Osam Vekova Od Susreta Stefana Nemanje I Fridriha Barbarose

Blagoje Ilić: OSAM VEKOVA OD SUSRETA STEFANA NEMANJE I FRIDRIHA BARBAROSE I PRVOG SRPSKO-NEMAČKOG DRŽAVNOG DOGOVORA

Tajna poruka za vladara preteće moći

U osvit jednog zimskog dana oveća grupa srpskih velmožnika i njihovih pratilaca žurno je napustila Niš.

Starim, rimskim putem hitali su na sever prema Braničevu i Beogradu.

Ne zna se kolika je toga jutra bila stud, ali se zna da je to bilo u prvoj polovini decembra „u godini spasenja" 1188. Zna se da su tu gruggu jahača sačinjavali odaslanici srpskog vladara velikog župana Stefana Nemanje koji im je namenio posebnu misiju.

Valjalo im je dugo putovati. I žurno.

Nosili su pisanu poruku „velikog gospodara Srbije" nemačkom caru Fridrihu, „prvom po redu", Barbarosi.

Odavno Nemanja nastoji da uspostavi stalne i direktne veze sa nemačkim pomazanicima. U borbi protiv Vizantije potrebni su mu i nov saveznik i čvrst oslonac.

Dosadašnja nastojanja nisu urodila plodom.

Prilika, koja mu se sada ukazala, nije smela da se propusti.

Zato se bez premišljanja ponovo obratio „velikom i slavnom pobedniku", caru Svetog rimskog rajha nemačkog naroda, jednom od najmoćnijih vladara Evrope, crvenobradom ratniku koji je već Nemce podigao na noge, a papu i Italijane u samom Rimu bacio na kolena.

Nemanji je bila potrebna preteća moć Tevtonaca. I čim se raznese po Istoku glas da se u Nemačkoj skuplja velika krstaška vojska, da preotme od Muhamedanaca Jerusalim, koji su ovi bili nedavno osvojili (1187)", „Magni jupani Rasse" Nemanja ispisa tajnu poruku i izabra delegaciju uglednika da je odnesu u zamak na planini Kifhojzer, kraj Nirnberga, gde je stolovao Fridrih Barbarosa.

Na putu dobre volje

Mnoge su nade polagane u ovu misiju dobre volje.

Mnogo se uzdalo u nemačkog cara.

Mnogo se računalo na dobitak koji sada nije smeo da se ispusti.

Odavno srpski vladari pokušavaju da „uzmaknu okovima ropstva" moćnice Vizantije, gospodaricea Balkana i naslednice velike Rimske Imperije.

I odavno traje ta borba nemilosrdna, usamljenička, neprestana.

„Od početka XII veka središte borbe za obnovu centralne vlasti i otpora protiv Vizantije prenosi se na Rašku… Ta borba… nastavlja se sve upornije kroz ceo XII vek".

A Nemanja za svoga veka želi da završi vekovna dela srpskih župana Vukana, Uroša II, Prvoslava, Dese. Hoće ujedinjenje srpskih zemalja. Hoće otrgnutu Srbiju od svevladajuće i svudavladajuće Vizantije.

„Iz Raške Srbi su najpre počeli prodirati u plodno Kosovo Polje, zatim u krajeve oko gornjeg toka Južne Morave i Vardara".

„… ranije započeto širenje Srbije nije se moglo sprečiti, ono se samo moglo odložiti".

A Nemanja ništa nije hteo da odlaže.

Trebalo je stvoriti osnovu „… za potonju moć Srbije".

Dosad mu to nije polazilo za rukom.

Bar ne sasvim.

Jer, Vizantija je još isuviše jaka.

Još je isuviše velika.

Još je isuviše moćna.

Čim se učvrstio u vlasti i „oko 1170. godine samovlasno posadio na presto župana", pobedivši u bici na Kosovu kod sela Pantini vizantijsku vojsku koja je htela da pomogne Nemanjinom bratu Tihomiru, i privolevši na pokornost i saradnju braću Miroslava i Stracimira, bitka za Srbiju koja želi da bude i ime, i narod, i sopstvenik svog života, silno je jačala.

U zao čas.

