Vreme Sanceva

После косовске голготе 1389. године Србија је пала у петовековно ропство под Турцима. Милош Обилић је распорио турског султана Мурата, али тиме није спречена инвазија Турске на Србију и даље на север. Међутим, овај мали али велики српски народ никада се није мирио ропством. Напротив, чести устанци и буне против османлијског освајача, давали су одушке бунта овог народа да оетвари слободу. Она је остварена, али је њена цена: безброј жртава и крв њихова која је натопила сваку стопу Србије.

АУТОР

МАРИЈИ И МАРИЈАНИ

Т Е М Е Љ И

Средњовековна Србија је као моћна и напредна држава са свим својим сјајем, богатством утонула у мрачне и злослутне азијске таласе. У том мраку ропства родио се великан коме је промисао предодредила да стане на чело разједињеног и угњетеног српског народа и да га поведе у борбу за слободу против османлијског освајача. Тај изабраник српског народа је Карађорђе Петровић. Од првог српског устанка, који је трајао готово десет година, протекло је још седамдесет година док су Обреновићи, другим н трећим устанком, довели српски народ до независне Краљевине. Мада је много постигнуто у стремљењима ка слободи, она није потпуно остварена све до 1878. године.
По академику Јовановићу три су основна фактора који су узроковали устанак и одрећивали његове токове: "земља на којој је покренут; људи који су га подигли и они који су га прихватили, па и довршили; на послетку, трећи чинилац је: историја, про-шла и савремена …"

Србија је веома важан стратегијски пункт на Балкану, отворен према Европи коју повезује, копненим путем, са Азшом и Африком. Овај сегмент Балкана, још од досељавања Словена на ово тле, био је привлачна територија за многе освајаче: најпре Келте, а у време римске владавине привлачио је и многа германска и друга племена: Обре, Хуне … Нашавши се на оваквој раскрсници путева, на ветрометини сукоба и интереса, Србија је морала да се челичи у одбрани националног интегритета. Из западне и средње Европе освајачке апетите показивала је Франачка, неман бугарског освајања прети-ла је са истока. Као ближи и моћнији Бугари су око 830. године, у тим освајачким претензијама бнли победници те су заузели Браничево и Тимок, затим су покорили Мораву као и делове Београдског пашалука. Такво ста ње остало је све до пропасти старе Бугарске државе 971. годнне. А потом за више од два века, дефиловале су, на том простору, различите војске: византинска, угарска, срнска, Самуилова. Уз то, и Мађари су преко Саве и Дунава поробљавали становништво те је настало време када је српска земља била пуста, а становништво проређено. Таква ситуација је остала све до 13. века.

И ако знамо овакву вихорну и трагичну судбину српског народа ,онда се намеће, само по себи, питање: како је могуће да се у једној земљи са тако неизвесном и незавидном прошлошћу зачне и развије устанак таквих разхмера и таквог интензитета? Дајући генеалогију владара, њихове напоре да очувају и прошире своје позиције, пад византинског царства 1203—1204. године, академик Јовановић је, чини се, у подтексту истакао ентузијазам сриске нације која се жилаво, самопрегорно борила за свој национални и биолошки опстанак. Посебно је истакнут краљ Милутин под чијом је владавином ста-билизована феудална политичко-етнографска будућност земље. Браћа Милутин и Драгу-тин су око 1290. године у борби са Куделином и Дрманом, коначно потиснули Бугаре са простора кош су они заузели (Београдски пашалук н земља Караћорћеве Србије). Тиме су створени повољни услови, уместо дотадање пустоши, за рађање и развијање живота: Са планине Динаре и целог венца ове планинске дивљине, сточари и ратари силазе у ову пусту н ненасељену питомину. Почиње се са крчењем шума, отварају се рудници, подижу рударска и ратарска насеља, пастирски катуни, вароши, цркве, манастири, дворови. Дакле, у 14. веку српски културни живот почиње експанзивно да се развија и да стабнлизује онај живот који је пре тога у диму и баруту извојеван.

