Pismo I Lat

PISMA IZ NIŠA - O HAREMIMA

PISMO I

Prvi put u Nišu

Mila moja N.,

Nije mi jednom prozborila sirota M., moja drutarica iz detinjstva, kad se znalo da ću živeti u lepom Nišu:" Upoznaj se s bulama; vidi njihove običaje, naročito svadbene; opiši mi ih"…

Polazeći za to lepo mesto, praštajući se s njom, ja sam plakala. Plakah za njom i za slatkim trenucima što ih provodismo zajedno od ranoga detinjstva našega.

I ona je plakala, grlila me, molila me da joj često pišem: o sebi, o Nišu i - o bulama.

Učinila sam joj po volji: upoznala sam se s bulama brzo - samo njoj za ljubav. Ali ah, nje odavno nema…

Pa zar nikomu da ne kažem što sam videla.

Hoću. Moram. Čućeš me ti, jer i tebe volim, kao što sam nju volela.

Bule me stare, pa i mlade mnogo miluju. Ljubav i velika poverljivost njihova učinile su da sve vidim; a ja ću sad biti prema njima indiskretna! Opisaću našima muslomanske običaje, što se vrše preda mnom, kao pred muslomankama, običaje, o kojima muslomani nemuslomanima nerado pričaju; obelodaniću svomu rodu tajne, s kojih se preda mnom diže zavesa kao pred Prorokovim kćerima, tajne, koje bule više čuvaju od nas no lica svoja od "grešnih očiju". Ali ne! Ja ću pričati samo tebi a ti ćeš ćutati!

  • * *

Pišući ovo, slike iz najskorije prošlosti slavnoga Niša iziđoše mi pred oči. Često, vrlo često, pa i sada, mislim na to: kako mi beše, kad mu se prvi put, posle nepuna tri meseca od njegova oslobođenja približih; kad videh vita munareta na džamijama turskim, na koja sunce, zalazeći, bacaše lepo zlatne zrake svoje, a još lepše na golema kubeta naše krasne Saborne Crkve… Kad ugledah milo mesto, kad čuh gde moj brat ushićen uzviknu: "Eto nam Niša!" neopisana mi radost obuze srce… ja zadrhtah, us-pravih se da ga bolje vidim, raširih ruke da ga zagrlim i, klonuh: naslonih glavu na grudi moje ostarele majke; obe se zaplakasmo…

"O sveto mesto! Pet stoleća si stenjalo pod jarmom turskim, a svaka ti je stopa zemlje krvlju polivena iz koje izniče tvoje oslobođenje! Na bedemu gradskom leprša se zastava srpska -slaveći pravdu Božju i slobodu tvoju. Polumesec ustupi mesto zlaćenom krstu, pokloni mu se i nestade ga!" Ovim mislima beše zaneta mlađana duša moja, kad nam juraše čili konjic s lakim kolima mimo bedem gradski. Iz najslađih misli trgoše me reči mile majke: "Sine, u crkvi ćemo sutra blagodariti Bogu što je Niš naš - Blagovesti su!…"

Kola nam se zaustaviše pred jednom kućom, visokom, čorbadžijskom.

Pohita nam na susret domaćica sa mladom snahom svojom, raširi ruke, obavi ih mojoj majci oko vrata, i poljubivši se s njom u usta dvaput, okrećući glavu na jednu stranu, pa na drugu, pozdravi je veselo rečima:

- Dobro mi si došla, sestro!

Ja i moj brat priđosmo joj i poljubismo je u ruku, a ona nas u oba obraza veselo uzvikujući, baš kao malo čas:

- Dobro mi ste došli, deco blaga!

Možda ćeš reći: Vaša se majka, jamačno, poznavala sa sta-rom Nišlikom, zato se ova s njom ljubi.

Nije, devojko moja. Prvi put su se sad videle; a ranije poznanstvo mojega brata sa sinom stare Nišlike, pozvalo nas je i dovelo njoj i njenima u goste. One se pozdraviše sestrinski. Nišlika mi majku sestrom nazva.

A zar i nisu sestre! Nisu li kćeri jednoga naroda?

I sa lepom snahom njenom, lepo se zdravismo; pa i ova mlada ženica, obučena kao što sam docnije bulčiće viđala, pola veselo pola stidljivo protepa:

- Dobro ni (nam) ste došli…

Uvedoše nas u dvorište ograđeno visokim zidom. Plavi zumbul i ljubičica prosuše sladak miris svoj; a mene, znajući da je miris cveću duša, obuze još veća milina. Učini mi se, da nam se i ono, milo, proletnje, čistom dušom svojom raduje, da nam i ono govori:

- Dobro ni ste došli!

Uđosmo u kuću: domaćica napred, mi za njom.

U predsoblju me zaseniše sanovi, kalajlije, sofra i obične tepsije, bakarne tendžere. Zar se jednom domaćici uzviknulo: "Halal ti vera i aferim!" jer što je ovaka čistota - njena je zasluga.

