Stevan Sindelic Cegar Cele Kula 1809

СТЕВАН СИНЂЕЛИЋ, ЧЕГАР, ЋЕЛЕ-КУЛА, 1809

Обрадили:
Драгутин Р. Павловић
Начелник Просветног одељења Моравске бановине

Александар О. Живанић
Наставник Помоћне школе

Ниш, 1938
Издање књижаре Александар Шишковић-Пфаф
Штампарија
„Св. Цар Константин“ – Ниш, Масариков кеј 7, Телефон 230
Ниш у историји

Мало је градова у нашој Држави који су имали тако знамените историске улоге као што их је имао Ниш.
Положен на раскрсници најважнијих путева усред Балканског Полуострва, Ниш је вазда био капија Европе за Блиски Исток и капија Блиског Истока за Европу.

Око његових прастарих зидина одигравала се не само наша него, слободно се може рећи, и историја свих других балканских народа.

Млада, бујна, средњовековна српска држава са славном династијом Немањића, такође је била управила своју снагу ка Нишу са циљем да га освоји и да одавде себи отвори пут за ширење у свим другим правцима Балканског Полуострва, а нарочито на исток.

У славном походу 1183 велики жупан Стеван Немања заузме овај град. Од тог тренутка за Ниш ће бити везани многи судбоносни догађаји у животу нашега народа. Тако на пример Стеван Немања у Нишу прогласи двоглавог белог орла за грб династије Немањића.

Тако и сама Косовска битка има свој почетак најпре под зидинама древнога Ниша. Турци га заузеше 1386 после дуге и крваве опсаде у којој свети Мученик Лазар би немоћан за одбрану.

Али разједињена и ослабљена Лазарева Србија. тиме доби непријатеља иза својих леђа. Велика турска армија која пође на Косово, имала је у Нишу своју главну базу.

Српски народ у ропству

Косовска трагедија, која је болно одјекнула. свом Европом, донесе ропство нашем народу, ропство које ће за Ниш трајати пуних 5 векова.

По освојењу Турци до темеља разруше овај. град. Дуго се он од тога није могао опоравити. Његова судбина постаде само тужни детаљ историје нашега робовања. Он постаде турски војнички центар; привреда се обновила тек после много година. Турци доведоше у Ниш мноштво муслимана — Турака и Арнаута — и дадоше му скоро потпун турски изглед. Домородно српско становништво Турци нису трпели, они су га прогањали, пљачкали, стављали на разне муке.

Богата нишка околина пређе у руке турских бегова. Српски сељаци изгубише своју земљу и постадоше беговске чифчије. Њихови су животи били потпуно необезбеђени. Православна вера, православне светиње, цркве и манастири, (већином из Немањићког доба) заједно са свештенством беху изложени скрнављењу и пљачкању.

Турска насиља су постајала све тежа од кад јаничари добише превагу у политичком животу ев-ропског дела Турске. Нишу су нарочито нашкодили јаничари протерани из Београдског пашалука за време везира Мустафа-паше, зв. Српска Мајка. Они се окупише око видинског наше, јаничара и одметника Пасван Оглуа.

Али и поред свих вишевековних патњи Ниш и његова околина никада нису изгубили свој свестан и борбени српски карактер. У јеку робовања под Турцима Нишлије су израдиле фреску легендарног косовског јунака Милоша Обилића у манастиру св. Тројице у с. Габровцу (6 км ј.-и. од Ниша).

Први српски устанак 1804

Силна харања и непрекидни зулуми јаничара изаззали су Први српски иародни устанак 1804 у Шумадији. Устаницима се придруже и многи нишки виђени људи као Никола Нишлија, Цветко Денић, и Неша Попов из села Бербатова, Марко Абдула из села Горњег Матејевца (који је постао Карађорђев барјактар), а са њима и многи други.

