Svet Onog Vremena
naissiana%20%2818%29.jpg

Svet… „onog vremena"

Neće još mnogo proći i za čitav jedan „svet", način života ljudi „onog vremena" - od kojeg nas odvajaju samo nekoliko decenija - za Ivka, jorgandžiju i njegovo kardaško društvo, za sve one u poslu dostojanstvene a u veselju raspojasane „esnaf čoeke" - znaće se jedino po popularnoj „Ivkovoj slavi" Stevana Sremca i još nekim manje poznatim književnim tvorevinama. Samo treba znati da i njihov život, kao i onih iz prvih redova čaršilija nije bio bez oporosti; ne mnogo dug i tako jednostavan, kako se nama čini i kako će izgledati, naročito pokolenjima posle nas prema pomenutim izvorima, koji datiraju iz vremena kad taj svet počinje nestajati sa društvene pozornice.

Naš živalj i pod tuđinskom vladavinom održavao je svoje bitne nacionalne odlike, okupljen oko crkve i škole i grupisan u staleškim organizacijama-esnafima. Dugo robovanje i pretežan broj tuđinaca nije, bar u Nišu, sasvim isključio naš element iz poslovnog takmičenja. Turci su voleli „vlast i slast" - ostala je uzrečica. Koristeći se takvom situacijom, naši su vremenom potiskivali i istiskivali tuđince, koji su sa najezdom Turaka prodrli u naše krajeve i preuzeli unosne poslove.

Ne samo zanatstvo već i trgovina bili su pre oslobođenja znatnim delom u rukama Srba meštana, mahom povarošenih seoskih čorbidžija. Nisu to bile samo međusobne poslovne veze, čije su krajnje tačke opsega poslovanja naselja na sat ili dva hoda od mesta. Poslovne veze prostirale su ss s jedne strane do Carigrada (uvoz ondašnje manufakture), a s druge do Pešte i Beča (izvoz sirovina i kujundžisko, terzisko-ćurčiskih rukotvorina).

Grane radinosti nisu bile mnoge, ali poslovanje strogo omeđeno. Esnaf je bio arbitar da se u svakom poslu ide linijom svog zanata. Čaršisko zanimanje, pored pune pažnje
i velikog zalaganja, nije bilo jedino sretstvo opstanka. Esnaf-čovek nije se mogao zamisliti bez svoje kuće, njive i ,,lojza".

Varoš se delila na mahale, a čaršija prema grupisanim zanatskim i trgovačkim radnjama. Vrste zanata i trgovanja bilo je svega desetak. U načinu poslovanja održavana je tradicija: sin je nasleđivao oca, a mlađi brat starijeg. Vlasništvo zajedničko, porodično - zadružno. Radnju je vodio, ako otac nije bio u životu, najstariji brat, ujedno i starešina kuće. Njemu su ostali ukućani ukazivali poštovanje i njegovim se odlukama pokoravali. On je za sve u kući i mlađe u celoj rodbini bio „bata" - batke ili baja - a njegova domaćica - „dada" (starija sestra).

Esnaf kao staleška organizacija zastupao je ne samo interese bratstva, već štitio i ugled njegov. Da se izuči zanat valjalo je provesti određeni broj godina, najmanje četiri, kao učenik i sedam kao pomoćnik - uz ajluk. Ali s jednim i drugim nije se sticalo pravo na samostalan rad i na ulazak u red majstora - „esnaf čoeka".

Za to je bila potrubna saglasnost esnafa. Posle toga pomoćnik je imao da polaže ispit pred celim bratstvom „londžom" i naimenovanje, po položenom ispitu za majstora, propraćano je posebnim ritualom. Pošto se svi iskupljeni majstori pregledom rada uvere da je kandidat „ispekao zanat" darivali su ga i ogrtali „pištimaljem" (velikim ubrusom), a on je prvo svom majstoru kod koga je izučio zanat, a onda svima redom počev od ustabaše ljubio ruku i poklanjao pet ili šest kalupa najboljeg sapuna.

Svet toga vremena marljiv u poslu, dosledan u održavanju tradicija i strog u poštovanju nepisanih društvenih navikazakona, živeo je i jednim drugim životom, naročito prvih godina po oslobođenju, u kom je ličnost dolazila do jačeg izražaja.

I sama atmosfera ondašnjeg Niša bila je pogodna za takva raspoloženja. Vazduh je s večeri mirisao na bosiljak, kaloper i majkinu dušicu. Ozbiljne čaršilije, mrka lica i natuštenog pogleda u kućama duboko povučenim od ulice, ukonanim u zemlju i zaštićenim pojasom zelenila puštali su srcu na volju. Razblaženi i preporođena izgleda predavali su se „ubavom živuvanju" i „meraku". Duša je napajana mirisom đula, oči na cveću odmarane, a granato mirisno ili rodno drveće bilo siguran zaklon od svačije radoznalosti.