Kuća je dvokatna, s ćoškama, skoro okrečena; sa sokaka ne videh ni jednoga prozora, a na golemoj sobi, u koju nas uvedoše, bez dva - teste! Sem jednoga zida, svi su optočeni niskim minderima. Mamila nas je njihova čohali, kao vatra crvena zastirka. Pa mamila su nas i ona bela šiljteta pored njih, što lepo dolikovahu šarenom pirotskom ćilimu, koji je svu sobu zastro, osem jednoga parčeta čistoga orozana do hamamluka, kraj sobnih vrata, za ostavljanje papuča.

Lepim drvorezom išaran tavan, šarene dolape, rafove na kojima je bilo puno fildžana i srebrnih zarfova, istom sam prvi put onda videla; zid prema istoku krasila je iz Jerusalima ikona, a nju duge sedefli-brojenice i svetlost zapaljenoga kandila.

Posedasmo. Domaćica prilazi mojoj majci, ljubi se kao malo čas, govori:

- Dobro mi si došla, sestro! Pa i sa mnom se zdravi, i s bratom. Snaha za njom - i ona se zdravi. Takav je adet, "pod turski", - s tom razlikom, što se bule zdrave pošto su gosti seli, ali ne i pre toga.

Sedoše i one.

Stara se okrete mojoj majci:

- Pa još kakb mi si? Kakb ste na dom? Kako je nevesta (snaha)? IGčinu čeda (šta čine čeda)? K'erka pogolema kakb je? … Ja si ne znam, ama po Sotirovo kazuvanje, ovoj ti je maleja?

- Jes, mlađa… moje najmlaće dete.

- Ne li istrišče? … a, eve ga i moje! Vače, jela ovam', poljubi si na strinku ruku, rukuj se s's devojče, i s's ovoga batku ti; oni su ti kako brat i sestra: zdravuj se kako s's svoji što se zdravujemo, pa t'g idi si na dućan, ti si vikaj batka Sotira ti i batka Kole -gosti ni došli, govoraše stara jednom dečku od svojih dvanaest godina, za koga reče da joj je "istrišče". Posle se okrete mome bratu:

- Tugo, tugo, što će si se Sotir oraduje k'd čuje dek si došeja… ama zašto, majke, zašto, džanam, tako apans'z (iznenada)?…

  • * *

Onaj usrdni, iskreni, pravi srpski doček duboko mi je u srcu, u duši mi je: ne mogu ga zaboraviti nikada, nikad!

Sećaću se onoga posluženja, posne večere, čiste postelje -što se iz dolapa izvadi i nasred sobe namesti - i one gugutke -koju sam onda prvi put u životu čula, prvi put videla - što me na Blagovesti zorom probudi.

Sećaću se one službe Božje, onoga osećaja i sreće pri pomisli: "U niškoj sam crkvi! Niš je naš!"

Sećaću se onih poseta posle službe i prijatne šetnje po niškim uskim ulicama. Sećaću se onih mladih devojaka, što dođoše da me vide, a behu obučene u novo ruho, sašiveno "pod srpski", koje napraviše za Blagovesti, za sveto pričešće. (Samo kad na njima beše sve novo, od košulje do obuće, primale su telo i krv Hristovu, za koje su strogo postile.)

O, pa sećaću se i onih pesama, koje izvijaše na tankom čardaku, kraj otvorenih prozora, vesela momčad, drugari sinbva naše prijatne domaćice. (I ako beše časni post, pevalo se one večeri - Blagovesti su; s najvećim je osećajem pevana onda nova pesma:

"Oj ti Niše, beli Niše,
U teb' paše nema više"…)

Sećaću se svega uvek s onom milinom, s kojom sam se sećala bezbroj puta do sada, s kojom se sećam i sada.

A sad, kad su mi obuzele dušu najprijatnije uspomene života mojega, tihim šapatom blagosiljam tebe: Da Bog da te što skorije ovako dočekali ne na Nišavi, no na Vardaru! da Bog da te neka slobodna Skopljanka - i ako ne s majkom kao mene, a ono s mladoženjom - pozdravila skoro, skoro toplim srpskim pozdravom:

Dobro mi došla!

  • * *

Drugi put doćoh u Niš kao " poličarka", a treći kao nevesta. I sad sam u njemu. Bule mi govore:

- Srećna si! - gledaš turske adete u srpskom Nišu… Baš si srećna!

Ništa im ne odgovaram; tuga mi ispuni srce, mislim: "Samo onda ću biti srećna, kad moj rod bude srećan kad sve ono opet bude naše, što pre prolivene krvi na Kosovu beše Lazarevo"… Čini mi se da mi pogađaju misli žene muslomanske; čini mi se da mi u duši bolnom dušom govore:

"I biće vaše! Pod teretom teških grehova skoro ćemo pasti, a vas, za vašu plemenitost i pravdu nagradiće jedini i svemogući Alah…"

  • * *

Je li za sad dosta, mila bejaz-kado?… Oprosti mi, Srpkinjice moja, što te nazvah kadunom! Valla' i billa', to je od mila! Veruješ li mi?…

U drugom pismu pričaću ti o k'z-bakmaku jedne mlade hanumice, pa posle o svadbi, a bezbeli će me zvati na sve redom. Raduješ li se?… Što pitam? Koja devojka ne voli da joj se o svadbi priča: mahsus (naročito) ovako, kako će pričati tebi

12. marta 18** u Nišu
Tvoja

J.

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License