Stara Pravoslavna Groblja U Nisu I Njegovoj Siroj Okolini

STARA PRAVOSLAVNA GROBLJA U NIŠU I NJEGOVOJ ŠIROJ OKOLINI

PROBLEM SISTEMATIZACIJE I ZAŠTITE

Ha teritoriji koja se prostire severno do Aleksinca, istočno do Pirota, južno do Vlasotinca i zapadno do Južne Morave, nema mnogo sačuvanih starih grobalja (skica 1). Ovde se pre može govoriti o starim spomenicima na pojedinim grobljima koji ukazuju da je na tom mestu nekada bilo staro groblje. Međutim, stari nadgrobni spomenik, nije uvek siguran svedok da je i samo groblje no svom poreklu staro. Pojedine familije donosile su na nova groblja spomenike svojih predaka sa nekog drugog mesta. Zbog toga se starost groblja može dokazati samo na osnovu sveobuhvatne analize lokaliteta, tj. na osnovu proučavanja porekla groblja, na osnovu analize njegovih prostornih karakteristika i, konačno, na osnovu proučavanja samih nadgrobnih spomenika.

I PROBLEMI KLASIFIKACIJE I TIPOLOGIJE GROBALjA

»U našoj zemlji svaka vera i svaki narod ima svoje zasebno groblje. Posebno su pravoslavna, posebno katolička, muslimanska, jevrejska, ciganska itd.1)

Ha obrađenoj teritoriji, kao i celoj užoj Srbiji najbrojnija su hrišćanska, tačnije rečeno pravoslavna groblja i ima ih i u gradovima i po selima. Međutim, podela pravoslavnih grobalja na gradska i seoska je bez posebnog značaja, prvenstveno zbog čitavog niza istovetnih karakteristika, kao npr., iste su orijentacije, zatim, i jedna i druga mogu biti u naselju ili van njega, i jedna i druga mogu imati grobnu crkvu ili mogu biti bez nje itd. Pored toga, međusobni uticaj gradskog i seoskog stanovništva odrazili su se i na groblja. Tako su npr., neki građani sahranjivani na seoskim grobljima a pri tom su im podizani spomenici tipični za gradska groblja.2) Sa druge strane, u gradovima je bilo ljudi seoskog porekla nad čijim grobovima u gradskim grobljima su postavljani spomenici rađeni u rodnom kraju. No, ovakvi slučajevi su znatno ređi.

Prilikom razmatranja problema klasifikacije i tipologije grobalja, kada se izostavi njihova podela na osnovu verske i nacionalne pripadnosti, sledeća osnovna podela, u ovom slučaju pravoslavnih grobalja, jeste podela no poreklu.
Proučavajući narodne običaje i verovanja susrećemo se sa sukobima hrišćanske crkve i starih, prehrišćanskih, paganskih običaja ukorenjenih u narodu. Iz ovih sukoba proizašla su kompromisna rešenja koja se osećaju i u običajima oko smrti i sahranjivanja.3)

Da bi se potisli pagansži običaji, hrišćanska crkva zahteva da se ljudi sahranjuju

1) Tihomir Đorđević: »Nekoliko samrtnih običaja u Južnih Slovena«, Godišnjica Nikole Čupića, knj. XLVI L, 1941. god., str. 1§0.

oko njenih hramova (slučaj I). Međutim, ne retko, groblja se formiraju oko ruševina kakvog starog kultnog mesta, recimo ostataka nekog vizantijskog ili još starijeg hrama itd. Ovakvi slučajevi su tipični za sve Slovene, na i za Srbe, koji su veoma poštovali stara, zatečena kultna mesta na prostoru koji su naselili (slučaj II). Najčešće takve stare hramove crkva obnavlja i tako su u isto vreme zadovoljeni i stari narodni običaji i hrišćanski zahtevi (slučaj III). U svim ovim slučajevima uz staro groblje imamo ili čitav objekat ili njegove ostatke te je jasno uočljivo kultno mesto oko koga se formiralo groblje.4)

Međutim, ako na groblju nema crkvenih objekata niti ostataka neke starine, još uvek nismo sigurni da na tom mestu nije bilo nešto što je poštovano u stara vremena i što je motivisalo kasnije stanovnike da baš na tom mestu formiraju groblje. Moguće je da se groblje razvilo preko neke antičke ili praistorijske nekropole od koje vremenom nije ostalo ništa, s obzirom na to da se i dalje aktivno koristila, ili da je na tom mestu možda bio neki stari hrast, možda čitav lug, ili kakvo drugo pagansko mesto poštovano u narodu, koje je groblje nadživelo.