Код Ниша, међутим, није могло доћи до народног устанка због веома повољних саобраћајних услова за концентрацију турских војних снага из Софије, Видина и Скопља. Али ни Карађорђе није могао помишљати на ослобођење Ниша све док није постигао бриљантне успехе код Иванковца. 1805 и код Делиграда 1807.

Зато је тек с пролећа 1807 дошло до првог сукоба устаника и регуларне турске војске пред Нишем. Одреди устаника продреше до села Каменице и Матејевца, и гонећи лесковачког Шашид-пашу они спале и сам Лесковац. После тога хтедоше да опседну Ниш и да му сасвим пресеку саобраћајне везе. Илија Стреља, родом из села Градишта код Власотинаца, био је такође са уста-гницима. Он заузме пут Лесковац — Ниш; Цветко Поповић дође у село Каменицу и Матејевце те ту начини шанчеве ради спречавања везе Ниш—Пирот. Марта исте године Срби победе 2000 Турака и отму им 2 топа. Затим један део устаника са, народом из ових крајева, предвођен Илијом Стрељом, Петром Џадом и Момиром, лесковачким кнезом, допре до села Сићева и тамо подигне шанац крај пута Пирот — Ниш. Али Карафејзе, румелиски харамбаша, из Софије пође у помоћ нишким Турцима, и нападне Србе 8 априла 1807 код Сићева, а нишки паша удари од Ниша с леђа, те Србе потуку. Срби изгубе 200 људи и 4 топа. Од погинулих било је 17 Нишлија.

После тога настаде затишје до септембра 1807. За то време Срби преговарају с Турцима ради закључења мира. Командант Ниша Хуршид-паша одбије захтев Срба да Русија тај мир гарантује. Турци, да би Србе одвратили од савеза са Русима,. отпочну нападати с јесени 1807 и од Ниша и од Босне. Затим се преговори обнове. У томе је посредовала Цариградска патријаршија преко ћустендилског митрополита код београдског митрополита Леонтија и код Карађорђа. Али Срби и сада! затраже гаранцију Русије. Турци то одбију и због тога при крају 1807 почеше се на граници опажати: турски војни покрети, нарочито према Нишу и Дунаву. Међутим су то били само турски маневри са: циљем да се Срби нагоне на непосредан споразум са Турцима и да напусте везе са Русијом.

Турци међутим тај свој циљ нису могли да постигну. Српски народ је одувек волео своју словенску браћу Русе, а на турска војна маневрисања: одговори избором Карађорђа Петровића за свога наследног Врховног Вођу. Тада Корађорђе положи заклетву верности Совјету, што је уствари допринело ограничавању његова апсолутног и слободног одлучивања, и што није остало без последица на вођење устанка.

1808 опет се обнове преговори за мир посрeдовањем видинског митрополита код београдског Леонтија. Срби и овом приликом траже гаранцију Русије, а Турци баш то одлучно одбију.

За време затишја 1808 трговачке потребе обе стране захтеваху да се отвори редован саобраћај, Ниш—Београд. С пролећа 1808 саобраћај је васпостављен; царина за рачун Србије наплаћивана је у Параћину. Августа 1808 Карађорђе о томе начини са пашом из Ниша нарочити писмени уговор, који потпишу њихови пуномоћници. Важна је у том. уговору тачка о повлачењу војски, обнављању ма-ацина и каравансераја порушених за време рата,. и признање Турака о наплати царине у корист Србије, према одлуци српскога Совјета.

Уопште је затишје 1808 било корисно за Србе, јер су се могли прибрати и спремити на снажнији напад. Али до затишја није дошло само њиховом жељом — и Турска и Русија су имале потребу за миром: Турска, да би могла да угуши револуцију у Цариграду; Русија, да би савладала Наполеона. Срби наново организују своју војску према стеченом искуству: заведу стални кадар; опреме оружјем и муницијом 50.000 војника; подигну две барутане и тополивницу; приме знатан број официра Срба-Пречана и Руса.

Тако ојачани, Срби одлуче да 1809 пређу у офанзиван рат.

