pisan 1841 godiie u kome se, kaže: „muži plaču, žene zapevaju, plač se diže do neba se čujs, žene, decu bez poščadi seku, plač se diže do ieba se čuje ot prokleti Tirci niševljani".33)

Kakav je bio kraj ovoj buni?

Po kazivanju Milana Đ. Milićevića prispeo je 10 juna u Niš Jakub-paša s Rifat begom i carskim komesarom Tefik begom i početi su pregovori da se narod vrati svojim kućama. Komesar je obećao da će se o carskom trošku podići izgorele kuće i da će se stoka vratiti, što su Arnauti oterali. Ali i ovo se nije moglo potpuno izvršiti. Jakub paša iz Niša pošlje svoga čoveka a Đamil paša svoga u Aleksinac i tu se sastanu sa punomoćnikom srpske vlade. Oni pozovu izbeglice iz niškog okruga da se vrate kućama. Posle kraćeg dogovaranja begunci se i povrate, neki pre a neki malo kasnije.34)

Vredno je zadržati se malo na glavnim ličnostima iz ovog pokreta.

Ličnost Milojeva ukazuje nam se iz pričanja savremenika kao čoveka vrlo otresita, odvažna i ugledna. „Bavio se trgovinom i Turci su ga zvali kapetan Miloje. Nosio se po turski, vrlo bogato. Jahao je uvek na hatu. Dva momka jahalo bi pred njim a dva za njim". Miloje je imao brata Cvetka, a otac im se zvao Jovan. Miloje je imao dva sina: Radonju i Marka, a Cvetko je imao četiri sina.

Druga važna ličnost je Stojan Čavdar. Posle propasti kod Kurvin Grada pobegao je sa drugima u Srbiju, u Beograd. Po traženju turske vlade Vučić ih stavi u zatvor. Bojeći se da ne budu iredati Turcima oni (njih 80) prokopaju krišom apsu i pobegnu preko Dupana u Austriju. Neki tu i ostanu, a Čavdar ode u Carigrad i tu je pomoću ruskog konzula uspeo da iziđe pred velikog vezira pa i pred samoga sultana. Od cara je dobio milost, da se može slobodpo vratiti kući i nositi oružje. Tako je živeo sve do 1860 godine, ali 1861 godine se pobune neka sela, proteraju svoje gospodare begove i napišu sultanu žalbu da se gospodarluci oduzmu. Sultan posla Sedrezama (vel. vezira) u Niš da stvar ispita. Ovaj pozove Čavdara i ponudi mu za obor - kneza u Zaplanju, no on odbi i vrati se u selo. Onda je velikom veziru bio podnet spisak svih glavnih ljudi iz niškog pašaluka, za koje se sumnjalo da su tražili ukidanje gospodarluka. I Stojan bude ontužen i doteran u Niš i odmah osuđen na vešala. No kazna mu bude zamenjena progonstvom u Carigrad. Međutim na putu između Jedrena i Carigrada bio je udavljen.

„Stojan Čavdar je bio visokog i krupnog rasta. Crnomanjast i u opšte vrlo lep i stasit čovek, dugih brkova, krupnog i gromkog glasa. Bio je težak na kantaru 100 oka. Naravi neobično blage, ali u času plane u ljutinu i gnjev, no brzo se stišavao i praštao rado uvrede. Veoma je malo govorio i to uvek mudro i odmereno".

Imao je sina Anđelka i tri kćeri, od kojih je jednoj bilo ime Jaglika.35)

Što se tiče Nikole Srndaka o njemu se zna da je pobegao u Aleksinac a odatle u Beograd. Iz Beograda je otišao kasnije u Kragujevac, u kome je živeo do 1870 godine kada je umro. Imao je sina Antanasa i unuka Miliju. Otac Nikolin zvao se Ilija. Kad se u Gornjem Dušniku pravila crkva, Nikola je bio prvi ktitor i priložnik.

U ovom ustanku igrao je veliku ulogu i Stanko Milosavljević, ćurčija i trgovac, koji je bio u to vreme glavni kmet u Nišu kod Srba.36) Stanko Milosavljević bio je rodom iz sela Uma, zanat je učio u Nišu i u njemu proveo 10 godina. Onda je išao sa svojim majstorom u Beograd radi zanata. Tom prilikom tamo se upoznao sa knezom Milošem. Sem toga trgovao je i sa trgovcima iz Velesa.

Kad je 1838 godine u Nišu nastao pomor od čume, onda je, priča se, umiralo po 50 do 100 Srba na dan, i mnogi Srbi bežali su u okolna sela da se tamo spasavaju. Bilo je slučajeva da su se neke hrišćanske kuće zatrle. Najgore su stradali Turci i Jevreji, jer ovi nisu umeli da se čuvaju.

Godine 1841 Stanko bi postavljen za kmeta i imao je za dužnost da pribira i predaje porez. U to doba bila je i Milojeva buna. Pobunjenici se skupe da udare na Niš. U Gornjem Matejevcu iskopaju šanac za odbranu od Turaka. Uzalud je niški paša poslao ljude da posreduju da se Miloje i njegovi ustaši pokore, jer Miloje odbi zahtev Turaka. „Izađe reč da je i Stanko sa Srbima radeo politiku". Zbog toga paša posumnja i na njega i nekog Cvetana, pa ih obadvojicu zatvori u gradu sa njihovim porodicama. Miloje i pobunjenici zatraže od paše da oslobodi i Stanka i Cvetana. Turci odbiše ovaj zahtev, nego poslaše Arnaute iz Laba i Prištine, te ovi udare na Matejevce, upale sela i pobiju mnoge ljude.

Kad je 1841 godine iz Carigrada došao carski komesar, da izvidi uzroke rajine pobune, onda su ovaj Stanko i Cvetan morali ići na ispit da se opravdaju. Stanko se opravda i car mu dade berat da bude kmet u Nišu. Ovoga Stanka vole i turski begovi, jer je šegov uticaj kod raje bio veliki. Stanko je kmetovao sve do 16 marta 1852 godine kada je i umro.37)

O tužbama seljaka godine 1861 zna se ponešto iz memoara tadašeg učitelja Tase Petrovića. Onda je u Nišu bio vladika Janićije. Seljaci pošalju jednu deputaciju u Carigrad i učitelj Tasa napiše im punomoćija. Niške spahije tuže vladiku Carigradu i carigradski sud ovlasti niškog pašu da on kazni vladiku. Kad vladika za to dozna, njega iznenada nestane iz Niša.

Kad je u Niš došao veliki vezir, on je odmah podigao u Nišu vešala i na njima obesio pop Stanoja iz Vlasotinaca i još sedmoricu najodbranijih ljudi iz niškog okruga.

3, Oslobođenje od Turaka 1877,

a) Prvi rat.38)

Težak poraz srpske vojske kod Niša 1809 godine, kao i slom Srbije 1813 godine, zatim neuspeh lokalnih ustanaka i pokušaja za oslobođenje (od 1815-1842 godine) učinili su da je Niš, zastrašen, ostao pod starim gospodarima i trpeo dotrajalu tursku vlast. Oslobođenje njegovo od Turaka došlo je sa druge strane. Godine 1875 planuo je ustanak u Hercegovini i Bosni i otuda zatalasao naš narod u Crnoj Gori i Srbiji. Srbija, tada vazalna kneževina turska, očekujući potporu svojih starih zaštitnika Rusa, prihvatila je tu priliku, da uđe u rat sa Turskom u nadi da će izvojevati sebi nezavisnost, a snojim sunarodnicima oslobođenje. Tako je došlo do prvog srpsko-turskog rata.

Drugoga maja 1876 godine držan je ratni savet radi plana po kome će se voditi operacije protivu Turske. Bilo
je dva mišljenja: jedno je bilo da za predmet napada treba uzeti Sjenicu, i da ratne operacije obrnemo na zapad i jugozapad u pravcu Bosne i Hercegovine, čije je osloboćenje bio glavni cilj rata. Po drugom planu: „Naš glavni napad
valja upraviti tamo gde se nalazi glavna sila neprijatelja - dakle na Niš… Niška operacija… ima još i velikog političkog značaja, jer neposredno raspaljuje bugarski ustanak i dovodi ga pod rukovodstvo Srbije. Ukratko, ofanziva prema Nišu radi razbijanja glavne sile neprijateljeve; na svima ostalim stranama defanziva".

Usvojen je ovaj drugi plan sa nekim izmenama. Tada su obrazovane četnri vojske: Moravska, pod komandom đenerala Černjajeva, koja je sa 63.000 boraca činila našu glavninu, i koja je imala da nastupa u pravcu Niša; Timočka, pod komandom pukovnika Lešjanina, koja je sa 25.000 boraca
imala da brani istočnu granicu; Drinska, pod komandom đenerala Ranka Alimpića, koja je sa 20.000 boraca imala da brani zapadnu grapicu; i Ibarska, pod komandom đenerala Zaha, koja je sa 11.500 boraca imala da nastupa u pravcu Sjenice.