Крајем 14. века јужне српске земље пале су под домннацију Османлија, а западне, оне преко Лима и Дрине, пошле су неким другим политичким стазама. Политичко средиште иосле 1371, а нарочито после 1389. године почиње да се помера на север. И српске престоннце нису више Приштина, Призрен, Рас, Скопље, већ Крушевац, Смедерево, Руднпк, Београд.

Србија се после косовске битке, за дужи период, наслањала на суседну Угарску, нашавши у њој ослонац за 70-годишњу борбу против четири генерације Муратових наследника. И кад се та неравноправна борба најзад завршила поразом српске деспотовине, Србија ипак траје за нових шездесет година (1459-1521) у окриљу Угарске која је заузела Београд и друге крајеве 1427. године. За све то време света српска земља у изобиљу је натопљена крвљу. И све тако, у трагичном мраку ропства ређаху се векови један за другим, све тако до 1804. године када су дахије у Београдском пашалуку претерале сваку меру у својој безобзирности према раји, те „уста раја ко из земље трава".

Уплашене за своју егзистенцију и владавину, дахије почињу крваву одмазду над кнезовима (1804. године) како би обезглавили Србију. Али, ако су успели да на превару посеку неке виђеније људе (кнеза Алексу, Станоја из Зеока и друге) тиме нису ућуткали бунтовни дух српског народа. Налротив, Постигли су обрнуто. Још више се распламсао пламен мржње против Турака. Станоје Главаш са Вељком Петровићем, Ђорђе Ћурчија, браћа Недићи, Милић Радовић и други хајдуци само су чекали тренутак да се ухвате у коло крваве свадбе, да загазе у осветничку крв. Створена је атмосфера фанатичне мржње према вишевековном непријатељу па отуда није ни чудо што је народ листом пристао уз Карађорђа. Стихијно, као природна сила која резултира из вековног тлачења, дигао се цео српски народ на ноге и то не само да се ослободи насиља султанових одметника дахија него да континуирано настави онакав начин живота какав је престао да постоји после косовске голготе.

Покрет побуњених сељака убрзо је прерастао у народнн устанак са национално-историјским програмом. То је био сукоб епских размера два огромна културно-историјска заточника: православног Српства и правоверног Турства. У таквом карактеру устанка крије се разлог што није било могуће остварити стваран компромис измећу Срба и Султана. Преговарач Петар Ичко и други успевали су само тренутно да избалансирају погодбе које су обезбећивале некакав српски напредак и суверену султанову власт, Но, Срби се таквим погодбама никада нису могли задовољити.

Да устанак добије такву силину и снагу, допринели су још неки догаћаји који су се Један за другим одвијали. Тако, на пример,

војне старешине су, нарочито после 1809. године, своју ионако малобројну војску одвлачили на пет-шест страна земље како би покрет прренели на што веће пространство и тиме усталасали већи део народа. Старешине воде своју војску до Просечнице на Бинчи, до Лаба на Косову, Васојевића под Комовнима, Вишеграда, Бељине, Сребрнице, дуж деле дринске области. Тешко се може објаснити чињеница да на крају жртвују сва ова места (не одричући се својих намера и упорности) да би дочекали катастрофалну 1813. годину. Да би се све ово разумело и објасни-ло, неопходно је претпоставити да је постојала нека снажна сила која је устанак усмеравала неким непредвидивим током.

Бурни ток устанка није било могуће зауставити. Уколико пре што су многи српски ускоци са разних страна пристизали у бунтовпу Шумадију од часа када су у њој опаљени први пушчани хици па све до краја устанка. Од познатијих имена споменимо нека: ужички заставник Јова Барјактаревић, из Босне и Херцеговине, Хаџи-Никола Мијалковић, бранилац Пореча, Сима Милутиновић-Сарајлија, песник, кнез од Семберије Иван Кнежевић, гуслари Тешан Подруговић и Филнн Вишњић, Зека Буљубаша и многи други. Сви су они мећу устаницима затекли велики број својнх земљака, који су се у Шумадију раније доселили тако да је у срцу Србије број ускока и исељеника био веома велики. Свако од њих је носио у себи лсудњу да се борба пренесе и на терен његовог завичаја како би био ослобођен. Познато је, илустрације ради, како је хајдук Вељко Петровић успео да добије од Правитељствујушћег совјета и Карађорђа одобрење да може окупити чету бораца и усталасати Црну Реку. Од таквих амбиција горели су и ускоци.

