Strategiski Znacaj Nisa
naissiana%20%2818%29.jpg

Strategiski značaj Niša
Kod Niša je mala nova Srbija 1877 god. zbacila sizerenstvo i gospodarstvo tursko
U Nišu je 1914 god. iod sugestijom Kralja Petra I i Kralja Aleksandra I, sazrela ideja za oslobođenje svih južnih Slovena i za njihovo ujedinjenje, za današnju jedinstvenu i nedeljivu našu milu i veliku domovinu moćnu Jugoslaviju.
Iz Niša je 1915 god. aošla Srbija ss svojim sedim Kraljem Petrom 1 ireko Albanije i mora u izgnanstvo, da se areko Kajmakčalana i Dobrog Polja 1918 god. sa svojim mladim Vrhovnim Komandantom Prestolonaslednikom Aleksandrom, vrati i većim svojim delom arođe ogit kroz Niš, tu večitu raskrsnicu puteva i svetske kulture i civilizacije.
Istoriski značaj otkrića saomenika u našem sjajnom i dpvnom gordom Nišu aobuđuje nas, da u znak zahvalnosti senima onih, što aadoše. u aoslednjem stoleću naše tako mučne i teške borbe za krst časni i slobodu zlatnu, iznesemo sliku eaoaejskih naših borbi od ustanka irotiv dahija od Karađorđa i Miloša i Milana Obrenovića do Kralja Petra I oslobodioca i Aleksandra I Ujedinitelja.
Sve ove borbe simbolički su saojene u ovom skrom nom ali divnom saomeniku, koji su zahvalni Nišlije od najsirotijeg do najbogatijeg svojim prilogom pomogli. Nišlije su dali svoj novčić za ovaj siomenik kao dug zahvalnosti onim divovima i junacima, koji su svojim kostima udarili temelj našoj oslobođenoj i ujedinjenoj domovini, a krvlju ga zalili kao čvrstim cementom.

Od najstarijih vremena od kada se za Niš zna, on je imao veliki vojnički značaj. Zbog toga su još stari Rimljani podigli i proveli divan put od Skadra preko Niša za Jedrene i Carigrad.
Ovu strategisku ulogu Niš je održao za sve vreme, i do današnjih dana. Jedan samo, ma i letimičan pogled na kartu pa će se vrlo lako i jasno videti ovaj značaj u svima pravcima, a naročito u onim najglavnijim: prema severu i jugu, istoku i zapadu. U tim su se pravcima kroz dugu istoriju života Niša i odigravali istoriski i sudbonosni događaji, kada je Niš bio pljačkan i rušen i opet podizan.
Kako je Niš bio na raskrsnici svetskih putova to je on doživljavao i preživljavao i sjajne i svetle i tužne i žalosne dane. Sve najezde i Atiline i Hunskih i Krstaških vojsaka prolazile su kroz Niš. Niš ih primao i nahranio, a sve one su mu se oduživale zato većinsm time, što su ga opljačkali i rušili ili delimično ili iz temelja. A on se iz pepela i zgarišta i ruševina ipak podizao i cvetao.
Niš je dakle preživljavao u toku od nešto više od. dve hiljade godina burne, krvave i strašne događaje. Ali od svih tih događaja kao najvažnije i najkarakterističnije a u vezi sa podizanjem spomenika ističemo: Kamenički boj, rat za oslobođenje 1876/7, i 1914/15 i 1918. godine.

Kamenički boj 19-og maja 1809 godine
Ovo je boj do istrebljenja. Boj u kome se rešavala sudbina: biti ili ne biti. Boj koji se po posledicama može nazvati: naše „malo", ili bolje reći: naše „drugo Kosovo"..
Uspesi prvih godina ustanka (1804-1807. god.) mogu se smatrati kao sjajan primer jedinstvene sloge i zajedničkoga rada, u kome su pregaoštvo, požrtvovanje i istrajnost igrali vrlo važnu ulogu. Ali nažalost jedinstvo rada kao da je počelo posustajati. A ovome je bio jedini i samo jedini uzrok: nesloga. Ali kad se uzme u obzir skup ustaničkih starešina njihovo zanimanje i odnos onda je lako pojmitn što je sa svim prirodno izbila nesloga. Jer ustaničke sta-rešine do ustanka bili su većim delom obični ljudi. „Neka su bili ranije hajduci i hajdučke arambaše kao što behu: Karađorđe, Stanoje Glavaš, Janko Katić, Hajduk Veljko, Mladen Milovanović, Petar Dobrnjac. Neki behu trgovci, kao Stevan Živković, Milenko Stojković, Milan Obrenović, Miloje Petrović, a neki viđeniji ljudi u svojoj okolini"..

Karađorđe od sviju njih kao vojvoda isticao se bio najviše. Međutim mnogi od njih ne shvatajući značaj jedinstva komande isticahu se htevši se izjednačiti sa Karađorđem, koji je opet hteo i težio da obuzda ovu njihovu samovolju. I otuda se za vreme primirja posle 1806. izrodiše raspre i oštre svađe. I ovako zapeti odnosi između starešina postojali su sve veći pri kraju 1808. god. tako da u malo nije došlo do međusobne borbe.
Početkom 1809 god. već se pronose glasovi iz ruskog glavnog stana sa donjeg Dunava da će primirje prestati i rat otpočeti. Zbog toga se Srbi u veliko vežbaju jer krajem 1808 god. beše zavedena redovna vojska, te u tom smislu nastaju pripreme za rat: u pogledu spreme topolivnice za topove, puške i municiju kao i izrade utvrđenja.
Krajem marta ruski diplomatski zastupnik u Beogradu Konstantin Rodofinikin saopšti Sovetu pismo kneza Prozorovskog, komandanta ruske vojske na donjem Dunavu da će Rusija početi opet rat s Turskom pa poziva Srbe, da i oni sada složno udare na Turke.
Srbi su ovaj glas o novom ratu oduševljeno dočekali, jer su se više od godine dana odmarali i pripremali pa zbog toga su odmah pristupili sastavu ratnoga plana)".
U tom smislu nastupilo je pogađanje kod srpskih starešina kako da se napadnu Turci. Ova naša nesretna Srpska nesloga kao da je naš sudbonosni pratilac srpske istorije.
Jedini, koji je imao pravilno vojničko gledište, bio je Karađorđe. Njegov plan ofanzive bio je, da se Turci napadaju samo u pravcu Niša, što je svoje čisto Napoleonovsko gledište izložio u ovom planu: „Više Niša ima dobar derven2), da se može uhvatitii i tamo u Crvenoj Reci drugi Deligrad postaviti; a drugi derven je više Leskovca na Vranje, Babuna, koji vodi kroz planinu deset sati. I tamo bi se mogao postaviti šanac, da bi bili sigurni)".
I šteta da ovakvo, čisto vojničko, vrlo pravilno i pametno gledište ne prihvatiše svi u Sovetu, nego prosto donesoše rešenje da se napada u svima pravcima. Ovo je i uzrok svoj našoj katastrofi u Kameničkom boju koju će potpomoći još više i nesloga samih vojvoda ired Kameničkim bojem.
Prema ovome na napadnom pravcu prema Nišu, kao vrlo važnom, upućeno je svega oko 11 hiljada boraca: pešaka i konjanika sa 13 topova).
I samo određivanje komandanta pojedinim kolonama u tim raznim prazcima nije naišlo na jednodušnost i slogu. Ne obzirući se na ostala četiri pravca nas ovde interesuje peti pravac prema Nišu, za čiju je vojsku Karađorđe odredio za glavnog Komandanta, na nesreću srpsku, a po nagovoru Mladenovu, njegovog ljubimca Miloja Petrovića, Trnavca).
Vojska, koja je bila upućena prema Nišu, nazvana je Niškom vojskom, i ona je pred Niš došla ne današnjim drumom preko Toponice,. već starim putem, koji je od Deli-grada vodio preko: Mozgova, Subotinca, pa ispod Šumatovca na Bistrovo i dalje preko Kruplja, Leskovika i Brenice na Kamenicu.