Ratni proglas objavljen je 18 juna, a prvi top ispaljen 20 juna 1876 godine. Ali prilike za rat tada nisu bile povoljne po Srbe. Naš pokušaj ofanzive bio je promašen. „Moravska vojska, koja je imala da izvrši cerniranje Niša, pocepala se na nekoliko kolona. Glavna kolona, pod komandom samoga Černjajeva trebala je da se, posle zauzeća jakog turskog položaja, Babine Glave, uputi u pravcu Ak-Palanke i Pirota, preseče vezu između Niša i Bugarske, i, ako je moguće, izazove ustanak u Bugarskoj. Černjajev, posle borbe uzeo je Babinu Glavu, približio se Ak-Palanci i počeo njeno bombardovanje, ali je u tome dobio rđave vesti od Timočke vojske, i morao se povlačiti natrag. Od zauzetih položaja napustio je sve osim Babine Glave. Njegove operacije protivu Ak-Palanke i Pirota pretpostavljale su potpuno sigurnu odbranu naše istočne granice: inače ako bi Turci probili na Timoku, Černjajev bi ih dobio sebi u leđa"…

Tako su prošle prve dve nedelje ratovanja.

Naše nade da će, čim naša vojska pređe granicu, ceo Balkan ustati na oružje, izjalovile su se: Balkan je ostao miran. Čak i ustanak u Bosni i Hercegovini počeo je malaksavati, a „Bugari su bacali ili predavali Turcima oružje koje im je srpska vojska razdavala".

Posle prekida naše ofanzive, knez Milan je bio utučen… On je predlagao Vladi da traži primirje od dva meseca. Vlada se nije s njime složila, i posle međusobnog savetovanja odlučeno je da se rat produži.

Međutim oko polovine jula nastala je turska ofanziva, i to na Timoku. Knjaževac je bio izgubljen, a pad Knjaževca povukao je sobom i napuštanje Zaječara… Timočka vojska bude ukinuta kao zasebna vojska, spojena sa Moravskom vojskom, koja je sad dobila naziv MoravskoTimočka i stavljena pod komandu đenerala Černjajeva. Černjajev je postao glavnokomandujući.

Nova turska ofanziva upućena od Niša imala je za predmet Aleksinac. Turci su nastupali u dve kolone: jedna je išla levom, a druga desnom obalom Morave… Onda je dsšla šumatovačka bitka, 11 avgusta 1876 godine, i Turci budu odbijeni posle velikih gubitaka. Posle je došla inicijativa za zaključenje primirja, koje je nastalo 3 septembra. Borba je produžena ponova 16 septembra. Prilike za Srbe bile su sve nepovoljnije: 17 oktobra pao je važan položaj Đunis. Pad Đunisa bila je prava katastrofa. Sa Đunisom, rat je svršen, i to rđavo svršen…

Naš prvi rat s Turskom ispao je drukčije nego što smo ga mi zamišljali. Rat smo uglavnom vodili mi sami sa svojim sredstvima. Ovaj rat je nas stao znatnih žrtava: poginulih 5.000, ranjenih oko 9.500, umrlih i nestalih oko 1.000 svega 15.500 ljudi.

b) Drugi rat.

Međutim stvari se ubrzo promene, jer Rusija 12 aprila 1877 godine oglasi rat Turskoj i pozove Srbiju, da i ona uđe u akciju, radi olakšanja rada ruskom desnom krilu, kad Rusi budu nastupali preko Dunava i Balkana u Bugarsku. Posle dužeg kolebanja i oklevanja Srbija se najzad rešila da prekine mir i da uđe ponova u rat. „U drugi rat se ušlo sa novim uređenjem vojske. Obrazovano je pet korpusa: Šumadiski, sa 16.000 boraca i 42 topa, Moravski sa 18.000 boraca i 46 topova, Timočki sa 13.000 boraca i 40 topova, Drinski sa 19.000 boraca i 20 topova, Javorski sa 15.000 boraca i 20 topova i TimočkoZaječarska vojska sa 8.800 boraca i 58 topova. Drinski korpus imao je da čuva granicu prema Bosni, a Javorski prema Novom Pazaru. Timočko-Zaječarska vojska, prividno, imala je da brani utvrđene položaje oko Negotina i Zaječara; u stvari, ovoj vojsci namenjivana je ofanziva u pravcu Kule, radi pripremanja uzeća Vidina. Tri korpusa - Šumadiski, Moravski i Timočki - sa 47.000 boraca i 128 topova imali su da nastupaju jugoistočno i da, ako je moguće, uzmu Niš. Plan je bio isti kao u prvome ratu, premda je sada usvojen iz sasvim drugih. razloga. U prvome ratu mi smo se rešili za ofanzivu na jug zbog toga što je glavna turska snaga bila iskupljena kod Niša, i što smo želeli izazvati ustanak u Bugarskoj.. Razlozi koji su nas u drugome ratu odlučili za jugoistočnu ofanzivu bili su ovi: 1) napad na zapad, prema Bosni, bio je unapred isključen iz političkih razloga… 2) dokle nam je Austrija zabranjivala. napad na zapad, dotle nam je Rusija nalagala napad na jugoistok…

Posle pada Plevne ruska vojska nastupala je u pravcu Sofije, - i naše trupe dobile su od ruske vrhovne komande zadatak da preseku vezu između Niša i Sofije. Na taj način, „Srbi oduzimaju niškom okrugu sav njegov značaj za odbranu sofiskog puta, odjednom dolaze na levo krilo Mehmed-pašine vojske (koja je branila Sofiju), vezujući i slabeći njene operacije protivu ruske vojske". Pridodana ruskoj vojsci, koja je operisala u zapadnoj Bugarskoj, naša vojska morala je, htela - ne htela, nastupati na jugoistok.

Njene operacije razvijale su se ovako: Isprva, naš glavni cilj bio je uzimanje Ak-Palanke i Pirota. AkPalanku smo uzeli 12 decembra, a Pirot 16. Turci su i kod Palanke i kod Pirota imali jaka utvrđenja, ali mi smo zahvaljujući brojnoj nadmoćnosti, zaobišli ta utvrđenja i naterali Turke na odstupanje. Zauzećem Palanke i Pirota, naša je vojska presekla vezu između Niša i Sofije i time ispunila zadatak koji joj je ruska vrhovna komanda odredila. Rusi su bili zadovoljni našim radom; priznavali su da smo naš zadatak izvršili potpuno i na vreme. Računali su nam u zaslugu što nismo čekali na prelazak njihovih trupa preko Balkana, nego smo pokušali da presečemo vezu između Niša i Sofije onda, kada je ruska vojska još bila odvojena od Sofije Balkanom. Idući na Ak-Palanku i Pirot, mi smo ostavili za leđima Niš, koji su Turci još držali i izlagali smo se njihovom bočnom napadu…

Sa zauzimanjem Ak-Palanke i Pirota, naše učešće u ruskim operacijama nije završeno. Po nalogu ruske vrhovne komande, mi smo od Pirota produžili nastupanje ka Sofiji, da bi potpomogli ruske operacije koje su bile protivu nje upravljene. Vest da su Rusi uzeli Sofiju 22 decembra zatekla nas je kod Slivnice, na četiri sahata rastojaša od Sofije. Turci su napustili Sofiju bez borbe… Posle pada Sofije, naše učešće u ruskim operacijama prestaje, i mi počinjemo ratovati za svoj račun.

Pre svega drugoga mi pokušavamo uzeti Niš; zauzeće Niša bilo je preduslov za naše nastupanje u pravcu Stare Srbije, jer mi nismo smeli ostaviti za leđima Tursku vojsku skupljenu kod Niša. Sa zauzećem Niša morali smo žuriti: iz Prištine, Hafis-paša bio je pošao sa trupama u pomoć Nišu. On je 26 decembra povratio Kuršumliju, koju smo mi bili uzeli 13 decembra, ali, umesto da krene odmah u pravcu Niša, on se ograničio na male čarke i na utvrđivanje oko Kuršumlije. Mi smo, međutim, prikupili našu glavnu snagu kod Niša, opkolili taj grad sa sviju strana i počeli napad na njegove utvrđene položaje. Napad je taj vođen energično: 28 decembra oteli smo jedan od glavnih položaja, Goricu, koji je važio kao ključ Niša, i noću između 28 i 29 potpisan je između nas i Turaka sporazum o predaji Niša. Niš je imao jake položaje i dosta artiljerije, ali njegova posada je bila slaba, - nije brojala više od 5.000 boraca.

v) Nole Rašić i zavera.