U to vreme na prestolu Vizantije nalazio se Manojlo I Komnin, a epoha Komnina doživljavala je baš za njegova vremena i vlasti najveći uspon. Svemožnik, car nad carevima i trinaesti apostol kako su ga titulom označavali, Manojlo je nastojao da zadrži i stari uticaj i da obnovi neka^dašnju moć Vizantije i na Balkanu, i u Italiji, i u Aziji.

Darežljivi svedržitelj

Kada su se prvi put sreli Manojlo I Komnin i Stefan Nemanja, bio je to susret iznenađenja.

Vizantijski car boravio je u Nišu vojničkim i državnim poslom i bio je u punoj muževnoj snazi i vladarskoj moći.

Stefan Nemanja tek je izlazio na glas. I zbog razboritih postupaka, ali i kao čovek koji je vešt i isku' san u ratnim stvarima.

I car se „zadivi… mudrosti mladićevoj".

Još više ga očara Nemanjin stas koji nije onakav kakav „priroda ljudima dodeljuje, nego uzrastom veoma visok i izgledom naočit" kako Nemanju opisuje Evstatije Solunski, učeni vizantijski arhiepiskop.

Manojlu I Komninu bilo je dosta preganjanja sa neukrotivim srpskim županima. Nije mogao da im usadi pokornost ni titulama, ni pretnjama, ni darovima, ni suđenjima; ni pohvalama ni svrgavanjima i razvlašćivanjima.

Sada, u mladom srpskom dostojanstveniku Nemanji, video je i novu snagu, i novu mudrost, a, možda, i budućeg vazalnog pouzdanika.

Jer, zašto bi Manojlo odmah i namah dodelio Nemanji dvorsku titulu „carskog sana", i „od svoje zemlje ustupio" nasledni. posed Glubočicu (Dubočicu) , kod Leskovca.
Ali se prevario.

Zbog darova i carskih časti Nemanja nije postao ni odanik, ni zakletnik, ni carski obveznik.

Štaviše, na prvi eukob nije trebalo dugo čekati.

U martu 1171. godine „na zapovest carevu behu, u jedan dan svi Mlečići u Carstvu uhapšeni, a njihove lađe s robom uzapćene".

Naravno, odmah je buknuo rat Vizantije i Mletaka.

I Nemanja, naravno, ne ostaje po strani.

Istina, Jovan , Kinam tvrdi da su Mlečići „nagovorili tada Srbe da se odmetnu", ali nagovor, po svemu sudeći, nije bio potreban. .

Nemanja je hteo da se odmetne. I zato traži savezništvo. Traži ga kod onih koji odvajkada ratuju sa Vizantijom.

To su, pre svega, Ugri.

„Sukobi Vizantije sa Ugarskom bili su obično praćeni i borbom sa Srbima":

Tim pre što su srpski i ugarski dvor bili i rodbinski povezani. Jelena, kćerka velikog župana Uroša I, bila je udata za ugarskog kralja Belu II „i postala veoma uticajna ličnost u novoj sredini", a njen brat Beloš, ban Hrvatske i ugarski palatin, bio je jedan od najmoćnijih ljudi Ugarske.

Nemanja se ne oslanja sa mo na „prirodno" savezni1 štvo sa Ugarskom.

Prve bitke i prvi porazi

Želi više jemstva, traži određenije garancije iveću pomoć.

Zbog toga pokušava da uspostavi vezu i sa Nemcima" koji su se već okušavali na bojnom polju sa Vizantincima.

Ali, ne čeka.

„… navikavši se da diže' ustanke, hitro je zagazio u1 rat".

Napada kao „brzokrili i brzoleti orao". Prepadima seje etrah i nespokoj na vizantijskoj teritoriji. Njegove čete haraju i na putu od Beograda do Niša.

Na žalost, zatrčao se.

„Uskoro stigoše u Srbiju nepovoljni glasovi o Mlečićima. Za vreme njihovog zimovanja na ostrvu Hiju izbi strahovit pomor u taboru; dužd se s ostacima vojske tužan vratio u Mletke, te, prilikom jedne pobune, bude ubijen (u maju 1172). Pa i u Ugarskoj izmenile su se prilike smrću Stefana III".