Raspored srpske vojske i njenih utvrđenja

Kamenica sa okolnim mestima obrazovala je Kameničko bojište, koje prema našem teškom porazu možemo nazvati prosto razbojište, na kome je sva naša vojska u šest grupa bila ovako raspoređena): Po iskazu meštana na Repištu, Ravništu i kod Matejevaca bilo je po tri utvrđenja.a sem toga i na brdu Popadiki bilo je nekakvo utvrđenje, čiji su se tragovi još poznavali 1878 godine.
- Na Čegru bilo je najveće utvrđenje. Na ovom položaju s proleća 1878 godine, bilo je još mestimično tragova od grudobrana, i ako su seljaci prekopali ceo Čegar, zbog sađenja vinograda. Utvrđenje je bilo postavljeno na najvišem delu Čegrovom, i kmalo je vid u glavnom pravougaoniku. Front je okrenut Viniku, odakle su se napadu nadali. Duže strane (zapadna i istočna) imale su po 250-380 koraka dužine, a kraće strane (severna i južna) po 50-60 koraka. Utvrđenje je dobro položeno prema zemljištu.
U početku u ovom čegarskom utvrđenju bila je posada iz raznih nahija, ali na zahtev vojvode Sinđelića, koji bejaše komandant u njemu, da ova mešavina prestane, izvede Dobrnjac svoje ljude iz njega, i sem Resavaca budu uvedeni vojnici Ražanjske i Aleksinačke Nahije. Prema ovome cela posada mogla je biti oko 2.000 ljudi.

Boj i njegove posledice

Do Niša došla je vojska bez boja, ali je Hajduk Veljko sa svojim konjanicima na putu između Niša i Bele Palanke imao nekog sukoba s Turcima, gde je sigurno vršio pro-matralje i sukobljavao se s turskim odeljenjima, koja su Nišu počela u pomoć da stižu.
Kad je Miloje stigao u kamenički logor i primio komandu nastupio je rascep kod vojvoda, jer je Petar Dobrnjac bio i spremniji i čuveniji, pa je ta nesaglasnost bila od štetnog uticaja i na sam tok operacija.
Ilija Ćosić i Milovan Kukić1) pričali su, da je po dolasku Milojevom pred Niš, držan ratni savet, da li da se odmah napadne na Niš, pa se u tome vojvode nisu složile, i tako su ostali na svojim položajima, izašiljući po okolini manja krstareća odeljenja, koja su se gdešto sukobljaaala s Turcima i donosila plen. Ovo je u istini za Srbe izgubljena prilika (ocasion perdu). Da je ovde bio Karađorđe, on bi svakako ovu vrlo zgodnu situaciju iskoristko. A izvesno da nebi bilo ni pogađanja među vojvodama.
Tako je to trajalo izvesno ereme. Međutim su se Turci u Nišu prikupljali neprestanim pridolaskom odelenja od Sofije i Leskovca, pa su posle i oni počeli Srbe da napadaju u njihovim položajima. Do 5. maja 2.) Srbi su već odbili tri turska napada.
2) Pismo Karađorđevo knezu Prozorskom u Vlašku (Ustanak- srbski str. 116-118).
Kad su se Turci dobro osnažili, oni ne samo da su napadali na Srbe pred Nišem, već su počeli praviti ispade i u drugim pravcima. Diversijama protiv Gurgusovca (Knjaževca), a docnije i protiv Soko-Banje Turci su težili da oslabe srpsku vojsku kod Kamenice, u čemu su i uspeli.
Najpre ode tamo Hajduk Veljko sa svojim vojnicima iz Banje i Gurgusovca, ali se uskoro vrati. Zatim ode i po drugš put, a za njim, posle izvesnog vremena, ode i Petar Dobrnjac sa vojnicima Požarevačke Nahije), sem onih iz Mlave pod. Komandom vojvode Paulja Matejića.
Sigurno u to vreme, kad Dobrnjčeve vojske nije bilo na označenom mestu, napadnu Turci od Donjih Matejevaca pravo na čegarski šanac, i to pešadija, ali Sinđelićevi vojnici ispadnu iz šanca i s velikom štetom Turke razbiju - priča buljubaša Milovan Kukić).
A Ilija Ćosa opet veli: „Posle odlaska Petrova na dva dana, udare Turci i pešak i konjik i top na prvi srpski šanac na Čegru, ali se u tom aravcu odbraniše."
Iz ovoga se vidi, da su se Turci iz dana u dan sve više snažili, i jednako napadali: Ovo je bilo fatalno za Srbe u toliko pre, što su se oni odašiljanjima raznih odreda slabili, ali su se i sve junački branili, u mesto da su oni od prvih dana dolaska na Kameničko bojište, odmah izvršili napad, ili kad to nisu učinili, ono bar da su delimično napadali ona Turska pojačanja, koja su dolazila iz Sofije i Leskovca, a naročito ova iz Sofije, jer su za to i samo zemljište i pravac dejstva bili vrlo povoljni: i u taktičkom i strategiskom smislu.
Rešavajući čas približavao se i katastrofa je bila neizbežna.
„Turci su i 9. maja učinili ispad iz Niša i jakim jurišem bacili se na jedan srpski šanac, da bi ga zauzeli, ali su ih Srbi odbili silnom vatrom, te su se morali vratiti s velikim gubitkom u grad. Hajduk-Veljko opet uspeo je da zapleni negde na paši 70 konja turskih. Posle ovoga Hajduk-Veljko je opet došao s vojskom na Kamenicu, ali se vrlo malo bavio, pa sa svojim bećarima konjanicima i s pešacima iz svrljiško-banjskog kraja, na broju oko 800 odabranih vojnika, ostavi logor i ode Banji oko 14. maja. Uskoro za Veljkom izađe (oko 16. maja) i Petar Dobrnjac sa 600 sve po izboru konjika s dva šestofuntovna topa i municijom. Jedan memoarista ovako priča o izlasku Petrovih ljudi iz Stevanova šanca: ,,U onom šancu na Čegru bilo je vojske izmešane od svake nahije. Jednom dođe Stevanj Sinđelić Miloju, kod koga su se sve starešine skupile, i reče: „Pobratime Petre, onaj šanac ili da čuvaš ili da čuvam, neću više onake mešavine da držim". Petar Dobrnjac na to ga zapita: „Zašto, iobratime Stevane. Nije li bolje da ga svi čuvamo, nego da ga jedan drži". Onda Stevan reče: „Neću ja tako". Na to mu Dobrnjac odgovori: „E, dobro, iobratime Stevane", pa se obrne svome buljugbaši Milovanu Kukiću: „Milovane, da odeš i da izvedeš sve moje naioljei. On otide i izvede, a Stevan uvede sve svoje unutra, pa kad ne mogade šanac da popuni svojim ljudima, to uđe sva aleksinačka i ražanjska vojska i tako se popuni. Kad se to svrši, Stevan će reći… oca koji sad rekne da je Niš njesov, moj će Niš biti". A Dobrnjac mu na to odgovori: „Daj, da ga dobijemo, aa neka je švoj."
Pošto Petar Dobrnjac ostavi logor pred Nišem oko 15 maja i otide za Veljkom, tobož Veljku u pomoć, čuju to Turci, pa udare svom snagom na Čegar, ali ih Srbi odbiju i ovom prilikom. Turci su zamišljali, da je srpska vojska mnogobrojna, kad ih je ovako svakom prilikom junački odbila. Ali najposle neki od onih Turaka, koje su Srbi pokrstili, pretvarajući se kao dobri hrišćani i prijatelji Srba, behu pošli sa Srbima, pa sad uluče priliku, prebegnu Turcima i kažu im kako Srbi nisu tako mnogobrojni, kako se hvale, zatim pokažu im kako su nesložni i na koji se način mogu lako razbiti, obavestivši ih ujedno o stanju u celom srpskom logoru. Turci, tako potanko obavešteni o srpskom logoru, odrede dan kad će sreću pokušati. Ovo sazna niški episkop i pošalje čoveka da javi Miloju. Ali Miloje ne poveruje episkopovom vesniku, već ga počne psovati i vikati: „Laže Grk, veru mu," pa ga još baci u zatvor 1)."
I najzad odsudan boj dogodio se uskoro, po verovatnoći u sredu, 19 maja).
1) M. Vukićević. „Kamenička pogibija." Ratnik, sv. juln str. 984.
Toga dana Turci su napali čegarski šanac iz Niša putem preko Prevolca, pored sadašnjeg Sinđelićevog reduta (nekadašnje Mithad-pašine tabije). Pošto su se postrojili