Takođe i određeni geografski položaj kod Slovena, a samim tim i kod Srba i religijsko značenje.
U opisima starih slovenskih nekropola ističe se da se one najčešće nalaze izvan naselja, obično na istaknutim mestima, u šumama, na brežuljcima koji su vrlo često praistorijske grobne gomile. Dalje, Sloveni često svoje grobove lociraju i pored puta ili kakvog raskršća i to kako iz praktičnih razloga, kao što je jednostavniji prilaz groblju, tako i iz religijskih razloga, jep ako je groblje pored puta, veća je mogućnost prolaženja pored njega i odavanja počasti umrlima, čime se održavala tradicija poštovanja kulta predaka.5)

Poređenja radi, ako se analiziraju lokaliteti starih grobalja na obrađenoj teritoriji koji su se do danas sačuvali, mogu se izvući sledeće opšte karakteristike.

Stara groblja su locirana na oceditim, suvim terenima. Mogu biti na brdu ili u ravnici u zavisnosti od položaja naselja. U svakom slučaju bira se uočljivo mesto ca koga se, takođe, pruža lep pogled. Nalaze se van naselja. Ređi su slučajevi kada je groblje u samom naselju i to su uglavnom groblja koja se više ne koriste i koja su nekada i sama bila van naselja, ali su širenjem ovoga postala njegov deo. Gotovo da su redovno u neposrednoj blizini glavnih puteva ili raskrsnica puteva. Ako je groblje udaljeno od puta, onda je uzrok tome neko posebno poštovano kultno mesto, koje se nalazilo dalje i oko koga je groblje formirano.

Ha starim grobljima grobovi formiraju grupacije bez nekog posebnog reda i obično svaka grupacija pripada jednoj porodici. Jedina pravilnost je približna orijentacija istokzapad i postavljanje spomenika na zapadnoj strani groba, više glave pokojnika. Kod najstarijih spomenika, negde do pred kraj prošlog veka, zapaža se da je istočna strana, koja je okrenuta prema grobu, čista, bez ikakvih oznaka, dok se simboli i ukrasni motivi, kao i tekst, ako ga uopšte ima, nalaze na zapadnoj strani spomenika.

U starim grobljima neizbežno je drveće. Ako već samo groblje nije formirano uz kakav šumarak, nad grobovima se sadi drveće. »… prema starinskim shvatanjima i našeg naroda i drugih naroda, drveta i biljke mogu biti mada to nisu uvek senovite, to jest, one pripadaju ili kakvoj duši (…) ili kakvom dobrom ili zlom demonu…«. »Da drvo može biti, pre svega sklonište, sedište ljudske duše, dokaz su nam voćke i drveta koja se sade no grobovima, i u koje narod zamišlja da se sklanja duša pokojnika«.6) Drveće koje se najčešće sreće na starim groblzima je hrast, orah i bagrem.

Ha osnovu podataka ca starih, do danas očuvanih, nadgrobnih spomenika starost grobalja u Nišu i njegovoj široj okolini je oko 150 do 200 godina. Međutim, sličnost njegovih osnovnih karakteristika ca karakteristikama daleko starijih slovenskih nekropola ukazuje na mogućnost da su pojedini lokalPteti znatno stariji, tj. nasleđeni ili, možda, odabrani no istom principu kako su to u davna vremena naši preci činili.

Iz svih tih razloga, kada je u pitanju klasifikacija i tipologija grobalja no njihovom poreklu, sva groblja mogu se svrstati u dve grupe, i to:

1. groblja kod kojih su vidljivi tragovi kultnih mesta uz koja su nastala, i

2. groblja kod kojih nema ostataka kultnih mesta koja su mogla biti motiv oko koga su groblja nastala i kod kojih možemo samo da naslućujemo, na osnovu drugih karakteristika lokaliteta, izvesne veze ca daljom prošlošću.

II TIPOLOGIJA I ARHITEKTONIKA NADGROBNIH SPOMENIKA

Do danas je izvršeno više tipoloških sistematizacija naših starih nadgrobnih spomenika. Tako ih Ć.Truhelka razvrstava u tri oblika: ploču, sarkofag i tumbu. A.Benac, proučavajući stećke hercegovačkih lokaliteta, izdvaja deset oblika: 1. ploču, 2.ploču sa podnožjem, 3. sanduk, 4. sanduk sa podnožjem, 5. visoki sanduk, 6. visoki sanduk sa podnožjem, 7. sarkofag, 8. sarkofag sa podnožjem, 9. krst i 10. obelisk. Petar Petrović prvo daje osnovnu podelu starih spomenika na one koji se polažu no dužini groba i spomenike koji se uspravno postavljaju na grobove. Potom prve deli na amorfno kamenje, đipe, ploče, opseke, antropoidne kamene ploče, tumbe i slemenjake, a drugu grupu na amorfno kamenje; stubove, piramide, obeliske, kapičare, krstove i antropoidne stubove.7)

Analizirajući arhitektoniku starih nadgrobnih spomenika na hrišćanskim grobljima na određenoj teritoriji, predlažem njihovu podelu na: Ahorizontalne i Bvertikalne nadgrobne spomenike, a potom dalje podelu na određene tipove i grupe u okviru svakog tipa.