U vreme ovog ratovanja javlja se u Nišu i njegovoj okolini jedan pokret meštana za oslobođenjem. Na čelu toga pokreta bio je Nikola (Kole) Rašić. Rođen u Nišu oko 1840 godine oi je najpre učio malo školu a posle malo trgovinu. Godine 1858 bio se krenuo iz Niša da ide u Rusiju. Bio je došao do Negotina, pa kad ču da dolazi stari knez Miloš, on se zaustavi u Radujevcu i tu sačeka kneza, pa se povragi kući u Niš. Onda mu je moglo biti oko 20 godina. Baveći se u Nišu on je odlazio u Toplicu i pored Morave do Kruševca i stupao u dogovore sa viđenijim ljudima. No Turci primete to njegovo agitovanje i uzmu ga na ispit. On se vešto opravda i tako spase glavu. Ne osećajući se dovoljno siguran, on uskoro pobegne u Srbiju. Tom prilikom se ponovo video s Milošem. Posle nekog vremeia vrati se opet u Niš i Mitad-paša ga uzme na ispit o prilikama u Srbiji. Kole se i ovoga puta vešto opravdao i spasao. Sem toga zna se da je 1873 godine, za vreme borbe između egzarhijske i patrijaršijske crkve, Kole branio interese Srba. On se lično obraćao carigradskom patrijarhu Antimu, te je Niš ostao pod patrijaršijom.

U oči rata, 1874 godine, Kole Rašić je organizovao tajnu zaveru protiv Turskog Carstva. U tu su zaveru ušli najviđeniji niški građani, i oni su položili zakletvu. To ,je bilo 24 februara 1874 godine u kući Mihaila Božidarca, a zakletvu je izvršio sveštenik niški.

Evo teksta te zakletve: „Zaklinjemo se jednim svemogućim Bogom, da ćemo verno i bratski, složno raditi protivu petvekovnog krvopije, a u ime mile i željne nam Slobode i dinastije - loze Obrenovića. Tako, braćo, sloški pa će nama svima Milostivi pomoći, a uskoro nam dati, da razvijemo pobedonosnu zastavu našeg jedinovernog IV Obrenovića na bedemu niškom. - Ura, ura, ura! Živio nam naš omiljeni viteški knjaz Milan M. Obrenović IV! Živela Mati Srbija!

24 februara 1874 godine u Nišu

Petar Ikonomović, sveštenik niški.

Imena zaverepika: Đorđe Blesides, Mihailo Božidarac, Koča Mitrović, Đorđe Stanković, Sotir Stojanović, Đorđe Milošević, Mateja Radojković, Petko Mitrović, Golub Madić, Janko Stojanović, Trajko Živković, Stojan Đokić, Dina Mirčić, Caba Stojanović, Mladen Milenković, Lera Lebanka Čungurović, Dina Stojanović, Milan Stanković i Đorđe T. Petrović“.39)

Sem ovih pomenutih ljudi bili su i ovi koji su organizovali rad na oslobođenju i ujedinjenju sa Srbima: TodorStanković, Todor Milovanović, Dimitrije Đorđević, TaskoUzunović, Đorđe PopManić i dr. Oni su bili u sporazumu sa poznatim nacionalnim radnikom Milošem Milojevićem.

25 jula 1875 godine Kole pobegne iv Niša u Srbiju, jer ga prijatelji behu izvestili da će ga paša okovati. Kad je 20 juna 1876 godine počeo prvi srpskoturski rat. onda je uoči rata Kole prešao iz Srbije preko granice u svoj kraj i skupio oko sebe 240 ljudi. Po svršetku prvoga rata niški begunci se sklone u Kruševac.

Sem Nikole Rašića za vreme prvoga rata činili su usluge srpskoj vojsci i drugi ljudi iz Niša. Tako je Milun (Milan) Novičić učitelj slao pismene izveštaje Srbima o turskoj vojsci i njenom kretanju. Ovaj Milun bio je rodom Hercegovac, i 1862 bio je poslat iz Srbije u Prizren za učitelja, odakle je došao u Niš za učitelja. Posle prvoga rata sklonio se u Aleksinac, a posle oslobođenja Niša vratio se ponova i nastavio svoju učiteljsku službu. Opaj Milun je bio zet poznatoga Nikole Musulina-Gomirca, prvog srpskog učitelja u Prizrenu.

Drugi srpsko-turski rat zastao je Kola Rašićz u Srbiji. 7 decembra 1877 godine pređe Kole ponova iz Srbije u Niš. Tom prilikom poveo je sobom Taska Uzunovića, njegova brata Đoku (barjaktara) i Nikolu Aranđelovića sa još dvojicom vojnika dobrovoljaca. Tasko Uzunović je pobegao iz Niša u Aleksinac 1876 godine, sutradan po rođendanu turskog cara. Tamo u Aleksincu se nalazio Kole Rašić i drugi dobrovolćci. Zl vreme rata Kole je činio usluge vojsci. Tako je 11 decembra upao u Leskovac, dok se još oko Niša vodila borba, i tu Leskovčanima objavio dolazak srpske vojske. Turci Leskovčani behu se sklonili ka Grdelici a ovi ustaši u Leskovcu sprečavali su Turcima prilaz iz Niša za Leskovac i Vranje. U Leskovac je ušla srpska vojska 19 decembra. To je bio jedan bataljon sa 4 topa. Komandant njegov Jovan Popović izdade Kolu uputstvo za dalji rad na prdizanju naroda. Kolu se davala „komapda sviju ustaša od Vlasotinaca do Vranja", i on će „rukovoditi ceo ustanak u tome predelu". U toj celji vojvoda Kole je poslao ljude da pobune trnske Srbe oko Trna i Breznika.

Posle toga on se vratio u Vlasotince, gde je 30 decembra podigao Vlasotinčane na ustanak protiv Turaka.

Tako se završila saradnja njegova sa srpskom vojskom u drugom srpsko-turskom ratu u ovom .kraju.

Iz svega ovoga se vidi da je NikolaKole Rašić bio jedna nemirna buntovnička priroda, oduševljen Srbijom i Srpstvom, i u tom pogledu on nas podseća na one naše ljude i ustaše iz prvog srpskog ustanka pod Karađorđem. Ali je po pričanju svojih savremenika Kole Rašić imao i svojih mana. Glavna mu je mana bila strahovita plahovitost ,i neuzdržlziva bujnost.

Kada su se posle oslobođenja prilike u Nišu stišale, onda je Nikola Rašić produžio svoj život, i kao zaslužan čovek u tome kraju bio je izabran za narodnog poslanika u varoši Prokuplju.40)

g) Opnoljavanjv, bojevi i predaja Niša (od 3 do 29 decembra 1877)

Po izveštaju vrhovne komande, opkoljavanje, bojevi i predaja Niša (od 3 do 29 decembra 1877 godine) mogu se ukratko svesti ovako.

Naše trupe prešle su staru granicu kod Aleksinca 3 decembra. To su bile ove komande: moravska, ibarska i dunavska divizija. Sve do 15 decembra preovlađivalo je mišljenje, da Niš bude samo cerniran (opkoljen). Ovaj zadatak je delom bio i izvršen još od 8 decembra, a 12 decembra osvojenjem Palanke i Pirota ovo je bilo i dopunjeno, i Niš nije imao više ni jednoga slobodnog puta za vezu sa ostalim delovima carevine.

I iz ranije znala se približno snaga neprijatelja u Nišu, a za vreme cerniraša dobili su se još pouzdaniji šzvori. Tako komandant Dunavske divizije saznao je da u Nišu ima na 6.000 turskih vojnika, a komandant Moravskog korpusa javio je da u Nišu ima „3.000 redovne vojske i oko 4.000 erlija sa 6 baterija Krupovih topova". Uhvaćeno pismo, koje je Halilpaša, komandant Niša, upravio na velikog vezira i u pet raznih pravaca za sigurnost poslao, tvrdio je da posada Niša nije rešena da se bije na smrt
i na život, jer između ostalog paša u pismu veli: …..Ako ne dobijemo dovoljno vojske, naše je stanje teško, rđavo"…

Sve ovo učinilo je te je vrhovni komandant - knjaz rešio, da se Niš napada i osvoji, čim se sa Pirotom raščisti i tamošnje trupe budu slobodne.

Ovog dana (15 decembra) bio je pobedan bbj kod Suvodola i Budim Dela, koji je i sudbu Pirota rešio… Sledeća tri dana bilo se utišalo oko Niša, očekujući dolazak naših trupa od Pirota, za rešavajući udar… Komandant moravskog kora razdavao je puške stanovnicima sela: Denske,, Barbatovca, Barbeša, Grkinje, Belotinca, Čaplinca; poslati su odabrani vojnici sa podoficirima stajaće vojske, da ustanike u rukovašu oružjem obučavaju, ustaničke četeustrojavaju i Turke u svima pravcima uznemiravaju.

