Ucesce Nislija U Oslobodilackom Ratu
naissiana%20%2818%29.jpg

UČEŠĆE NIŠLIJA U OSLOBODILAČKOM RATU 1876-1877

Sledeći radovi su odelja iz Uspomena Todora Stankovića, nacionalnog borca i aktivnog učesnika u prvom m drugom srpsko-turskom ratu 1876 i 1877 godine. Njegove uspomene sadrže mnoge značajne pojedinosti o Nišu i Nišlijama i događajima iz vremena delatnosti Todora Stankovića.

Pri koncu 1874 godine vratio sam se u Niš i ovde u društvu sa Nikolom Rašićem, Todorom Milovanovićem, Dimitrijem Đorđevićem, Milanom Novičićem, Taskom Uzunovićem, Đorđem Pop Manićem, Mihailom Božidarcem i još drugima, stvorili smo komitet, kome je pod zakletvom stavljeno u dužnost i zadatak, da energično, ali i oprezno, stupi u sporazum sa viđenijim i pouzdanim ljudima iz okoline Niša, Dobriča, Prokuplja, Leskovca, Vranja, Pirota, Trna, Breznika i još neka druga mesta, za tajno pripremanje ustanka protivu Turaka, kada za to bude pastupio zgodan momenat.

Miho Adamušević, član medžlisa u Nišu, znao je šta mi sve spremamo i stalno je uveravao pašu Niškog o lojalnosti hrišćana u njegovom pašaluku.

Svi Srbi u Nišu znali su za ovaj komitet, ali Turci to nisu mogli saznati, i ako je u Nišu vladao Turski preki sud, takozvani „Urfije".

Komitet je našao za nužno da nekoliko lica iz komiteta idu u Bgograd da pozdrave Knjaza Srbije Milana Obrenovića IV i da ga u ime neoslobođenog naroda Srpskog umole za što skorije oslobođenje i ujedinjenje, stavljajući mu na raspoloženje život i imovinu.

Ta misija pala je pa mene, Nikolu Rašića iz Niša, Goluba Madića iz Bresnice i Ristu Simića iz Lukova.

Iz Niša smo pošli u prvoj polovini februara 1875 godine.

U Beogradu smo prvo posetili Miloša Milojevića i Pantu Srećkovića, profesore, kao i istaknutije ličnosti na našoj nacionalnoj stvari. Za ovim smo posetili Jovana Ristića, ministra inostranih dela, kao i Tihomira Nikolpća, ministra vojnog.
Knjaz je nas primio trećeg dana po našem dolasku u Beograd. Knjazu smo izjavili želje naroda i molili ga za što skorije naše oslobođenje, poželevši mu da ga što skorije vidimo krunisanog Kraljevskom krunom u Prizrenu.

Knjaz nam je zahvalio na patriotskim željama i rekao nam je da će skoro doći vreme kada će naše želje biti ispunjene, ali treba još malo strpljenja.

Srećni i zadovoljni vratili smo se svaki u svoje mesto, a ja i Nikola Rašić saopštili smo ostalim članovima komiteta kao i svima poverljivim ličnostima sve ono što nam je knjaz Milan kazao.
Produžen je rad na organizovanju ustanka. No kako se nije tačno znalo kad će Srbija ući u rat za oslobođenje, a moguće je, mislili smo, da će se to odložiti još za koju godinu, to smo se morali starati i za napredak narodne prosvete. I kako turske vlasti nisu propuštale srpske knjige iz Srbije, to smo morali iste neopaženo od Turaka švercovati i prenositi za naše škole u Staroj Srbiji, što je išlo vrlo teško. To nam je dalo povoda za stvaranje jedne srpske štamparije u Skoplju, u kojoj bi se štampariji prepečatavale srpske knjige za srpske škole u Turskome carstvu. U tom cilju Miloš Milojević pozvao me je u Beograd, gde se našlo za potrebno da ja idem u Carigrad da od Turske vlade tražim dozvolu za štampariju. Pored toga u Beogradu mi je stavljeno u zadatak i da kao Nišlija obavestim Vaseljenskog Patrijarha Joaćima II o potrebi da što pre za vladiku niškog postavi Hadži Kirila, arhimandrita Manastir Dečana, o čemu su po ranijem sporazumu sa mnom, pisali Patrijarhu, Prizrenski Mitropolit Milentije i Skopski Pajsije.

U Beogradu mi tada Miloš Milojević i ministar inostranih dela Bogićević rekoše da na putu za Carigrad prvo svratim u Prištinu i Prizren i da tamošnjim našim vudima kažem da se ne bune protivu Mitropolita Melentija, jer je za to sada nezgodno vreme, a Mitropolita Melentija da lično zamolim da svojom preporukom u Patrijaršiji stvori zemljište za postavljenje Hadži Kirila za vladiku niškog.

Iz Carigrada sam se vratio železnicom preko Jedrena do Pazardžika, a odavde kolima preko Sofije i Pirota u Niš.

Te jeseni u Nišu beše mnogo turske vojske i izgledaše kao da će iste jeseni otpočeti rat.

Nnkola Rašić i Tasko Uzunović već su bili napustili Niš i nalažahu se u Aleksincu. Njihovo begsgvo pojačalo je sumnju Turaka, koji su i inače bili ozlojeđeni na sve đavure, a naročito na Srbe. Turci behu obratili strogu pažnju ne svaki korak Srba, a naročito na rad i pokret istaknutih Srba u Nišu.

No i u takvom našem teškom položaju u Nišu, napisali smo u Nišu jednu adresu za Knjaza Milana - poslali je Nikoli Rašiću da je ličio odnese i preda Knjazu u Beogradu, što je Rašić i učinio.

Vera u skoro oslobođenje a ujedinjenje beše, zahvatila celokupni srpski narod pod Turcima tak,, da više nikakva žrtva nije izgledala velika samo da se do oslobođenja dođe.

Proneo se glas da se pred Ćele-Kulom svakog jutra, pre izlaska sunca, viđa starac sa guslama u ruca i da se iz same Ćele-Kule čuje glas: „Ustajte i osvetite nas". Samo je trebala jedna varnica pa da se tom velikom delu pristupi svom snagom.

Pronešeni glas o Ćele-Kuli utvrdila je još i jedna vinova loza, koja se je te godine pojavila sa tri grozdića grožđa. Ovu sam lozu i ja lično vadeo. Ona je iznikla u samoj Ćele-Kuli, valjda pre nekoliko godaka, ali se ove godine pojavila na samoj Ćele Kuli sa tri zrela grozdića, I to je potpomagalo utvrđivanju o skorom oslobođenju.

U Nišu i po selima još je bilo živih ljudi, koji su pamtili ustanak severozapadno od Niša 1835, a naročito ustanak ka Kamennci, koji je obuhvatio sva sela oko Niša, sela u Zaplanju, Vlasotincima a u Pirotskom okrugu ovaj je ustanak buknuo 6-og aprila 1841 godine. Vođe su bile: Marko učitelj iz Velepolja, Miloje iz Kamenice, Stojan Čavdar i Srndak iz Zaplanja.