AHorizontalni nadgrobni spomenici

1. »Kameni grob«, kako se često naziva ovaj tip grobnog belega, jeste monolitna ploča dimenzija 200 h 70 sm, debljine oko 40 sm sa isturenim obodom na gornjoj površini ili bez njega. Postavlja se preko celog groba na otuda i dolazi naziv »kameni grob«. Da bi bila lakša, ploča je sa donje strane, prema zemlji, izdubljena. Ha zapadnoj strani ploče nalazi se udubljenje u koje se užlebljuje kameni krst. Ako uopšte postoje, ornamenti, simboli i tekst nalaze se na gornjoj površini ploče. U oblasti koju zahvata ovaj rad, »kameni grobovi« se još mogu naći u leskovačkovlasotinačkom kraju (skica 2).
BVertikalni nadgrobni spomecici

1. Najrasprostranjeniji tip vertikalnog nadgrobnog spomenika je vertikalna nadgrobna ploča u obliku krsga. Ovi krstovi različite arhitektonike mogu se svrstati u pet grupa.

Prvu grupu čine vertikalne ploče kod kojih se tek nazire oblik krsta. Ove ploče su no pravilu šire u gornjem delu nego u donjem. Ha gornjoj polovini ploče javljaju se bočna proširenja te čitava kompozicija dobija oblik krsta. Nad goršom ivicom javlja se jedan, dva ili tri ovalna ispusta, a na bočnim krakovima krsta no jedan. Ha krstovima su uklesani simboli, ornamenti i tekst. Veličina im je veoma različita. Stariji primeri su veći i visina im je i 170 sm, dok su kasnije nastali primeri znatno manji i do 65 sm. Ovaj tip vertikalne ploče karakterističan je za leskovačkovlasotinački kraj (skica ZVlasotince, skice 4 i 5selo Rudare kod Leskovca).

Druga grupa spomenika su krstovi pravilnog geometrijskog oblika kod kojih se takođe, tek naziru bočni kraci. Dbnji deo, kao i središnji, jeste čist pravougaonik, dok gornji deo krsta može biti pravougaonik (skica 7) ili trapez sa širom stranicom ka perifernom delu (skica 6). Ha kracima krsta javljaju se dva ili tri ispusta u obliku polulopte. Karakteristično je da je na istom spomeniku jednak broj ispusta na sva tri kraka. Kod nekih primera, ispod krakova krsta, javljaju se tordirani stubovi koji nisu odvojeni od glavne mase (skica 7). Simboli, ornamenti, kao i godina podizanja spomenika, odnosno smrti onoga kome se spomenik podiže, su u gornjem i srednjem delu krsta, dok je tekst u donjoj zoni. Visina ovih spomenika je od 70 sm do 126 sm. Javljaju se u bližoj okolini Niša (skica 6 Sićevo, skica 7 Gornji Matejevac).

U treću grupu spomenika spadaju vertikalne kamene ploče u obliku čistog krsta. Ovde se javljaju dva slučaja.

Prvo, to je jednostavno grubo isklesan krst čija se tri kraka (gornji i bočni) blago sužavaju od periferije ka centru. Ovo je najjednostavniji oblik nadgrobnog spomenika u ovome kraju Srbije. Takođe, spomenici treće grupe su veoma siromašni i u simbolima, ornamentima i tekstu (skica 8 Vrtište, Aleksinačko pomoravlje).

Drugi slučaj je, takođe, spomenik u obliku čistog krsta, samo što je preciznije izveden. Kraci krsta su izvijeni i dekorativno prošireni na krajevima. Ha tim proširenjima nalaze se ispusti u obliku polulopte i to jedan ili dva na svakom kraku. I ovde je tipično, kao i kod krstova druge grupe, da je na jednom spomeniku broj ispusta na svim kracima jednak. U gornjem delu krsta urezani su simboli i ornamenti dok se tekst najčešće nalazi u donjem delu. Visina im je od 50 100 sm. (skice 9 i 10Sićevo).

Četvrta grupa krsta javlja se kao jedna dobro očuvana celina na groblju u selu Rudare kod Leskovca.8)

Ovde se javljaju tri srodna oblika.

U sva tri slučaja imamo vertikalnu četvorougaonu ploču kod koje su u gornjim uglovima izvršena probijanja kamena duguljastog oblika, a u centralnom delu trapezastog, tako da ploča dobija oblik krsta ca simetričnim proširenjima u bazičnom delu. Kraci krsta su širi u perifernom delu nego u središnjem.

Ovi spomenici se razlikuju samo no gornjem kraku krsta koji može biti zaravnjen (skica 11), ovalan (skica 12) i ca potenciranim vrhom koji je ponekad i 1/3 od ukupne visine spomenika (skica 13).