СТЕВАН СИНЂЕЛИЋ

Велики и скроман народни херој, рођен у другој половини XVIII в. у с. Грабовици, сада Срез млавски, бановина Моравска. Из врло сиромашне куће, он рано остаје без оца, са својом мајком Синђелијом, по којој га народ и прозове Синђелићем. Данас има неколико нараштаја Синђелића; они живе у разним местима Југославије. Више њих се одликовало храброшћу у Великом рату за Ослобођење и Уједињење 1912—1918

1809 најзначајнија год. првог српског устанка

1809 је једна од најважнијих година у историји Лрвог српског народног устанка. Те су се године српски устаници са великим полетом и знатним снагама упутили ка југу, у старе царске српске земље долином Јужне Мораве, ка Маћедонији, ка Санџаку и Црној Гори, ка Босни преко хучне Дрине, и на исток на Хајдук Вељкову Крајину, да се тамо сједине са руском армијом, која је имала оперисати на Дунаву. Између осталих ове године је био и чувени бој на Чегру код села Каменице, веома значајан по судбину устанка.

1809 у Првом српском народном устанку претставља за Србе годину смелих покушаја, смишљеног офанзивног ратовања. Зато је био добро дошао рат између Русије и Турске. Ослањајући се на ратну снагу те велике словенске силе у борби против Турака, Срби су 1809 поставили задатке најширих националних размера, намерни да их остваре војном снагом, путем рата.

Српско-турски рат у пролеће 1809 био је дакле последица руско-турских односа. После њихових узалудних преговора, дошло је до непријатељског прекида: 12 марта 1809 Порта објави рат Русији, а 21 Русија Порти. Као прву помоћ Руси пошаљу Србима 1000 пушака и 30.000 метака. 1 априла Карађорђе пише главном команданту руске војске,. кнезу Прозоровском :

„Из писма вашег ја сам дознао, да је Порта Отоманска објавила Русији рат. Ту објаву Порте ми примамо као милост Божју, јер ћемо боље моћи доказати љубав нашу и приврженост к једноверној и једнородној нам Русији."

А 30 априла Прозоровски пише Карађорђу и Совјету, да рат почиње и да ће руска брига бити ослобођење Србије једном заувек од сваке зависности од Турске.

Српски ратни план 1809

После одлуке да нападну Турке, Срби су решавали о начину извођења тих напада. Била су два мишљења, једно Карађорђево и друго народних старешина. Један савременик прича да је Врховни Вожд овако образложавао свој ратни план: „Да се наша војска окрене само на једну страну јер више Ниша има добар дервен да се може ухватити и тамо у Црвеној Реци други Делиград поставити и Турцима прекинути пут за у Ниш: а други дервен је више Лесковца ка Врању Бабуна који води кроз планину 10 сахата. И тамо би се могао поставити шанац да би били од те стране сигурни." Очевидно да је Карађорђе имао у виду војнички вешто смишљен план за вођење рата. По његовој замисли Ниш је требало да буде у средишту тог ратног похода. Он је правилно схватио да се заузећем Сићевачког и Грделичког теснаца уствари кида веза турској посади у Нишу и онемогућава брз долазак појачања из Софије и Скопља. Свакако да Карађорђе није губио из вида и главну могућност: да Руси на себе привуку највећи део турске снаге. Али за несрећу буде примљен план народних старешина, који су се старали само о свом завичају. Старешине су желеле да се одједном помогне свој потлаченој браћи и преко Дрине и на југу. Због савеза са Русима и споразума са Црногорцима, Србима је ваљало послати један део војске и на исток да сарађује с руском и другу на југозапад да се састане са црногорском војском. Карађорђе је примио ову одлуку већине војвода, јер се 1808 заклео да ће се покоравати Совјету.