„Sve ove spreme i koncentrovanja naređena su u celi: da se Niš ozbiljno napadne i osvoji, i to sa jugoistočne strane - Gorice; a jednovremeno sa forsiranim napadom da se čine demonstracije na ostalim tačkama a glavno protiv Vinika, što je sve do 29 decembra i izvršeno.

Prema ovome, dakle, šumadiski kor imao je u svomdelu rešavajuću ulogu - da pravi napad izvrši, a Moravski, kor (Moravska i Dunavska divizija) vršio je pomoćnu radnju - demonstrovanje".

Napadnom vojskom srpskom komandovali su: đeneral: Jovan BeliMarković, pukovnici: Milojko Lešjanin, Kosta Bučević, Ljuba Ivanović, Petar Topalović, A. Orešković,.. major Branko Vasiljević, poručnik Aračić.

Bojište su činili ovi objekti: Grad, tvrđava, sa 4 ulaza,varoš sa 5 pristupnih puteva i. ovi utvrđeni položaji: Vinik, Gorica i Čamurlija, Vinik jesa severoistočne strane Niša i nalazi se na 200 metara iznad Nišave a od Nišaje udaljen 1800 metara. Dužina njegova je 1300 metara. Na Viniku su Turci imali ova utvrđenja:

Komandir-tabiju,Zuav-tabiju, Anadol-Nizami-tabiju i Mitad-pašinu tabiju. Utvrđenja ova delo su Mitad-paše. Gorica je ogranak Seličevice i poslednji posredni izdanak Suve Planine, koji dopire do Niša. Ona je visoka nad Nišem 160 metara. Goricu Turci nisu bili utvrdili, jer se nisu nadali napadu s te strane. Čamurlija je selo na severozapadnoj strani od Niša.

Niš je bio najjače spremljen i utvrđen za odbranu prema Mramoru i Aleksincu, nešto slabije prema Gramadi, a najslabije od strane Ak-Palanke i Seličevice, to jest na južnoj i jugo-istočnoj strani. „To je bio uzrok što je vrhovna komanda naredila da Šumadijeki kor na toj strani zauzme položaj i da nasilni napad otpočne, jer je taj front najviše izgleda na uspeh davao". Ova ozbiljna radnja počela je 25 decembra.

Najžešće borbe su se vodile 25, 26, 27 i 28. decembra. Mi se u pojedinosti ovih bojeva ovde ne možemo upuštati. Navešćemo samo glavne trenutke.

25 decembra su bila pripremna kretanja pojedinih komanada, razmeštanje, promatranje i orijentisanje, da bi se svakoj jedinici mogao opredeliti zadatak i objekt.

26 decembra je otpočelo pravo nastupanje u određenim pravcima i ka određenim predmetima. Komandant Šumadijskog kora, general Beli-Marković, izvršenim promatranjem uverio se „da je glavni turski položaj i glavna posada na Gorici, i da je to ključ kako položaja tako i Niša, i da upravo na toj strani leži pravo težište borbe". A da bi na celom frontu radnja protiv Niša bila potpunija i celishodnija, komandant Moravskog kora naredio je da u isto vreme i moravska divizija jednovremeno sa dunavskom divizijom demonstruje protiv Vinika.

Ovoga dana, 26, naše trupe su napustile Kuršumliju ispred nadmoćnijeg neprijatelja; i napredovanje turskog zapovednika Hafis-paše u pravcu Niša moralo je izazvati i neke promene u rasporedu trupa.

27 decembra Turci su vrlo rano otpočeli borbu najpre pešačkom a posle artilerijskom vatrom. Naši su vodili do podne samo artilerijsku borbu, a od podne i pešadijsku. Turci su se dobro držali u utvrđenjima i odgovarali vatrom, što je bio znak da još nisu bili klonuli. Stoga se bombardovanje imalo produžiti i sutra.

Usled koncentrisane artilerijske vatre sa sviju strana i snažnog napada na Niš od strane naše vojske komandant grada Halilpaša, preduzeo je korake za pregovore preko parlamentara, ali pukovnik Lešjanin odbi njegov predlog, nego mu odgovori, da će se bombardovanje grada i varoši produžiti. Ovakvo držanje imalo je dejstva, jer su Turci pristajali na predaju pod časnim uslovima. Onda komandant Moravske divizije sastavi tekst konvencije i pošalje je u grad s tim da se do zore potpiše inače će se bombardovanje nastaviti.

Zbog napuštanja Kuršumlije i zato što se mislilo da će Hafis-paša nastupati ka Nišu, vrhovna komanda je izdala naredbu da se neki delovi Šumadijskog i Moravskog kora pošlju kao pojačanje ka Prokuplju. Namera je bilag da se jednovremeno i Hafis-paša sa najmoćnijom snagom sretne i satre, ako bi Nišu pošao, a opet da se i Niš osvoji ili na predaju natera, jer se osetila klonulost njegove odbrane.

Međutim Hafis se nije žurio Nišu, i to je bilo dobro došlo srpskoj vojsci.

28 decembra je bio poslednji dan prolivanja krvi oko Niša. Vojni i građanski zapovednici su tražili promenu teksta u konvenciji, da bi tim pregovaranjem dobili u vremenu. Zbog toga bude naređen nov, odsudan i rešavajući napad od strane Šumadijskog a bombardovanje od strane Moravskog kora.

Pošto se videlo da se Turci ne misle predavati, komandant Šumadijskog kora izda nalog svojim divizijama: da u 3 sata po podne otpočne artilerijska vatra a u 5 sati da se izvrši opšti napad pešadijom. Tako je i bilo. Za to vreme Moravski kor je osuo žestoku artilerijsku vatru protiv Vinika, grada i varoši. Artilerijska vatra je sipala sa svih strana na Niš i njegova utvrđenja, što je jako uplivisalo na moral stanovništva, a i sami turski bataljoni behu već demoralisani. Čas predaje bio se sasvim približio. Oko 5 časova komandant I šumadijske divizije naredio je nastupanje sa Markova Kaleta protiv centralnog goričkog utvrđenja. U 61/2 časova bio je postignut uspeh: „Sa padom Gorice i utvrđenja Đuvika na desnom krilu našem Niš je bio otvoren sasvim našoj vojsci; položaja za otpor više ne beše, no samo položaja za bombardovanje Niša. Za Niš nije bilo više drugog izlaza do: ili da se preda ili da postane žrtva topova i pušaka. I nastupilo, je ono prvo.

29 decembra u jutru oko 7 časova javio se parlamentar i predao pukovniku Lešjaninu potpisanu konvenciju: Niš se predaje srpskom vladaocu i vojsci.

Posle 25 dana napora, borbe, krvi, žrtava Niš je postao srpski.

Rezultat svih tih napora bio je predaja Turskog garnizona i varoškog stanovništva, o čemu je potpisan ovaj ugovor:

„Između punomoćnika Njegove Svetlosti Knjaza Srpskog Milana M. Obrenovića IV, komandanta Moravskog korpusa, đeneralštabnog pukovnika gospodina Lešjanina, s jedne i komandanta grada.Niša, Halil i Rašid paše s druge strane, zaključena je ova konvencija o predaji grada i varoši Niša:

1. Halil i Rašidpaša predaju srpskom vladaocu grad t varoš Niš sa svima topovima, .municijom, zgradama i ostalim raznovrsnim državnim materijalom u onakvom stanju, u kakvom se zatekao kad se ovaj ugovor potpiše.

2. Svi vojnici imaju položiti oružje, no se neće smatrati kao ratni zarobljenici, nego će se sprovesti preko rejona koji je vojskom srpskom zauzet, i pustiti u slobodu.

3. Radi mira i bezbednosti varoši, mesni žitelji, kako Muslimani tako i Hrišćani položiće oružje, koje će im se, ako je njihova svojina, docnije, kad se normalno stanje u varoši povrati, vratiti.

4. Vladalac srpski ujamčava:

a) Svakom nepovredimost imanja, časti i života;

b) Onima građanima koji bi se hteli iseliti, ovo će se dozvoliti i olakšica za to učiniti.

Kao znak poštovanja hrabrosti vojske, Njegova Svetlost Vladalac Srpski ostavlja oficirima i drugim licima građanskog reda, koji u obično vreme oružje nose, njihovo oružje, i ovo im se neće oduzimati.

Čim se ova konvencija potpiše, odmah će se pristupiti predaji i to ovako:

Prvo će se vojska otomanska povući iz sviju utvrđenja sa Gorice i Vinika, i ova će srpska vojska posesti.

Zatim će otomanska vojska, bataljon po bataljon, ostavljati oružje i pod komandom svojih oficira postrojiti se na mesto koje se označi.

O podrobnijim naređenjima za izvršenje ove konvencije sporazumevaće se naročito za to određeni oficiri obeju strana.