i Muhamedu pomolili, napali su i pešaci i konjanici sa velikom žestinom na šanac, ali su sa velikim gubitcima odbijeni bili. Turci su više puta ponavljali svoje juriše, i na posletku, kad je Srbima nestalo municije i kad su Turci svojim lešinama ispunili rovove utvrđenja, i preko njih kao po ravnici prelazili, - prodrli su u šanac i tu je nastala lična očajna borba s kundacima i jataganima. U tom trenutku vojvoda Sinđelić, videći da se ne može u šancu održati, upali iz pištolja ostalu topovsku municiju, i ta eksplozija raznese i vojvodu i sve Srbe i Turke, koji su se tu nalazili.
Za vreme dok je Sinđelić odbijao ponavljane turske juriše, po pričanju meštana iz 1878 god. vojnici iz šanca na Ravništu potrčali su bili Resavcima u pomoć, ali ih je Miloje sabljom u šanac povratio. To isto pominje i Vuk Karadžić u svojoj knjizi „Pravitelj. Sovjet" (str. 29).
Ćosa 2) pak priča, da je vojvoda Paulj iz svoga šanca ispalio nekoliko topova na juriše turske, ali da je posle morao prestati, kad su se sa Srbima u šancu izmešali.
Nesreća srpska beše, što je većina konjanika srpskih bila otišla s Dobrnjcem Gurgusovcu u pomoć), jer bi ovi mogli uspešio napadati Turke s boka pri njihovom jurišanju, i tako im otežavati napad; a Miloje bio je nesposoban, a možda i plašljiv starešina, te nije umeo da u odsudnom momentu pritekne Resavcima u pomoć, i upotrebi svrljiške i beogradske konjanike, i tako je njihova propast bila neizbežna: sem nekolicine što su s teškim ranama izbegli, svi ostali u šancu Čegru sa svojim vojvodom Stevanom po-ginuli su junački se boreći.
Neki pisci2) vele, da je Miloje s posadom ostalih šančeva, kada su videli, šta je s Resavcima bilo, napu-stili šančeve i topove, pa pobegli Deligradu, i da ih je turska konjica gonila i mnoge isekla.
2) Vuk Karadžić (Pravit. Sovet str. 39 n Ustanak sraski od 1806-1810 str. 120.
Milovan Kukić tadašnji buljubaša Petra Dobrnjca veli: „da je Miloje hrabrio svoje ljude i polako ih doveo do Deligrada).