На Ниш су послате пожаревачка, ћуприска, параћинска, ражањска и алексиначка нахија, са нешто Крајишника и Левчана. Сем тога пошли су бећари из Београда и један батаљон редовне војске: свега око 16.000 људи. Распоред команданата био је овакав: Карађорђе креће у правцу Црне Горе, Миленко Стојковић одржава везу са Русима, Лука Лазаревић и Сима Марковић упућени су на Дрину да оперишу у Босни, а на Ниш буде одређен Милоје Петровић-Трнавац.1)

Милојево концентрационо место био је Делиград, одакле је војска имала покрет ка Нишу. Турски гарнизон у Нишу у том тренутку био је скоро ништаван, био је толико слаб да никада до тада за време устанка Срби не беху у повољнијој бројној надмоћности пред својим непријатељем. Према извештајима рачунало се да турске снаге у Нишу не прелазе 3.000 људи. Због тога су Турци из Ниша још пре 15 априла склонили у Пирот своје породице и своја покретна имања. Срби су о томе били обавештени и Хајдук-Вељко је нападао Турке на путу Ниш—Пирот.

Почеци боја на Чегру

Српска војска крене из Делиграда 15 априла и стигне пред Ниш тек 21. То можемо објаснити тиме, што је ово била народна војска скупљана са великих даљина, лишена брзих превозних средстава, више него скромно, чак оскудно снабдевена храном (двапут недељно), поред осталих узрока, између којих је особито вредно пажње рђав избор команданта.

Пред Нишем су прво изабрали положаје на којима су се сместили, затим су старешине одржале ратни савет па су се том приликом између себе завадиле; потом су копани шанчеви и најзад је почео рат противу Турака.

Концентрација главне турске војске била је међутим великим делом изведена према Русима. Али кад Русима изливени Дунав онемогући продирање на Балкан, ту прилику искористи велики везир па одвоји 30.000 војника и упути их противу Србије нишком и видинском паши. На Видин оде 10.000 а на Ниш под командом сереског Исмаил-беја 20.000. Они 28 априла стигну у Ниш. По једном извештају из Србије, упућеном аустриским пограничним властима, у Ниш су стигле ове турске нојне старешине: Молук-паша од Приштине, Шор Ахмед-паша из Врања, Каси-паша из Лесковца и некакав одметник Карафејза, пријатељ злогласнога Гушанца Халил-аге. Они су располагали са неких 36.000 људи. У том извештају се даље јавља, да је једне вечери побегао неки Србин из Ниша и пријавио се војводи Милоју Петровићу, саопштавајући му да ће га Турци идућег дана са свих страна напасти. Међутим му Милоје није хтео поверовати, он мр је чак изгледао сумњив, те га је везана држао под присмотром. Али се сутрадан обистинио напад. о коме је ухода био известио.

А турски командант у Нишу беше храбар и вешт војник. Да би добио у времену док му из Румелије стигну појачања, он је наређивао испаде. Турака одмах после доласка Срба изнад Ниша. Али те нападе Срби су успешно одбијали. До 5 маја било их је три. Њима су Турци свакако мислили да плаше Србе.

Међутим Срби су почели непријатељства још док су били у Делиграду. На пример Хајдук-Вељко 15 априла нападне један турски караван па се врати у Делиград, да после неколико дана нападне на тврђаву Бели Градац, и да се затим врати главној. војсци која је већ била стигла код села Каменице.

Сем Хајдук-Вељка било је и друтих који су предузимали разне препаде јужно и источно од Ниша. Тако нанример војвода Стреља пређе Нишаву и Заплање па уђе у Власотинце. Одмах му се придруже сва околна села и тако се скупи нових 450 Срба—усташа. Војвода Стреља посла Саву Дедобарца да затвори пут у клисури на Просечници. Сава пут затвори па своју дружину са свом ници. Сава пут затвори па своју дружину са свом џебаном смести у неки хан крај Мораве. Турци дођу са топовима, ударе на хан и запале барут,

хан се сруши и том приликом погине више од половине Савиних другова. Остали се разиђу. Стреља је био остао у Власотинцима па кад је чуо о пропасти Савине дружине, дође српској војсци код села Каменице. А Турци запале Власотинце и побуњена села.