Уз све то значајан допринос устаницима дали су и они људи који су остали у својим кућама. Они су борце помагали новцем, барутом, оружјем, јатаковањем и многим другим услугама.

Епска народна песма деловала је снажно на родољубиву свест устаника тако да

су они показивали јунаштво које се граничи са легендом. Песме су преношене од уста до уста, по целој земљи, у њима су опевани догађаји од општенационалне важности. Све те песме, које је Вук назвао јуначким, од прве до последње речи, прожете су дубоким српским болом за изгубљеном државом слободом, али и вера у снагу народа, жудња да дође до коначног боја са „турском изелицама". Те јуначке, епске песме носиле су у себи, као лајтмотив, црту националне обојености, духа, менталитета. Најчешће су оне певане уз гусле, па су монотони, али рески звуци те просте музичке направе деловали на слушаоце "да онако пролазе жмарци људе што пре стотину годипа поскочише „сваки своје да покаје старе". Најчешће теме тпх песама су опште познате: четовање по горама, заштита слабих и беспомоћних, хајдуковање по шумама, јатаковање, побратимство, обичаји којн одржаваху национално обележје.

И под влашћу османлијског освајача српска црква је неуморно деловала ставивши свој ауторитет у службу националном ослобођењу. Свештеници су у својим проповедима напајали и стару и младу генерацију високим етичким идеалима. Главна верска огњишта која су ватром националне љубави грејала одређене средине беху манастири који су се игром случаја нашли у Београдском пашалуку. Осим њих било је и других верских институција које је „раја" подигла, нарочито у 18. веку: Јагодинска нахија је имала манастир Орашје, Крагујевачка Драчу и Грнчарицу, Рудничка Јовању, Ужичка нахија се поносила манастиром Клисура, а Ћупријска Миљковим манастиром.

Мада је по многим крајевима земље народ био огорчен на турска злодела, насиља, нигде то незадовољство и гнев нису имали такав интензитет као у Шумадији. Као чинилац који је на овакво стање ствари деловао истиче се блиско присуство Хабзбуршке монархије која је доста утицала на догађаје у Београдском пашалуку. Регименте Ћесаревих солдата беху Београдски пашалук подредиле својој власти неколко пута

за последњпх сто година (1688—90, 1717—39. и 188—91. године). Српски народ их је одушевљено дочекивао, верујући у њихову ослободилачку мисију па је због тога чак попуњавао проређене редове регимента. Али је Ћесарева солдатеска, на крају, показала своје праве намере: хтела је да десно од Саве и Дунава остане не као ослободилац, како су Срби у почетку веровали, већ као освајач који жели да што више извуче користи за себе. Увек је Ћесар долазио на Балкан као туђинац који се враћа своме дому, а одлазио је са њега остављајући изнурен, разочаран српски народ као тешког болесника. Тим поводом Алекса Ненадовић је казао свом старешини Михаљевићу: „Немам писара ни других учених људи, но ићи ћу од манастира до манастира и казивати сваком калуђеру и попу да у сваком манастиру запишу да више нико ко је Србин Немцу (Аустријанцу) не верује".

Но, и поред свих поразних контаката са Ћесаревом владом, аустријски ратови су оставили и неке позитивне последице за Србију и њено државно васкрсење. Пре свега, на северу од Саве и Дунава, на хрватском и угарском терену, створено је „обласно огњиште српско" одакле је Србији, кад се почела дизати на устанке, пристизала непроцењива помоћ; друго: Ћесареви ратови су по Београдском пашалуку поткопали, а затим оборили турску власт у њему; треће: ови ратови су растерали муслиманско становништво са ове територије у три наврата, те је нестало ослонца Султановој власти у овим крајевима; четврто: ова војевања Бесареве солдатеске понизила су господство и достојанство турских „главешина" и уопште Турака, те је тиме оптимизам у могућност ослобоћења видно порастао.