Dogovori su se vršili u manastirima: u Miljkovcu, u manastiru Svetog Jovana kad Matejevcem, u Manastiru Sićevačkom, u Veti i još drugim manastirima.

Prođe jesen, prođe i zima i uđosmo u proleće 1876 godine, a još ništa. Izgledaše kao da do rata neće ni doći, jer Turci počeše iz Niša kretati svoju vojsku za Bosnu i Hercegovinu. Turci meštani, iz straha što Turska vojska ide iz Niša, pa bojeći se da Sultan nije Niš dao Srbiji, Turci su neprestano a naročito pred Srbima, govorili: „Na sablju smo dobili na sablju ćemo dati".

Odlučismo da jedan od drugova opet ide u Aleksinac i da tamo potraži obaveštenje o tome, hoće li se što preduzimati za ustanak ili da čekamo i dalje. Meni pade u deo da i tu misiju izvršim. Kad sam u Aleksinac stigao sastao sam se sa Stevom Lukićem, načelnikom okružnim, koji je bio posvećen u našoj organizaciji za Ustanak, a za ovim sastao sam se i sa pukoviikom Milutinčićem. Obojica su me uveravali da će rata biti još ovoga leta i da čekamo na signal, koji će nam se dati.
Vrativ se u Niš saopštio sam članovima komiteta i ostalim poverljivim ličnostima ono što mi je u Aleksincu rečeno. Za ovim je nastala sprema za ustanak.

Svakog pijačnog dana dolazili su u Niš pored ostalih i Golub Madić, Miloš Stanković iz Bresnice u Dobriču, Mladen Milenković iz Sečanice, Sava Stojanović iz Orljana, Avram Stanimirović iz Malošišta, Đorđe Milošević - Kurta iz Jelašnice, Đorđe Sinadinozić iz Novog Sela (Leskovačko) Stojan Jović i Stevan Mitić iz Lalinca (kod Morave) i još mnogi drugi radi sporazuma o ustanku.

Poslednja dvojica: Stojan i Stevan, zaslužuju naročito priznanje, jer su oni sa opasnošću po život svoj prenosili važna pisma, novine i oružje, uvek gazeći Moravu u svako doba godine.

Iz udaljenijih krajeva dolazili su na dogovor pop Stevan Popović iz Crne Trave, pop Toma Mihailovpć iz Vlasine, Hariton Mikić iz Vranja, pop Sima iz Gradnje.

11 maja 1876 godine došao je u Niš Mladen Milenković iz Sečanice, čije je selo blizu granice srpsko-turske, i saopštio mi je poruku od strane Miloša Milojevića da što pre odem k njemu u Aleksinac.

Imao sam velike teškoće dok sam dobio vizu pasoša za Srbiju. Sa Milojevićem zajedno odosmo đeneralu Zahu, koji onda beše u Aleksincu. Đeneral Zah mi je stavio u zadatak da odmah idem u Prokuplje, Prištinu, Gnjilane Vučitrn i Prizren, i po mogućstvu i u Peć, te da našim ljudima javim da će skoro kucnuti čas davno očekivanog oslobođenja, i da se sa našim ljudima sporazumem šta oni imaju preduzeti kada Srbija stupi u rat sa Turcima.

Iz Niša sam uputio u Trn Todora Pešića, iz Niša, da to saopšti Aranđelu Stanojeviću, a ovaj ostalim prvacima u njegovom kraju. Izvestio sam i popa Stevu Popovića u Crnoj Travi, a za okolinu Nišu, Pirota, Leskovca i Dobriča ostavio sam da to učine članovi komiteta u Nišu, a ja sam se odmah krenuo na put za Prokuplje, Prištinu i Prizren. Iz Prištine sam za Gnjilane i Vučitrn uputio Apostola Cvejića iz Prištine. U Prizrenu sam saopštio našim tamošnjim prvacima, a za Peć sam uputio jedno lice da to saopšti proti Stevi u Peći. Ilija Stavrić i Jovan Sinadinović iz Prizrena uzeli su na sebe da to izvrše u okolini Prizrena.

Na ovome putu nmao sam velike teškoće dok sam svoju misiju izvršio, jer drumovi behu nesigurni od Arnauta, koji svakodnevno pljačkahu i ubijahu putnike.

Što sam na ovome putu, od Kuršumlije do Prištine, izneo svoju glavu, imam da blagodarim Aksentiji Perišiću iz Prištine, koji je handžija u Kuršumliji. On me je osigurao jednim pratiocem, na koga nisu hteli, ili nisu smeli, napadati Arnauti.

Čim sam se 5 juna u Niš vratio, moji su mi drugovi u Nišu saopštili da je Milojević poručio da odmah, čim se s puta vratim, odem k njemu u Aleksinac, što sam učinio 8-og istog meseca.

U nadi da se iz Aleksinca vratim sa nekoliko četa dobrovoljaca i oružjem za ustanak, na moju veliku žalost Milojević mi reče da ustanak neće biti, jer to ne dozvoljava Černjajev, novodošavši ruski đeneral.

Posle ovoga saopštenja i ja sam lično bio kod ćenerala Černjajeva i uveravao ga da je ustanak spremljen i da narod čeka samo da mu se doturi oružje i municija. Saopštio sam mu i plan, koji smo načinili za ustanak, ali đeneral Černjajev to nije hteo odobriti. Miloš Milojević se obraćao i Vladaocu i uveravao ga je da je ustanak spremljen i da narod čeka samo na oružje i municiju, ali se đeneral Černjajev na to nije mogao skloniti. To beše za mene strašan poraz.
Sutra dan me je đeneral Černjajev zvao u stan, u kući Prendićevoj, i ponudio mi mesto za dragomana u njegovom štabu sa činom poručnika i da odmah idem u Knjaževac. Ka ovu ponudu nisam pristao, a svoj nepristanak sam objasnio time, što sam mu izjavio da nisam željan pikakvog čina već jedino da s puškom u ruci poslužim svome narodu za njegozo oslobođenje i ujedinjenje, kad se već ne dozvoljava podizanje ustanka, koji je već organizovan. Đeneral Černjajev, i njegov pomoćnik Beker još su navaljivali na mene da se primim čina poručnika i za dragomana u njihovom štabu, ali sam ja ostao odlučan pri tome. Posle toga Milojević i pukovnik Milutinčić išli su Černjajevu i ubedili ga kako sam im ja potreban ka Supovcu i tako dalje, te je ovaj najzad dopustio i mene oslobodio i čina poručnika i dragomanstva.

Odmah smo pristupili skupljanju dobrovoljaca, koje smo ranije imali upisanih, i kojih se je prvog dana prijavilo preko 150, koje smo naoružali puškama prednjačama takozvanim „Belginkama".