Konvencija ova, koja je po prethodnom međusobnom sporazumljenju obeju strana načinjena, ima se potpisati i njenom izvršenju pristupiti najdalje do svanuća dana 28 decembra 1877 godine.

Svaka od ugovarajućih strana ima po jednu tačnu kopiju ovog ugovora".41)

Posle toga 31 decembra ušle su u Niš triumfalno trupe Šumadijskoga kora, kojom je prilikom niški mitropolit sa mnogim građanima izašao u susret.

U Nišu je bilo turske vojske koja se predala: 6 tabora redifa kombinovanih sa nizamima, 2 poljske baterije krupovih topova, jedan eskadron nizama, 400 tobdžija, a osim toga priličan broj naoružanih bašibozuka i erlija, koji su u borbama učestvovali. Svega preko 5.000 boraca sa oko 100 artileriskih oruđa, koja su dejstvovala, između njih 26 krupovih topova razmog kalibra.

Srpske vojske poslednjeg dana bilo je oko Niša koncentrisano i to: Moravska divizija 10 bataljona, Dunavska divizija 8 bataljona, Prva Šumadijska divizija 5 bataljona,. druga Šumadijska divizija 8 bataljona; svega 31 bataljon sa oko 15.000 l5udi, 6 eskadrona i 102 oruđa raznog kalibra.

Predajom Niša zadobila je srpska vojska osim ostaloga. i sledeći ratni materijal:

Topova raznog sistema i kalibra …. 267 kom.
Pušaka raznog sistema i kalibra …. 13.047
Revolvera i pištolja…….. . 780
Jatagana……………. 117
Truba i doboša ,……….. 137
Ranaca i uprtača……….. 3.147
Fišeklija…………… 2.150
Baruta, pajbolje vrste……… 150.000 oka
Olova . . …………… 3.500
Fišeka za razne puške…….. 7,799.135 kom.
Grapata razpih………… 20.232
Karteča……………. 2.089
Šrapnela…………… 1.054
Fišeka topovskih…….. 8.555
Cindera……………. 6.060
Upaljača……………. 18.040
Kapisala …………… 1,851.500
i tako dalje.

Sem toga zadobiveno je miogo hrane, kako ljudske takoi stočne, i jedna bolnica sa stvarima i lekovima u vrednosti od 16.000 forinti. U bolnici je bilo 384 ranjenika, i bolesnika.

Gubitci Srba pri zauzeću Niša iznosili su i to poginulih: oficira i narodnih starešina 6, vojnika 114;. a ranjenih oficira i narodnih komandira 26, a redova 765; svega ukupno 911.

O ulasku kneza Milana u Niš navešćemo ovo kazivanje: „Prvog januara 1878 godine u veče stigla je u Aleksinac deputacija, koju je predvodio niški mitropolit deda Viktor i u kojoj su bili: varoški prota Prokopije Popović, sveštenik Mladen Popović, učitelji Todor Atanacković, Dimitrije Đorđević, trgovci Cvetan Đorđević, Đorđe Popović, Rista Hadži-Kostić, Dimitrije Vidojković, Hadži-Stoilko, Hadži-Bogdanović, Dona Marković, Nikola Čohadžić, Stavra Vidojković, Tasa Mijalković, Todor Tasić, Gavrilo Vidojković sa tri građanina muhamedanca i dva građanina mojsijevske veroispovesti.

Drugog januara ova je deputacija bila primljena u stanu vrhovne komande od kneza Milana. Pošto su delegirani Nišlije pozdravili i poklonili se knezu, zamoliše ga da čim pre poseti Niš. Knez se je zablagodario deputaciji na iskazanim osećanjima vernosti i odanosti i obećao joj, da će sutra dan doći u Niš.

- Trećeg dana, na sam dan svog triumfalpog ulaska,… knez Milan je Nišlijama uputio proglas, u kojem se između ostalog i ovo kaže:

„Građani Niški! Ja s radošću vidim da je narod ovih krasnih zemalja, koje su tako dugo bile silom otrgnute od svoje Majke Srbije, sačuvao živu uspomenu o srpskom jedinstvu, te s raširenim rukama dočekuje moju vojsku kao željno očekivanu braću i svoje izbavitelje. Pobeda, koju je moja hrabra vojska održala pomoću Božjom, nije pobeda iaroda nad narodom, nego pobeda reda nad neredom, zakoni nad bezakonjem, pravde nad nasiljem…"').

Trećeg januara knez je ušao u Niš.

Sa zauzećem Niša mi smo dobili oslonac za dalje operacije. Naša snaga podeljena je na dvoje: Moravski i Timočki korpus upućeni su u pravcu Kuršumlije; Šumadiski korpus u pravcu Vranja. Obe ove vojske trebale su da izbiju na Kosovo; zato Šumadiski korpus imao je naredbu da od Vranja ne produžuje nastupanje ka Kumanovu i Skoplju, nego da skrene na zapad, ka Gilanu i Prištini.

Obe te vojske udarile su na otpor ne samo redovnih turskih trupa nego, i naoružanih gomila Arnauta. One su zapale u leglo ariautsko - „između Leskovca i Vranja zapadno, a Prištine i Kuršumlije istočno". Opa vojska koja je nastupala ka Kuršumliji, bez borbe je zauzela napuštenu Kuršumliju, ali u daljem nastupanju zaustavljena je kod Samokova, gde se neprijatelj bio utvrdio… Mi smo, izvršili pet napada na samokovske položaje, izgubili smo oko 1.000 ljudi koje mrtvih koje ranjenih, i opet nismo uzeli Samokova. Turci su govorili, da je to druga Plevna.

Primirje između Rusa i Turaka zaključeno je 19 januara 1878 godine i zateklo nas je još uvek kod Samokova, gde je bilo vezano 25.000 naše vojske. Usled toga promašeno je i zauzeće Prištine.

Šumadiski korpus, koji je išao u pravcu Vranja, bio je bolje sreće nego Moravski i Timočki korpus, koji su zaustavl,eni kod Samokova. Pošto se posle dvodnevne borbe probio kroz Grdelički tesnac, Šumadiski korpus imao je veliku bitku kod Vranja. Potučeni, Turci su napustili Vranje i povukli se ka Kumanovu. Kad je došlo primirje, Šumadiski korpus je držao Gilane i bio u pokretu ka Prištini. Ali ni njemu nije bilo suđeno da, pre primirja, uzme Prištinu.

Posle toga sledovao je San-Stefanski Ugovor o miru, 19 februara 1878 godine, kojim je ruska diplomatija stvarala veliku Bugarsku na štetu srpsku. Po ruskim planovima, ta je velika Bugarska imala da iznosi 163.000 kvadratpih kilometara od Crnoga mora do Drima i Arbanije i od Dunava do Grčkog arhipelaga. U tu je ulazila ne samo cela Maćedonija, nego čak i najglavniji delovi Stare Srbije, sa Skopljanskim sandžakom i izvesnim delovima prizrenskoga, debarskoga i niškoga Sandžaka. Pirot i Vranje trebalo je predati Bugarima, a u jedno vreme za njih je tražen čak i Niš. Tada je, u očajanju, srpska vlada poručila Rusima, da će se boriti za Niš makar i sa Rusima, kao što se borila i sa Turcima.41)

Međutim pogreške San-Stefanskoga Ugovora o miru ispravljene su Berlinskim ugovorom o miru, po kome je Srbija dobila Niš i četiri nova okruga: niški sa 4 sreza a 248 sela, pirotski sa 4 sreza a 189 sela, vranjski sa 3 sreza a 189 sela i toplički sa 4 sreza a 372 sela.

„Glavna dobit od drugoga rata sastojala se za nas u osvajanju Niša, Pirota, Vranja. Da ta mesta nismo prvo oteli od Turaka, pa onda održali nasuprot Rusiji, ta bi mesta bez sumnje dopala Bugarskoj, i Bugarska bi nam zatvorila put za Makedoniju. Savremenici nisu dovoljno razumeli koliko je zauzeće Niša, Prokuplja i Vranja sudbonosno za naše buduće spuštanje u Makedoniju. Danas, kad se na drugi rat gleda iz istoriske perspektive, vidi se da je on, takoreći, u poslednjem trenutku, u trenutku stvaranja bugarske države, - spasao naše komunikacije sa Makedonijom…"")

4, Opis grada i varoši Niša iz 1884 godine45)

Po opisu Milana Đ. Milićevića, neposredno posle oslobođenja, grad i varoš Niš izgledali su ovako:

Niški grad nalazio se od početka na istom mestu, gde se i sada nalazi, ali je samo menjao svoj oblik. Današnji niški grad gradili su Turci u doba između 1719 i 1725 godine, posle gubitka severne Srbije i Beograda, po Požarevačkom miru. Nesumnjivo je tačno da su Turci, gubitkom Beograda i severne Srbije, tražili da nadoknade taj gubitak utvrđujući Niš. Da je niški grad bio od Turaka naročito dobro utvrđivan između 1719 i 1720 godine, doznaje se iz putopisa toga doba D. Hugo od Virmonta, poslanik austriskog cara, prošao je kroz Niš 1719 a pratio se iz Carigrada opet preko Niša 1720 godine. U svom putopisu veli da je tih godina bila velika oskudica u hrani ljudskoj i stočnoj, zato što se onda u Nišu bilo sleglo na 16.000 spahija sa svojim ljudima da grade i opravljaju tvrđavu.46)

Grad je dosta malen. To je nepravilan poligon sa sedam strana, koje su sve razne dužine. Ima pet različitih bastiona i jedno krunasto utvrđenje.