Уз све ово треба рећи да је у време чувене Кочине крајине кроз аустријску милитаристичку школу прошло скоро 20.000 српских устаника и официра, који су у овој школи стекли војничко и ратно искуство и знање па су као тако оспособљен кадар, изванредно много допринели непоузданој и младој устаничкој војсци. А узгред речено, аустријска војна стратегија и тактика биле су на врхунцу европског војног знања, док су Турци, још увек, ратовали на стари, већ превазиђени начин војевања.

А када говоримо о Шумадији, језгру Београдског пашалука, колевци узбуњене и васкрсле Србије, морамо рећи да је у овој области, осим, староседелаца, било и много дослељеника из југозападних крајева (Херцеговаца, Сеничана и црногорских Брђана). Ти досељеници су се, по Цвијићеву тврђењу, измешалн са староседеоцима и давали тон и печат живота целокупном становништву у овим крајевима.

Моравска долина н источпна Србија имале су специфичности по становништву које је долазило са југа: из Призрена, Косова и Метохије. Опи су, према Цвијићу, носили у себи најсвежије успомене о српској држави: „Знао је тај народ да су Метохија и Косово били центри немањићке државе, знали су за велике историјске догађаје који су се баш на овом земљишту десили, гледали су главу српске цркве, најлепше и највеће немањићке црквене граћевине, разорене царске и краљевске дворове". Због тога, закључује Цвијпћ, „ниједан део нашег народа није могао тако дубоко осећати насиље и увреду који су долазили из Турског завојевања и турске управе, као овај".

Овако национално свесно становништво било је принућено да напушта ове крајеве, под сталним претњама и нападима арбанаских Мирадита и Малисора, и да беже ближе Сави и Дунаву, носећи, притом, у себи многе болове, патње, непрежаљене увреде и неосвећена насиља. Уопште посматрано, сви ти досељеници са југа, југозапада били су врло нестрпљиви и преосетљиви, уосталом као и сваки онај коме срце крвари а душа плаче.

Из таквог конгломерата различитнх менталитста, нарави и побуда произишла је резултанта нечувене издржљивости и храбрости српског народа што ће се манифестовати н у каснијим вековима и каснијим биткама.

ЈЕЗГРА

Странице српске историје исписане су крвљу родољуба, натопљене су патњама и мучним робовањем под Турцима. Збегови по планинама представљали су врсту колевке за узгајање и васпитање наших бораца који су стремили идеалу националног ослобођења, а епске песме, уз гусле, будиле су свест о потреби неумитног сукоба са Османлијама.

Косовским бојем Турци су окупирали Србију, уништили њену властелу и уместо ње дошли су турски феудалци. Они су собом донели велико богатство стечено „огњем и мачем" у разним освајачким походима, и немилице га трошили уживајући у обесном оргијању и раскоши. Но, како крајем 18. века турска војска није кретала у нова освајања, те тако није могла да дође до нових богатстава, дажбине и намети српском народу рапидно су расли. Тимари и зијамети су поседи које је Султан давао војницима, не у трајно власништво приватне својине, већ за прикупљање данка. Временом тимари и зијамети постају читлуци, а господари тих читлука били су јаничари, телесна гарда Султана, који су свирепошћу успевали да отму земљу од српских сељака.

Централа државна власт Турске је слабила. Недостатак комуникација у огромном пространству турског царства условио је чињеницу да се Султанова власт почиње да осипа, али зато јачају аутономистичке аспирације јаничара и властеле. То је узроковало распадање централне турске управе на пашалуке. И пошто централна власт у таквој новој формацији није имала могућност контроле, разумљиво је да су локални господари појачавали насиље, пљачку и самовољу.

Турској држави претио је и спољни непријатељ, јер је она држала у својој власти најважнији пут за исток. Султан је предузео мере како би своју власт централизовао, настојао је да изврши реформе у војсци и да је формира по европском узору. Требало је да све ове мере онемогуће аутономистичке намере властеле, анархију јаничара као и да осигурају државу од спољног непријатеља, у првом реду Наполеона који је у то време ратовао у Египту.