Pukovnik Mplutin Jovanović, zvani Milutinčić, dao je meni i Nikoli Rašiću, kao vođama dobrovoljačkim, po jednu kratku Pabodijevu pušku i po jednu sablju. Čini mi se da onda nisam mogao ni da zamislim za veću sreću nego što sam dobio jednu od najboljnh pušaka, a ovo najviše i zato što me je to uverilo da je rat već na putu.

18-og juna (1876) je pročitana vladaočeva proklamacija, kojom se objavljuje rat Turskoj.

19 juna odemo sa dobrovoljcima u Supovac, gde smo prenoćili, a sutra dan, 20 juna, u 4 časa, pre podne, prešli smo granicu. Tada je ispaljen prvi srpski top na tursku karaulu kod Supovca. Naša je vojska pošla pravo ka Mramoru, a mi dobrovoljci podigosmo na oružje sela Sečanicu, Dudulajce, Bresnicu, Krajkovce i Biljeg i zauzesmo glavni drum između Mramora i Prokuplja.

Borba se vodila gotovo celog dana, ali položaje Turske na Mramoru nismo mogli zauzeti.

Mir je zaključen u februaru 1877 godine.

Kako nam ovaj rat ne donese oslobođenje Srba ispod Turskog gospodarstva, to smo se morali pobrinuti da se što postigne preko velikih sila, kako bi se one zainteresovale za mučenički Srpski narod u Turskoj carevini. U tom cilju u mesecu maju 1877 godine stiglo je punomoćije iz Stare Srbije, kojim se opunomoćavaju: Arhimandrit Sava Dečanac, Todor P. Stanković iz Niša, Despot Badžević iz Kruševca, Kosta Šumenković iz Ohrida i Aksentije Hadži Arsić iz Prištine, da tim punomoćijem, koje je ujedno i molba za velike sile, tražimo prisajedinjenje sa Srbijom te da se Srpski narod spase i očuva u svojoj pradedovskoj veri i Srpskoj narodnosti. Ne može li to da bude, onda velike sile da uzmu u zaštitu narod u Staroj Srbiji, da ga s jedne strane Turci ne prelivaju u Muhamedanstvo, a s druge njegovu srpsku narodnost ne prelivaju u tuđu mu narodnost. Da se narodu Srpskom u Staroj Srbiji dade da ima svoga egzarha u Peći, pod čiju bi vlast potpala još i Bosna i Hercegovina.

Ova je molba napisana 26. fsbruara 1877. godane, ali dok je po Staroj Srbiji potpisivana i pečatima utvrđivana prošlo je više od dva meseca, te je u Beogradu, gde smo se nas prestavnici Stare Srbije nalazili, stigla tek oko polovine maja iste godine. A kako onda oslobođenje hrišćana u Turskoj beše preduzela Rusija, a beše na pragu i ponovni srpsko-turski rat, to se ova molba, po savetu Jovana Ristića, nije ni podnosila velikim silama, jer beše velika verovatnoća da će se pobedom Rusije nad Turskom, Stara Srbija osloboditi i prisajediniti Srbiji.

Molba o kojoj je ovde reč, potpisana je i pečatima utvrđena od strane prvaka narodnih, kmetova, tutora crkvenih i manastirskih iz ovih šest Eparhije: Skopljanske, Niške, Raško-Prizrenske, Veleško-Debarske, Bitoljske i Ohrido-Prespanske.

1 Decembra 1877 godine Srbija je ponova objavila rat Turskoj.

O ovom drugom ratu sa Turskom da budem malo opširniji:

U avgustu 1877 godine, na četiri meseca pre drugog rata, mene i moje drugove iz prvoga rata: Savu Dečanca, Milojka Veselinovića i Despota Badževića, Ministar vojni stavio je na raspoloženje Komandantu Moravskog korpusa, da nas upotrebi na povercive celji, i komandant nas je rasporedio duž granice od Aleksinca do Raške. J a sam bio upućen sa izvesnim zadatkom na granicu kod Supovca, gde sam se noću sastajao sa našim ljudima preko granice i izdavao im potrebna upustva. Meću ovim ljudima dolazili su mi noću i pop Miča, pop Kosta, Hadži pop Mihailo i Caka Đorđević iz Prokuplja, a već svakog drugog dapa dolazili su mi Stojan Jović i Stevan Matić-Džada i donosili izveštaje iz Niša, o stanju turske vojske i njenom pokretu. Ova poslednja dvojica su iz Lalinca. Dobijao sam preko naših ljudi izveštaje i iz Leskovca i Vranja i sva ta izvešća dostavljao sam komandantu korpusa.

Na nekoliko dana pre objave rata, Srbi iz Stare Srbije, koji se behu prikupili u Aleksincu, pokupiše između sebe 892 groša za izradu jedne svilene zastave za dobrovoljce i ustaše. Izrada ove zastave poverena je mome staranju, a izradio je, po mom nacrtu, Janja terzija i zlatovezac u Aleksincu. Na jednoj je strani zlatom izvezen dvoglavi orao, a na drugoj: „Sve za Kralja i Otadžbinu" Za zastavnika izabrali smo mladog, stasitog i oduševljenog Srbina iz Niša Đorđa Uzunovića. No ova zastava nije mogla biti gotova sve do 26-og decembra, kada je Janja terzija poslao Nikoli Rašiću, jer je Rašić sa Taskom Uzunovićem bio sa onom vojskom, koja je operisala ka Leskovcu, a ja sa vojskom, koja je operisala ka Nišu.

Kad je naša vojska u decembru prešla granicu i zauzela zemljište između Niša, Stare granice i Morave, ja sam postavljen za sreskog načelnika u novoosloboćenim selima, koja su privremeno sačinjavala srez Toponički sa kancelarijom u Gornjoj Toponici. Diploma o tome postavljenju glasi:

„Na osnovu datog mi visočajšeg ovlašćenja postavljam za, Načelnika Sreza Toponičkog g. Todora P. Stankovića Nišliju.

„Preporučujem Kmetovima i Narodu potčinjenog mu Sreza da mu se u svemu povinjuju i zapovesti njegove ispunjavaju a, od njega očekujem da se pokaže dostojan datog mu časnog zvanja.

Desetog decembra 1877 godine u Čivlaku.

Komandant Moravske Dnvizije

pukovnik Orešković"

U novooslobođenom srezu Toponičkom seljaci su se utrkivali da pomognu svojim izbaviocima. A kako tada beše velika hladnoća, to je narod istog sreza kao najglavnije imao dovoziti drva za ogrev vojske, jer većina sela behu prvoga rata (1876. godine) spaljena Turskom vojskom, te sada naša vojska nije imala skloništa, već je bila na otvorenom polju.
Naša je vojska imala da se bori i protivu jakih utvrđenja Turskih, koja behu načičkana oko Niša i protivu velikih mrazeva pod vedrim nebom bez zaklona.