Da bi sasvim dokrajčio koaliciju, Manojlo I Komnin odmah naturi na ugarski presto svog štićenika Belu, trećeg po naslednom redu.

Neprijateljstva prestadoše.

Savez se raspao.
Vizantijskom caru na belegu je ostala samo Srbija. I Nemanja. Sam.

A sam više ništa nije mogao.

Pred carev sud kako beleži Jovan Kinam Nemanja je izašao izuvši vladarsku obuću, gologlav, „s konopcem oko vrata i s mačem u rupi, koji je caru predao".

A drugi hroničar i istoričar Nikita Honijat tvrdi da je Nemanja „da zadobije milost" svoju glavu položio kraj carevih nogu „bacivši se pred njim ničice na zemlju".

Uliznici i carski besednici skloni su preterivanju, ali je nepobitno da je Manojlo 1172. godine poveo u Carigrad Nemanju kao sužnja pošto je „… zver zatvorio u kavez".

O čemu je mogao da razmišlja taj „nezgrapni, visoki i plećati" sužanj dok su ga po zapovesti vladara nad vladarima u trijumfu sprovodili ulicama „carice gradova" na porugu razjarene svetine!

O tome nema podataka.

Zna se samo da ga je ovaj poraz umudrio.

I da se priklonio.

Prividno. Prepredeno. Osvetnički.

Prihvatio je poslušnost i obaveze i to mu je spaslo i tron i život.

Ostao je i dalje veliki župan, a sačuvao je i prava dinasta i teritorije.

A zauzvrat morao je da bude caru na usluzi.

Kada je 1176. godine Manojlo I Komnin krenuo protiv Kilič-Arslana II koji je zbacio vizantijsku vlast i ujedinio Turke u Maloj Aziji, u bici kod Miriokefalona učestvuju i Nemanjini srpski odredi.

Bitka je bila izgubljena, vizantijski car teško ranjen, i ne zna se koliko je Srba u ovom boju izginulo.

A da su ginuli, to je svakako.

I to je bila cena kbju je trebalo platiti da bi se uvrebala druga, bolja i srećnija prilika za osamostaljenje Srbije od Vizantije.

Haos i rasulo

I Nemanja je poštovao datu reč. Manojlu I Komninu bio je odan i neizneveran sve do Manojlove smrti 1180* godine.

A onda nastade „veliki metež". Haos i rasulo.

Moć, koju je Vizantija do tada imala, rascepljivali SU uzurpacije, međusobne razmirice i obračunavanja pretendenata na presto.

Za Nemanju, koji povremena osvajanja nastoji da učini trajnim, takvo stanje u Vizantiji su poziv i izazov.

Lišen dotadašnjih obaveza prema Manojlu I Komninu, srpski veliki župan želi da „izađe iz buna" vizantijskih i 1183. godine opet se uortačuje sa Ugrima. Pridružue se nekadašnjem Manoj povom štićeniku Beli II, i udružene srpsko-ugarske snage zameću velike okršaje sa Vizantincima.

I prodiru.

„Saveznici opustošiše Beograd, Braničevo, Ravno, Niš i Serdiku" (današnja Sofija).

Ne vojuje Nemanja sams na istoku. Pažnja mu je i na zapadu. Polazi protš primorskih gradova i zauzima Sard, Danj, Svač, Skadar, Ulcinj, Bar, Kotor i staje pod Dubrovnik.

Opsada je bezuspešna i mnogodnevna.

A žurilo mu se. Na istok.

Jer, na presto Vizantije došao je 12. septembra
1185. godine novi vladar. Isak Anđeo II. „Tvrđava hrišćanstva" nikad nije živela u miru. Vizantiju, kojoj su opasnosti pripuzavale sa svih strana, trebalo je braniti od Beograda do seldžučkih granica.

Taj posao je čekao novog vizantijskog vladara.

Godinu dana kasnije,1186. godine, u Podunavlju je izbio ustanak ratobornih bugarskih boljara protiv Vizantije, a odmah zatim u Trnovu je obrazovana i druga bugarska država.

Vreme nije smelo da se gubi. Nemanja 27. septembra 1186. godine potpisuje mir sa Dubrovčanima, „rešava sva sporna pitanja o vinogradima, lađama, ljudima, stoci i drugom posedu predaju se zaboravu s obe strane", daje povelje i darovnice, spaljuje bedemorušilačke sprave, i hita na istok.

