PRIZIVANJE SV. SIMEONA U POMOĆ
… Ja, nedostojni sluga njegov, molitvama ovoga svetog gospodina mojega olakšavah se od svih tereta, starajući se o zapovednim njegovim i, živeći u miru i tišini odasvud, otresoh sa sebe, s pomoću Prečasnoga, sve neprijateljke varvare koji su napadali na otačastvo njegovo. Bi zavist od zakonoprestupnoga cara, bugarskog, po imenu Borila, koji je blizu živeo, čije se bezakonje ne utaji od svega sveta, jer, uistinu, nadmaši Irodovo bezakonje. Jer se ovaj diže sa svom silom svojom, uzev sa sobom zeta svojega, grčkog cara, po imenu Filandra, koji je u slavnom Konstantinovu gradu. I uznesoše misao svoju visoko da potrebe otačastvo Svetoga da me do kraja ozlobe, i, ako je mogućno, i da me prognaju iz države moje. Jer rikahu kao lavovi, i htedoše da me progutaju i, podigavši silu, da se pohvale protivu mene.
A ja, videv ih kako idu odlučno i nezadrživo, svirepo i neukrotljivo, do grada po imenu Niša, nemajući drugoga pomagača od zemaljskih sem Gospoda mojega, Isusa Hrista, i presvete Bogorodice i ovoga svetog gospodina mojeg sv. Simeona, vapijah u bolu srca svojega: "Vladiko, Gospode Isuse Hriste i presveta moja Bogorodice, čovekoljubice, ti znaš pomisli i dela i nemoć hudih stvorova. Izbavi me od onih koji idu da me ozlobe. Jer me, evo, kao psi napadoše, i zbor zlobnih opseda me, i napadoše na me silni. Ustani, Gospode, na susret meni i vidi, da ne reku neprijatelji moji: podržasmo ga. Jer si ti zastupnik moj i utočište moje, tobom se opravdavam. A ti prečasni gospodine moj, imajući slobode ka Gospodu i k presvetoj Bogorodici, ne prezri moljenja onoga koga zavole i othrani u časnom krilu tvom. Ne daj na radost neprija-teljima otačastva tvojega, koje steče u Gospodu Bogu svedržiocu. Jer znam, gospodine moj, da si i po smrti živ, i da stojiš pred njim nepokolebljivo na veke. I pređe, u telu svom, starao si se o nama. I sad, prešav na bolji svet, ne ostavi nas! Amin!"
I najednom, u ponoć, bi vika. I rasu nevidljivo Prečasni neprijatelje naše, koji se behu digli. I, strahom velikom obuzeti, pojavom mojega gospodina svetog i znamenjem jednim pobeđeni od njega pobegoše, sekući sami sebe, jedni druge, i pobeda im bi među sobom, i do kraja se srušiše. I otidoše po-sramljeni, u propasti i sramoti velikoj. (Pogl. XVI)
VIDOSAV PETROVIĆ - NIŠ U DELIMA PUTOPISACA OD IV DO XX VEKA