Kod spomenika sela Rudare tekst je veoma oskudan. Simboli i ornamenti javljaju se u gornjem i srednjem delu ploče, a ređe i u nižim zonama. Veličina im je relativno ujednačena i visina se kreće od 75 sm do 100 sm a debljina, oko 6 sm.
Peta grupa krstova karakteristična je za gradska groblja (Pirot). To su relativno veliki spomenici čija je visina preko 150 cm. Gornja polovina spomenika je u obliku krsta ca kracima koji se lepezasto šire od centra ka spoljašnjoj ivici. Ha gornjem i bočnim kracima krsta mogu biti poluloptasti ispusti mada postoji izvestan broj spomenika bez ovih elemenata. Donji deo spomenika je čist pravougaonik. Ako ima simbola i ornamenata na ovoj vrsti spomenika nalaze se na samome krstu, dok je tekst no pravilu veoma bogat i nalazi se na čitavom spomeniku. (skica 14, sl.1).

2 Drugi tip vertikalnih spomenika čine ploče u vidu upisanog krsta u krug ili trapez. Ovaj tip obuhvata dve grupe.
Prva grupa su vertikalne ploče u obliku krsta upisanog u krug. Ovaj složeni oblik je, u stvari, kombinacija krsta i zvezde i javlja se u tri varijante:

a) Gornja polovina ploče razvila se u zvezdu prstenastog oblika ca sedam krakova i unutar prstena je krst (skica 15selo Rudare kod Leskovca)9).

b) Ova varijanta se razlikuje od prethodne samo no tome što se gornji, centralni, krak zvezde razvio u krst (skica 16Vlasotince)10).

c) Kod treće varijante umesto krakova zvezde koji su potpuno iščezli imamo tri krsta, na vrhu i na bočnim delovima prstena, tako da je čitava ploča u obliku krsta (skica 17Vlasotince, Niš)11).

Ako ima tekstova na ovim spomenicima, on se nalazi na donjoj, pravougaonoj polovini ploče. Ornamenti i simboli javljaju se na perifernim krstovima i kracima zvezde, ređe i na samom centralnom krstu.

Ovakvi spomenici su različite veličine i visina im se kreće od 100 sm do 250 sm, a debljina između 8 i 27 sm.

Drugu grupu sačinjavaju krstovi upisani u trapez i ovi spomenici se javljaju kao i spomenici pete grupe, prvoga tipa, na gradskim grobljima (Niš, Pirot).

I ovi spomenici, kao i pomenuti primeri pete grupe, relativno su veliki i visina im je oko 150 sm, gornji deo im je, takođe u obliku krsta ca kracima koji se lepezasto šire od centra ka perifernom delu, dok je donji čist pravougaonik, samo što je u ovome slučaju oko krsta opisan trapez ovalnih uglova. Po obodu trapeza nalaze se poluloptasti ispusti čiji je broj kod pojedi
11 N. Pantelić i dokumentacija Zavoda za zaštitu spomenikaNiš.

nih spomenika različit. Ovih ispusta ima i na donjem delu spomenika i to odmah ispod trapeza, sa svake strane no jedan. Simboli i ornamenti na ovoj vrsti spomenika redovno se javljaju i nalaze se na samome krstu, dok teksta ima no celome spomeniku (skica 18).

3. Treći tip vertikalne ploče čine spomenici koji se sastoje iz tri dela:

postolja vertikalne ploče nešto šire od ostalog dela spomenika,

ploče u najvećem broju slučajeva, sa polukružnim završetkom koji je ukrašen veoma plastično izvedenim vencem tako da čitav centralni deo spomenika dobija oblik niše u kojoj se nalaze tekst, simboli, ornamenti itd., i

• slobodnog krsta koji se nalazc na vrhu spomenika.

Ovakav tip spomenika javlja se krajem XIX i početkom XX veka i u gradovima" i no selima. Dimenzije mu mogu biti veoma različite (skica 19).
Pored opisanog, tipičnog, primera ima veoma jednostavnih spomenika kod kojih se osećaju izvesna antropoidna obeležja (skica 20), kao i slučajeva sa specifičnom obradom centralnog dela (skica 21). Međutim, svi ovi primeri no svojoj arhitektonici pripadaju jednom tipu spomenika.

Ostali hrišćanski spomenici na grobljima u Nišu i široj okolini znatno su mlađi te izlaze iz okvira ovoga rada. I poret toga, vredno je spomenuti dva oblika tipična za čitavu prvu polovinu XX veka, a naročito period između dva rata, iz razloga što danas i oni predstavljaju deo kulturnog nasleđa. To su:

1. vertikalna ploča u neoklasicističkom stilu, asocijacija na antičku stelu, i

2. obelisk.

Ploča u obliku stele je vertikalna ploča postavljena na nešto širi postament. Isnred nje je par stubova, sa svake strane no jedan, koji, takođe, leže na istom postamentu. Ploča i stubovi, zajedno nose završetak u obliku timpanona. Između stubova je prostor u kome se nalazi bista, a ako nje nema na ploči su reljef ili slike na porculanu i, obavezno, tekst. Ovaj tip se javl>a uglavnom u gradu (skica 22).

