Pismo I

ПИСМА ИЗ НИША О ХАРЕМИМА
ПИСМО I
Први пут у Нишу

Мила моја Н.,

Није ми једном прозборила сирота М., моја другарица из детињства, кад се знало да ћу живети у лепом Нишу:" Упознај се с бу-лама; види њихове обичаје, нарочито свадбене; опиши ми их"…

Полазећи за то лепо место, праштајући се с њом, ја сам плакала. Плаках за њом и за слатким тренуцима што их прово-дисмо заједно од ранога детињства нашега.

И она је плакала, грлила ме, молила ме да јој често пишем: о себи, о Нишу и - о булама.

Учинила сам јој по вољи: упознала сам се с булама брзо -само њој за љубав. Али ах, ње одавно нема…

Па зар никому да не кажем што сам видела.

Хоћу. Морам. Чућеш ме ти, јер и тебе волим, као што сам њу волела.

Буле ме старе, па и младе много милују. Љубав и велика поверљивост њихова учиниле су да све видим; а ја ћу сад бити према њима индискретна! Описаћу нашима мусломанске обичаје, што се врше преда мном, као пред мусломанкама, обичаје, о којима мусломани немусломанима нерадо причају; обелоданићу свому роду тајне, с којих се преда мном диже завеса као пред Про-роковим кћерима, тајне, које буле више чувају од нас но лица своја од "грешних очију". Али не! Ја ћу причати само теби а ти ћеш ћутати!

  • * *

Пишући ово, слике из најскорије прошлости славнога Ниша изићоше ми пред очи. Често, врло често, па и сада, мислим на то: како ми беше, кад му се први пут, после непуна три месеца од ње-гова ослобоћења приближих; кад видех вита мунарета на џамијама турским, на која сунце, залазећи, бацаше лепо златне зраке своје, а још лепше на голема кубета наше красне Саборне Цркве… Кад угледах мило место, кад чух где мој брат усхићен узвикну: "Ето нам Ниша!" неописана ми радост обузе срце… ја задрхтах, ус-правих се да га боље видим, раширих руке да га загрлим и, клонух: наслоних главу на груди моје остареле мајке; обе се заплакасмо…

" О свето место! Пет столећа си стењало под јармом турским, а свака ти је стопа земље крвљу поливена из које изниче твоје ослобоћење! На бедему градском лепрша се застава српска -славећи правду Божју и слободу твоју. Полумесец уступи место злаћеном крсту, поклони му се и нестаде га!" Овим мислима беше занета млађана душа моја, кад нам јураше чили коњиц с лаким колима мимо бедем градски. Из најслаћих мисли тргоше ме речи миле мајке: "Сине, у цркви ћемо сутра благодарити Богу што је Ниш наш - Благовести су!…"

Кола нам се зауставише пред једном кућом, високом, чорба-џијском.

Похита нам на сусрет домаћица са младом снахом својом, рашири руке, обави их мојој мајци око врата, и пољубивши се с њом у уста двапут, окрећући главу на једну страну, па на другу, поздрави је весело речима:

- Добро ми си дошла, сестро!

Ја и мој брат прићосмо јој и пољубисмо је у руку, а она нас у оба образа весело узвикујући, баш као мало час:

- Добро ми сте дошли, децо блага!

Можда ћеш рећи: Ваша се мајка, јамачно, познавала са старом Нишликом, зато се ова с њом љуби.

Није, девојко моја. Први пут су се сад виделе; а раније познанство мојега брата са сином старе Нишлике, позвало нас је и довело њој и њенима у госте. Оне се поздравише сестрински. Нишлика ми мајку сестром назва.

А зар и нису сестре! Нису ли кћери једнога народа?

И са лепом снахом њеном, лепо се здрависмо; па и ова млада женица, обучена као што сам доцније булчиће вићала, пола весело пола стидљиво протепа:

- Добро ни (нам) сте дошли…

Уведоше нас у двориште ограћено високим зидом. Плави зумбул и љубичица просуше сладак мирис свој; а мене, знајући да је мирис-цвећу душа, обузе још већа милина. Учини ми се, да нам се и оно, мило, пролетње, чистом душом својом радује, да нам и оно говори:

- Добро ни сте дошли!

Уђосмо у кућу: домаћица напред, ми за њом.

У предсобљу ме засенише санови, калајлије, софра и обичне тепсије, бакарне тенџере. Зар се једном домаћици узвикнуло: "Халал ти вера и аферим!" јер што је овака чистота - њена је заслуга.

Кућа је двокатна, с ћошкама, скоро окречена; са сокака не видех ни једнога прозора, а на големој соби, у коју нас уведоше, без два - тесте! Сем једнога зида, сви су опточени ниским миндерима. Мамила нас је њихова чохали, као ватра црвена застирка. Па мамила су нас и она бела шиљтета поред њих, што лепо доли-коваху шареном пиротском ћилиму, који је сву собу застро, осем једнога парчета чистога орозана до хамамлука, крај собних врата, за остављање папуча.