Тако се у ратном савету решавало да ли да се на Ниш удари одмах или да се причека. Милоје Петровић, главни командант војске, предлагао је ,,да се на Ниш удари одмах јер у Нишу нема довољно турске војске а шанчеви су забатаљени, док је страх оживео међу Турцима"; Петар Добрњац био је противан нападању пошто „Турци имају много топова, те ће нам досадити". Други учесник прича да је било сасвим обратно. Али се из овога јасно види да је међу старешинама избила несугласица не само око положаја главнога команданта него и око начина рада. Сем тога свађа је настала и кад еу почели подизати шанчеве.

О распореду шанчева и војске код Каменице прича нам савременик Илија Ћоса: На Чегару ко ће да гради шанац инатили су се три дана. „Први шанац начинисмо на Чегару с ове стране Нишаве, у који су Срби изгинули. У овај је био војвода ресавски Стеван Синђелић, родом из Габровца у Ресави. С њим се налазио Ђорђе Крагић, родом из Корица, округа алексиначког, и Цветко Поповић из Горњег Мате-јевца, нахије нишевачке. Други шанац био је у Горње Матејевци, одонуд Каменице: у овај је шанац инатили су се три дана. Други шанац био је заповедао војвода параћински Илија Барјактаревић, родом из Извора, округа чуприског. Четврти шанац био је у Каменици у који се налазио главни командант целе српске силе, с нахиским четама, с
комором и џебаном. Пети шанац био је изнад Каменице, више цркве, у који се налазио војвода млавски Пауљ, родом из Мелнице, округа пожаревачког. Шести шанац био је у Доњи Матејевци у који су се наместили Милојеви бећари. Хајдук-Вељко боравио је са својих 100 коњаника у Горњи Матејевци, да се тамо нађе где буде нужно било."

Очевидно је да су Срби оклевањем пропустили драгоцени тренутак и допустили да стигну у Ниш велика турска појачања. Већ 5 маја Срба је било мање него Турака, а услед чаркања с Турцима било им је понестало барута, због чега се Милоје трипута обраћао Совјету да му пошаље барута и упути појачање у људству. „Тога ради" — пише он даље — „постарајте се и договорите с господином генералом (Родофиникином), да господину генералу фелдмаршалу кнезу Прозоровском пише да, ако ће каква помоћ бити, нека похитају и што скорије војску на нашу призову: зашто овамо оживе Турчин са свих страна као лист на гори и сваки дан у Ниш долази војска и чујемо сад овај сад онај старешина турски с војском иде; зашто ово није шала дирнути Турчина у живац, а војске код нас мало имаде да не знам од бриге шта ћу чинити, ни како ће се ово место одржати… Данас ми дође писмо да су многи Турци изашли из Видина и хоће сиротињу по Видинској нахији да похарају, зато сам Вељка данас послао да иде што брже на сусрет Турцима."

Турци су, као што рекосмо, више пута чинили испаде из Ниша противу Срба. Тако и 9 маја, али их Срби одбише. Тих дана јаничари Пасван-Оглуа изјаве покорност нишком паши, и упадну у Соко-Бању, па је наново освоје. Напад Турака на Соко-Бању кобно је одјекнуо на положај и расположење српских војника код Ниша, а Добрњац и Вељко ионако незадовољни, узму тај догађај за повод да своје војнике одвоје од главне трупе код Каменице и пођу у помоћ Соко-Бањи. То је било око 14 маја. Дрски напад Турака у позадину српске војске имао је за циљ да Србима загрози с леђа, да узму Делиград, да им пресеку саобраћајну везу између нишке војске и центра.