Na gradskom platnu su četvora velika vrata: 1) Stambolkapija na jugu prema varoši. Nad ulaskom u ta vrata spolja ima jedan istočnjački razmetljiv turski natpis iz 1723 godine, u kome se izrikom veli da je tadanji sultan Ahmed-han načinio niški grad; 2) Beogradska vrata - kapija, na jugozapadnoj strani na putu od Aleksinca; 3) Vidinska vrata, na severnoj strani prema Viniku; 4) Vodena vrata (ili Jagodinska) kojima se izlazi na Nišavu pa dalje kroz Jagodin-mahalu (Jagod'n mahalu).

Mada je niški grad mali po obimu, ipak je za vlade Turaka u njemu bilo dosta građanskih turskih kuća, poređanih u dve male, u kojima su stanovala civilna turska lica. Tu je bilo puno kavanica, bakalnica i drugih dućana.

U gradu blizu beogradskih vrata, koja su sad zatvorena, ima jedna česma koja je sad suva. Na njoj ima jedan turski natpis iz 1592 godine.

Kad se uđe u grad na Stambolska vrata, odmah na desnoj strani je arsenal. I na toj zgradi nad vratima ima turski zapis iz 1857 godine, u kome se izrično veli da je taj arsenal bio namenjen za čuvanje ratne spreme i da ga je podigao Abdul-Medžid.

Grad Niš je ia desnoj strani reke Nišave. S gornje strane grada nalazi se deo varoši koji se zove Jagodin-mahala. Sve do 1834 godine ona se zvala Negotinmahala. S donje strane grada je onaj deo varoši koji se zove Beogradska mahala. Glavna varoš pruža se na levoj obali Nišave, prema gradu, sproću Beogradske mahale, pa se širi na jug do pod samu Goricu. Između grada i varoši je veliki most preko Nišave, baš pred Carigradskim vratima. Most je taj dugačak 65 metara. Njega su po zapovesti kralja Milana obnovili i proširili. Na tom mestu, kad su naši zauzeli Niš, nalazile su se dve mramorne ploče sa turskim zapisima, iz kojih se čita da je most bio podigao 1619 godine vezir Mehmed-paša prolazeći za Budim za muhafiza. Kad je docnije most bio obnovljen i opravljen, stavljen je ovaj srpski natpis: „Podigao vezir Mehmed-paša komandant budimski 1028 (1619) - obnovljen pod vladom kneza srpskog Milana M. Obrenovića IV po osvojenju Niša 28 dekembra 1877".

Varoš je, osim deobe koju je činila Nišava imala i drugu deobu. Razni delovi varoši zvali su se imenima pojedinih sveštenika čija su nurija. A osim toga neki su delovi imali svoja mesna imena. Tako se jedan deo zvao: Stambol-kapija, drugi - Pokrivana Čaršija, treći - Leskovačka kapija, četvrti - Čarkadžin Čivlak, peti - Žožina Kapija, šesti - Arnaut-pazar, sedmi - Palilula i tako dalje.

Niška je varoš bila svuda unaokolo ograđena s dva platna zemljanog utvrđenja: jedno je utvrđenje hvatalo manji deo varoši i pokazuje da je građeno mnogo ranije kad je varoš bila manja; drugo je utvrđenje opisivalo gotovo celu današnju varoš. Sad su napuštena oba ta pojasa za utvrđenja i gotovo su sasvim sa zemljom sravnjena.

Od javnih građevina bile su tada ove:

1) Nova crkva, osvećena 13 februara 1878 godine. Nju je gradio nekakav majstor Andrija Damnjanović iz Velesa.

2) Nova škola, odmah do nove crkve, zidana s dopuštenjem i prilogom Mitadpaše.

3) Stara niška crkva, koja slavi svetoga Arhangela Mihaila i Gavrila; ona je spuštena duboko u zemlju. Obnovljena je 1839 godine pri mitropolitu Gligoriju (umro 18 oktobra 1842).

4) Sveti Pantelija - nova crkvica više Jagodin-mahale. Kad je Stevan Nemanja oteo Niš od Vizantinaca, onda je u Nišu podigao crkvu svetome Panteliji. Ta Nemanjina crkva bila je nešto viša od ove današnje; ona je baš pod Vinikom. 27 jula slavila je crkva svake godine svoga svetitelja, a 27 jula 1878 osvećena je ova nova crkva. Za obnovu ove crkve pominju se kao vrlo zaslužni ljudi: Dimitrije Hadži-Manić i Jovan Rajković iz Niša.

5) Sveti Nikola. Ova crkva menjala je, vele, svoju veru šest puta: prvi put je bila crkva pa se poturčila. Godine 1878 bila je džamija a od tada je opet crkva. Crkva ova sazidana je 1722 godine.

6) Bolnica kod Ćele-Kule sa 80 postelja, koju je gradio Mitad-paša.

7) Nova kasarna više grada do Jagodin-mahale. Zgrada je dovršena 1882 godine.

i. t. d.

Dok su Turci držali Niš, u njemu je živelo oko 8.500 duša Turaka. Najviše ih je živelo od prihoda sa onih imanja koja su im bila po selima oko Niša. Bilo je malo zanatlija i trgovaca. U to doba bilo je 13 džamija, a po oslobođenju bilo ih je svega tri, od kojih je samo jedna služila.

Po oslobođenju u Nišu je po popisu bilo: 12.817 duša i to: 6.712 muških i 6.105 ženskih. Od toga bilo je: Turaka 401, Jevreja 900, Cigana 797, Srba 10.719. Po oslobođenju nastalo je naglo iseljavanje Turaka iz Niša, tako se iselilo 1.075 porodica sa 4.274 duša. Godine 1878 avgusta 12 u Nišu je ostalo samo 79 turskih porodica sa 316 duša. Svi su se oni naselili u Beograd-mahali, gde su imali i jednu džamiju.

U vreme popisa u Nišu je bilo : oženjenih 2.479, udatih 2.482, pismenih muškaraca 1.915, pismenih ženskih 73, poreskih glava 3.493, bećarskih danačkih glava 422; kuća je bilo 2.719 a porodica 3.277.

O stanju duhovnog života u Nišu Milan Đ. Milićević pisao je 1884 godine ovo: „Život misaoni u Nišu nije razvijen. Niševljanin je u misaonom svetu samo onda, kad je u svojoj crkvi, kad se moli Bogu, i kad se stara za svoju dušu. Za druge oblike života duhovnoga Niševljanin ne zna… Niške pesme ne traže junake ni u dubokoj prošlosti niti u dalekoj tuđini. Prošlosti one ne poznaju, a tuđine one ne znaju.47) Našim ulazom u Niš započeo se u Nišu novi život, u svakom pogledu drukčiji i napredniji nego do tada. Godnne 1884 u Nišu su bile ove škole:

1) Osnovne škole muške sa 12 iastavnika i 623 učenika, i ženske sa 7 nastavnika i 331 učenica.

2) Gimnazija sa 15 nastavnika i 170 učeiika.
3) Učiteljska škola sa 10 nastavnika i 59 učenika.

Svega. dakle 4 vrste škola sa 44 nastavnika, 848 učenika i 345 učenica.

Niš je napredovao u doba turske uprave u XIX veku, dok je ,u njemu bio komandant i upravnik čuveni Mitad-paša. Za vreme njegove uprave podignuti su najpre putevi, i to od Niša do Mramora za Prokuplje, od Niša do Momine Klisure, od Niša do Ploče na Kunovici, od Leskovca za Pirot. A po oslobođenju Srbi su načinili ove puteve: put od Niša do Gramade i put od Niša preko Toponice za Aleksinac. Sem puteva valja pomenuti i ove građevine: most na Moravi kod Mramora, koji je za vreme rata 1877 kvaren pa 1880 obnovljen i podignut gvozdeni most; zatim most na Čečini na leskovačkom putu. A od novijih zgrada valja pomenuti ove: novu nišku crkvu, nišku školu, bolnicu kod Ćele-kule, kasarnu pod Goricom i novu kasarnu, dovršenu 1882 godine.