A tamo.

Pobednik Normana, jedan od vizantijskih vojnih moćnika i uglednika, Aleksije Vrana, odmeće se od cara Isaka Anđela II, sam se proglašava za cara, i 1187. godine dolazi pod jzidine Carigrada. Raspad i rasulo carstva prilika su za uspon Nemanje i srpske države.
I Nemanja ne okoliši. Iste godine sklapa sporazum sa Petrom, novim vladarom opet stvorene Bugarske, poruši u dolini Timoka gradove Svrljig, Ravno i Koželj, i srpska vojska zauze Niš.

Glas se raznese

„Uto se raznese po istoku glas da se u Nemačkoj skuplja velika krstaška vojska, da preotme od Muhamedanaca Jerusalim, koji su ovi bili nedavno osvojili (1187). Na čelu te vojske beše najmoćniji vladalac na zapadu, car Ferdinand Barbarosa I koji je, još pre 40 godina, učestvovao u drugom krstaškom ratu."

Tvrdi se da je ova vest Bizantince veoma uznemirila. Pojavu nove riterske vojske zapadnih ratnika shvatili su kao ozbiljnu pretnju zemlji. Jer, „nikada se do kraja nije verovalo namerama krstaša".

Uopšte, „znatno kulturniji Vizantinci nisu imali poverenja u zapadne Evropljane. Prezirali su ih zbog surovosti i neuglađenog ponašanja".

I ne eamo,zbog toga.

Vizantinci su dobro poznavali Fridriha Barbarosu. Jednom je već stajao na bojnom polju nasuprot njihovom caru.

Bilo je to u Italiji i bio je to njihov svemožnik Manojlo I Komnin.

Još nešto su Vizantinci posigurno znali: „Srbi i Bugari računali su sa sukobom Nemaca i Grka". I bili su u pravu. To je, uostalom, imao na umu i „potajni odmetnik" Stefan Nemanja kada je u decembarsko praskozorje odaslao svoje poklisare Barbarosi u Nirnberg.

„O Božiću 1188. stigoše na carski dvor u Nirnberg poslanici Nemanjini."

Evropskom svemoćniku predali su pismo srpskog vladara.

Mudro, ništa ne oduzimajući sebi, a pridodajući sve onome kome se obraćao, Nemanja je isticao kako „sa osobitom radošću iščekuje da krstaška vojska prođe kroz njegovu zemlju i kako mu ništa nije milije nego da cara lično pozdravi".

Ako i nije bio sasvim iskren, Nemanja je svakako bio dovitljiv. Znao je da su ovi naši krajevi imali nemila iskustva sa krstonoscima. I sa pustahijama Petra Pustinjaka iz prve krstaške vojne, kao i sa osionicima Valtera Bez Zemlje „kada se prava ljudska drama odigravala… i na balkanskim putevima".

Pa ipak, kod Srba se ne osipa poverenje u bojovnike Zapadne Evrope.

Svako ko ovuda prolazi, na korist dolazi.

Za borbu, za nadu, za istrajavanje, za oslobođenje bezdušnog zagrljaja velike Vizantije.

Nemanji je potrebno saučesništvo.

Zbog toga i naglašava u pismu da će vođi Tevtonaca spremiti doček „u najpoznatijem od svojih gradova, koji namerava da učini prestonicom svoje države".

Bio je to Niš.

Posle svečanog prijema u Nirnbergu „… i pošto su obavili svoju misiju, s darovima za svoga vladara…" Legati Serviacensus regis „napustili su Nemačku".

Susret vladara preko posrednika bio je na obostranu korist: u Srbiji su se umnožile nade, a Crvenobradog je obradovalo Nemanjino obećanje da će krstaškim pohodnicima biti stvoreni „povoljni uslovi snabdevanja za nemačku vojsku".

Obećanje se, naravno, odnosilo samo za prolazak kroz srpske zemlje.

Pod kišom otrovnih strela

Pre i posle toga krstaši su morali da prođu kroz vizantijske.

„U proleće 1189. spustila se vojska, 100.000 na broju, uobičajenim putem niz Dunav do Branlčrva".