I ako sva sela u severozapadnom kraju ovoga sreza behu Turci, prvoga rata, spalili i opustošili, ipak mnogi imućniji ljudi sa svojim odličnim sveštenicima, pop Sotirom Popovićem iz Miljkovca, i pop Blagojem Popovićem iz Draževca, pokupiše i doneše vojsci znatan broj stoke na poklon, a Kameničani, Matevčani i druga sela na toj strani, pohitaše sa velikom količinom vina i rakije, a donesene su vojsci i pečenice za Božić.

30 viđenijih seljaka sa nekoliko sveštenika, na čelu sa Petrom Radonjićemiz Kamenice, dođoše u Toponicu i izjaviše mi želju da u ime oslobođenih sela izađu pred Knjaza da mu izjave blagodarnost i da ga uvere da i na novooslobođene Srbe može računati na sve žrtve za oslobođenje i ujedinjenje Srpstva.

Ovu prvu narodnu deputaciju, iz novooslobođenih mesta, uputio sam pismom svojim Načelniku okruga Aleksinačkog Jovanu Babiću, koji je deputaciju i prestavio Knjazu.

Odmah, po zauzeću sviju sela, na gore označenom prostoru, za nepunih 24 sahata, imao sam na raspoloženje preko 200 pešaka i 30 konjanika, sve iz prvih kuća. Preko ovih pešaka i konjanika dostavljao sam kmetovima hitne naredbe. Nad pešacima postavio sam za starešinu Janka M. Stankovića iz Niša, a nad konjanicima Rašu Nikolića i Dinu Stojanovića iz Gornjeg Matejevca. I pešake i konjanike naoružao sam državnim puškama, koje su mi za tu potrebu date. Za tim sam naredio da se svakog dana vežbaju i spremaju tako, kako bi po zauzeću Niša mogli biti upotrebljeni za privremenu žandarmerijsku službu…

Ove vojnike upotrebljavao sam i na čuvanje magacina u Toponici, na čuvanje telegrafske linije i na razne sprovode.

Ni ovaj način ovi su zamenjivali prave borce, jer bi inače sve to imala da vrši boračka vojska. Naročito su se odlikovali u izvršivanju mojih naredaba za brzu nabavku drva za ogrev vojske, za nabavku sena i slame i tuluzine za ishranu stoke i pokrivku koliba, koje su se na brzu ruku podizale za vojsku.

Sveštenici iz novooslobođenih sela, pored svoje redovne svešteničke dužnosti, išli su iz sela u selo i nastojavali da se moje naredbe tačno i brzo izvršuju, a vršili su i pisarske dužnosti, jer su oni jedini čitali i objašnjavali moje pismene naredbe.

Kancelarija moja beše u Toponici, u jednoj povećoj kolibi, koja je služila kao kuća za stanovanje porodice Velimira Todorovića iz istog sela. Njegova velika porodica, ja, moj pisar čestiti Srbin Atanasije Zdravković, učitelj iz Vlasotinaca, kao i Jovan Miodragović, učitelj, kao komesar pešačke municione kolone, svi smo se smestili u toj kolibi, u kojoj sam ja imao za pisaći sto jednu tronožnu stolicu koju mi je izradio sekirom sopstvenik ove kolibe da mi posluži kao pisaći sto.

U Toponici je i intendantura Moravskog korpusa, zatim slagalište, klanica i telegraf. Intendant je bio Svetozar Tutunović, a telegrafista Ljuba Nedeljković. Njihovi stanovi i kancelarije takođe su bile u kolibama.

11 decembra 1877 godine u 3 sata po podne, stigao je u Toponicu major Mihailo Srećković sa Smederevskom brigadom. Kako toga dana beše najveća hladnoća, to je majoru Srećkoviću ponuđeno da se za prenoćište skloni u kolibi telegrafa ili magacina. Srećković je to odbio, jer se nije hteo da odvoji od svojih vojnika, pa je naredio da se razgrne sneg i da se nalože vatre, oko kojih je Smederevska brigada sa svojim komandantom svu noć presedela. Niko nije smeo zaspati, jer bi se inače smrzao. Te noći je bila najveća hladnoća.

12 decembra, rano izjutra, došao je u Toponicu Knjaz Milan i u pratnji majora Srećkovića, izašli su na Čumurliski vis. No kako je bila gusta magla, to nisu mogli da vide Turske položaje. Posle toga je Knjaz Milan svakog dana prolazio kroz Toponicu i obilazio trupe. Borba se vodila svakog dana. Po naredbama, koje je Knjaz izdavao jasno se videla žurba da se što pre izvrši opkoljavanje Niša, te da se time komandant Turske vojske prinudi na predaju.

Pukovnik Milojko Lešjanin, kao komandant Moravskog korpusa, obilazeći položaje, koje je Moravska divizija pod komandom pukovnika Oreškovića, zauzela, češće je dolazio u Toponicu.

25 decembra, prvog dana Božića, 1877 godine, dobio sam od komandanta Moravskog korpusa pukovnika Lešjanina pismo ove sadržine:

„Gospodine, odmah, čim ovo pismo primite, dođite što pre kod mene u Krusce i donesite kalem za tursko pisanje.

25 decembra 1877 godine u Popovcu.

Komandant Moravskog kora pukovnik M. Lešjanin''

Kad sam po ovoj naredbi komandantu prestao, naredio mi je te sam na turskom jeziku napisao pismo za komandanta Turske vojske Halil-pašu, kao ponudu za predaju Niša. U tom su pismu prvo pobrojana sva mesta, koja je srpska vojska zauzela, a drugo mu se javlja da su hrišćani ustali na oružje, da je Niš potpuno otsečen od Turske carevine, da je velika Srpska vojska koncetrisana oko Niša. Još je paši napomenuto da će bombardovanjem Niša pasti mnoge nevine žrtve, te se i stoga poziva na predaju kako bi se uzaludno prolivanje krvi i stradanje nevinih stanovnika otklonilo. Ponuda ova poslata je Paši u Niš po zarobljeniku Latifu Latifoviću iz Bele Palanke.

Na ovu ponudu komandant Turske vojske Halil-paša odgovorio je takođe pismom, koje je poslao po istom Latifu, da se ne može upuštati u pregovore o predaji dok ne pita Visoku Portu u Carigradu, pa je za to molio da mu se propusti za Carigrad jedna šifrovana depeša, jer Niš nije više imao nikakve pa ni telegrafske veze sa Carevinom Turskom.

Komandant kora pukovnik M. Lešjanin ne samo što je odbio pašinu molbu za propuštanje šifrovane depeše, no ga je svojim odgovorom, takođe na turskom jeziku, kategorički pozvao da uskori sa predajom varoši i grada Niša, inače će on paša. odgonarati Bogu za nevine žrtve koje će pasti bombardovanjem Niša.