Neizvesno je, kad je i kako nastupilo povlačenje srpske vojske ispred Niša ka Deligradu, ali je verovatno, da to nije bilo odmah čim je pao čegarski šanac. Ovo se može izvesti otuda, što se skoro svi izvori slažu u tome, da je celokupni srpski gubitak bio oko 3.000 ljudi, a sam čegarski šanac imao je na 2.000 branilaca.
Antonije Protić veli1), da je po njegovom znanju na Nišu izginulo 3.200 duša, i da su propali svi topovi i municija.
Da je srpska vojska počela odmah da se povlači, posle propasti Sinđelićeve, izvesno je, da bi bilo mnogo većih žrtava od 3.000 ljudi, jer su Turci imali konjice. Najverovatnije je, da je to povlačenje nastalo u noć 19 maja i da Turci nisu daleko gonili. Sem toga zna se, da je turska vojska iz Niša došla pred Deligrad tek 26 juna 2), dakle da nisu uzastopce za srpskom vojskom nastupali.
Prilikom ovoga glavnog boja turska vojska brojala je najmanje 2.000 ljudi, dok celokupna srpska vojska tada na svima položajima nije imala ni 1.000 ljudi sa 11 topova jer su Petar i Veljko oko 2.000 ljudi i 2 topa sa sobom bili odneli.
Ali, i ako su Srbi skupo platili svoje nasrtalje na Niš, nisu ni Turci jevtinije prošli od Srba u ovim napadima, i ako su ostali pobedioci. Batalaka 3) navodi, da je prilikom osvajalja čegarskog šanca Turaka izginulo do 6.000. Borba je bila uporna, Srbi su odbijali više juriša (po nekima pet 4), a Turci su naletali u masi, i s toga neće se pogrešiti, ako se uzme kao verovatno, da su i Turci imali veliki gubitak kao i Srbi. Samo su za Srbe veoma težak gubitak bili topovi 5), koje su ili u šančevima ostavili, ili u hitnom povlačenju napustili.
1 Batalaka k.nj. N etr. 567.
2 Srbski ustanak (V. Karadžić) str. 121.
odneli Veljko i Petar, tri propala u Čegarskom šancu, a osam u povlačenju ka Deligradu,
Posledice ovoga poraza za Srbe bile su od ogromna štetnog uticaja u svima aravcima i na svima bojnam frontovima.
Vest o propasti na Kamenici stigla je u Beograd 23 maja), a Karađorđe saznao je o tome tek 9 juna, jer se je od Novog Pazara krenuo 10 juna, napustivši osvajanje novo-pazarskog grada: pošto je varoš već bio osvojio.

Tužna Ćele-Kula
Sećajmo se onih, koje ne treba zaboraviti.
Koliko su Turci bili kivni na Srbe vidi se iz ovoga njihovoga zverskoga postupka. Nisu se zadovoljili da samo ubijaju Srbe i glave im odsecaju, nego je tadašnji turski zapovednik) naredio da se za svaku srpsku glavu plati po 25 groša, da ove glave tadašnje turske ćurčije oderu, pa oderane uzidaju, a oderane kože štavljene su i pamukom napunjene, pa u Carigrad poslate.
Tako je postala čuvena „Ćele-Kula“, (kula od glava) koja i danas postoji pored puta carigradskoga, odmah više Niša, a na levoj obali potoka Gabrovca. Ovom kulom tadašnji niški paša mislio je, da Srbe zastraši, te da se više ne usude pomišljati na Niš.
Kad je Isidor Nikolić 24. avgusta 1846. posetio Niš i razgledao Ćele-kulu, ona je tada izgledala kao što slika pokazuje, kako je on tada nacrtao i u svojim beleškama ostavio, odakle je i ova slika uzeta.
Isidor je ovako opisuje: „Kula je četvorougalna, visoka je oko 15 stopa, a u strani s puta carigradska i u protivpoloženoj široka je ili dugačka 13 stopa i 4 palca; s druge dve strane dugačka je od prilike 13 stopa. Ima uokolo 56 redi glava, a u svakom po 17, dakle svega 952 glave. Lice kule od carigradska druma i ovom protivpoloženo ima u ona 4 odjelenija, gde stoje glave, od cigalja strojene kvadrate i u ovima nalaze se krečom utvrđene glave. Kula je pokrivena ćeramidom, no krov je sad u rđavom stanju. U kuli, po kazivanju Nišlija, nema glava, no samo s polja u ona 4 odjelenija sa sve 4 strane).

Takvo je bilo stanje Ćele-Kule posle propasti ka Kamenici.
Kako su uzidane glave licem bile okrenute u polje, to je njihov izgled, na prvi pogled, činio strašan utisak, koji je prema ovim mučenicima izazivao jezu, a prema izvršiocima ovoga nedela grozotu i odvratnost.
Vetar je ove lobanje šibao a kiša i sunce činili su svoje, te se kula, kad se iz daleka ugleda, sijala, kao da je bila istesana od najlepšeg belog mermera.
Blagorodna duša meštana nije mogla da gleda ovu strašnu sliku nedela, te su krišom mnoge glave poskidane i s pijetetom položene u groblja.
1832 godine, kada je, vraćajući se iz Carigrada kroz Niš prošao čuveni francuski pisac Lamartin i video ovu kulu pa saznavši zbog čega je i kako je ona sazidana izgovorio je ove proročke reči:
„Srbija, na čije ćemo zemljište skoro stupiti, sad je slobodna… a u skoro će i sam Niš zauzeti. Ali tada, kad Niš padne u srpske ruke, neka Srbi sačuvaju ovu kulu u celini, jer će ona, kao spomenik, najbolje učiti njihovu decu, šta vredi sloboda jednoga naroda pokazujućp im ujedno, kakvom su je cenom platili njihovi ocevi".
Mitad paša, kao upravnik Niša hteo je da sruši ovaj spomenik varvarstza, ali Turci Niševljani svojom tužbom u Carigradu, zadržali su i dalje ovo strašno nedelo, zbog čega je ovaj s jedne strane spomenik varvarstva i cinizma ostao je sve do osvojenja Niša 1877 god.
Osem svega toga i srpska vojska iskazala je svoje priznanje čegarskim junacima prilikom osvećenja ovoga spome-nika, kada su sem mnogoga naroda učestvovale jedna četa pešaka sa jednom baterijom poljske artilerije.
Ta tužna, ali plemenita svečanost izvršena je 21 juna 1878 godine.
Toga je dana knjaz srpski Milan M. Obrenović IV osvojilac Niša, na čelu svoje pobedne vojske, prisustvovao osvećenju spomenika i činjenom spomeniku na Čegru Sinđe-liću i njegovim junacima, koji su pre 69 godina na ovome mestu za slobodu Srba i slavu srpskoga imena izginuli. Tople molitve sveštenstva i skupljenog naroda behu najbolji melem dušama izginulih junaka; a odjeci srpskih topova na njihovom grobu, što u njihovu slavu toga dana gruvahu, behu najjasniji dokaz da je njihova ideja ostvarena i da su slavno pokajani.