U prolazu je Barbarosu i njegove kopljanike u Ostro? gonu pozdravio i srećan put mu poželeo ugarski vladar Bela III.

I ništa više samo srećan put.

Istini na volju, Barbarosi su stavljene na raspolaganje ugarske putovođe.

Krstaši se nisu zadržavali ni u Beogradu, vizantijskom pograničnom gradu.

U prethodnim izgibijama i naletima ugarskih i srpskih ratnika bio je polusrušen i opustošen. Evropljani nemaju ni gde da se sklone, ni od koga da uzmu.

Čak ni da bilo šta otmu.

Zato nastavljaju pohod do Braničeva.

I tu je 2. jula 1189. godine bio prvi susret Barbarosinih krstaša i vizantijskih zvaničnika.

Prividno ggrijateljski.

Vizantijski dux uz veliki ceremonijal odao je sve počasti prolaznicima sa severa.

I to ih zavara.

Ali čim su dalje kročili u „tamne i puste" šume, vizantijski najamnici napadoše zaštitnicu krstaša.

S leđa. Iz potaje.

I to otrovnim strelama.

I po iskazu zarobljenika na zapovest braničevskog dux-a.

Ta iznevera odgovarala je Nemanji. Išla mu je na ruku. Među krstašima su se vrežili nepoverenje i zlovolja zbog vizantijske dvoličnosti.

Bio je to korak do onoga što je Nemanja hteo da pretvori u veliki iskorak za konačno oslobođenje od Vizantije.

A za razliku od ponašanja Vizantinaca „u Nišu I izađoše pred cara srpski zeliki župan Nemanja i njegov brat Stracimir s velikom pratnjom i doneše bogate poklone: vina, ječma, volova i ovaca, a povrh toga i morskih pasa i pritomljenih jelena".

U Nišu danas postoje samo ostaci crkve Svetog Pantelejmona koju spominje i Stefan Prvovenčani.

S mačem i lukom

A kažu da su se na proplanku kraj crkve i jednog kladenca, uz odavanje najviših počasti, susreli na današnji dan, tog vrelog 27. jula 1189. godine, Fridrih I Barbarosa i Stefan Nemanja.

Počelo je izmenjivanjem darova.

Bogatih. Velmoških. I „na uobičajen način".

A onda počeše razgovori i nagovori.

Nemanja je predočio gostu da je s braćom Miroslavom i Stracimirom "s mačem i lukom" osvojio od Vizantinaca Niš sa čitavom okolinom do Serdike (Sofije) „i da su voljni proširiti svoja osvajanja u svakom pravcu".

Hoće Nemanja svoje u tuđinskom.

Hoće potporu i bodrenje.

Zato „zavodi i podstiče… hrabrog i naočitog" nemačkog velmožnika. Nudi mu da budu „… vasalima nemačksg cara, spremni da ga s čitavom svojom vojskom pomažu protiv Grka".

(„Vasalle desdeutschen Kaisers")

Pominju sve teritorije koje su oduzeli i „koje će oduzeti".

Nude braća i vojnu pomoć od 20.000 srpskih kopljanika.

Dovršavaju i ranije započete razgovore „o ženidbi sina Miroslavljeva iz „Shelmenia", mladog Toljena, sa ćerkom Bertholda (IV) od Andehsa, istarskog krajiškog grofa i hrvatskog titularnog hercoga. Po sporazmu, trebalo je da Toljen nasledi Miroslava pre svoje braće, što srpski kneževi potvrdiše rukovanjem: ugovoreno beše da Toljen primi nevestu u Istri idućeg Đurđevadne".

Berthold IV od Andehsa bio je normanski vladalac Istre i Hrvatske, nalazio se u Barbarosinoj sviti i imao je jednu od ključnih uloga u razgovorima Stefana Nemanje i nemačkog cara.

U ovom prvom erpskonemačkom državnom sporazumu Fridrih I Barbarosa nije prihvatio sve nagovore Stefana Nemanje. Istina, Barbarosa je Nemanju „potvrdio u državi Srbiji", ali nije pristao na uspostavljanje vazalskih odnosa koji bi ga obavezali. Tako je Nemanja izgubio neposrednu pomoć ali ne i pokriće za dalja otimanja od Vizantije.