To je bilo 26 decembra, a 27 istog Halil-paša pismom saojim, poslatim no naročitom parlamentaru, javlja komandantu Moravskog kora da pristaje na sporazum o učinjenoj mu ponudi, i pošto mu se, veli, ne propušta šifrovana depeša za Carigrad, to predlaže primirje od 72 sata. - Na ovo je sledovao odgovor odbijanje i traženog primirja i davanje paši na znanje da će bombardovanje grada i varoši Niša i na dalje produžiti. No u toku pisanja ovog odgovora, pojaviše se iz Niša druga dva parlamentara. To behu Mustafa Efendija Muhurdar i Tahir Juzbaša. Oba su primljena u Novom selu, blizu Niša.
U pismu pašinom, koje su ova dva turska parlamentara donela, stajaše otprilike ovo:

„Pošto me je ratnička sreća ostavila to sam voljan da se predam Srpskom vladaocu i s toga molim Komandanta Moravskog kora da odredi parlamentare radi sporazuma o predaji, i da se za vreme pregovaranja obustavi neprijateljstvo.“

Te noći, komandant Lešjanin i njegov načelnik štaba major Joca Petrović, a u prisustvu mom, dugo su konferisali o sastavu konvencije, koja ima da se pošalje paši na potpis o predaji tvrđave i grada Niša sa turskom vojskom i celim ubojnim materijalom. Konvencija je napisapa u dva primerka, jedna na turskom a druga na francuskom jeziku.

Pismo za pašu i konvenciju predao mi je komandant kora pukovnik M. Lešjanin da je kao srpski parlamentar odnesem i predam paši u Niš.

28 decembra, u .5 sati pre podne, zajedno sa turskim parlamentarima pođosmo za Niš u pratnji naših 10 konjanika-ordonansa.

U isto vreme, a po naredbi Komandanta, samnom su pošli Pera Manojlović pešadiski poručnik i Aca Garašanin. Manojlović je imao naročiti zadatak, kao što će se dalje videti. A Aca Grašanin je pošao za tumača francuskog jezika.

Kad smo stigli pred zatvorenu kapiju niške tvrđave tek je počelo da sviće, to beše oko 6 1/2 sahati. Otvoriše gradsku kapiju i odvedoše nas u konak, tako zvani „Saraj" i uvedoše u jednu lepo nameštenu sobu. U toj istoj zgradi stanuje niški Mutesarif Rašid-paša, a u jednoj drugoj zgradi, nedaleko od ove, stanuje komandant turske vojske
Halil-paša. I jedan i drugi paša odmah su izvešteni o našem dolasku, ali oni nas odmah ne primiše već tek posle 2 1/2 sahata. Izgovarali su se kako vojni paša još nije došao. Međutim oni su samo time odugovlačili predaju, očekujući da će se sa neke strane turska vojska pridati u pomoć, a najviše su se nadali Hafiz-paši, koji se nalazio sa velikom vojskom oko Kuršumlije.

Oko 9 sati, pre podne. Mustafa efendija, u mesto da nas vodi pred pašu, odvede nas u jednu sobu, u kojoj beše postavljeno za doručak.

I ako nam ovo ne beše pravo, ipak nismo imali kud već prisedosmo za trpezu, na kojoj behu mnoga jela.

Pri samom tom doručku slušali smo silnu grmljavinu topova i zujanje srpskih i turskih granata, kojima se uzajamno pozdravljahu obe ratujuće vojske.

Kad izađosmo iz triezarije i videsmo da Mustafa efendija, koji je zajedno s nama doručkovao, hoće da nas vodi u onu istu sobu, u kojoj smo bili pre doručka, mi mu odsudno izjavismo da se po dobivenoj zapovesti od našeg komandanta mi ne smemo dalje ovde zadržavati, i ako paša sada odmah nas ne primi, mi ćemo se vratiti u srpski logor pa ma i ne izašli pred pašu. Na ovu našu kategoričku izjavu Mustafa efendija je hitio otišao paši, od koga se je za 2-3 minuta vratio i nas pred pašu izveo. Uz niškog pašu beše i niški Mutesarif Rašid-paša.

Vojni paša tražio je da u konvenciju uđe jedna tačka, po kojoj turska vojska da izađe iz Niša sa oružjem i celim ubojnim materijalom. Stoga nije hteo potpisati donesenu mu konvenciju već je napisao drugu, koju je predao svojim parlamentarima, koji su se s nama zajedno vratili u naš logor.

Pre no što smo se rastaln sa pašom, Halil-paša mi reče da bi dobro bilo da srpska vojska prestane napadati tursku vojsku dok se vode pregovori o predaji. Na ovo mu odgovorih: potpišite konvenciju, koju sam vam doneo pa evo poručnika Manojlovića, koji ima nalog da u tom slučaju odmah ode komandantu Šumadiske vojske, Đeneralu Beli Markoviću i da mu preda pismo komandanta Moravskog kora da prekine napad na Niš, ali Halil-paša to nehte učiniti.

Pri polasku iz tvrđave niške, seli smo u dvoja kola, koja su spremna čekala pred konakom. Čim smo u kola seli, nama vezaše oči džepnim maramicama.
I u času našeg polaska iz niške tvrđave, voćaše se žestoka borba artiljeriska, a to naročito kad smo već bili pri izlazu iz Niša. Kroz ubrzanu topovsku i puščanu vatru nastavismo put drumom, koji iz Niša vodi za Prokuplje, a na dogledu obe protivničke vojske.

Kad stigosmo na sredini između obostranih boračkih linija, skidosmo maramice s naših i vezasmo oči turskim parlamentarima.

Čim smo stigli u Krusce gde je štab Moravskog kornusa, odmah sam izvestio komandanta Moravskog kora o stanju stvari. Za ovim je komandant naredio svome načelniku štaba majoru Joci Petroviću i meni da odmah idemo u Niš i da tražimo da paša potpiše konvenciju, koju smo mi sastavili, tursku novu konvenciju komandant je odbio.

Major Joca Petrović je bio ovlašćen da konvenciju potpiše ma i sa izvesnim popuštanje samo da se što pre dočepamo Niša.

Kad smo u Niš stigli i jedan i drugi paša primili su nas odmah. Vojni paša je i sada oklevao da potpiše konvenciju o predaji Niša. Noć već u veliko a mi još u niškoj tvrćavi. Čim je noć nastala, nastala je i najžešća borba na Gorici. Pucnjava naših i turskih topova činjaše najveću grmltavinu, od koje se i sam konak pašin potresaše, a u tome konaku nas dva srpska parlamentara i oba paše pregovaramo o predaji Niša.

U to vreme je vojni paša svakog časa dobijao izvešća sa bojišta i sa okolnih utvrđenja turskih. Posle svakog takvog izvešća paša je ustajao i hodao uznemireno u hodniku. Vidi se da se koleba šta da radi. U tome kolebanju pašinom stiže sa bojišta njegov načelnik štaba potpukovnik Šehab bej, koji je šapatom raportirao paši o toku večerašnje borbe. Ali je najrečitije izvešće bilo ono gromoglasno „Ura" Šumadinaca. Do nas su dopirali ne samo topovska i puščana paljba no i pobedonosni usklici naše vojske.

