Pokusaj Zabrane Fudbala

ПОКУШАЈ ЗАБРАНЕ ФУДБАЛА

За седам година од оснивања првог фудбалског клуба у Нишу (1918-1925), број његових приврженика се знатно повећао а средњошколска омладина масовно је прихватила фудбал као спорт, забаву и игру која је користила здрављу. У већем броју школских дворишта ђаци су импровизирали фудбалска игралишта, „делили се" на два гола и започињали „утакмицу".

Међутим, та спортска идила била је кратког века.

Школске власти убрзо су забраниле не само играње фудбала, већ и саму иомисао да се ученици тимс баве.

Један део нишких клубова желео је да у ученицима нишких средњих школа, а пре свега у редовима ђака Мушке гимназије, нађе резерве за своје прве и друге тимове.

Не мало изненађење за Ниш представљала је вест да је директор Мушке гимназије у Нишу, проф. Светозар Цветановић, издао посебну наредбу којом је забранио ученицима да буду чланови ма којег фудбалског клуба, па према томе да не смеју упражњавати ову игру, било у слободним часовима, било као играчи појединих клубова.

Спортска јавност била је изненађена овом наредбом и тим поводом писао је „Привредни гласник" од 8. маја 1925. године следеће: „Не верујемо да оваква наредба постоји. Али ако она заиста постоји верујемо да је то прва наредба такве врсте у целом свету". Писац вести се позива на друге земље у свету, а посебно у Европи, где се плански поспешује развој фудбалског спорта и наводи пример Енглеске, у којој су школске власти донеле одлуку да се два цела поподневна посвете само фудбалским тренинзима „а не како је у нашој земљи где се задовољавамо са два часа гимнастике недељно".

По сећању Војислава Стојановића, једног од старих спортских радника у Нишу, друга и пријатеља Љубомира Јаковљевића Македонца, играње фудбала за школску омладину било је посебно забрањено интерним школским наредбама, мада одговарајуће министарство о томе није донело званичнуодлуку. Стојановић се сећа директора Мушке гимназије, Милана Банића, који не само да је такву наредбу потписао, већ је и ученике тукао и малтретирао ако би дознао или их видео да играју фудбал.

Под притиском спортске јавности, а посебно суочени са чињеницом да ова врста спорта узима све већег маха и да су чак и ђачки родитељи долазили и молили школске власти за одобрење да им се деца баве фудбалом, школа је нешто касније постала попустљива и дала „азил" да фудбал може бити и део забаве ученика у слободно време.

Један део средњошколских професора у Нишу сматрао је фудбал за „грубу" игру, игру која одваја ученике од књиге и учења, која неутиче на комплетни и правовремени физички развој. Даље сматрали су је за игру брзог и погибељног темпа, те да због тога може доћи и до смртних случајева и тиме су правдали своју забрану. Насупрот њима, мањи део професора је сматрао да средњошколце треба припремати за одговорне дужности у државној администрацији и капиталистичкој привреди, једном речју да их треба само школовати „за повлашћене положаје" а не дозволити да уче фудбал који их одваја од школе, од манира лепог понашања и предиспонира за грубе и насртљиве личности.

Независно од оваквог односно школских власти према фудбалу, југословенски Олимпијски комитет предузео је опсежне припреме за учешће Југославије на Олимпијским играма које су биле заказане за 1928.г. и требало да се одрже у Амстердаму. За 17. мај 1925. заказан је „Олимпијски дан" у целој земљи, када је требало одиграти разне утакмице, а приход са истих био је намењен за југословенски Олимпијски комитет.

У Нишу је том приликом одиграна пријатељска утакмица између „Синђелића" и „Победе". Оба тима су играла без темпа, без већих комбинација, па ипак публика је била задовољна игром „белих", како су навијачи пазивали играче „Синђелића" због белих дресова.

У првом полувремену „Синђелић" је водио са 2:0 да би на крају утакмице забележио високу победу од 5:0 над једном реномираном спортском екипом каква је била „Победа".

Утакмицу је водио Живојин Јовановић, фудбалски судија за кога се каже „да је био врло добар" а један од спортских новинара нисао је о „одличној игри" екипе „Синђелић", мада она нијс била на оном нивоу који се очекивао.

Управе нишких фудбалских клубова („Раднички", „Синђелић", „Победа" и др.), нису се уско затварале у своје локалне интересе. Када је требало прикупити средства за учешће наших спортиста на Олимпијским играма у Холандији, сви нишки фудбалски тимови одиграли су пријатељске утакмице и сав нриход упутили Југословенском ногометном савезу у Фонд југословенског Олимпијског комитета.

Из KLЈUČ STARE SRBIJE ЂорђаСтаменковића

BlinkListblogmarksdel.icio.usdiggFarkfeedmelinksFurlLinkaGoGoNewsVineNetvouzRedditYahooMyWebFacebook

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License