5. Druga važna istorisna mesta u onolini Niša 48).

Druga važna istoriska mesta u okolini Niša jesu ova:

1) Kunovica. To je krajnji izdanak Suve planine, pravca severozapad. Pleća Kunovice, preko kojih danas prelazi put iz Niša k Beloj Palanci, zovu se ploča. Na severozapadnom okomku ove planinske mase nalazi se selo Kunovica, a na jugu, gde se put od Niša penje na Ploču, bila je nekada karaula, koja se zvala Bekleme (što znači zaseda) i koja je izgorela, pa posle obnovljena i prozvala se Moralija.

Po Milanu Đ. Milićeviću i Čedomiru Mijatoviću, sultan Murat I je 1389 godine krenuo na Srbiju dve vojske: jednu preko Ćustendila i Vranja ka Kosovu a drugu preko Sofije i Pirota. Lazar je poslao vojsku da Kunovicu zauzme pre Turaka i da spreči njihovo dalje prodiranje, ali je bilo dockan. Međutim ovo izgleda malo verovatno, kad se zna da su Turci još 1386 godine bili zauzeli Pirot i Niš i u njemu bili gospodari. 49)

2) Jankulov zbeg, na 5 minuta od Manastira svete Petke bila je karaula u novije doba. Priča se da su se Srbi često sklanjali od Turaka u taj zbeg.

3) Kamepica, selo na jedan i po čas hoda severoistočno od Niša. Poznato po nesretnoj pogibiji Srba 1809 godine.

4) Čegar, reč je turska i znači: staza, putanja. Na njemu je bio šanac Stevana Sinđelića i njegova pogibija sa 3.000 ljudi. Na njemu je 1878 godine, 21 juna, knjaz Milan Obrenović podigao spomenik vojvsdi Stevanu Sinđeliću i njegovim neumrlim junacima. Taj skromni spomenik od mramornog stuba zamenjen je 19 maja (1 juna) 1927 godine veličanstvenom kupoLom, koja je otkrivena u prisustvu Njegovog Veličanstva Kralja, Vlade i mnoštva naroda a po naročito svečanom programu.

5) ĆeleKula, na 20 minuta od Niša na putu za Pirot. Godine 1892 privatnim prilozima bila je podignuta kapela oko Ćele-Kule, tako da se ova nalazi u sredini kao kakva svetinja.50).

6) Dedobarski han, u hataru sela Dedine Bare, na desnoj strani Morave, kud prolazi put od Leskovca k Vranju. Tu je bio boj 1809 godine.

7) Ćopin Grob, na putu između Matejevca i Donje Vrežine. Gde je Ćopa poginuo braneći nejač svoga sela.

8) Vinik, važan planinski ogranak sa koga su 1809 godine Turci preduzeli uspešan napad na Srbe protivu Sinđelićevog šanca na Čegru. Vinik je za 200 metara viši od nivoa reke Nišave, udaljen od Niša 1800 metara a dugačak 1300 metara. Na Viniku su 1877 godine Turci imali jaka utvrđenja naročito udešena za odbranu grada.

9) Gorica, izbrežak koji s juga natkriljuje Niš, i proteže se od sela Gabrovca do sela Perutine, Ćurline, Pasi-Poljane i do Novog Sela. Gorica je ogranak Seličevice i poslednji posredni izdanak Suve Planine koji dopire do samoga Niša. Ona je visoka 160 metara nad Nišem i kao vojni objekat vrlo zgodna. Turci je nisu bili utvrdili u dovoljnoj meri 1877 godine. Srpska komanda je uočila taj zgodni položaj i odatle preduzela napad na Niš.

Druga sela i položaje, manje važne, na kojima su se vodili bojevi u prvom i drugom srpsko-turskom ratunećemo ovde podrobno navoditi.51)

6. Enonomske prilike i agrarni odnosi Srba i Turaka pre i posle oslobođenja.

Biće, možda, korisno navesti na ovome mestu ponešto i o tome kakve su sve obaveze i terete podnosili Srbi - raja u niškom kraju pod Turcima do oslobođenja. Ovo utoliko pre što su podaci uzeti neposredno posle oslobođenja, a prikupio ih je prvi ispitivalac Niša po oslobođenju, Milan Đ. Milićević.52)

Evo šta je on zabeležio o tome, šta su i koliko davali Srbi svojim gospodarima.

I. - U selima :

1) Bedel (što znači zamena). Porez koji se uzimao od hrišćana za to što ne služe u vojsci. Taj je porez iznosio 28 groša čaršiskih.

2) Vergija (znači porez). Naplaćivala se od svake muške glave od 16 do 60 godina starosti. Taj se danak tražio od sela odsekom, a u selu se posle razrezivao po imućnosti od 20 do 200 groša čaršiskih.

3) Beglik, danak na ovcu i kozu po 100 para čaršiskih. Na svinče se ranije uzimalo po 7 groša i 20 para, a u poslednje vreme po 100 para čaršiskih.
Na konje, bivole, goveda, magarce, jagnjad, jarad, pilež, mačke, pse nije se naplaćivalo ništa.

4) Desetak, danak u naturi, uzimao se od svakog useva i zeleni.

5) Na voće uopšte naplaćivalo se od drveta 1 groš; i to na voće koje je van vinograda, a na ono što je u vinogradu plaćalo se po tačci 6 niže. Samo na orahe naplaćivalo se prema robi od 1 groš do 5 groša na drvo.

6) Na vinograde, s voćem koje je u njima, uzimalo se po 100 para čaršiskih od duluma.

7) Na bostan se uzimalo po 10 groša čaršiskih od duluma.

8) Na trmku pčela plaćalo se po 100 para čaršiskih.

9) Na kola sena od 300 oka po 7 groša i 20 para.

10) Na vodenički kamen po 100 para čaršiskih.

11) Na vrednost kuće plaćan je emljak na 1000 groša 5 groša čaršiskih.

12) Na vino se, u vreme berbe, uzimalo 8 groša od 100 oka carine (đumručine). Ostavljalo se proizvođaču 200 oka za kuću. A posle, pri prodaji, nije se plaćalo ništa u ime đumručine.

II. - U varoši:

Bedel, vergija, i emljak kao i u selima (gledaj tačku 1, 2 i 11) ali emljak je plaćao samo onaj, koji je imao svoju zgradu.

Na useve, voće, vinograde, vino, bostan, čele, seno, vodenično kamenje i na stoku plaćao je onaj, koji je to imao, onako kao i u selima.

Sela sva, i slobodna i ona, koja su bila pod gospodarima (spahijama), davala su opisane dažbine.

Sela pak koja su bila pod gospodarima plaćala su, pored svega toga, i devetak gospodarima na hranu koju seju na njivama i radila su im o svom trošku paraspurne šive. A negde su se ugađali gospodar i čivčije (orači) te su mu plaćali u novcu mesto rada na paraspurnim njivama.

Ovakvim ugađanjem dolazilo se i do naplaćivanja one trećine koje su negde gospodari od sela tražili od svojih orača-čivčija.

Kao što se iz ovoga pregleda vidi raja u ovome kraju podnosila je velike terete i ekonomski bila jako iscrpljena.

A kako je bilo posle oslobođena, o tome nam kazuje Slobodan Jovanović :

„Uređenje novih krajeva počelo je jednovremeno sa nadiranjem naše vojske. Prvi zakon o njihovom uređenju izdan je 3 januara 1878 godine - skoro na pola godine pre Berlinskog kongresa."

„Prvo je uređena policiska i sudska vlast. Nosioci državne podicije bili su okružni i sreski načelnici, nosioci opštinske policije kmetovi, Kmetovi nisu birani, nego ih je između „odabranih kućnih starešina" postavljala sreska vlast. Policiski organi vršili su i neke sudske poslove, raspravljali su manje sporove i sudili lakše krivice. . Zz veće sporone i teže krivice ustanovljeni su jedan sreski sudija kao sudska vlast prvog stepena, i jedan okružii tako zvani veliki sudija kao sudska vlast drugog i poslednjeg stepena.