Oko 11 sati, noću, večerali smo s pašama zajedno. Za vreme večere je major Joca Petrović kategorički izjavio pašama da ako i sada ne budu hteli potpisati konvenciju onakvu kakvu im je doneo i ako srpska vojska zauzme Niš na juriš, da se neće imati nikakvih obzira koji su predviđeni u konvenciji. On ima razloga, reče major Petrović, da veruje da će se juriš izvršiti još u toku ovoga dana. S pašama i oficirima, reče major Joca, u tome slučaju postupiće se kao sa običnim zarobljenicima.
I jedan i druti paša navaljivali su da njihova vojska, a naročito pešadija, izađe iz Niša pod ručnim oružjem. Ni na ovo nismo pristali, jer smo iz večerašnje borbe na Gorici osetili sjajnu pobedu naše vojske nad turskom. Zbog toga se ni ovom prilikom nije došlo do potpisa konvencije. I u tako još ne rešenom stanju vratismo se u Krusce, u pratnji turskih parlamentara oko 2 sata po ponoći (između 28 i 29 decembra) Komandantu Kora, koji je turske parlamentare smesta vratio u Niš sa kategoričkim zahtevom da paše odmah potpišu konvenciju od 27 decembra bez ikakve izmene. Rok je za to ostavio do svanuća. Na to je Mustafa efendija, turski parlamentar, u najvećoj poniznosti zamolio Komandanta Moravskog kora da ne određuje izjutra rano napad na Niš i zadaje reč da će odmah po svanuće doneti potpisanu konvencnju o predaji Niša bez ikakve izmene.

Ove noći, dok smo, major Petrović i ja, bili kod paše u Nišu, a to je 28 decembra oko 10 sati noću, prošla je preko telegrafa u Krusce od Komandanta Šumadiskog kora đenerala Beli Markovića ovakva njegova depeša:

„Njegovoj Svetlosti Knjazu. Čestitam Vašoj Svetlosti zauzeće Gorice. Niš će se pokoriti topovima sa Gorice.
Jov. Beli Marković"

Druga deneša, koja je stigla na jedan sat posle ove i ona je upućena od strane načelnika Štaba Vrhovne komande Komandaptu Moravskog kora glasi:

„Ako sutra (29 decembra) ne budu istaknute bele zastave na svima utvrđenjima niškim, naredite najžešći napad i zauzmite Niš silom. To isto je naređeno i Komandantu Šumadiskog kora.

Protić“

29 decembar je osvanuo kao dan velike slave za Srpsku zojsku, a radostan za sve Srbe, a naročito za Srbe u Nišu.

U 7 sati, po svanuće, krenuo se iz Kruoce Štab Moravskog kora. Ceo borbeni raspored imao je toga dana da se krene napred, pa da ako ne budu istaknute bele zastave, najžešće napadne i zauzme Niš.

Napred su išli komandant kora i načelnik štaba, a sa njime ostali personal štaba, među kojima sam bio i ja.

Na neprijateljskoj strani je bilo sve mirio. Nigde ni jednog pucnja. Položaji su bili pokriveni snegom, kojn je toga jutra silno padao, da smo mi, kao kroz maglu, jedva nazirali turska utvrđenja. Svi smo bili nestrpljivi da vidimo da li su Turci istakli bele zastave. Stojeći nekoliko minuta na tako silnoj mećavi i posmatrajući turske položaje i utvrđenja, moje je srce silno udaralo. Kroz nekoliko trenutaka da će možda moj Niš biti oslobođen. Ali niko nije mogao da spazi belu zastavu, koja je imala da bude znak da je konvencija potpisapa. I već smo mogli da pomišljamo na tu strahovitu borbu, koja nam pretstoji kad neko viknu da na utvrđenju vidi belu zastavu. I doista to beše neko belo parče platna, odsečeno od šatora i istaknuto na jednoj motci kao znak predaje, ali se ta turska bela zastava zbog snega nije odmah mogla da vidi.
Čim smo spazili belu zastavu, spazili smo i da sa turske strane, drumom koji vodi iz Niša, ide pravo k nama jedan na konju sa belom zastavom u ruci. To beše Mustafa efendija muhurdar, koji sjašiv s konja, priđe Komandantu kora i na srpskom jeziku izjavi svoju i sviju turaka niških pokornost i pruži potpisanu konvenciju, kojom se Niš predaje Srpskom vladaocu i njegovoj vojsci. Konvencija glasi:

„Između Punomoćnika Njegove Svetlosti Knjaza Srpskog Milana Obrenovića IV, Komandanta Moravskog kora đeneralštabnog pukovnika Milojka Lešjanina, s jedne strane i komandanta grada Niša Halil-Paše i Mutesarifa Rašid-paše s druge, zaključen je ovaj ugovor o predaji tvrđave i grada Niša:

1. Halil i Rašid predaju Srpskom Knjazu tvrđavu i grad Niš sa svima topovima, municijom, zgradama i drugim materijalom, koji pripada državi, u onom stanju, u kome se nađu u času, kad se ovaj ugovor potpiše;

2. Sva vojska da preda oružje, ali se ne smatra. kao zarobljenik:
3. Zarad mira i bezbednosti grada Niša, stanovnnci hrišćani i muslimani predaće svoje oružje;

4. Srpski knjaz garantuje:

a) svakom neprikosnovenost života i časti,

b) građanima, koji žele da se isele, potpunu slobodu i pomoć za to;

5. U znak uvaženja hrabrosti vojske turske, knjaz Srpski ostavlja oficirima i činovnicima građanskog reda, oružje, koje im po položaju pripada;

6. Pošto se ugovor potpiše, izvršiće se predaja ovim redom: Turska vojska izlazi iz utvrđenja - Srpska ulazi i zauzima ih; zatim bataljon po bataljon polaže oružje i pod komandom svojih oficira postrojavaju se na određenom mestu".

Čim je Komandant primio potpisanu konvenciju pozvao je k sebi majora Petrovića i mene, da ocenimo, da li je to ona ista konvencija. i da li su potpisi turskih paša autentični, i kad se sve utvrdilo komandant Moravskog kora sa svojim štabom pođe pravo Abdi pašinoj tabiji - utvrđenju na brdu Bubanj, gde bejaše jedan bataljon turske pešadije i nekoliko topova sa velikom količinom topovske i puščane municije. Ovde je ova turska vojska razoružana i sprovedena u kasarnu ispod Gorice.

Pošav sa ovoga utvrđenja, visom goričkim, Komandant kora se sreo i sastao sa pukovnikom Kostom Bučevićem.

Odmah, po sastanku sa Bučevićem, Komandant Moravskog kora pukovnik M. Lešjanin, naredio mi je da sa jednim odredom konjanika siđem sa Gorice u zaroš, da u paroši održim red sve do konačne predaje.