Besednik) koji je na njihovom grobu izložio slavno delo čegarskih junaka i opisao njihovu tragičnu smrt, između ostaloga rekao je: „Prolivena srpska krv u aočetku ovoga veka urobila je slobodom Kneževine Srbije; a u isšo vreme stvorila je osnovu za dalji rad. I doista sadašnja naša dva rata (1876 i 1877/8) samo su produženje srpske tolikovekovne borbe, koja će se tek onda svršiti, kad se ceo srpski narod oslobodi i ujedini.
„Neumrle slike naših izginulih junaka iz oba ustanka, zaslužuju da ih se srpski narod do veka seća. Oni su pali za onu istu ideju, za koju smo se i mi sada bopili; oni su izginuli ne videći uspeha, a mi smo doživeli da izvršimo ono, za čim su i oni težili. O, koliko smo mi od njih srećniji.
„Naš današnji skua na ovome mestu, jedan znak je više, da srpski narod ume da poštuje svoje plemeniše ljude. Usred pobedne slave i usklika od radosti, srpski vladalac sa svojom vojskom i narodom, seća se evo, izginulih srpskih junaka 1809 god., i odaje im poštu i priznanje za njihovo požrtvovanje. Kako je to plemenito.
„Prah, što ga nogama ovde gazimo, pokriva ostatke neumrlog Sinđelića i njegovih junaka, ovo zemljište, na kome sada stojimo, aokroiljeno je njihovom krvlju, ali i krvlju njihovih potomaka iz rata 1877 god., s ovoga istog mesta, odakle je pre 69 godina srpski top obarao naletajuće Turke, pucali su u sadašnjem ratu srpski topovi protiv tvrdoga Vinika. Čegar je video onda srpski poraz, ali je sada video i srpsku pobedu. Resavci su junački popadali na ovome mestu za oslobođenje Niša, ali ih je srpska vojska sa svojim viteškim Knjazom Milanom na čelu dostojno osvetila i Niš osvojila.
„O, spokojna budi blažena seni junačkog Sinđelića. Srpstvo ti je blagodarno na požrtvovanju. Srpski narod sećaće se sa zahvalnošću tvoga junačkog dela i večito spominjaće švoje neumrlo ime.
„Ovaj mali vidni znak dokaz je, da i u najvećoj radosti nismo na tebe zaboravili. Sraski vladalac sa svojom vojskom odaje ti, evo, prvu poštu i priznanje za tvoje osvedočeno junaštvo."
Posle ovoga spomena otišli su prisutni istoga dana pre podne Ćele-kuli, gde je takođe u prisustvu Njegovoga Visočanstva Knjaza, vojske i mnogobrojnog naroda osvećena kula i u njoj mrtve glave srpskih junaka, i učinjen pomek palim žrtvama; a da njihovim dušama lakše bude završena je svečanost pucanjem iz ubojnih pušaka srpskih vojnika… Posle ovoga svečanog pomena bili su još i ova tri:

a) 19 maja 1889 god. u znak osamdesetogodišnjice, kada je priređen parastos a posle pomena govorio profesor Bogoljub Tirić, kada smo mi đačići klečali i plakali zajedno sa našim roditeljima, nastavnicima i seljacima iz okolnih sela.

b) 19 maja 1909 god. u znak stogodišnjice.

v) i 19 maja 1929 god. u znak stodvadesetogodišnjice.

Uzroci kamenične propasti

Njih ima više a najglavniji su ovi:
1 Prerana srpska ofansiva, jer je srpska vojska tako rano otpočela ofansivu, ne sačekavši da ruska vojska pređe preko Dunava.
2 Zakašnjena ruska ofansiva ireko Dunava
3 Srpski ratni ilan. Da je pri određivanju ratnoga plana za ovaj rat bilo usvojeno Karađorđevo mišljenje, a ne onakvo kakvo je bilo, dobile bi se ove korieti: srpska vojska bila bi koncentrisana na najvažnijem frontu strategijskom, pa bi s jačom snagom, a oslonjena na jake prirodne položaje (Kunovicu i Grdelicu), duže i uspešnije mogla da odoli navali turske vojske, koja je Nišu s Dunava i s Kosova u pomoć dolazila. Sem toga, tom bi vojskom, u takvom slučaju, bez sumnje komandovao lično sam Karađorđe, pa bi i moral bio jači i rad bio snažniji i uspešniji. To bi verovatno učinilo, da se srpska vojska održi na tim položajima do prelaza ruske vojske preko Dunava, kada bi se i turska vojska morala Dunavu povući, i tako bi se izbegla kamenička katastrofa.
4. Izbor kameničkoga komandanta. Što je Miloje, uticajem Mladenovim kod Karađorđa, bio postavljen za komandanta srpske niške vojske, to je poraz ubrzalo i uvećalo. Ovo postavljenje osuđuju i svi savremeni izvori naši.
U niškoj vojsci nalazio se ranije proslavljeni vojvoda Petar Todorović, Dobrnjac, koji je svoju hrabrost i sposobnost bio posvedočio uspešnom odbranom Deligrada. Sem, toga, velika većina niške vojske bila je sastavljena iz ljudi preko Morave, iz čije je sredine i Dobrnjac bio. On je dakle bio i čuveniji i stariji vojvoda od Miloja Petrovića, Trnavca, novopostavljenog komandanta niškoj vojsci.
Jasno je dakle bilo, da je ozo postavljenje štetno uticalo i na vojsku i na njene starešine, koje se posle i na delu pokazalo. Od toga je trpeo i moral i jedinstvo u radu. U vojsci se odmah stvorila podvojenost: jedni su bili uz Petra, a drugi uz Miloja, pa to se ogledalo i prilikom savetovanja i donošenja odluka šta i kako da se radi.
Otuda su i doprla do današnjeg pokolenja razna štetna mišljenja: da je Miloje izdao na Kamenici, primiv od Turaka punu lubenicu dukata; da je Petar naročito otišao Knjaževcu, pa i Veljka tamo poslao, iz osvete prema Miloju; da ovaj hotimično nije dao ljudima iz drugih šančeva da pomažu Sinđeliću, kad su ga Turci bili napali, jer ga je mrzeo što je bio privrženik Petrov, i tome slično pričanje, koje kazuju i savremeni pisci i narodna predanja.
Sve pak ovo dolazilo je s neobaveštenosti i nerazumevanja uzroka tadašnje nesreće. Narodu je bilo teško i morao je naći krivca, i tako neki su označili Miloja, a drugi Petra, prema podeljenosti raspoloženja prema njima. Međutim uzrok nesreći nije jedan. Ali je neodlučnost i nesposobnost Milojeva uzrok, te je nesreća uzela onolike razmere, što nije moralo biti, da je sposobniji komandant zapovedao pred Nišem.
5. Oskudaca u municiji. Između drugih uzroka i ovaj je doprineo, da Srbi postradaju kod Kamenice. Neki savremenici, pa i očevitci kazuju, da su Resavci na Čegru odbili nekoliko turskih juriša, ali da su podlegli, kad im je nestalo municije. Ovo tvrdi i jedan pismeni dokumenat iz toga vremena.