Разумљиво је да су ове реформе, које су значиле атак на самовољу јаничара изазвале отпор који је помагао и Пазван-Оглу. Користећи нестабилност централне Султанове власти, која је делимично била усретсређена на опасност од Наполеона, јаничари су још више учврстили своју власт, пошто су претходно убили Хаџи-Мустафа пашу, па су у Београдском пашалуку завели дахијску власт. Ово је још више погоршало ионако тежак положај Срба у Београдском пашалуку. Нарочито је за Србе било преломно то што су јаничари уништили аутономију Кнежевине, уместо ње поставили су своје намеснике чиме су, де факто, приграбили сву власт. Будући да је Кнежевина све дотле имала своју аутономију, може с рећи да је овај потез дахија био један од главних узрока за дизање буне.

Са оваквим насталим стањем ствари српски народ се није могао мирити. Стварање читлука, велики намети, зулуми, уништавање Кнежевине — све је то изазвало револт у народу. А слабљење централне турс

ке моћи значило је предуслов за пружање отпора вековном поробљивачу. Но и пре тога многи појединци у поробљеној Србији зирнији, и хајдука је више било по шумама. За време „добре владе Мустај-Пашине нико није ишао у хајдуке, после њега цео свет оде у хајдуке". — забележио је В. Ст. Караџић. Хајдучка мисија је опште позната: формирали су своје чете, отимали оружје од Турака, нападали су их на местима где су се ови најмање надали, речју представљали су перманентну опасност за Турке. Крчењем шума поред друмова Турци су покушавали да се обезбеде од хајдучких заседа. Периодичне потере као и злостављање јатака биле су, такође, мере да се осигурају од хајдучких препада.

Шумадија је из више разлога представљала најпогоднији терен за супротстављање Турцима. Поред саме конфигурације земљишта, многобројних шума које су значиле изванредан заклон хајдука, у њу су пристизали нзбеглице и досељеници из многих крајева Србије, из Босне и Херцеговине. Због тога није чудо што су главне вође устанка били људи из Шумадије: Карађорђе из Тополе, Станоје Главаш из Селевца, Јанко Катић из Рогаче, Арсеније Ломо из Качера, Васа Чарапић из Белог Потока.

Злогласни јаничари су отимали земљу од сељака, вршили разна насиља над беспомоћним живљем, основали су дахијску власт у Београдском пашалуку. Све ово представљало је последњу кап која је препунила ионако пуну чашу горчине, револта. Због тога је, већ половином 1802. године, нарочито у Шумадији, интензивирана активност припрема првог српског устанка. 8. новембра 1803. године Карађорђе Петровић, Васа Чарапић н Јанко Катић договорили су се о подизању устанка, а Карађорђе, после овог договора, на једној свадби у Орашцу, обилази Србију са намером да се договори са народним првацима о поодизању устанка. Али његово кретање и намере нису остали незапажени. Дахије су сазнале за Карађорђеву намеру, те су, стога, у крвавој сечи кнезова 1804. године поубијали око сто педесет највиђенијих људи како би обезглавили српски народ и заплашили га. Међутим, постигли су супротан ефекат. Сеча кнезова претворила се у дахијски бумеранг јер је ово крвопролиће изазвало још веће огорчење у српском народу који је, као одговор на ова насиља, почео палити турске ханове.

За српски народ постојала су само два пута: или мирно чекати да Турци и даље нештедимице кољу, или поћи у одлучну, бескомпромисну битку. Вук Караџић је о овом кошмарном времену, пуном неизвесности за поробљену нацију, записао: ,,Ту са другога суда ни спасенија нема, него да се бранимо и бијемо и ми њих: кад ћемо везани женски мријети од њихових џелата и сеиза, боље је да мремо јуначки, као људи, барем да замијенимо своје главе и да покајемо своју браћу; жене и деца и куће ако нам пропадну, ионако нијесмо господари од њих".

