Pavle Jeftic

PAVLE JEFTIĆ

Čovekov život sliči zapaljenoj sveći. Na olujnom vetru. Za tren utrne.
I onaj Pavla Jeftića (Šabac, 1856. Niš, 21. februar 1915.).
Nalikuje drugim. Samo na prvi pogled.
I smrt Pavla Jeftića one februarske noći.
Dan ranije dotraja. I žurno se udalji. Da ne gleda suze ožalošćenog naroda.
Ona razigrana snežna mećava. Na kratko zaćuta.
Da Pavle Jeftić u tišini umre.
Onaj srećni osmeh skliznu niz lice.
Onako dalečan.
I poslednji!
Svede očne kapke posle tri meseca. I utonuu san. Onaj večni!
I Pavle Jeftić uči filozofske nauke. Poput drugih u tim dalekim vremenima. Posle završene gimnazije u Šapcu. I radi kao gimnazijski profesor u Smederevskoj Palanci. Dok se ne pOjavi konkurs za prijem državnih pitomaca. Da medicinu studiraju.
Diplomira na Medicinskom fakultetu u Beču 1892. Sa odlikama.
Bavi se histologijom.
I usavršava u internoj medicini.
Radi kao sreski lekar u palankama Srbije.
I banjski lekar u Vrnjačkoj Banji.
U Niš stiže 1903.
Za šefa Internog odeljenja.
I upravnika Okružne bolnice.
Prvi internista Niša.
Radi bez mere. Sam sebi se požali. Ponekada. Da mu lakne malo.
Gradi zgradu Okružne bolnice u Nišu. Što i danas živi. Na imanju Todora Milovanovića ("najistaknutijeg predsednika niške opštine").(145)
Posvećuje se razvoju saniteta.
Organizuje kućne posete teškim bolesnicima.
Ugrađuje se u Pododbor Crvenog krsta. I kao predsednik.
Glavni odbor Crvenog krsta određuje Pavla Jeftića i Petra Aranćelovića, niškog apotekara, da krenu u Švajcarsku i Italiju.
I da za potrebe srpskog ratnog saniteta pribave bolnički pribor i sanitetski materijal u vrednosti od 115 050 francuskih franaka.
Kad Prvi svetski rat poče 1914.
Bože dragi, kakav je čovek Pavle Jeftić?
Ima li vrlina što čoveka krase?
Ona toplina u glasu. I iskrenost u oku.
I onaj dobri pogled.
Pavle Jeftić ceni svaku reč. Kao da će poslednja biti.
Iznutra ga dobrota podupire.
A zadat život Pavla Jesrtića samo za nju zna.
Toliko blizu bolesniku.
Tako daleko od stvarnosti!
Živi za bolesnog.
A ne od bolesnika.
Nikada da se zaima!
Jedino siromašak sirotom daje. Onako iz duše. Čovek se posreći ako drugoga usreći! Suđeno Pavlu Jeftiću. Da voli.
I služi nemoćnog. Onako odano. I predano.
U onoj epidemiji pegavca iz 1914. Pavle Jeftić rukovodi. I okuplja lekare, milosrdne sestre i bolničare. Da opaku bolest suzbije.
I sam umre od nje.
One mrazne februarske noći.
Na Internom odeljenju Okružne bolnice.
A smrt mu tri meseca znakove dobacuje.
Zadrhta čovekovo srce kao nejaka vrba kraj Morave plavne!
Od tuge. I bola.
Za dobrim čovekom kojeg više nema.
Vreme prolazi. A niški narod brine da Pavle Jeftić u zaborav ne ode.
Obrazuje Odbor za podizanje spomenika čoveku i lekaru.
Novinski stupci neprekidno niču. "Niška slobodna tribina" objavljuje: "Malo je Nišlija iz vremena pre svetskog rata koji nije zatražio lekarsku pomoć od dr P. Jeftića. Čitava povorka seljaka i varošana svakog dana tiskala se pred kancelarijom dr Jeftića tražeći pomoć a dr Jeftić nije umeo nikog da odbije, on nije znao da razlikuje siromaha od bogataše, on je znao samo za bolesnika… Dr Pavle Jeftić nije znao da lekaru sleduje nagrada, on je nije nikada primio. Rukovođen ovim očinskim staranjem oko svojih bolesnika dr Jeftić je napustio svoju dušu, do poslednjeg časa starajući se o onima koji su od njega zatražili pomoć".
I 21. novembra 1926. svečano se otkri nadgrobni spomenik Pavlu Jeftiću na kojem piše: "Prijatelju lekaruprijatelji i zahvalni pacijenti" (rad vajara S. Marjanovića iz Niša duboki reljefi u kamenu na spomeniku koji se nalazi na Starom niškom groblju).
Jedinstveni spomenik u svetu!
I Bog i čovek duguju Pavlu Jeftiću.
Do veka!
Na zemlji ovoj.

VELIKANI NIŠKE MEDICINE

BlinkListblogmarksdel.icio.usdiggFarkfeedmelinksFurlLinkaGoGoNewsVineNetvouzRedditYahooMyWebFacebook

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License