Prvi i drugi rat za oslobođenje i NEZAVISNOST SRPSKO-TURSKI 1876 I 1877 8 GOD.

Dramska radnja za oslobođenje Niša sastoji se u glavnom iz dva čina: iz prvog čina, ili bolje reći, iz predigre glavne dramske radnje ratom 1876/7 god. i iz drugog čina, ili glavne dramske radnje, ratom 1877/8 u kojoj će glavni junak: Narod srpski odneti sjajnu pobedu nad Turcima, donevši na vrhovima svojih bajoneta zlatnu slobodu svojoj porobljenoj braći povećanjem Srbije za četiri okruga.
1876: Posle našeg stradanja na „malom Kosovu" u Kameničkoj pogibiji 1809 godine Srbiji i srpstvu nije ostalo ništa drugo nego da i dalje vodi tešku borbu za oslobođenje svoje porobljene braće od Niša do Đevđelije i Jadranskog mora.

Muke ovih roboza bile su teške, patnje velike. Malena slobodna Srbija sa svojim divovima i prostim vođama iz svoje sredine, iz svoga naroda, napregla je bila svu svoju moć da svojoj porobljenoj braći pruži bratsku ruku bratske pomoći uzdajući se dosta u svoju moćnu i veliku sestru Rusiju.
Oči svakoga Srbina bile su uprte u one tri rođene sestre: ljubav, veru i nadu, i to ljubav prema velikoj bratskoj Rusiji, vera u Boga, i nada u pravednu stvar. Sa ovim mislima Srbi su se, i oni slobodni i oni porobljeni, uspavljivali, o njima su sanjali, s njima se budili. Molili su se Bogu u crkvi, u domu, u polju da im Bog pomogne. Palili su kakdilo pred ikonom svoga sveca i na žišku ovoga kandila zagrevali su u svojim grudima nadu i veru za uzajamnu bratsku ljubav.
Već oslobođena braća Srbije u pitomoj Šumadiji poručivali su svojoj porobljenoj braći da istraju, a ova porobljena braća molili su svevišnjega Boga da im već slobodna braća ne malakšu u otpočetom velikom delu oslobođenja.
Tako nastaju velike priprime za rat 1876 godine.
Vlada Kneževine Srbije neumorno radi da u neoslobođenim krajevima, koji behu još pod Turcima, dođe sa onim rodoljubivim i čestitim patriotama u što bolju vezu za pripremanje ka daljem oslobođenju. U isto vreme s druge strane u vezi je i sa bratskom Velikom Rusijom.
Niš do 1876 godine, kada je planuo prvi rat protiz Turaka, bio je središte odakle se dalje širila misao za oslobođenje.
Kao što. se u prvom i drugom našem ustanku 1804 i 1815 god. pripremahu naše vojvode i knezovi za zajednički rad na ustanku, tako su i sada svi ovi odabrani i viđeni ljudi iz svih mesta oko Niša odlučno i istrajno radili na organizaciji ustanka. Oni su sada sanjali o što skorijem oslobođenju i ujedinjenju sa Kneževinom Srbijom ne žaleći nikakva truda i ne prezajući ni od kakvih žrgav&.
Naši dedovi i ocevi irtat 01 nam kako se u to vremg svakog jutra ared' ivlazak sunca kod Ćele Kupe mogao videti starac sa guslama sa pesmom tugovankom, a iz same Ćele-Kule kao da se čuo glas: „Ustaše živi i osvetiše nas".

Jedan od prvih i najvatrenijih pobornika zajednice i organizacije za podizanje ustanka za oslobođenje bio je Todor Stankovać kao intelektualac, a Kole Rašić i ostali kao ljudi trgovci, i ugledni domaćini.
U cilju dogovaranja i donošenja daljih odluka Todor Stanković i Kole Rašić često su prelazili granicu i dolazili u dodir sa Vladom Kneževine Srbije u Beogradu, a pred sam rat 1876 god., i u glavni stan Vrhovne Komande u Deligrad i Aleksinac. I ono što su ovi ljudi puni pregaoštva i samopožrtvovanja učinili za dobro svoga naroda, dostojno je svakog divljenja i velikoga poštovanja. A, mi, pokoljenja njihova, njihovi sinovi i unuci pozvani smo na prvom mestu, da sa najdubljim pijetetom odamo svaku slavu njihovim delima i poštovanje njihovim senima.
Todor Stanković i Kole Rašić sa dobrovoljcima zanoćili su 19 juna kod Supovca na granici i sutra dan 20 juna u 4 sata jutrom pređoše i granicu kada je isialjen irvi sriski toi na tursku karaulu kod Suiovca.
Tada je srpska vojska pošla ka Mramoru a naši dobrovoljci pođoše da raspaljuju požar ustanka po selima: Sečanici, Dudulajcima, Bresnici, Krajkovcima i Biljegu pre-sekavši glavni put: Niš - Mramor-Prokuplje između Mramora i Prokuplja1).
U opšte u ovome ratu nije se moglo ništa uspeti, jer su Turci pod Ejub Pašom samo u Nišu imali 50.000 vojnika a Srbi su koncentrisali za borbu 47.000 ljudi i to kod Aleksinca i Knjaževca.
Glavnokomandujući srpske vojske đeneral Černjajev imao je za glavni objekt dejstva: Iiš, ali sa iravom namerom da Niš ireseče sa Juga i da se irema istoku ka Pirotu sjedini sa Bugarima. U tom cilju Černjajev po objavi rata prelazi granicu, krajem juna sa tri divizije i zauze polo-žaje na Babinoj Glavi, koja je komandovala drumom Niš-Pirot.
Na jugu od Niša nije se moglo ništa uspeti, pošto su trupe zastale na Mramorskim položajima gde su bile zadržane jakom posadom Turskom, jer je Ejub paša protiv Černjajeva krenuo deo posade iz Niša i diviziju Sulejman paše iz Pirota.
1) Po memoarima Todora Stankovića.