Званичио, устанак је почео 15. фебруара 1804. године у Орашцу, када је Карађорђе позвао на договор највиђеније људе Београдске и Крагујевачке нахије. Овом састанку присуствовали су и хајдуци као и богати сељаци. Кнезови, углавном, нису били за ову акцију (,,Ту кнезови нису ради кавзи"). На том скупу Карађорђе је изабран за вожда и то из више разлога: он је био најпогодннја личност јер је најближи сиротињи, а осим тога није био хајдук те је као такав могао за собом повести већи део народа.

И одмах се кренуло у акцију паљењем турских ханова у Орашцу, Рогачи, Дучини, Сибници, Ленчану и другим шумадијским местима. Из Орашца су устаници послали своје изасланике са одрећеном мисијом:

„Сваки свога убијте субашу,

жене, децу у збегове кријте …"

И пламен устанка почео је све већом жестином да се распламсава. Цела Србија је устала на ноге, усталасала се побуњеничким жаром (,,Уста раја ко из земље трава"). Јаков Ненадовић, Ћурчија и Лука Лазаревић дижу устанак у Ваљевској нахији, с оне стране Колубаре; Петар Добрњац и Миленко Стојковић организују устанак у Смедеревској и Пожаревачкој нахији, а у Мачву се упутио Марко Штитарац. Осим у Мач¬ви где су кнезови пружили отпор, устанак се свуда успешно развијао. Устаници су прво чистили села од Турака, затим су палили хаиове и карауле и најзад почели са чишћењем паланки од Турака. У почетку је вођен герилски начин ратовња. Турке су, у заседама, сачекивали на друмовима или у рововима, а касније, када је војска постала бројнија, граде се пољска утврђења, копају се шанчеви, воде се фронталне борбе.

Тако је отпочео први српски устанак, ослобађање Србије од турских зулумћара. У почетку је устанак имао карактер спонтане реакције на дахијска злодела, а од 1805. он је добио смисао борбе против Султанове власти и уопште турског царства за потпуно ослобођење, очување националног интегритета к стварања сопствене самосталне државе.

У току развоја устанка и ослобађања појединих крајева јавила се потреба за организовањем националне власти. Тако се стварају прве скупштине које су представљале не само органе борбе него и органе народне власти. Ове скупштине сачињавале су старешине појединих нахија, личности са великим ауторитетом као и они људи који су се у ратовима доказали. Народне скупштине имале су јасан програм и циљеве. На њима се решавало питање даљег вођења рата, снабдевање војске оружјем и храном, а исто тако на њима је координирана спољна и унутрашња политика земље. Тако је 1805. године на скупштини у Борку изабран Правитељствујушчи совјет српски на чијем врху је стајао Прота Матеја Нанадовић. Совјет је, у почетку, био смештен у Рудничкој нахији, у манастиру Вољавчи, потом у Боговађи, по ослобођењу Смедерева у Смедереву и најзад 1807. године у Београду. 11. јануара 1911. године донете су одлуке којима се установљава Попечтељство (влада). Затим се прешло на организовање судова, школа и осталих административних установа. Тако је Србија добила државну управу.

Карађорђе је свим силама настојао да чврсто држи власт у својим рукама. Одупирао се сепаратистичким намерама Миленка Стојковића, Петра Добрњца, Јакова Ненадовића. Они су тежили да буду независни у односу на Карађорђа, и неограничени господари у крајевима којима су господарили. Такве сепаратистичке тежње ове тројице спречавале су стварање чврсте и хомогене државне управе и то у време када је она итекако била неопходна Србији.

У тој борби против Турака Срби су били усамљени, без ичије помоћи. Аустрија није одобравала овај устанак јер се бојала да ће Наполеон интервенисати на Балкану, а тиме угрозити и њене аспирације. Осим овога Београдски пашалук налазио се у непосредној блнзини Аустрије те је, као језгро устанка, ометао трговину Аустрије с Турском.