Напредовање Руса, када се на Каменици спремала одлучна битка, било је заустављено. Њихов план да заузму градове на десној обали Дунава, није успео. Кнез Прозоровски је лабаво водио рат. Али га је од акције задржавао најпре могућни. ратни заплет с Аустријом, а затим велики излив Дунава што је отежавало прелаз војске. 20 маја пише кнез Прозоровски Совјету: „Док дознам праве намере Ћесарије (Аустрије) против нас, ја ћу међутим спремати мост преко Дунава и док пређем одмах ћу вам о томе јавити. Што се тиче шиљања руске војске пут Ниша, то сад нисам у стању учинити, али да Вам се помогне намислио сам дати вам ђенерала Исајева са приличним одељењем; али док се то оствари, треба за то неколико времена."

Руси, дакле, нису могли ништа да одвоје као помоћ бојишту код Ниша; Срби су се на Чегру већ завадили; Карађорђе није био међу њима, на најважнијој тачци ратишта, камо би користио својим блиставим генијем војсковође…

Чегарски бој

1 јун 1809

Одлучан напад Турака извршен је 19 маја по старом календару (1 јуна по новом) 1809. Турци су свакако дознали о расположењу у српској војсци, о њиховој неслози и о слабијем бројном стању. Збг тога намисле да положаје изнад Ниша заузму и Србе протерају. Они најпре нападну на најближи предстражарски шанац на Чегру у коме је био Стеван Синђелић. Неколико пута предузимали су јуриш за јуришем; Синђелић их је приморавао на повлачење са знатним губицима. Турци двапута по-новише напад и двапута искусише исту судбину. Зато је турски главнокомандујући раздражено говорио својим војницима: „Није ли срамно видети да 70.000 Турака не могу ништа противу 2000 неверника". Тражио је да заузму шанац или ће им он свима редом одрубити главе. Спремише се и пођоше на четврти јуриш још страшнији и још крвавији од ранијих. Турци најзад успеше да уђу у шанац испуњен мртвима, који су пали у пређашња три јуриша. Али кад Срби видеше да им због близине Турака ватрено оружје постаје некорисно, узеше ножеве, јатагане, и тојаге које су били спремили, Шанац постаде страшна кланица. Срби се опиру
што могу тврдоглавије кољући и секући Турке и млатећи их тојагама. Али Срби буду најзад сведени на једну стотину људи, те њихов храбри војвода. Стеван Синђелић, видећи велики број Турака у шанцу, да би им нанео што више губитака, показујући потомству како се гине за Отаџбину — сиђе у магацин и запали барут те диже у ваздух себе,, своје војнике и Турке који су у шанац били ускочили…

По казивању Вука Караџића, кад су Турци ударили на ресавски шанац, војници из других шанчева хтедоше да пођу у помоћ, али Милоје заповеди да свак чува свој шанац.

Последице пораза на Чегру

Губици с обе стране беху веома велики. Кад је страховита експлозија Синђелићевог шанца покaзала свима осталим српским трупама у другим шанчевима, да је свршено са Синђелићем и његовим одељењем од 3000 људи, старешине су, изузев млавског војводу Пауља, напустиле своје опкопе и шанчеве. ,,Оне, који су почели из свих осталих шанчева отступати, Турци су гонили пуна четири часа, и турска коњица, претичући бегунце, стала је испред њих и пресрећући их секла, а великим де-лом пробадала копљима оне који су бежали путем; а оне ван друма, који су бежали по шумским странама гонила је турска пешадија…" Сав профијант. сва кола с пртљагом, сву муницију Турци су однели у Ниш; више од 300 кола и 7 великих топова, много оружја и одела запленили су Турци.

О српским губицима имамо неколико казивања. Бата-Лака вели да их је изгинуло 6000, а Карађорђе у писму црногорском владици Петру, пише 16 септембра 1809, да их је пало до 10.000.