17 jula Turci su skupili bili već 65 hiljada vojnika i bazirajući na Niš krenuli su na sever prema Aleksincu i Deligradu gde su bile očajničke borbe na deligradskom •i đuniskom položaju, gde se pod pritiskom Turskim moralo popustiti, kada se i završuje svaka dalja borba i zaključuje mir.
1877/78: Naši ljudi iz još neoslobođenih krajeva zaneseni rodoljubljem, a rasplamćeni požarom strasti za oslobođenje, nisu prestajali, ma i po cenu života da čine sve, što se od njihovog patriotizma može očekivati.
Oni su i posle neuspešnog prvog rata produžili da rade ono, zbog čega su se zakletvom pred krstom i jevanđeljem obvezali.
Proglas za ovaj drugi rat izdao je Knez Milan 1 decembra 1877 god. koji je, kao i sve proklamacije za sve naše ratove, bio sa puno topline upućen srpskom narodu da stupi u borbu za našu svetu i pravednu stvar. A uopšte ima li kakve svetije i pravednije stvari od borbe za slobodu svoje braće i krst časni svoje divne hristove vere, za koju je i njen prvi i najveći propovednik, Sin Božiji, Hristos, i život položio.
U ovo vreme Turci su imali u Nišu svega oko osam hiljada vojnika. Ali to nije bila dovoljna snaga, da bi se mogla njome da posedne cela odbranbena linija načičkana forovima i utvrđenjima oko Niša.
Već trećeg decembra odmah po objavi rata Moravski korpus pu-:kovnika Lešjanina, koji je bio jak 27 bataljona, 8 eskadrona i 36 topova sa ukupno 16 hiljada vojnika, krenuo je iz Aleksinca za Niš.
Pri trm je jedan deo korpusa pod komandom pukovnika Horvatovića upućen na Belu Palanku i Pirot, da preseče veze Turcima u Nišu sa te strane.
Šestog decembra pukovnik Lešjanin prišao je Mramoru i skoro bez borbe zauzeo tamošnja utvrđenja, jer su ih Turci napustili.
Sedmog decembra desni bočni odred Moravskog korpusa ovladao je jurišem mostobranom kod Čečine na Moravi južno od Niša.
Ovim je završena blokada Niša sa zapadne i južne strane. I dok se očekivalo dejstvo Horvatovića u cilju dalje blokade Niša sa istočne strane pukovnik Lešjanin je pristupio organizaciji opsade ka severnoj strani od Niša prema Viničkoj jako utvrđenoj liniji. Kad je završeno sa svima pripre"mnim radovima za opsadu nastalo je jedanaestog decembra bombardovanje Niša.

Ali svaga Lešjaninovog korpusa ni;e bila dovoljna, da se Niš što pre i zauzme. Zbog toga je trebalo pojačanja. I srećom ono je i došlo od strane Šumadiskog korpusa generala Belimarkovića, koji je i bio k Nišu upućen, čim se doznalo, da je Sofiju zauzeo ruski general Gurko.
Na taj način pred Nišem se koncentrisala pred kraj decembra snaga od oko 30 hiljada ljudi sa 120 topova. Ovo je omogućilo, da se Niš potpuno opkoli, to jest, da se oko njega izvrši prava blokada i sa sviju strana.
Noću 27 decembra pristupljeno je opsadnoj borbi protpv fora Abdi paše na visu južnom od Niša n jugo zapadno od groblja i posle dvodnevnog bombardovanja for je zauzet jurišem.
28 decembra upravnnk Niša Halil paša i Komandant Rešid paša stupili su u pregovore o predaji Niša, a sutra dan 29 decembra potpisana je i kapitulacija (predaja) po kojoj se cela tvrđava Niška sa celokupnim materpjalom predaje, i posada, pošto je obozoružana puštena je na slobodu.
Ovom prilikom Srbima je pao kao plen u ruke: 267 topova, 20 hiljada pušaka i velika količina munpcije preko osam miliona pešačke municije, a 20.232 granate i hrane u žitu i peksimitu nekoliko mnliona, koji je bio smešten u Sabornoj crkvi.
Operacije su i dalje nastavljale k jugu radi oslobođavanja braće u Vranji i dalje i naša je vojska izb la i na Kosovo. Ali na žalost ona je vraćena, jer je po Sanstefanskom ugovoru Srbiji pripao i prisajedinjen samo Niš sa celim okrugom, kao i Leskovac, Vranje i Pirot.
Ovde su na Berlinskom Kongre.su velike sile na pravednu stvar malene Srbije udarile veliki žig nepravde.

Niš za vreme dva poslednja rata
1912/13: Iako je 1878 god. Srpska vojska Kneza Milana došla bila i do Kosova, ipak velike sile na Berlinskom Kongresu ne dadoše nam ga. Ali zato je ono 1912 god. zaista i osvećeno od sinova i unuka onih junaka što 1878 godine dopreše do Gračanice crkve.
1915 : Ova godina, a naročito njen kraj, za celu Srbiju je katastrofalan, za Niš tužna. Malena srpska vojska opkoljena i pritisnuta sa svih strana nadmoćnim jakim i neprijateljskim snagama prinuđena je, da svoju rođenu grudu zemlje napušta, i da traži spasa goloj duši.
I Albanske gore, i krševi, Albanska blata i močvari, behu jedini put spasenja.

Mnogi i mnogi od Nišlija još su živi svedoci tih teških dana, kada su i poslednji ostaci sjajne i proslavljene II armije Vojvode Stepe sa bolom u duši ostavljali Niš i njegove lepote na čelu sa svojim sedim Kraljem, koji je tako reći među poslednjima napustio svoj gordi grad Niš i svoje drage Nišlije, koji su zbog svojih godina, zbog svoje duboke starosti, zbog svoje nemoći, morali ostati na ognjištu kod svoje nejake čeljadi. da se ne bi baš to ognjište sasvim i ugasilo.
Ali sudbina je takva bila. Ispred nje se niko pa ni Njegovo Veličanstvo Kralj Petar ni Njegovo Visočanstvo princ Aleksandar ni njihova proslavljena i pobedonosna armija, pa ni Vojvoda Stepa nisu je mogli izbeći.
I tako Niš lo početka oktobra 1918 god. preživljuje teške dane, ali sa strpljenjem i nadom u Boga, da će ipak doći spas.
1918: I taj spas posle užasnih patnji i muka, posle pune tri godine došao je, jer je tako opet sudbina htela. Posle Dobrog Polja, posle epopejskih podviga i naleta sjajnih marš manevara srpske vojske dolinom Vardara i Morave Niš, Nišlije i okolina njihova dočekuje vaskrs svoje slobode, koju će im doneti Moravska divizija sa svojom rođenom decom Moravaca i Niševljana iz I i II puka na čelu sa mladim Vrhovnim Komandantnom tridesetogodišnjim Prestolonaslednikom Aleksandrom.
Prvi i drugi puk Moravske divizije nisu jurili, nisu trčali, već su leteli da neprijatelja, koji se već pune tri godine ovde beše ugnezdio, iz Niša prosto kao vetar oduvaju.
Sudbina je opet valjda htela da Niš oslobode baš Moravci iz tokoline Niša, Leskovca, Vranja i Prokuplja i same Nišlije. Desna i leva kolona Moravske divizije, koju su sastavljali prvi i drugi puk sa potrebnom artilerijom, bez daha i predaha već su na svojim određenim pravcima: desna Kutimskom rekom, i preko Niške Banje i Kamare više Ćele Kule, i leva preko Gorice i Bubnja sa kojih je položaja neprijatelj već odbačen i svojim zaštitničkim delovima zauzer liniju položaja od Ćele Kule preko Apelovca, Se. Nikole i krajnjeg izdanka Bubnja prema željezničkoj stanici.