Лепим дрворезом ишаран таван, шарене долапе, рафове на којима је било пуно филџана и сребрних зарфова, истом сам први пут онда видела; зид према истоку красила је из Јерусалима икона, а њу дуге седефли-бројенице и светлост запаљенога кандила.

Поседасмо. Домаћица прилази мојој мајци, љуби се као мало час, говори:

- Добро ми си дошла, сестро! Па и са мном се здрави, и с братом. Снаха за њом - и она се здрави. Такав је адет, "под турски", - с том разликом, што се буле здраве пошто су гости сели, али не и пре тога.

Седоше и оне.

Стара се окрете мојој мајци:

- Па још какò ми си? Како сте на дом? Какò је невеста (снаха)? Ш'чину чеда (шта чине чеда)? К'ерка поголема какò је? … Ја си не знам, ама по Сотирово казување, овој ти је малеја?

- Јес, млађа… моје најмлађе дете.

- Не ли истришче? … а, еве га и моје! Ваче, јела овам', пољуби си на стринку руку, рукуј се с'с девојче, и с'с овога батку ти; они су ти како брат и сестра: здравуј се како с'с своји што се здравујемо, па т'г иди си на дућан, ти си викај батка Сотира ти и батка Коле -гости ни дошли, говораше стара једном дечку од својих дванаест година, за кога рече да јој је "истришче". После се окрете моме брату:

- Туго, туго, што ће си се Сотир орадује к'д чује дек си дошеја… ама зашто, мајке, зашто, џанам, тако апанс'з (изненада)?…

  • * *

Онај усрдни, искрени, прави српски дочек дубоко ми је у срцу, у души ми је: не могу га заборавити никада, никад!

Сећаћу се онога послужења, посне вечере, чисте постеље -што се из долапа извади и насред собе намести - и оне гугутке -коју сам онда први пут у животу чула, први пут видела - што ме на Благовести зором пробуди.

Сећаћу се оне службе Божје, онога осећаја и среће при помисли: "У нишкој сам цркви! Ниш је наш!"

Сећаћу се оних посета после службе и пријатне шетње по нишким уским улицама. Сећаћу се оних младих девојака, што доћоше да ме виде, а беху обучене у ново рухо, сашивено "под српски", које направише за Благовести, за свето причешће. (Само кад на њима беше све ново, од кошуље до обуће, примале су тело и крв Христову, за које су строго постиле.)

О, па сећаћу се и оних песама, које извијаше на танком чардаку, крај отворених прозора, весела момчад, другари синова наше пријатне домаћице. (И ако беше часни пост, певало се оне вечери - Благовести су; с највећим је осећајем певана онда нова песма:

" Ој ти Нише, бели Нише, У теб' паше нема више"…)

Сећаћу се свега увек с оном милином, с којом сам се сећала безброј пута до сада, с којом се сећам и сада.

А сад, кад су ми обузеле душу најпријатније успомене живота мојега, тихим шапатом благосиљам тебе: Да Бог да те што скорије овако дочекали не на Нишави, но на Вардару! да Бог да те нека слободна Скопљанка - и ако не с мајком као мене, а оно с младожењом - поздравила скоро, скоро топлим српским поздравом:

Добро ми дошла!

  • * *

Други пут доћох у Ниш као " поличарка", а трећи као невеста. И сад сам у њему. Буле ми говоре:

- Срећна си! - гледаш турске адете у српском Нишу… Баш си срећна!

Ништа им не одговарам; туга ми испуни срце, мислим: " Само онда ћу бити срећна, кад мој род буде срећан кад све оно опет буде наше, што пре проливене крви на Косову беше Лазарево"… Чини ми се да ми погаћају мисли жене мусломанске; чини ми се да ми у души болном душом говоре:

"И биће ваше! Под теретом тешких грехова скоро ћемо па-сти, а вас, за вашу племенитост и правду наградиће једини и свемогући Алах…"

  • * *

Је ли за сад доста, мила бејаз-кадо?… Опрости ми, Српкињице моја, што те назвах кадуном! Валла' и билла', то је од мила! Верујеш ли ми?…

У другом писму причаћу ти о к'з-бакмаку једне младе ханумице, па после о свадби, а безбели ће ме звати на све редом. Радујеш ли се?… Што питам? Која девојка не воли да јој се о свадби прича: махсус (нарочито) овако, како ће причати теби

12. марта 18** у Нишу

Твоја

Ј.

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License

Subscription expired — please renew

Pro account upgrade has expired for this site and the site is now locked. If you are the master administrator for this site, please renew your subscription or delete your outstanding sites or stored files, so that your account fits in the free plan.