Barbarosa jednostavno nije želeo nevolje na Balkanu. Njegovi ciljevi su i dalji, i viši.

Na Istoku.

Ali, čim je nastavio put od Niša i kročio u plovdivsku kotlinu, Barbarosu i njegove bojovnike snađoše nevolje.

Uvrebaše ga Vizantinci.

Poziv za pomoć

Vizantijski car Isak Anđeo II možda tačno i nije znao o čemu su sve razgovarali Stefan Nemanja i Fridrih I Barbarosa u Nišu.

Možda nije tačno znao ni šta su stvarno utanačili.

Znao je, međutim, da je susret bio prijateljski i da su postignuti neki dogovori državnog značaja.

Pretpostavljao je, po svemu sudeći, da je Fridrih Barbarosa potvrdio pravo Nemanji na teritorije koje je „srpski kralj" oteo od Vizantinaca i da je Nemanju učinio svojim vazalom a samim tim postao pokrovitelj srpske politike prema Vizanatiji.

U Carigradu je sastanak dvojice vladara u Nišu svakako bio ocenjen kao zaverenički i neprijatellki čin. Stara nepoverenja prema Nemcima da je njihovo pohodipgge na Istok samo izgovor za obračun sa Vizantijom, sada su dobila i novu potvrdu i nova značenja.

Tako su Barbarosu i njegove krstaše i dočekali: neprijateljski.

„Marširajući dalje za Serdiku (Sofiju) kroz planine i šume, naiđoše krstaši na vizantiske trupe pod zapovedništvom velikoga domestika (maršala) zapada Aleksija Gida i Manojla Kamica, koje. behu otpremljene protiv Srba. Krstaši su morali prokrčiti sebi put kroz dva klanca, utvrđena i zatvorena kamenjem i drvima. Grčki zapovednici dopisivali su se prijateljski sa carem Fridrihom, ali su krstaše uznemiravale njihove trupe, bacajući iz žbunja i sa visokog drveća otrovne strele i napadajući krstaše u taboru preko noći. Krstaši su se borili mačem i lukom, te su po čitave grupe zarobljenika vešali o drveće, pokadštvo na „vučji način", s glavom naopako. Serdiku su zatekli krstaši skoro praznu, bez hrane; stanovništvo se na zapovest Grka, povuklo bilo u planine… Šest nedelјa posle odlaska iz Braničeva, spustila se vojska iz gluhik bugarskih šuma sa klicanjem u ravnicu plovdivsku, bogatu vinom i žitom. Ali tu dođe do otvorene borbe. Razlog tome, pored drugih uzroka, dala je sumnja cara Isaka da je car

Fridrih dao velikom županu kao len vizantijske provincije" opisuje dalje putešestvije 100.000 krstaša i njihovog predvodnika Fridriha I Barbarosu istoričar Konstantin Jiriček.

Borbe su bile, po svemu sudeći, i teške i žestoke.. I dugotrajne sa mnogim razaranjima.

Po osvajanju Andrijanopolja (Jedrena) novembra 1189 godine, Fridrih je shvatio da mirno i neometano ne može da prođe kroz Vizantiju. Nemanjina ponuda iz Niša da pre Seldžuka prvo skrši Vizantince sada mu je bila bliska i logična.

I kad se sabro bio je spreman i rešen da napadne Carigrad.

A za taj poduhvat dobrodošao bi mu svaki vojnik.

I Barbarosa naumi da se obrati i Nemanji za pomoć. Zatraži onih 20.000 ponuđenih srpskih kopljanika.

„Sada počeše pregovori o savezu sa Srbima i Bugarima piše dalje Konstantin Jiriček. Pregovore sa Nemanjom vodio je hercog Berthold".

Razočarane starešine Srba

Provereni pregovarač, međutim, nije zatekao Nemanju tamo gde je očekivao. Čim su „Alemani" duboko zašli u Vizantiju, Nemanja je krenuo na drugu stranu i svojim poslom.

Krenuo je na jut. U dolinu Strume.

„Zauzet velikim ratnim preduzećima" razorio je mnoge „slavne i tvrde" gradove Pernik, Zemen, Valbužd, Žitomitsk, Stob i zauzeo Skoplje, Prizren,
Lešak i krajeve Donji i Gornji Polog.