„Posle Berlinskog kongresa koji je nove krajeve konačno dodelio Srbiji, izdana su dva zakona: 1) Zakon od 17 decembra 11878 godine o podeli novih krajeva na okruge i srezove. Obrazovana su četiri okruga s istim onakvim uređenjem okružnih i sreskih vlasti kao i u starim granicama. 2) Zakon od 31 decembra 1878 „o suđenju i o zakonima po kojima će se suditi u prisajedinjenim predelima". Na nove krajeve protegnuto je uglavnom naše sudsko uređenje i naše građansko i krivično pravo kako materijalno tako i formalno. Izuzetno nije protegnuto i naše uređenje nepokretne svojine. U starim granicama, postojao, je slobodan seoski posed; u novim krajevima još je trajala feudalna zavisnost seljaka hrišćana od muslimanina gospodara zemlje. Zakon od 31 decembra nije menjao ovo stanje stvari; rešenje agrarnog pitanja u novim krajevima ostavljeno je za docnije…

„Još pre nego što je zakonodavna vlast izvršila administrativno i pravno izjediačenje novih i starih krajeva vlada je sama bez skupštine izvršila njihovo političko izjediačenje. Ona je svojim ukazom dala pravo glasa u skupštinskim izborima koji su činjeni oktobra 1878 godine. „Najviše je teškoća zadavalo agrarno pitanje u novim, krajevima. U starim granicama, to je pitanje rešeno 1831 godine na vrlo prost način. Seljak je postao sopstvenik zemljišta koje je obrađivao; sva spahiska potraživanja uračunata su u onu sumu koju je Srbija na ime danka plaćala. Porti; isplata spahija nije pala na teret seljaka, nego na teret države. U novim krajevima, agrarno pitanje nije se dalo rešiti na ovaj način. Državne finansije bile su tako iscrpljene ratom, da država nije mogla uzeti na sebe otkup seljaka. Izvršiti pak oslobođenje seljaka bez ikakve naknade za gospodare zemlje, takođe nije bilo mogućno. - Berlinski ugovor obavezivao nas je na poštovanje imovinskih prava muslimana gospodara zemlje. Prema tome, nije ostalo ništa: drugo nego da seljaci sami sebe otkupe.

„Njihov otkup uređen je zakonom o „agrarnim odnošajima u novooslobođenim predelima" od 3 februara 1880 godinekoji je uglavnom delo ministra pravde Stojana Veljkovića. Po zakonu, seljaci su sami iz svojih sredstava morali dati gospodarima zemlje. Veličina naknade određivala se ili slobodnom pogodbom zainteresovanih strana, ili u nedostatku takve pogodbe, rešenjem naročitih državnih komisija. Dosuđenu naknadu valjalo je isplatiti najdalje za pet godina. Otkup seljaka bio je obavezan ne samo za gospodare zemlje nego i za seljaka; zakonodavac, rešen da iskoreni feudalne odnose u novim krajevima, naterivao je seljaka na otkup, baš ako on ne bi ni hteo. Na taj način iosle praviog i političkog izjednačenje novih krajeva sa starima, izvršeno je i njihovo. socijalno izjednačenje.53)

IV. Niš u XIX veku. Borba za oslobođenje.

Niš za vreme Prvog Srpskog Ustanna.

1) Vlada. M. Nikolić, Milojeva i Srndakova buna, Niš 1932, str. 3.

1a) M. Marković, Toplica u prošlosti str. 55-56. V. o tome još; A Gavrilović, Dva priloga oslobođenju Srbije, Godišnjica 22 i Anta Protić, Povesnica, (Spomenik 19).

2) M. Vukićević, Karađorđe, 2 knj. (Beograd 1912) 500-504.

3) M. Vukićević, Karađorće, 2 knj. (Beograd 1912) 564.

4) St. Novaković, Vaskrs Države Srpske (Izdanje S. K. 3. Beograd 1904) str. 86, 88-89.

5) O ovoj godini postoji opširna i bogata literatura. Ne navodeći sve, ja ću ovde napomenuti najnovija i najbolja dela: Đeneral J. Mišković, Kamenički boj, 6 gl. spisa .Geografsko-istoriske slike iz Kraljevine Srbije" (Godišnjica 23 za 1904 godine) str. 137-173; Kapetan Lj. P, Ljubišić, Šesta godina sppskog ustanka, vojna studija. (Beograd, 1910); M. Vukićević, Kamenička pogibija… („Ratnik" sv. za juli 1909 godine) str. 965-995; Milovan Ristić, Boj na Kamenici, Beograd. 1911. U ovoj knjizi su najpotpunije navedeni i upotrebljeni izvori o ovome događaju,

6) Lj. Ljubišić, na navedenom mestu 32-33 i M. Ristić, na navedenom mestu 22.

7) Derven je tursko-persiska reč i znači klanac, tesnac, klisura.

8) Lj. Ljubišić, na navedenom mestu 71-72.

9) Lj. Ljubišić, na navedenom mestu 87.

10) M. Ristić na navedenom mestu, 43.; Vidi i M. Đ. Milićević Kraljevina Srbija, 17-18.

11) M. Ristić na navedenom mestu 27.

12) M. Đ. Milićević na naved. mestu I 6, 287 i „Pomenik" 700-702.

13) M. Ljubišić, na navedenom mestu 111.

14) M. Ristić na navedenom mestu 28.

15) M. Ristić na navedenom mestu 32-33.

16) Dr A. Ivić, Dokumenti o Ustanku Srba pod Karađorđem Petrovićem (3agreb 1920) 386.

17) M. Ristić na navedenom mestu 43-45.

18) M. Ristić na navedenom mestu 66-67,

19) M. Ristić na navedenom mestu 45-50.

20) Ž. Živanović, Niš i njegove znamenitosti (Beograd 1885) 46.; M. Ristić na navedenom mestu 68-72.

21) Dr. Mihajlo Gavrilovać, Miloš Obrenović I, 38-41.

22) Lj Kovačević, Berat Mahmuda II od 7H1181.Č beograd. mitrop. Dionisiju… (Spomenik S.K A. X, Beograd 1893, str. 2933).

Niš za vreme od 1815 1877. Mesni ustanci.

23) M. Gavrilović na navedenom mestu I, 192-3.

24) M. Gavrilović na navedenom mestu I, 14-15, 62.

25) M. Đ. Milićević, Kraljevina Srbija, 65-67; „Pomenik" 445-6; L. Lovrić,
Istorija Niša, str. 91. 26) Mih. Gavrilović, Miloš Obrenović, III, 106.

27) M Đ Milićević, Kraljevina Srbija, 36-8.

28| M. Đ Milićević, Kraljevina Srbija, 39 - 51.

29) Vladimir M. Nikolić, Milojeva i Srndakova Buna (Niš, 1932), str. 10. G. Nikolić je do sada najiscrpnije pisao o ovim događijima u gornjoj knjižici. Njemu dugujem svoju toplu zahvalnost na ljubaznosti što mi je knjigu stavio na raspoloženje i dao neke napomene.

30) Prikaz ove bune rađen p tlavpto na osnovu pomenute kljige g. Vladimira Nikolića, str. 13 do 27.

31) Vlad. Nikolić na navedenom mestu, str. 20.

32) Vlad. Nikolić na navedenom mestu, str. 20-21.

33) Vlad. Nikolić na navedenom mestu, str. 21.

34) Vlad. Nnkolić na navedenom mestu, str. 25.

35) Vlad. Nikolić na navedenom mestu, str. 26.

36) Dr Jovgn Hadži-Vasiljević, Podatci za školske i crkvene prilike u Nišu od 1827-60, (Godišnjica Nikole Čupića, knj. 35) str. 129-133.

37) Na istom mestu.

Oslobođenje od Turaka 1877 godine.

38) Ova glava izrađeka je poglavito na osnovu knjige Slobodana Jovanovnća, Vlada Milana Obrenovića, I knj. (1868-1878), (Beograd 1926). str. 315-252 i knj. „Rat Srbije sa Turskom za oslobođenje i nezavisnost 1877-78". (Beograd 1879. Izd. Vrh. Komande srpske vojske) str. 46-94.

39) L. Lovrić, Istorija Niša, str. 73-74.

40) Ž. Živanović. na navedenom mestu.

41) Rat Srbije i Turske, str. 46-94.

42) L. Lovrić, na navedenom mestu, 78.

43) V. Ćorović, na navedenom mestu, 529.

44) Sl. Jovanović, na navedenom mestu, 438.

Opis grada i varoši Niša iz 1884 godine.

45) M. Đ. Milićević, Kraljevina Srbija, (Beograd 1884), str. 92 - 112. Ovom knjigom sam se iscrpno služio pri izradi ove i iduće glave.

46) M. Đ. Milićević, na navedenom mestu, 93.

47) M. Đ. Milićević, na navedenom mestu, 108-109.

Druga važna istoriska mesta u okolini Niša.

48) M. Đ. Milićević, na navedenom mestu, 73-86. 49) M. Đ. Milićević, na navedenom mestu, 73-74. 50) M. Ristić, Boj na Kamenici, str. 68-72, gde su najpotpunije sabrani podaci o Čegru i Ćele-Kuli. 51) M. Đ. Milićević, na navedenom mestu, 81-86.

Ekonomske prilike i agrarni odnosi Srba i Turaka pre i posle oslobođenja.

52) M. Đ. Milićević, Kraljevina, 134 135.

53) S. Jovanović, Vlada Milana Obrenovića, knj. 2, str. 1-3.

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License