Tip obeliska je najrasprostranjenija vrsta nadgrobnog spomenika i javlja se i u gradu i na selu.
To je stub, oko 250 sm visok, koji se na vrhu završava piramidom. Postament na kome leži stub može biti iz jednog ili više delova (skica 23).

III SIMBOLI, MOTIVI I TEKST. GEHNIKA OBRADE NADGROBNIH SPOMENIKA I MATERIJAL. MAJSTORI.

Nadgrobni spomenici na određenoj teritoriji, u poređenju sa spomenicima drugih naših krajeva, dosta su jednostavno obrađeni i relativno siromašni u simbolima i motivima.

Najčešći simbol je krst. Ima ga na svakom hrišćanskom spomeniku bilo da je isklesan od kamena u vidu slobodnog krsta (»kameni grob«, vertikalna ploča ca slobodnim krstom na vrhu, vertikalne ploče u obliku krsta), bilo da je urezan u sam spomenik.

Ha svakoj vertikalnoj ploči, koja je i sama u obliku krsta, urezan je bar jedan krst. Ređe je taj krst usamljen ili samo ca tekstom (skice 8 i 9). U većem broju slučajeva krst, koji se postavlja u gornjem ili centralnom delu spomenika, kombinuje se ca drugim simbolima i motivima ili je na spomeniku urezana kompozicija od više krstova (skice 11, 12 i 13, sl. 5).

Od ostalih simbola i motiva na starim spomenicima javljaju se :zvezde i sunce (skice 3,4,11,15 i 17), krug (skice 3,6,7,11,12 i 17), polukrug (skice 3 i 17), prsten izdeljen na dvadeset i četiri dela (skica 7), zatim, predstave anđela ca zatvorenim i otvorenim krilima (skice 5 i 10, sl. 4 i 7), ljudske oči (skica 11), predstave drveća, zimzelenog i listopadnog (skice 3 i 17), a na ponekom spomeniku mlađe osobe, naročito devojke, može se naći i cvet ili rozeta.

Izuzetno na spomenicima pirotskog kraja javljaju se složenije kompozicije, najčešće predstave svetaca (na pr. sv. Nikola sl.2, sv. Đorđe) i biblijske scene (raspeće sl.Z, pijeta).

Pojedini simboli i ukrasni motivi nemaju neko određeno mesto na spomeniku. Jedina pravilnost je da su oni, ca malim izuzecima, simetrično postavljeni u odnosu na vertikalnu osu spomenika, odnosno u odnosu na centralni krst koji dominira čitavom kompozicijom.

Kao dekorativni elementi koriste se i bordure od lravih, krivih, cikcak i vitičastih linija. Ove bordure mogu da oivičavaju ceo spomenik ili samo jedan njegov deo gde se nalaze simboli, ukrasni motivi i tekst.

Ha velikom broju spomenika teksta nema. Tamo gde ga ima veoma je oskudan. Najčešće su ca jedne i druge strane centralnog krsta, ili iznad njega, simbolične hrišćanske skraćenice IS-HS-NI-KA što znači »Isus Hristos Pobednik«. Crte iznad slogova označavaju da je u pitanju skraćenica. Isto tako, ako postoji tekst na spomeniku, uz centralni krst stoji i RABA BOŽJA a zatim u donjem delu spomenika, ime i prezime umrlog, koliko je godina imao, godina smrti, koja može biti urezana i iznad centralnog krsta, i eventualno ko podiže spomenik. Drugih podataka koji bi bliže opisali pokojnika nema.

Kada je u pitanju tehnika obrade spomenika izdvajaju se dva slučaja:

a) spomenici koje su izradili seoski majstori, kamenoresci i poljoprivrednici u isto vreme, i

b) spomenici nastali u gradskim majstorskim radionicama, tj. tipski produkti jedne male »industrije«.

a) Prva grupa spomenika je znatno raznovrsnija u oblicima (kameni grobovi, mnogobrojni podtipovi kamenih, vertikalnih ploča u obliku krsta) i bogatija u simbolima i ukrasnim motivima.

Ovi spomenici su dosta grubo klesani (sl. 5), simboli i motivi su plitko urezivani, a često i vrlo nespretno izvedeni. Ponekad je samo centralni krst malo dublje urezan da bi bio istaknutiji.

U najvećem broju slučajeva primenjena je tehnika urezivanja simbola, motiva i teksta u glavnu masu spomenika.

Ha velikom broju spomenika teksta nema. Gde postoji, slova su nejednaka, iskrivljena, deformisana i naopako napisana. Reči su nepravilno podeljene.