„Te gradove poruši i do kraja temelja ih iskoreni, jer ne osta kamen na kamenu koji se ne poruši; i nepodigoše se do danas; zemlje njihove i bogatstva njihova i slavu njihovu priloži bogatstvu i slavi otačestva szoga i slavi velmoža i naroda svoga" opisuje i pravaa Nemanjina dela njegov sin Stefan Prvovenčani.

A kada su Barbarosini poklisari pronašli Nemanju, bilo je kasno.

U Jedrenu su 14. februara 1190. godine Fridrih I Barbarosa i Isak Anđeo II potpisali mir.

Krstaši produžiše put ka Bliskom istoku, a Vizantiji osta na belegu Srbija.

Opet sama.

Nemanjin sadrug i saborac Fridrih I Barbarosa nevojnički je završio svoj ratnički život: 10. juna 1190. godine prilikom prelaska reke Salef u „prednjoj Aziji" udavio se.

Nekoliko meseci kasnije, u jesen iste godine, Isak Anđeo „s prinovljenim snagama" krenu iz Filipolja (Plovdiva) prema Nišu da bi „kazni izručio" pritvornog Nemanju.

Ne zna se tačno gde se bitka zdenula. Ni kada.

Spominje se samo da je bila na reci Moravi, a kod Niša.

I ništa više.

Ostali su samo hvalospevi vizantijskih besednika i carskih retora.

Uništen kao rastopljen vosak

Nepouzdani zbog preuveličavanja; zanimljivi kao naslućivanje.

Kaže se da je s jednog visa i sam car Isak Anđeo u oklopu i „anđelu podobnim likom" posmatrao tok borbe.

Tvrdi se, takođe, da su Srbi bili poraženi. Do nogu.

I kažu:

U „boju strašnom i rečima neiskazivom" car je bio „oganj uništavajući" koji „za svako zlo spremnom Nemanji" slomi „oružje i mač i otpor… i sve im tamo uništi".

Stefan Nemanja „uništen bi kao rasopljeni vosak".

Pa ne samo da „dokrajči njega i drvlje njegovo i kamenje njegovo" nego i „svežderući oganj… zahvati ne samo drvena zdanja i u letnju ih prašinu pretvori ili proguta nego i kamene kuće…"

Zemlja vetrovima nastanjena

Poraz srpske vojske na Moravi izgleda da je odista bio strašan. Preterivanja vizantijskih besednika o „mnoštvu poginulih" i gomilama zarobljenika kojih je bilo „više od peska" možda su samo delimično preuveličana.

„Jer kako dalje opisuje vizantijski istoričar i besednik Nikita Honijat pohod cara Isaka Anđela II ti ne pođe, kako si sam pokazao, da tamo doneseš mir, nego mač koji razdvaja".

I stvarno, car lika „anđeoskog podobnog" naredi „da se jedni poseku a druti zarobe".

Tako zemlja „ostavši bez jžitelja, samo vetrovima bila nastanjena", ali car da jbi pokazao državotvornu dalekovidost „sažalivši se nad množinom okolnih ljudi koji u njoj izdahnuše" ipak dozvoli da se „verolomni na svako zlo spremni Nemanja" skloni u „pustinju nad pustinjama".

Poraz srpske vojske na Moravi makar koliko bio strašan u vojničkom pogledu, nije imao težih političkih posledica po Nemanju i srpsku državu.

Mudri srpski arhižupan Stefan Nemanja ipak je uspeo da sačuva „glavne tekovine dugogodišnje borbe Srbije za slobodu i proširenje teritorije ostale su: ne samo što Srbija više nije priznavala vizantijsku vlast već je zadržala i znatan deo osvojenih pograničnih oblasti".

I ne samo to: srpski vladar orođuje se sa vizantijskim care.m Nemanjin sin Stefan Prvovenčani oženio se sinovicom cara Isaka Anđela II i, po tadašnjim običajima, učvrstio državničke veze.

Šest godina kasnije, 25. marta 1196. godine, Nemanja se zamonašio i kao monah Simeon povukao u svoju zadužbinu Studenicu.

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License