Spustiv se sa Gorice, na ulazu u samoj varoši, pored poturčene Srpske crkve Sv. Nikole, naiđoh na jedan odred srpske vojske, koja se sa Gorice spustila i pri ulazu u aaroši zadržala očekujući dalje naređenje.

Radost kojom bejah ispunjen nisam u stanju opisati. Onaj trenutak, kada na čelu jedkog odreda konjice stupih u varoš Niš, u svoje mestu rođenja, u kome sam bio rob, a sada slobodan Srbin i srpski vojnik, nikad nsću zaboraviti. Taj trenutak - to je najveća radost u mome životu, i do krajp života moja najlepša uspomena.

Odmah po ulasku u Niš. prokrstario sam sve ulice i na svakom uglu postavio po dva konjanika za održavanje reda u varoši, a uveče istog dana Komandant kora pismeno mi je naredio da sve svoje sile uložim da se u Nišu red održi, pa mi je za tu potrebu uputio na raspoloženje ceo jagodinski eskadron konjice sa komandirom Dimitrijem Dimićem. S tim eskadronom krstario sam cele noći po varoši, a jedan put sam prošao i gradskim poljem, oko tvrćave, jer je turska posada još bila u gradu.

30 decembra je Srpska vojska pobedonosno umarširala u Niš. Na ulazu u varoši, dočekalo je vojsku stanovništvo niško, urnebesno kličući i pozdravljajući svoje oslobodioce. U tome dočeku napred je išlo sveštenstvo. a pozad njih crkveni barjaci i narod.

Niš je imao svečan izgled. Srpske trobojke kao da iz zemlje iznikoše. Na svakoj se kući lepršala trobojka, a po negde i napisi sa: „Živeo naš Knjaz Milan".

Ulice su bile zakrčene narodom. Klicanju i pozdravljanju nije bilo kraja. Deca su niška trčala za vojskom i bacala šimširove grančice i klicala:

„Živela naša braća". Sve srpske kuće behu otvorene, svuda je bilo spremljeno jelo i piće i na svakom se koraku moglo čuti i videti, kake žene i devojke nude vojnike da jedu i piju. Na sve strane se je osećao nov život. Sloboda, za kojom se toliko čeznulo počela je da širi svoja krila. Svaki je od niških stanovnnka, želeo da lično učestvuje u tome velikom događaju.

Toga dana je sva turska vojska predala svoje oružje. Predaja je izvršena u niškom Gradu - Tvrđavi, u prisustvu Komandanta kora pukovnika M. Lešjanina i turskih paša, koji su svi skupa s prozora pašinog konaka posmatrali predaju. Uz našeg komandanta i turskih paša bejah i ja kao tumač turskog jezika.

Bataljon po bataljon turska vojska je predavala oružje i snuždeno izlazila iz tvrđave, a naša vojska okićena grančicama šimšira i bršljana ponosno je ulazila u tvrđavu i zauzimala svoja određena mesta.

Grad - tvrđavu posedoše Jagodinska i Ćuprijska brigada, a njihove dve čete ispratiše tri tabora razoružanih nizama u Pirot, a druge tri u Leskovac.

Čim je predaja izvršena, Komandant kora naredio mi je da pobodem srpsku zastavu na gradskom bedemu, nad samim glavnim ulazom u tvrđavu, što sam uz pripomoć dva vojnika odmah učinio. Niš je naš.

Odmah za tim otišla je u Aleksinac jedna deputacija, prvaka niških građana, da pozdravi svoga oslobodioca Knjaza Milana.

Komandant Moravskog kora izdao je proglas na građane grada Niša, u kome je naglašeno da će i strani podanici koji se zateku po ulasku Srpske vojske uživati sva građanska prava i zadržati svu svoju imovinu.

Knjaz Milan, na čelu svoga štaba. dojahao je u Niš i ušao u Grad niški 3 januara 1878 godike, dočekan litijom, sveštenstvom i građanstvom niškim.

Okružen svojim štabom, Knjaz je istog daka pozdravio vojsku, pred konakom u gradu. Knjaz je tom prilikom izdao na građane niške proklamaciju:

„Posle petstoletnog robovanja i teškog stradanja vašeg pod vladom nepravde i nasilja ja dolazim među vas sa hrabrom svojom vojskom kao vaš oslobodilac i donosim vam znamenja hrišćanske prosvete, slobodu, pravdu i sigurnost.

„Ja s radošću vidim, da je narod ovih krasnih zemalja, koje su tako dugo silom bile otrgnute od svoje majke Srbije, sačuvao živu uspomenu o srpskom jedinstvu, te s rašireiim rukama dočekuje moju vojsku kao željno očekivanu braću i svoje izbavitelje. Pobeda koju je moja hrabra vojska održala pomoću Božijom, nije pobeda naroda nad narodom, nego pobeda reda nad neredom, zakona nad bezakonjem, pravde nad nasiljem. Ja i moj ponositi narod uz pobedonosnu vojsku Cara Oslobodioca krenusmo se s ognjišta svoga, ne da se kome svetimo za nečuvene i dugotrajne uvrede, nego da oslobodimo pravdu koja je cvilila u okovima kasilja, da oslobodimo od razuzdanih zulumćara, domaćine od beskućnika.

„U današnji dan posle petstotina godina, ponosito se vije na bedemima slavnog grada Niša Srpska zastava. Neka je ta zastava za vas znak, da svaki graćanin, ma koje vere bio, može računati na moju blagonaklonu zaštitu. Ja vas pozdravljam kao zastupnik pravde, kao branilac slobode jednake za sve građane, za sve veroispovesti.

»U isto vreme pozivam vas da budete poslušni naredbama mojih vlasti, i da dalje nastavite poslove svoga redovnog zanimanja.

„U to ime pomogao nam Bog.“
Milan M. Obrenović, s. r.
Knjaz Srpski

Svima turskim vojnicima i građanima, koji su se iz Niša selili, učinjena je sva moguća pomoć i olakšica tako da ni jedan od njih nije osetio nikakvu teškoću. Dobili su kola za iodvoz i pomoć u hrani a sirotnima i u novcu.

Pri predaji Niša zadobiveno je od Turaka 267 raznih topova, 13.047 pušaka, 780 revolvera, preko osam miliona pešačke municije, 20.232 granate, i još drugog ubojnog materijala. Hrane ljudske u žitu i peksimitu nekoliko miliona. Peksimit su Turci bili smestili i u Niškoj Sabornoj Crkvi.

Oni 200 pešaka i 30 konjanika, koje sam spremio u Toponici, poslužili su u Nišu korisno.

Junačka srpska vojska u ovome ratu oslobodila je Niš Belu Palanku, Pirot, Trn, Breznik, Prokuplje, Leskovac, Vlasotince, Vranje, Kuršumliju, Gnjilane i prodrla do na tužno Kosono Polje i u Svetoj Gračanici se pomolila i blagodarila Bogu za uspeh srpskog oružja.