Trajan mir većeg dela ulica - često ćorsokaka bez izlaza - remetio je no neki čapkun (nestaško), koji je izmakao majci ispred očiju ili čirak sa praznim sanovima svezanim u „bošču" ili opet domaćin, koji je tobože slučajno, „teke onakoj" - navratio po neki posao, da zaviri u nenarušimi mir kućneg krova.

Živelo se od krsnog imena do Božića i Uskrsa, a ni jedno veselje nije propuštano. Društveni život bio je sveden na druženje najbliže rodbine. Otići s kraja na kraj varoši, od Stambol do Leskovačke kapije, od Žožine do Beograd male, bio je čitav događaj, a posle svakog pazarnog dana jedanput u nedelji, vajkalo se na umor sve do naredne subote.

Ali taj život, jednovremeno ujednačen i eksplozivan, u kojem nije bilo sredine između škrtosti i rasipanja, bio je pun svojih čari, koje su mogle bujati samo pod ondašnjim podnebljem.

Iako je Sremac hiierbolisao u opisivanju zvih događaja i na stari Niš gledao više sa prozora „Margerove kafane" no iz neposrednog zbivanja na Ivkovoj slavi, on je dao ličnosti i deo ondašnje stvarnosti. On se s tom stvarnošću bio saživeo i često kroz smeh i sam gorko žalio zajedno s njima nestanak ondašnjeg drugovanja.

Junakinja Ivkove slave, Dika (po Sremcu - Keva), neposredno pred svoju smrt (u razgovoru koji je pisac ove hronike svojevremeno objavio u Politici), u svojoj osamdesetoj godiki, savladana bolešću i privezana za postelju, rado se odazvala i sa otmenošću naših starah žena ispričala. nekoliko karakterističnih pojedinosti o svetu „onog vremena" i društvu Ivkovom u koje je i sebe ubrajala.

- E, moj sinko, četrdeset je već godina kako je njega nestalo, a umro je pre svoje četrdesete godine savladan teškom bolešću, u Beču gde je bio na lečenju i gde sam ga sahranila. Inače za njegova života svaka Ivkova slava bila je Ivkova slava. Ni jedna se nije svršila pre sedam dana. A kod nas su dolazili i stari i mladi, gazde i sirotinja i sva ondašnja gospoda. Ivko nije bio samo meraklija, već priznat i viđen čovek, čija se reč, što no vele, jela u čaršiji.

O slavi svet naiđe toliko, da ispuni sve gostinske sobe, a Ivko kad vidi da se okupe gosti koji nikako ne izilaze on bi tada otvorio sporedne odaje, dao im lanjsku slavsku sveću i kolač sa povečernje i sve takve goste koji ne nameravaju da ostanu samo jedan dan, tamo okupio sa rečima:

- Eve vi kolač, eve sveća, slavite braćo moja, dok vam stiga, a podrum isto je onoliko vaš, kolko što si je moj!

Slavili smo zimskog svetog Jovana, a tad bejahu onake zime, kamen i krš od mraza puca, kijamet, kako mi vikamo, a kod nas se slegne čitav svet.

- Ama toj beše život! Istina to je bio kućevan život, po kuće smo se zbirali, a pilo se, pilo tolko da kraj neje bija .. .

Retko se pravili izleti van varoši do Banje i Sićeva ali kad se polazilo, nije se išlo bez bureta vina i puna kola raznog jestiva i išlo se sa celom rodbinom ili društvom. Sećam se tako otišli smo jedanput u Sićevo. Uz mnoge flaše i čuture, na kola je još s večeri natovareno i bure vina.

- I to bure, ej pogolemo! Cel dan pesma i pijenje. A u veče kad ćemo da se vratimo tek će Kurjak da rekne Ivku :

- Ivko bre, pa što napravismo, zar ne dođosmo tuj da se napijemo od sićevačku vodu, mnogo hvalenu!

- Jes, more, pobratime…

I odatle vrate se s puta čak u manastir da piju vodu. A pre toga se pilo onoliko i od hladne vode Ivku se sloši.

A Kurjak će:

- E moj pobratime, pa zar ti ne vikam, voda neje ni za u cipele, a kam li za u gušu, vrni gu…

Život je to bio, dvanaest godina koje sam proživela sa Živkom, znam da je bio život. On je bio proturan čovek, radi poslova išao je u Carigrad i Beč, svuda me je proveo. Jedan je bio Ivko jorgancija, posao je išao ne može bolje biti, malo se radilo a mnogo zarađivalo.

- Tako kad dođe jesen, ljudi nakupuju, mnogo nakupuju. I neko od njih, namerno ostavi da ne plati do našu slavu, pa će onda rano da doće i tek Ivku: „Evo prike poslaja sveti Jovan, da bogda da airliš", i sve u zlato isplati. Dukati ostanu pored kolača i slavske sveće, i svi drugi gosti kad naiđu, oni pošto posedaju i vide na stolu dukate, izljube ih i blagosiljaju da se sv. Jovan uvek tako brine o domaćinu.