Једину помоћ Срби су очекивали од Русије. Са том намером Прота Матеја Ненадовић полази у Русију како би добио неопходну помоћ за устанике. О том свом путовању и мисији Прота Матеја Ненадовић пише у својим Мемоарима: „Овако се навезао Колумб са својом дружином на сиње море, да нађе Америку и упозна је са Европом, а ми се навозимо данас на тихи Дунав да нађемо Русију за коју ништа не знамо где је, само што смо у песми чули да је има, и да Србију упознамо са Русијом“.

Ово је, у ствари, прва веза српског народа са једном великом европском државом на истоку. Протина мисија није била бесплодна. Помоћ је почела да пристиже. А борбама, које су устаници водили близу Видинског пашалука, у Румунији, желело се успостављање ближег контакта са руском војском. Руску војску тада је предводио Кутузов и под њим она је постизала запажене успехе: неколико пута разбила је турску војску на Дунаву. Тиме је морал устаника знатно порастао, а осим тога, руске победе над Турцима допринеле су многим каснијим успесима српске војске.

Први српски устанак је од судбоносног значаја за историју српског народа, пре свега зато што се у Шумадији, у срцу устаничке Србије, почела стваратн организована национална држава у којој је запаљена ватра грађанскодемокртске револуције.

Годнна 1812. била је неизвесна за судбину устанка. Наполеон се, као гигантски баук, приближавао границама Русије. Због тога су Руси са Турцима закључили мир у Букурешту и чланом 8. обезбедили Србима независност. И док је Наполеонова војска заузимала Москву, Србија се борила за свој опстанак.

Оружје у првом српском устанку

Карађорђе је створио генијалан герилско-одбрамбени план: повлачење у планине и шуме, вођење борбе док помоћ не стигне. На ослобођеној територији, са Правитељствујушчим совјетом на челу, стварала се нова народна и демократска власт. Али, напоредо са демократијом развијало се богаћење и самовоља кнезова. Они су више водили рачуна о својим имањима (која су раније била беговска), него о општим интересима. Пошто су герилске борбе упропастиле њихова имања, Младен Миловановић и други кнезови борили су се против Карађорђевог герилског плана ратовања. Турци су искористили ове размирице и њихове трупе су умарширале у Србију. Тако су кнезови, штитећи своје личне и ситно-сопственичке интересе, омогућили крвожедним освајачима да се свете српском народу.

Иако први српски устанак није у потпуности успео, за собом је оставио важне тековине. На његовом темељу спровођен је 8. члан мира у Букурешту (између Русије и Турске) по коме је у другом устанку створена друштвено-политнчка основа српске државе.

Л Е Ш Е В И

Сељаци из Сирекова сваке године су, по Малом Божићу, агама и спахијама носили у Београд иметак, па је тако било и 1804. године. Враћајући се из Београда чули су за погибију два Чарапића, а видели су обезглављене трупове буљубаше, Јанка Гагића и оборкнеза Грочанске нахије Стеве Палалије. Први леш су видели иза Балечких механа у пољу код Камене ћуприје, а други труп у грочанској чаршији. У овако несигурно време нарочито су се уплашили имућни људи, поготово некадањи Мустај-пашини војници, па су се из страха од репресалија крили по шумама, салашима и другим скровитим местима.

Пронели су се гласови те 1804. Године да је извесни Караћорће узбунио Шумадију те са својим људима прогони Турке из села, ханова и теферича. Убрзо је Карађорђе освојио Рудник и из њега протерао Турке. А на пролеће, кад је гора озеленела, број хајдука се повећавао. Шумадијски хајдуци су почели да позивају и остале грађане да им се придруже. И људи су се листом одметали у шуме. Куцнуо је час обрачуна са вековним непријатељем. Устанак се све више распламсавао. Када је Карађорђе сакупио довољно војске, оде у Смедерево те позове Турке да му се предају. Турски изасланици су прихватили Карађорђев предлог: да му предају све ,,зле људе и јабанџије (странце) који зла чине, а они сви са породицама да остану у својим кућама и радњама".