Rešenjem Berlinskog Kongresa Trn i Breznik pridati su novostvorenoj Kneževini Bugarskoj, a Gnjilane i na dalje ostavljeno Turskoj državi.
Narod u Gnjilanu i okolini zavapio je kad je čuo i video da se Srpska vojska povlači. I muško i žensko, sve je plakalo što ostaju i na dalje pod Turcima. „Kome nas braćo, ostavljate" beše jauk naše braće u Gnjilanu i okolini.

Knjaz Milai je onda u Nišu rekao: „I ako se po sred Niša Srpski steg vije, Kosovo Polje još osvećeno nije".

Trnčani, Caribrođani i Brezničani sa svima selima najodvažnije i najenergičnije su protestovali što se kao pravi Srbi pripadaju Bugarskoj Kneževini. Oni su se mnogobrojnim telegramima i pismenim prestavkama žalili Kongresu velikih sila u Berlinu i molili za prisjedinjenje sa Srbijom. Molbe su upućene i Caru ruskom Aleksandru II, Knjazu Srbije, a nekoliko su predate i engleskom poslaniku u Vranje, kao izaslaniku Kongresa. Tim molbama su molili za prisjedinjenje Srbiji.

U tom smislu prestavnici Stare Srbije sa svima njenim južnim krajevima sve do reke Strumice, takođe su molili da se kao Srbi prisajedine Srbiji. U molbama su svojim, kako oni iz južnih tako i oni iz istočnih krajeva, naveli su kako oni žive u zemlji, u kojoj su mnogobrojni spomenici srpski i svete mošti pređašnjih Kraljeva i Careva Srpskih, kao i svetih patrijaraha i veliki broj mučenika i zadužbenika Srpskih, i da takva zemlja ne može biti ničija do samo Srpska.

Trnčani, Caribrođani i Brezničani, sa svima svojim selima, ne samo što su najodvažnije i najenergičnije protestovali što se kao pravi Srbi pridaju bugarskoj Kneževini, no su vadili i bacali kolje, kojima je međunarodna komisija obeležavala Srpsko-bugarsku granicu.

Aranđel Stanojević iz Trna, Ivan Pejčić iz Breznika, Miladin Mančić i Gliša Tabaković iz Držine, Adam Marinković iz Kuse Vrane, Tonča Vasiljević i Dimitrije Cakić iz Trna, kao narodne vođe, radili su neumorno da se bar Trn, Breznik i Caribrod ne odvajaju od svoje majke Srbije, a sav narod je u masama izlazio pred međunarodnu komisiju, koja je obeležavala granicu, i stajao na put komisiji, te su članovi komisije zbog toga morali prekidati rad i obraćati se svojim vladama za upustvo šta da rade, našta im je odgovoreno da se rešenje Berlinskog kongresa ne može menjati. I tako se stvori bugarska država sa više od jedne četvrtine čisto srpskih zemalja i našeg življa. Cela naša sredačka oblast, mimo svoje volje dade se Bugarskoj Kneževini. Strašna nepravda.

Novooslobođeni krajevi Srbije srećno proslavljaju dane svoga oslobođenja i to: Niš 29, Leskovac i Vlasotince 11, Bela Palanka 12, Prokuplje 6 i Pirot 16 decembra a Vranje 18 januara.

Po svršenom ratu, koji je Srbiji doneo proširenje granice i nezavisnost, po zapovesti Knjaževoj od jednoga topa Turskog skovane su i svima borcima razdate su ratne spomenice, na kojima s jedne strane stoji: Rat za oslobođenje i nezavisnost 1876, 1877-1878 godine. S druge strane: Šumatovac, Niš, Palanka, Pirot, Grdelica, Vranje, Sveti Nikola, Adlija.

I prvo zvono za nišku sabornu crkvu sliveno je od
jednoga topa turskog.

19 maja 1878 godine, bio je svečan pomen na Čegru i kod Ćele-Kule i u prisustvu Knjaza Milana, po čijem je naređenju n trošku podignut spomenik na Čegru, na kome je ovaj natpis: „Vojvodi Stevanu Sinđeliću i njegovim neumrlim junacima slavno palim ovde 19 maja 1809 godine napadajući Niš!

„Knjaz Milan M. Obrenović IV i njegova hrabra vojska pokajaše ih 28 decembra 1877 godine osvojivši Niš".

Ćele Kula, koja postoji na istočnoj strani Niša, na putu koji vodi za Pirot, a koju su Turci podigli od glava srpskih vitezova, koji su pali na Čegru, budila je narod srpski na osvetu, i ako su nju Turci podigli u nameri da njome zaplaše Srbe.
Sinđelić je jedinstveni junak, a Ćele Kula jedinstveni spomenik na svetu.

Knjaz Milan je nameravao da premesti Niš na desnu obalu Nišave, na mestu Gradskog polja, sadanje Jagodin mahale, pa sve do iznad Nemanjine crkve Svetog Pantelejmona. Šteta je velika što je Knjaz Milan odustao od svoje namere, a odustao je na molbu nekolicine Nišlija.

Niš, na desnoj stravi Nišave, koje je mesto samo po sebi nivelisano, bio bi jedan od najboljih varoši u Srbiji, pa možda i na celom Balkanu.

Pored mnoge druge dobiti, kad bi se Niš premestio na desnu obalu Nišave, bila bi jedna dobit ta, što bi se u novom Nišu otkrile mnoge starine iz stare varoši Niša.

Za regulaciju Niša, što je Niš dobio široke ulice, ima se zahvaliti Kosti St. Pavloviću, prvom načelniku niškom, a za ulepšavanje Niša i električno osvetlenje ima se zahvaliti Todoru Milovanoviću, dugogodišnjem pretsedniku opštine niške.

U Nišu se sa radnjama nalaze mnogi Staro-Srbijanci. Njima sam ukazivao svu moguću pažnju, a preko njih uspešno sam dejstvovao na njihove sugraćane u Staroj Srbiji.

19 maja 1899 godine, kao ia dan devedesetogodišnjice junačke smrti resavskog vojvode Stevana Sinđelića i njegovih Resavaca, bio je pomen kod Ćele Kule na Čegru. I Ćele Kula i Čegar pretrpani su bili cvećem, koje su doneli đaci, građani niški i sa sela. Pomen je na oba mesta održan u prisustvu nekoliko hiljada ljudi iz Niša i sa sela.

10 juna 1899 godine, u prisustvu Kralja Aleksandra i njegovog oca Kralja Milana, udaren je temelj inžinjerskoj kasarni u Nišu.

Prilikom ove svečanosti, posle održanog svog govora, Kralj Aleksandar je predao Kralju Milanu kao komandantu aktivne vojske zlatnu medalju za vojničke vrline.

Todor P. Stanković

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License