Utisci Sa Puta Po Srbiji Avgusta 1941 Godine

JEDNA ZANIMLJIVOST IZ ISTORIJE NIŠA

3. septembra 1941. godine poslata je iz poslanstva Kraljevine Švedske u Berlinu jedna strogo poverljiva promemorija Ministarstvu inostranih poslova u Štokholmu. Promemoriju je napisao službenik berlinskog poslanstva, B-odeljenja (obaveštajna služba), gospodin Foršberg. On je bio pratilac grupe zarobljenih sovjetskih inženjera koji su iz Finske prebačeni u Niš. Njegova dužnost je između stalog bila da sve posmatra pažljivo i da sve svoje utiske sa puta detaljno opiše.

Već posle tri dana promemorija je stigla u Ministarstvo inostranih poslova, a poslata je bila specijalnom kurirskom poštom za poverljiva dokumenta, koja je saobraćala između Berlina i Štokholma. O značaju ove promemorije govori i podatak da je analiza bila umnožena i primerci, isto preko kurira diplomatskom poštom poslati u švedske ambasade u Budimpešti, Bukureštu i Rimu. Osim toga jedan primerak je dobio i načelnik vojno-obaveštajnog odeljenja Glavnog štaba švedske vojske.

Utisci sa puta po Srbiji avgusta, 1941. godine.

Strogo poverljivo

Prilikom ulaska na teritoruiiu bivše Jugoslavije - između Graca i Marburga (Maribora) zapaženi su prvi tragovi rata. Dva železnička tunela i jedan broj mostova su bili bačeni u vazduh i u toku je bilo njihovo popravljanje. Saobraćaj |e mogao da se odvijati samo jednim kolosekom pruge dok je voz morao da puzi preko oštećenih delova. Prepreke za tenkove i bunkeri su mogli da se osmotre duž duta. Međutim, nije se moglo videti nikakvih tragova rata na drugim mestima. Hrvatsku smo prošli tokom noći tako da nismo mogli ništa da vidimo. U Beogradu je železnička stanica bila vrlo oštećena bombardovanjem dok se druga oštećenja nisu mogla zapaziti. Železnička pruga ide predgrađem grada. I južno od Beograda nisu se mogle zapaziti posledice rata putujući vozom. Na lokomotivi je sedela oružana pratnja sa puškama i mašinkama. Isto se to moglo zapaziti i na drugim vozovima koje smo mimoilazili. Sve je to pokazivalo da te oblasti nisu bile osigurane od geriIskih napada.

U Nišu, koji je bio krajnja stanica našeg puta i gde sam boravio od 22. do 30. avgusta, videlo se samo nekoliko kuća u predgrađu koje su bile porušene. Nedostatak životnih namirnica počeo je da se oseća. Ispred radnji koje su prodavale hleb bilo je velikih redova, a moglo se zapaziti da je bilo vrlo malo stvari i u prodavnicama koje su prodavale tekstilnu robu. Nisu se mogla videta privatna voziia, a zaprežna konjska kola su odavala tužan utisak.

U gradu je vladao policijski čas i stanovnicima nije bilo dozvoljeno da budu na ulicama posle 7 sati uveče. Nemački vojnici su bili na svim važnijim funkcijama, npr. u pošti, telegrafu i telefonu. Usluge su samo u izuzetnim slučajevima mogli da upotrebljavaju i civili. Odnosi između gradjana i vojske su bili hladni, ali otvorenih demonstracija nije bilo. Tome se može pripisati kako strahopoštovanje Ijudi prema nemačkoj vojnoj sili tako i tome što su Nemci težili korektnom odnosu u dnevnom kontaktu s civilnim stanovništvom. Kako je taj korektan odnos mogao da izgleda lično sam ja iskusio jednog dana kada je jedan nemački vojnik, misleći da sam i ja jedan od stanovnika grada, vrlo grubo naredio da mu napravim prolaz i da se sklonim s ulice. Upotrebio je i fizičku silu.

Jedine novine, osmi nemačkih, koje su mogle da se kupe biie su u Beogradu štampani "Donauzeitung" i "Novo vreme”. Glavno predstavništvo ovih novina je na nekoliko dana pre mog odlaska dobilo veliku pošiljku propagandnog materijala. Svuda po grada su bili oblepljeni plakati protiv komunista, Engleza i Jevreja. Nemački znak za pobeda V (Viktorija) se mogao videti svuda gde god bi se čovek okrenuo i to u različitim formama. Noću se taj znak mogao videti jer je bio ispisan fluorescentnom bojom, bio je crtan po zidovima ili kao plakat zalepljen na svako kući, a obavezno na svakim službenim vratima. Ako bi neki Srbin i želeo da izbegne da vidi taj znak time što bi sagnuo pogled, ne bi mogao ni tada da ga izbegne pošto je bio crtan i po trotoarima i na ulicama.

I rasnom pitanju je pokazano interesovanja. Jevreji i Cigani su bili naterani da na rukama nose žute trake sa natpisom ”JUDE” ili "ZIGEUNER", na srpskom i nemačkom. Jevrejima j ebilo zabranjeno da se voze tramvajima, nije im bilo dozvoljeno da posećuju restorane. To je važilo i za Cigane. Međutim, obe grupe su se mogle slobodno kretati po gradu. Bar je tako izgiedalo.

Na kraju bi trebalo napomenuti i izliive simpatija srpske strane prema zarobljenim Rusima čiji je kontigent iz Finske čekao na razmenu.