Када је Карађорђе дознао за пораз на Каменици и за надирање Турака низ Мораву, напусти опсаду Новог Пазара па похита с војском на Мораву, поручујући Сими Марковићу да врати војскуиз Босне и Миленку Стојковићу да из Крајине дође на Делиград. Турци пођу из Ниша у два правца: већи део војске поведе Хуршид-паша на Делиград, а с другим делом пође Гушанац Алија на Соко-Бању. Њу је јуначки бранио Хајдук Вељко са својим момцима, али испред много веће турске силе он отступи. Тада се сва турска војска спусти на Делиград, камо стиже Хуршид-паша и серески Исмаил-паша, тако да се пред Делиградом искупи око 60.000 Турака. Карађорђе и Миленко притеку Делиграду у помоћ те отпоче страховити бој. Али силну турску навалу Срби нису могли да издрже. те се 3 августа повуку ка Ћуприји. Срби се не одржаше ни у Ћуприји, они напусте шанчеве и повуку се преко Мораве. Турци заузму Ћуприју и сву десну обалу Мораве до Пожаревца,

Такве су биле страшне последице катастрофе на Чегру. Српски покрет на југ потпуно је пропао. Пропао је, може се рећи, из два узрока: посредан узрок био је у непрелажењу Руса преко Дунава, у могућности да Турци оданде упуте знатна појачања; други је узрок био непосредан, међу самим Србима, у свађи и раздору старешина, у оскудној снабдевености муницијом и у малом броју бораца.

Постанак Ћеле Куле

После боја на Чегру код Каменице нишки паша нареди да се прикупе главе изгинулих Срба, да се на источној страни од Ниша, на путу за Пирот, сазида једна кула од камена и да се у њене зидине те главе узидају — са циљем да тиме застраши Србе и пресече њихов устанички полет.

Кроз нишке улице викао је телал да ће паша за сваку српску главу дати по 25 гроша доносиоцу. Нишки паша изда наредбу ћурчијама да те главе одеру, да би коже испуњене памуком слао у Цариград, па да се и тамо види тешка српска катастрофа. Затим доведе зидаре и подиже кулу у чије четири фасаде узида одеране лобање изгинулих Срба.

Августа 1833 пропутовао је кроз Ниш знаменити француски песник Ла Мартин. На повратку из Јерусалима Ла Мартин је непрекидно водио свој дневник, у који од Једрена до Ниша није имао шта да запише. Али Ћеле-Кула је дубоко узбудила душу славног песника и он у свој дневник уноси следеће:

„Стигох у равницу код Ниша. Сунце је пекло. На једну миљу од вароши од прилике, угледах широку белу кулу која се уздиже усред равнице. блистајући као пароски мермер. Стаза ме је водила к њој. Приђох јој ближе, седох у хлад од куле да се мало одморим. Тек што сам сео подигнем очи споменику и видим да су његови зидови, за које ми се чинило да су саграђени од мермера или од белог камена, начињени од људских лобања, поређаних у равномерне слојеве. Ове лобање и ова човечја лица огуљена и побелела од кише и сунца, облепљена са мало малтера образовала су славолук,, који ме је заклањао од сунца… На некима је још преостало косе која је лепршала на ветру као лишај и маховина; јаки свежи поветарац дувао је с планина, продирао у многобројне шупљине глава, лица и лобања и у њима изазивао тужно звиждање. Рекоше ми да су то лобање поубијаних Срба у последњем устанку за слободу. Поздравих оком и срцем остатке ових јуначких људи, чије су отсечене главе постале камен-темељац независности њихове Отаџбине…

Србија у коју ћемо сада ући, сад је слободна… Ускоро ће Срби узети и сам Ниш: нека сачувају овај споменик. Он ће њиховој деци причати шта вреди независност једног народа, казујући им по коју цену су је њихови очеви платили…"

Познати јавни радник Ж. Живановић по доласку у Ниш 1882 овако је описао стање Ћеле-Куле: „Сад стоји само део од опале куле. И на томе остатку стоје сва угнућа где је која глава била. Ја сам их брижлзиво бројао, и на овом остатку самo било је са северне стране 123 главе, са западне 103, са источне 105, и са јужне 180, свега 511 глава."