Veselilo se od srca, domaćin se uvek starao da zadovolji goste. Petog ili šestog dana zaboravi se račun, onda se istina dešavalo, pođe gost, a oni iz kuće za njim:

- E Bog da prosti, uzdravlje, a posle podne, elate, izvoljevajte na panajiju.

Svet na to zastaje i smeje se, a posle o tome po varoši se zadugo priča. Svuda se slavilo, ali nigde kao kod Ivka.

A posle jadanja na težak život, sa notom sete a ipak sa osmehom na usnama, na kraju kaže:

- Jest, sinko, čitaše mi tuj pre neki dan iz onej naše novine, da je umreja i poslednji drug Ivkov Smuk, a ja se tad nasmeja i reko: e, neje, još je jedan živ, ali i on je tuj, neće mnogo da prođe… Zar je i ovoj život, već od tolko vreme ne mogu iz sobe da iskočim i vidim varoš.

Njene su rečenice bile kratke, a svaka misao dopunjena pokretom i izrazom. Dubok uzdah i drhtaj mišića ili nervozan trzaj na uzglavlju postel,e, kazivali su više od reči. Pogled se uvek gubio u koji od uglova sobe, prepunjene stvarima i utrajalim vazduhom. Sa svakim otvaranjem sobnih vrata, talas svežeg vazduha, osvežavao je miris dunja po ivici ormana.

Tu smo očima gledali, kako sa svakim minutom nestaje ne život jednog bića, koliko i čitavog „sveta", vremena već obeleženog mnogim desetinama godina, ali koje su ostavile duboke i neizgladljive utiske na jedinke tog doba, i one ma koliko da vole i ovaj život, iako se snalaze u našoj današnjici, ipak pripadaju onom periodu kada su u naponu snage živele svojim ondašnjim životom.

Pri polasku dug stisak malaksale staračke ruke. Sada starica, ta ista žena pre pedeset godina, bila je jedna od najgostoprimljivijih domaćica. Još uvek sa mnogo otmenostn i neposredne srdačnosti u ophođenju, ganuta osveženim mislima, koje su prepuštene zaboravu da bi se danas lakše živelo, pribira snagu i mesto uobičajenog pozdrava, posle dugog uzdaha, jedva čujnim glasom izgovara:

- E dete, beše toj!..

I bilo je… Svet „onog vremena", znatan deo činilaca stare čaršije stvarno je prestao da postoji već posle rata sa Bugarima (1885), iako se mnogima vek produžio sve do naših dana. Esnafsku solidarnost i zajedničke sklonosti da se i provesele, poremetile su sa privrednim liberalizmom nastale promene. Potreba za većom zaradom u vremenu prelaza na novčanu privredu, predvojila ih je u grupe i konačno pomutila međusobne odnose.

Mnogi su se počeli popreko gledati i jedni o drugima govoriti da taj ili onaj među njnma „nema ni za dva prsta obraza". Nedovoljno upućeni u posledice koje su nastajale sa meničnim zaduživanjem i koje sve obaveze preuzima žirant, sa zastojem poslova prouzrokovanim ratom 1885 g. i zbog novih tereta krah je za veliki deo njih i pored sveg zalaganja da se izzuče glava i svih žrtava da se očuva obraz, bio neizbežan.

I tako, ne samo što su vremenom nestali čardaci i zaboravljeno kako je u danima oslobođelja bila u Nišu pokrivena čaršija, na mostu ispred tvrđave ćepenci, a ispod njega dan i noć tandrčući mlele vodenice potočare, već je isti zaborav prekrio i uspomene o lostojanju mnogih ondašnjih čaršilija. Ti činioci privrednog i društvenog žizota svog vremena, čija su imena sugrađanima gore sreće budila u svesti pretstave o gomilama sve samih blistavih dukata i basnoslovnoj zrednosti ukupne imovine, kod kojih je i pored težnje za bogatstvom bila još jača čežnja za „ubavim živuvanjem", (pod čim se podrazumevala ne samo duševna raspojasanost u dertu, već i duševna saživljenost sa sebi najbližim i sebi ravnim iz čaršije), istisnuti su iz reda vrednih poslenika protivno njihovoj volji i trudu.

Preostali tragovi starog Niša u vremenu kada se navršavaju šest decenija od oslobođenja malo nam mogu posvedočiti o životu, koji se nekada vodio. Nastaje i sve jače dolazi do izražaja novi Niš sa zgradama i najamnim kućerinama u stilu jednostavnih linija i sa svetom drugog načina života i takmičenja u opstajanju, koje nije ni u posrednoj vezi sa svetom „onog vremena“

St. Stojiljković

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License