Od izjava koje sam čuo prvo bih napisao one koje sam dobio od strane komandanta grada i oblasti oko Niša. Rekao je da nije prošao ni jedan dan ili bolje rečeno nijedna noć a da nemački vojnici nisu biii napadani. Veiiki deo jugoslovenske vojske se, naime, povukao u šume i planine i odatle vodio gerilski rat. Jedno kratko vreme pre mog dolaska u Niš bačena je bomba na Hotel Park u kome su bili Nemci i par osoba je poginulo. Izvršena je i jedna sabotaža na pruzi tako da je voz iz Sofije iskočio iz šina, a na jedan drugi voz je pucano. Komandant grada mi je pokazao jednu kartu područja za koji je on nadležan. Na njoj je bilo ubodeno stotine malih zastavica. Svaka zastavica je predstavijala jedan napad. Komandant je vrlo ozbiljno posmatrao na razvoj situacije i rekao je da je vrlo ožalošćen što mora da preduzme represije kao što su streljanja i vešanja, ali je dodao da je to jedini izlaz. Na primer, pitao se šta bi se moglo učiniti oko jednog sudskog advokata u obližnjem mestu koji je vodio jednu gerilsku bandu a u isto vreme sasvim regularno je primao platu od lokalnog sudije.

I ostale izjave s nemačke strane su bile u istom tonu kada je u pitanju nesigurnost u zemlji zbog gerilskih akcija. Što se čovek više spuštao po činovima u nemačkoj vojsci i stizao do običnog vojnika i približavao njegovom mišljenju, to su priče dobijale na sadržini i snazi, da bi se obično završavale sa „die Serben sind Teufel” – „Srbi su đavoli”.

Jedan sveži događaj pokazuje da nije lako izaći na kraj sa stanovništvom. Ovoga puta se radi o ponovnom ali ovog puta neuspelom atentatu na Hotei Park par dana posie pređašnjeg. Napad je izvršen i pored toga što je hotel bio okružen čuvarima koji su iz grada i čiji su životi bili garancija da se nikakav napad neće izvršiti.

Kada su u pitanju izjave sa srpske strane, ovde ću preneti ono što sam čuo u poverenju od dve obrazovane osobe. lako su oni bili priiicno suzdržani ipak se nije mogao izbeći utisak o tome kakva su njihova osećanja prema Nemcima. Na početku rata grad Niš je teško bombardovan ali su Nemci brzo popravili štete. Posle toga izvršene su rekvizicije koje su teško pale Ijudima. Svi automobili i bolji konji oduzeti su stanovnicima, a sve je teže postalo nabavljati životne namirnice pre svega hleb i meso. I pored energičnih mera koje su Nemci preduzeli, cene su strahovito skočile. Na primer, jedna lubenica koja je sastavni deo ishrane Srba, koštala je ranije 3 do 4 dinara. Sada se cena povecala na 12 do 13 dinara. Isto tako veliko je ogorčenje zbog odmazdi. Pre izvesnog vremena su Nemci izazvali srdžbu Srba javnim vešanjem jednog poznatog i vrlo cenjenog advokata u obližnjem mestu. To mi je potvrdio i jedam nemački štapski oficir.

Jedan od mojih sagovornika koje je zaposien u Državnom duvanskom monopolu ispričao mi je kako su Bugari spalili biblioteku sa neprocenjivim knjigama iz celog sveta. Ta biblioteka se nalaziia u jednom postrojenju duvanske industrije i bila je značajna za celu Jugoslaviju. Osim toga uništili su vrlo vredne instrumente. Kada su Srbi, za veliki novac, hteli da otkupe semena duvana iz tog postrojenja koje se sada nalazi na bugarskom području, Bugari im to nisu dozvolili već su za jednu simboličnu cenu prodali semenje po Bugarskoj i od toga napravili jestivo ulje. Jedan od velikih problema u Srbiji je i nadoknada za velika polja duvana koje je Bugarska oduzela. Samo mali deo je ostao u Srbiji.

Isti taj službenik mi j eispričao i o ogromnom broju izbeglica iz Skoplja, grada koji "sada pripada Bugarskoj. Broj statiovnika toga grada se sa 100 000 stanovnika pre rata smanjio na otprilike 10 000 Ijudi posle bugarske okupacije.

Treba takodje istaći da je jedan od gore navedenih transporta sovjetskih zarobljenika-inženjera mogao da dozna zadnje ratne vesti iz Moskve zahvaljujući jednom srpskom železničkom službeniku. Srbi slušaju ruske radiostanice izniedju ostalog i zbog toga što su jihovi jezici slični što olakšava razumevanje.

Na kraju bih želeo da pomenem da je u toku mog boravka u Nišu jedan veliki broj nemačkih vojnih vozova, sa pre svega protiv-vazdušnim naoružanjem, prošao kroz grad i uputio se u pravcu Sofije. Isto tako obični vozovi iz Sofije su u velikom zakašnjenju najverovatnije zbog velikog opterećenja železničke mreže vojnim transportima, a osim toga na mnogim delovima pruge postoji samo jedan kolosek. Iako se Niš od Sofije nalazi na samo 6 sati putovanja, moj je voz kojim sam se vratio u Berlin, još u startu bio u zakašnjenju više od 2 sata. Ništa se o tim vojnim transportima nije govorilo medju oficirima, ali sam od drugih Nemaca saznao da se kreću ka turskoj granici. U ispravnost i osnovu tih tvrdnji ja ne želim da ulazim.

Berlin, 2. septembar 1941.

A. Foršberg

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License