I odavde je neprijatelj sasvim odbačen, jer su ga naše oduševljene trupe gonile i počele tući njegovim rođenim topovima, koje su mu preoteli na Gorici i Bubnju.
Neprijatelj je izgubio glavu i bezobzirce otstupa u glavnom pravcu doline Morave.
12 oktobra neprijatelju je ručak preseo u Nišu, jer su ga naši hrabri Moravci oterali i u 12 časova i 30 minuta zauzeli su Niš.
Kakva opet slučajnost i sličnost događaja osvajanje Niša 1918 godine sa onim iz 1877 god. kada je đeneral Belimarković sa svojim Šumadincima 29-og decembra osvojio Goricu, s nje počeo da tuče Niš artiljerijom i ubrzao Halil pašu, da se reši na predaju.
Današnje naše mlade uzdanice, koji su sada u osnovnoj školi ili početnim razredima u gimnaziji ne treba da zaborave da su njihovi roditelji, koji su 12 oktobra 1918 godine imali 14, 15, 16 i više godina, a danas su mlada i vredni domaćini, sa puškom u ruci gonili neprijatelje baš u onom momentu, kada se trupe Gvozdenog drugog Niškog puka sa Gorice i Bubnja spuštahu pod borbom sa neprijateljem. Isto tako setimo se sa osobitom hvalom i zahvalnošću i onih naših milih sestara, naših Nišlika, koje su takođe sa puškom u ruci ili batinama gonile neprijatelja prema svetom Panteleju isto tako, kao oni dečaci i mladići - njihova braća. Onima i ženskima i muškima, koji su od njih Božjom voljom umrli, neka je hvala i slava i sjajan aomen na današnji veliki dan naše proslave otkrivanja spomenika. Onima, koji su još živi, neka je dika i ponos, što se i oni danas pred ovim spomenikom naše večne zahvalnosti sa vrelom suzom na obrazu sećaju toga dana, koji je svims Nišpijama svanuo kao dan Vaskrsa sjajne i večite slobode.
A šta da reknemo, za one Nišlije i Moravce, i ostalu braću Srbe, koji su se pošav sa Kajmakčalana i preko Dobrog Polja i Skoplja u neprekidnim borbama od dvadesetak dana i danju i noću, bez odmora, i bez dovoljno hleba dvanaestog oktobra 1918 godine sa Gorice i Bubnja spustili u Niš, da zajedno sa ovom decom i ženama prognaju neprijatelje sa „našeg praga, iz našeg velikoga i slavnoga grada Niša, grada Konstantina Velikog i postojbine slavnih Nemanjića.
Naš spomenik gleda na sve četiri strane. Da! To je cela istina. On gleda danas na sve četiri strane, kao što je Niš gledao na sve te četiri strane i 1809 god. i 1876 i 1877/8 i 1912/13 i 1914-18 godine. Kao što je gledao još pre hiljadu i dve hiljade godina od Konstantina Velikog i pre njega na 200 godina do danas.
Istorija Niša velika je. Dela palih junaka za krst časni i slobodu zlatnu velike su i sjajne. Uzviknimo i danas slava im! kao što smo svakom prilikom uvek pri pomenu njihovom do danas stalno uzvikivali Hvala im i slava im!
Vi, drage i mile naše majke, sestre i drugarice, Nišlike; Vi, draga naša braćo, drugovi, i deco Nišlije, i ako su vam oči pune suzama bola za našim izginulim i palim Nišlijama, i ostalom braćom, oči pune suzama zahvalnosti, baš za ovu njihovu herojsku pogibiju, one su u isto vreme i pune suzama radosti i naše večite zahvalnosti, što smo dočekali onu divnu slobodu, za kojom smo svi uzajamno i tužno priželjkivali: vi ovde u Nišu z mi tamo daleko, daleko kraj mora, odakle smo vam slali naš topli primorski dah, sa molitvom Gospodu Bogu, da vam raskravi vašu smrznutu dušu u grudima i sleđenu suzu u oku, da vam ublaži tutu a pojača nadu, koju ste vi sa čvrstom verom u Boga Svemogućeg, polagali i gajili podnoseći i udarce i bičeve neprijateljske za nežnu vašu ljubav, koju ste za nas zagrevali u vašim nežnim od plača, bola i tuge iznurenim majčinim, sestrinskim i bratskim grudima.
Ne kajte se, drage Nišlike i Nišlije. Traeli sše imali sše zašša.
Plakali sše, imali ste zašša, jer sše dočekali slobodu od svojih dragih i milih, za koje sše traeli i ilakali i u duši vi u Nišu i mi na moru aevali onu setnu i tužnu iesmu.
Tamo daleko, daleko kraj mora, tamo je selo moje, tamo je ljubav moja. I zaista setnije i tužnije pesme, bolnije i uzbudljivije od ove nije bilo od kad je „sveta i vijeka". Jer, i ako je ona po rečima toliko prosta, a po melodiji toliko uzvišena, ipak ona tek danas svojom simfonijom izaziva vrelu suzu i dubok uzdah u svakoga ko ima dušu da je shvati i srce da je oseti. Kada topovska paljba iz onih topova, što 12-og oktobra 1918 god. otaratiše neaprijatelje u nedođim, i zvona sa naših svetilja, naših lepih niških crkava a naročito ona iz Saborne, u kojoj je jedno od zvona saliveno od jednog zaplenjenog turskog topa 1877 godine, oglase otkrivanje spomenika, mi dragi Nišlije, sakupljeni oko ovog spomenika kleknimo sa toplim i usrdnim molitvama za pokoj duša palih i umrlih heroja. Vekovnl san našeg naroda i njegova nastojanja sve od 1804 godine da se ujedini sa svom svojom braćom, ostvaren je 1 decembra 1918 g., kada je Vrhovni komandant naše vojske, Kralj Aleksandar u svojstvu Regenta proklamovao ujedinjenje u prisusšvu narodnih prestavnika.

4/17 februara 1937
Nikola J. Aranđelović
inženjerski brigadni đeneral i profesor Vojne Akademije u penziji

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License