Posmatrajući tekst na jednom ovakvom spomeniku, stiče se utisak da je majstor, koji ga je urezivao, bio nepismen i da ga je prosto preslikavao ne uočavajući često pravilan oblik slova i njihovu međusobnu povezanost u reči. Činjenica da se gotovo ni jedan majstor nije potpisao na spomeniku koga je uradio ide u prilog pretpostavci da su oni većinom bili nepismeni.

Izuzetak čine spomenici iz pirotskog kraja. Oni se odlikuju ne samo specifičnom arhitektonikom (skica 18) i složenim i re• alističkim izvedenim kompozicijama na samom spomeniku, već i načinom obrade ( sl. 2 i 3).

Ovde se javljaju dve tehnike: tehnika urezivanja simbola, motiva i teksta i tehnika gde su simboli, motivi i tekst reljefno izbačeni u odnosu na glavnu masu spomenika.

U prvom slučaju spomenci su grublje izvedeni i siromašni su u simbolima. Uglavnom se javlja krst u kombinaciji ca tekstom (sl. 1).

Međutim, većina spomenika pirotskog kraja je izvedena drugom tehnikom. Mada su reljefi relativno plitki, isklesani su veoma precizno i to u nekoliko ravni. Tekst je takođe bogatiji nego na bilo kom drugom primeru na teritoriji obrađenoj u ovome radu. Čitav tekst, onako kako je ukomponovan sa horizontalnim, reljefnim linijama kojima je podvučen svaki red i kitnjastim, velikim slovima na početku svake reči, pored istorijskih i socioloških vrednosti poseduje i izuzetne likovne kvalitete.

Ha groblju sela Manastir u okolini Niša susrećemo se sa jednom interesantnom pojavom: sami spomenici isklesani su u obliku krsta poput pirotskih spomenika bez trapezastog okvira. Izvedeni su veoma precizno sa polukružnim ispustima na svakom kraku i dekorativnim vitičastim linijama koje odvajaju gornji deo spomenika u obliku krsta od donjeg pravougaonog dela. A potom na takvom spomeniku je uklesan krst u centru i tekst oko njega vrlo nevešto. Slova i oblici su nepravilni i deformisani. Ovo navodi na pretpostavku da su ove spomenike radile dve vrste majstora: spomenik je verovatno donet iz pirotskog kraja (?) gde ga je isklesao kamenorezac majstor svog zanata, a potom su priučeni majstori, meštani urezivali u njega krst i tekst (sl. 8).
Najveći broj spomenika rađen je od lokalnog materijala. Izuzetak su neki primeri, spomenici bogatijih ljudi12), klesani od mermera donetog iz okoline Aranđelovca.

Spomenici Aleksinačkog Pomoravlja i pirotskog kraja rađeni su u prvom redu od peščara, a i od bitra.13)

Leskovačkovlasotinački kraj snabdevao se kamenom iz Grdeličke klisure. Za spomenike sela Rudare kod Leskovca kamen je najviše vađen u selu Kopašnici. To je dosta čvrst kamen zelenkastobeličaste boje.14)

Najstariji spomenici u Nišu i bližoj okolini rađeni su, takođe, od neke vrste peščara.
Što se tiče majstora koji su radili ove spomenike podaci su još oskudniji.

12) R. Stojanović str. 254.
13) Dragoslav Antonijević: »Aleksinačko pomoravlje«, SEZb, LXXXIII, Beograd 1971.god., str. 161. 14) R. Stojanović str. 250.

Zna se samo da su najveći broj spomenika radili lokalni majstori. Jedino je poznato da su pirotske spomenike radili čuveni majstori iz sela Temske i da su u Vlasotincu i bližoj okolini nadgrobne spomenike pravili majstori iz sela Kamenjari. Kako se čitavo selo bavilo kamenorezačkim zanatom, to je i dobilo takav naziv. Inače njegovi stanovnici su poreklom iz Gornje Dejane.15)

b) Ha obrađenoj teritoriji daleko je veći broj nadgrobnih spomenika tipa vertikalne ploče ca slobodnim krstom na vrhu, nastalim u gradskim majstorskim radionicama. Po ugledu na gradske spomenike i seoski majstori počinju da klešu ovakav tip spomenika, tako da se oni mogu naći, doslovce, na svim starim grobljima i u gradu i na selu.

