Olga Vinter I To Je Zivot Bio

Olga Vinter

Olga Vinter ima devedeset četiri todine, živi u ukopanom prizemlju kuće u Cvijićevoj ulici koja se upravo renovira, nepokretna je i - sama. O njoj se, za 600 dinara mesečno, brine žena po imenu Lila, a obilazi je i Crveni krst. Ovu simboličnu svotu gospođa Olga izdvaja iz svojih isto tako simboličnih prihoda, penzije koja joj je ostala od supruta. Ima sina koji živi u Beogadu, a trenutno je u Iraku. "Dolazi li?", pitamo staricu. „Dolazi, nije da ne dolazi, ali znate kako je… Ima on svoj posao, porodicu…" kaže gospođa Olga i slabim glasom počinje svoju čudnu priču.

Pre udaje prezivala se Đolić. Potiče iz stare, ugledne i bogate prokupačke porodice. Udala se 1928. godine za mladog, lepog artiljerijskog potporučnika u rezervi, inače višeg tehničara u banskoj Upravi, Ivana Vintera. Ivan je Slovenac, dakle katolik, ali je zbog Olge prešao u pravoslavlje. Početak rata zatekao ga je u Boki Kotorskoj, gde je kao rezervni oficir Kraljevske vojske bio mobilisan. Zarobili su ga Talijani, ali se, ipak, vratio u Niš, gde je, odbivši ponuđene povlastice od Nemaca, radio kao tehničar u Petom tehničkom odeljenju banske Uprave.

Istoga dana kada je Niš oslobođen, Ivan je uhapšen. Olga ga je petnaest dana posećivala u zatvoru, a onda mu se izgubio svaki trag. Njegova supruga navodi izjavu jednog od tadašnjih, posleratnih predstavnika vlasti koji je na raspitivanje Ivanovih poznanika odgovorio: „Poslao sam ga na letovanje u Sibir".

Olga Vinger ostala je bez svog stana u Vučevićevoj ulici. OZNA joj je, po njenim rečima, dala potvrdu o tome da joj suprut nije kažnjavan i osuđivan /?/, pa je, na osnovu toga, primala penziju. Gotovo pola veka. Olga Vinter živi ne znajući šta se zapravo dogodilo. Nema nikakvu dokumentaciju, nikakve dokaze. Prošle godine telefonom joj se javio neki čovek koji nije hteo da se predstavi i rekao joj da je biou Rusiji u istom logoru sa njenim mužem. Samo to. Od tada u starici živi nada da je njen Ivan preživeo strahote logora i ostao u Rusiji. Zašto se nikada nije javio? Ona na to nema odgovor. Na špici nekog ruskog filma pročitala je ime Olga Vinter. „Sigurna sam, kaže ova sgarica, da je neka Ruskinja uspela da spase mog Ivana iz logora i da se on posle njome oženio. Ova ruska Olga Vinter je njegova kćer koju je nazvao po meni".

Drhtavim rukama gospođa Olga prebire po starim pismima, pretura po slikama i - nada se. Želi da sazna istinu, ali pošto to ne može, stvara svoju verziju konačnog epiloga. Ogromna vera u to da je njen Ivan, ipak, izvukao glavu iz sibirskog pakla, dala joj je snagu da nekako preživi prošlost. A kako ova sgarica preživljava sadašnjost?

Kuća u Cvijićevoj 23 odjekuje od kopanja i rušenja. Novi vlasnik, koji se kako nam Olga reče, zove Velimir Veljković, renovira čitavu zgradu. Starica je do sada raspolagala svim prostorijama u prizemlju, a otkad je počela adaptacija, saterana je u dve sobe mračne i vlažne. Prašina se pomešala sa vlagom, od buke je svaki razgovor nemoguć. Njoj je, kako rekosmo, dodeljen ovaj smeštaj. Bez vode, bez toaleta, ali ipak - ona ima prava da tu živi. Nismo uspeli da dođemo do novog vlasnika ove kuće. Sekretar Crvenog krsta nije mogao ništa određenije da nam kaže, osim da je zaprepašćen ovakvim odnosom prema samoj i nepokretnoj staroj ženi. Crveni krsg je u više navrata upućivao zvanične dopise Centru za socijalni rad, ali su oni sve do danas ostali bez odziva.

Radovi nad glavom gospođe Olge se nastavljaju, već su zahvatili i prizemlje u kojem ona živi. Šta će bita sa njom kad oni budu okončani - to se, kako izgleda, nikoga ne tiče.

Neugasle nade gospođe Olge su njeno jedino oružje u borbi sa nepravdom.

Dragana Stanković
Narodne novine, 900728

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License