Зуб времена упропастио је и те преостале лобање, тако да је 1892 било од њих преостало свега: десетак комада, када је покренута акција да се подигне капела око Ћеле-Куле, националне светиње. Добровољни прилози били су тако обилни да је већ те исте године,- 1892, озидана капела каква је данас.

У току 1937 и 1938 капела је ограђена гвозденом оградом, њено мало двориште је паркирано.

1 јуна 1938 је освећена бронзана биста славнога Стевана Синђелића, постављена у дворишту капеле.

У шупљини Ћеле-Куле уметнута је обојена панорамска илустрација Чегарског боја. Том приликом, при чишћењу унутрашње шупљине нађене су целе или у деловима лобање које су некада биле узидане и које су тамо склоњене од временских непогода; оне су понова узидане.

Убрзо по освојењу Ниша, 21 јуна 1878, подигнут је скроман споменик Стевану Синђелићу и његовим храбрим друговима на самом Чегру. У бели мермер био је уклесан следећи кратки натпис:

„Војводи Стевану Синђелићу и његовим неумрлим јунацима који овде славно изгибоше 19 маја 1809 нападајући Ниш. Кнез Милан М. Обреновић IV и његова храбра војска покајаше их освојивши Ниш 28 децембра 1877 године".

Овај скромни споменик наткриљен је 1 јуна 1927 импозантном куполом.

Освећење је имало размере великог националног славља у присуству Блаженопочившег Краља-Витеза Александра I Ујединитеља, Краљевске владе, Народне скупштине и непрегледне масе народа из свих крајева Србије.

1 јуна 1938 пред овом огромном куполом постављена је Синђелићева биста, истоветна са оном пред Ћеле-Кулом.

Цео српски народ сваке године 1 јуна, као на дан годишњице Чегарскога боја присуствује духовно помену Чегарским јунацима. Помен се одржава пред њиховим споменицима на Чегру и код Ћеле-Куле, уз огромно учешће народа и школског нараштаја.

Нове генерације се тако непрекидно потсећају на жртве за Отаџбину и на ону крваву цену којом је плаћена југословенска национална слобода и југословенска државна независност; а 15 пешадиски пук припада Стевану Синђелићу, и слави своју славу на дан Синђелићеве погибије.

Највећи споменик Синђелићу и свима борцима и ослободиоцима Ниша освећен је на Видовдан 1937, на Тргу краља Милана. Велико уметничко дело овековечило је хероје који се бораху за овај град и који му донеше лепоту слободе и светлост културе у народној Држави под старим амблемом Белога Орла и под Мачем и срећном Звездом народне Династије Карађорђевића.

Зато народ који има овакве споменике, народ који непрекидно негује поштовање према својој прошлости — отворених очију гледа у своју велику будућност.

Споменик Ослободиоцима Ниша радио је г. Антун Аугустинчић — академски ва]ар из Загреба.

Бисту Синђелића за споменик код Ћеле-Куле и на Чегру, рељеф Ламартина и панорамски приказ борбе на стр. 33 радио је аматер-вајар судски пуковник г. Славко В. Милетић.

Сликарске радове на панорамском приказу извео је академски сликар г. Александар Нађ.

ЛИТЕРАТУРА:

Јован Цвијић — „Балканско Полуострво", Београд, 1925

Владимир Ћоровић — „Историја српског народа", Београд 1923

Љубиша Љубишић — „Шеста година ратоваља"—Београд, 1907

Милован Ристић — „Историја града Ниша" — Ниш, 1937

Чедомир Марјановић — „Историја града Ниша", (у рукопису)

Бруно Ловрић — „Историја Ниша" — Ниш, 1928

1) Човек малог угледа, дотле непознат као добар командант. Његово наименоваше за команданта било је примљено са негодовањем и од вођа и од војника. Та велика погрешка Совјета узрок је трагичним догађаjима који ће се ускоро одиграти пред Нишем, на Чегру.

BlinkListblogmarksdel.icio.usdiggFarkfeedmelinksFurlLinkaGoGoNewsVineNetvouzRedditYahooMyWebFacebook

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License