Po svojoj obradi veoma su različiti. Mogu biti sasvim jednostavni bez ikakve plastike, samo ca plitko urezanim krstom u

1b) N. Pantelić str. 197.

centru slobodnog krsta (skica 20) i tekstom koji daje osnovne podatke o pokojniku. Međutim, većina spomenika ovoga tipa je izrađena veoma kitnjasto. Javljaju se čak i tordirani stubovi sa jedne i druge strane glavne ploče ili nešto ispred njenih bočnih ivica. Posebna pažnja se poklanja završetku ploče, tj. podnožju krsta, koji je najčešće lučno izveden sa nekoliko plastičnih traka. Ha ovom tipu spomenika sem krsta drugih znakova i simbola nema. Izuzetak je spomenik jednom svešteniku na starom niškom groblju, na čijem je slobodnom krstu naslikan putir. Kod ovih spomenika tekst je bogatiji, podrobnije opisuje pokojnika kao i rođačke veze među pokojnicima ukoliko je više njih u istom grobu sahranjeno. No, njegov značaj je isključivo istorijski i sociološki. To više nije slobodno komponovan tekst koga je ispisao majstor oslanjajući se isključivo na svoju umešnost i estetski osećaj, već šablonizirano štivo ispisano isto tako šablonskim slojevima. Ha kasnijim primerima javljaju se i fotografije pokojnika izrađene na porculanu. Ovakav tip spomenika predstavlja početak jedne nove ere u izgradnji nadgrobnih belega. To je period kada nadgrobni spomenici prestaju da budu delo narodnog stvaralaštva i masovno se proizvode u majstorskim radionicama (sl. 6).

Ha seoskim grobljima može se naći no koji primer spomenika ovoga tipa, ali u čijoj se obradi oseća uticaj tradicije rada narodnih kamenorezaca (sl. 7).

IV SPOMENIČKE VREDNOSTI I PROBLEMI ZAŠTITE I PREZENTACIJE STARIH NADGROBNIH SPOMENIKA I GROBALjA
U CELINI

Stari nadgrobni spomenici, kao i groblja u celini, od višestrukog su značaja. Pre svega to su istorijske, sociološke, urbane ili ruralne vrednosti, a imaju i značaj i za etnologiju, istoriju umetnosti itd.

Svako groblje je istorija jednog mesta ispisana u kamenu, a ne retko i istorija čitavog kraja. Groblja su prebogata podacima iz kojih se može videti kada je groblje, a samim tim i naselje, formirano, da li se ratovalo, da li je katkada harala kakva epidemija, kakvi su to ljudi bili, da li je u tim krajevima bilo došljaka, čime su se ljudi bavili, koliki im je prosečan vek bio. Često, ako je groblje formirano oko nekog posebno poštovanog kultnog mesta, to je bio jedan odvažnih razloga zbog kojih je u blizini nastalo i naselje.

Usled raznih istorijskih događaja i potresa naselja su napuštana i za navek uništavana. Međutim, groblja su ostajala. U tom slučaju postoje dve mogućnosti. Prvo, ako je naselje ponovo formirano malo dalje, najčešće groblje se i dalje aktivno koristilo. Drugo, ako je stanovništvo definitivno napustilo kraj u kome je do tada živelo u najvećem broju slučajeva od naselja nije ostajalo ništa, ali zato je groblje sačuvano kao svetinja koja ne sme da se dira, da se uništi. Napušteno, zaraslo u korov, ono ipak ostaje kao svojevrstan svedok i o narodnom verovanju, običajima i shvatanjima, umetnosti, umešnosti, pismenosti, o komunikacijama ca drugim krajevima i međusobnim uticajima.

Iz tih razloga javlja se potreba za zaštitom i čuvanjem starih grobalja i starih spomenika. Njihova pretenzija, pre svega, treba da ih učini pristupačnim za različita istraživanja.
Ha teritoriji koja je obrađena stara groblja su veoma zapuštena. Spomenici su nakrivljeni, oštećeni, zarasli u korov, a često i izmešteni.
Retko su stara groblja sačuvana u celini (sl. 8). Najčešće su ih prekrili novi grobovi, novi spomenici koji su prosto zagušili ono malo što je ostalo do nadgrobnog kamenja.

Stoga je i problem zaštite i prezentacije starih grobalja vrlo složen.

Kako će nadgrobni spomenici biti prezentovani zavisi od više faktora. Prvenstveno zavisi od toga da li je groblje zatvoreno za sahranjivanje ili je još uvek aktivno; dalje, koliko starih spomenika na groblju ima, u kakvom su stanju, da li se nalaze na grobovima ili su izmešteni , da li se može govoriti o starom groblju kao celini ili samo o starim nadgrobnim spomenicima koji su »razbacani« no groblju itd.

I ako je svaki primer specifičan te je potrebno da se posebno ispita, ipak se mogu uočiti neke opšte mogućnosti prezentacije.

Najjednostavniji je slučaj kada je groblje zatvoreno za sahranjivanje i kada je sačuvano kao celina. Tada se može tretirati kao jedan memorijalan kompleks u slobodnom prostoru, u porti crkve ili u samom naselju, gde se može obraditi kao parkovska površina. Ako su spomenici izmešteni, razbacani no groblju na kome se nalazi i veliki broj novih nadgrobnih spomenika, ako se ne zna tačno kome grobu pripadaju, mogu se skupiti na nekom praznom prostoru na samom groblju ili drugom pogodnom mestu i od njih formirati simbolična nekropola, lapidarijum pod vedrim nebom. Ukoliko se broj starih spomenika svodi na nekoliko komada oni se mogu prezentovati kao muzejski eksponati.

Međutim, u najvećem broju slučajeva stari spomenici se nalaze na groblju koje je ili još uvek aktivno ili je dosta dugo bilo aktivno, te se na njemu nalazi veliki broj savremenih spomenika bez ikakvih umetničkih vrednosti koji prosto skrivaju stare spomenike.

Veliko je pitanje šta uraditi ca takvim grobljima. Da li smemo da stare spomenike izmestimo i od njih napravimo simboličnu nekropolu? I ako su stari preko sto pedeset godina, da li pri tom postupku ne gube svoju osnovnu funkciju da beleže mesto na kome stoje? Ovakve intervencije moguće su i na aktivnim i na zatvorenim grobljima, mada nisam sigurna koliko su opravdane.

Ako je groblje zatvoreno, postoji mogućnost da se izvrši valorizacija spomenika, da se uklone svi oni spomenici bez posebnih vrednosti i da se umesto njih postave tipizirani, neupadljivi belezi ca podacima ko tu leži. Ha taj način prostor bi se raščistio, stari spomenici bi postali uočljivi, svi podaci značajni za naučna ispitivanja bi se sačuvali, spomen na one koji tu leže bi se, takođe, sačuvao i ceo prostor dobio obeležje memorijalnog parka, čime bi urbana ili ruralna sredina, u kojoj se takvo groblje nalazi, stekla jednu novu vrednost.
I pored čitavog niza prednosti i ovakav postupak bi morao da se podvrgne posebnom ispitivanju. Moralo bi da se utvrdi koliko se njime krši ljudsko pravo da svaki čovek ima grobni beleg napravljen no njegovom sopstvenom ukusu ili ukusu sredine iz koje potiče i da li sme da se dira nešto što je postavljeno tu da večno stoji, bez obzira na to kakve su njegove umetničke i estetske vrednosti i koliki je njegov značaj za nauku.

Objašnjenja uz skice:

Dragana MILOVANOVIĆ

Primeri uzeti iz literature:

Skica 2 Radmila Stojanović: »Nadgrobni…«, str.254. Skica
3 Nikola Pantelić: »O nadgrobnim…«, str.291295.
Skica 15 R. Stojanović, str. 254.
Skice 16 i 17 N. Pantelić, str. 291295.
Skice 22 i 23 Dokumentacija Zavoda za zaštitu spomenika u Nišu
Terenski snimci autora:
Skice 4, 5, 6, 7, 8, 9, 10, 11, 12, 13, 14, 18, 19, 20 i 21.
Sl. 1Pirot (Tijabarsko groblje).
Sl.2~Pirot (Tiuabarsko groblje).
Sl.5Groblje sela Rudare.
Sl.6 Niš (Staro grobl,e).
Sl.9. ~ Groblje u Knez Selu.
Sl.Nj. Groblje sela Rudare.

1) Тихомир Ђорђевић: »Неколико самртних обичаја у Јужних Словена«, Годишњица Николе Чупића, књ. XLVI - L, 1941. год., стр. 15A

2) Радмила Стојановић: »Надгробни споменици Рударског гробља«, Лесковачки 36., књ. IX, 1969. год., стр. 252.

3) Радмила Кајмаковић: »Обичаји приликом смрти и сахрањивања код Срба и Хрвата у источној Херцеговини«, ГЗМ, књ.ХХШ, 1968. год., стр. 13.

4) P. Стојановић стр.250, P. Кајмаковић стр.12 и 13.

5) Р. Кајмаковић стр. 13 и 14.

6) Веселин Чајкановић: »Мит и религија у Срба«, Српска књижевна задруга, Београд, 1973.год., стр.6.

7) Петар Петровић: »Типолошка систематика над-гробног камења«, Из наше народне прошлости II, Запажања и осврти, Београд 1960,год., стр.7-16.

8) Стојановић стр. 250 и 251.

9) P. Стојановић стр. 253,

10) Никола Пантелић: »О надгробним споменицима и каменоресцима у Власотинцу и околини«, ГЕМ, кн>. XIX, 1956. год.

12) P. Стојановић стр. 254.
13) Драгослав Антонијевић: »Алексиначко поморавље«, СЕЗб, LXXXIII, Београд 1971.год„ стр. 161.

14) Р. Стојановић стр. 250.

15) H. Пантелић и документација Завода за зашти-гу споменика-Ниш.

16) Н. Пантелић стр. 197.

17) D.Tudor-C.Vladescu.Dardanii la Romula-Malva.Apulum x,Alba Iulia 1972, ст.185-186,сл.1.Ha горњем делу вотивне плоче натпис (Da)rdanic(a)e, на дну плоче, доста оштећени, натпис у два реда……)us dec(urio) col(oni-
ае) et (A)el(ius)/……dec? cp) l(oniae) ех voto posuerunt.

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License