Одатле Караћорће са војском долази под Београд Васи Чарапићу, тј. манастиру Раковици. Ту је Вожд неке људе задржао, а неке пустио кућама да летину приберу, али да у сваком тренутку буду спремни да доћу на заказано место. Тако на дан Поклада великогоспоинског, војска је кренула на Иванковац и сударила се са војском Афиз-паше Нишког. Наша војска је у овој бици однела убедљиву победу, а преживели Турцу се враћају у Параћин. У сумраку дана Караћорће издаје заповест да сва војска крене за њима на Параћин. Целе ноћи се марширало и у свануће, на дан Поста великогоспоинског, започе велика битка која је трајала до заласка сунца. Већ сутрадан Турци су дигли бео барјак на више места, а четири турска изасланика долазе Вожду да траже мир, тј. да им се омогући како би на миру могли у Ниш да се врате. Карађорђе је пристао на мир и омогућио Хафиз-паши Нишком да се може слободно вратити у Ниш. (На мир је Карађорђе пристао јер је имао на уму план да Пашу добро очерупа. Наиме, кружили су гласови да је неког Кару послао на планину Мечка где је овај сачекао комору која је из Ниша пошла Паши у сусрет, те је сву џебану ошљачкао.) Кад се Хафиз-паша спремао за повратак у Ниш испратила су га три топовска плотуна.

Карађорђе је по ајану поручио Паши: „Поздравите ми честитога пашу: ја не би овде долазио да Афиз-паша није на мене ударио; ја сам рад да сам на комшилуку на миру".

Преко лета 1806. године српска војска је копала ровове и шанчеве на Делиграду. Ту је сачекала Ибрахим-пашу Скадарског коме је гром џебану запалио, те он брже боље побеже у Ниш.

1807. годнне део српске војске прешао је у неготинску Крајину, у Малајницу, где се сукоби са Мула-пашином војском. У једном тренутку борбе ситуација за нашу војску била је критична, али захваљујући московској војсци и Вождовом мудром руковођењу, српска војска је и овде разбила Мула-пашину војску.

ПОКУШАЈИ

На Скупштини о Малом Божићу (Нова година) Карађорђе је после договора са осталим вођама устанка, издао наређење:
„Главаш, Младен, Вуле Коларац, Јаковљевић Левачки, и кнез Јевта Темнићки да заузму Крушевац, Илија Стошић Омољски, кнез Милисав Црноречки и Илија Барјактаревић да заузму Параћин, Стеван Синђелић, Чапак Милосав и Милован Бимбаша да заузму Ражањ, Петар Добрњац и Паул да заузму Алексинац, Борђе Крушевички, Тома Градишки, Петко Голубачки и Миленко Кличевац да заузме Пореч".

Овај план ослобођења наших градова требало је реализовати до 7. јануара 1806. године. Срби су лако и брзо освојили Крушевац и Параћин, тј. Турци су им ове градове предали уз услов да им се омогући да могу несметано у Ниш да дођу. Мећутим, Турци нису хтели Синђелићу Ражањ да предају те српски војвода нареди јуриш и отпоче битка. Буљубаша Ражањске нахије Јован Крстикаша први ускочи у турски шанац. Тек тада је ражањски ајан видео да нема шале те па брзину узјаха хата и са неколико другова, који су се у његовом хану керван-серају задесили, побеже преко брда према Морави. Српски војници, бесни

због својих изгинулих другова, ни старо ни младо нису поштедели, па жене (турске) послаше у бању Курти, војводи бањском.

Алексиначки ајан Арчин није се хтео предатн, пролонгирао је предају рачуна-јући на неку помоћ из Ниша. Но кад му незнатна помоћ стиже, он успе да се нзвуче и побегне. На сличан начин заузет је и Пореч.

Хајдук Вељко Петровић

Ратови измећу Аустрије и:Турске у 17. и 18. веку условили су сеобу Срба из Старе Србије. Османлије су примењивале такве репресалије над српским становништвом, окрутне и садистичке, да су многе породице морале да напуштају своја огњишта и домове и да беже на север, у непознате пределе. Многи су се насељавали у јужну Угарску, северно од Саве и Дунава, а неки бегунци су насељавали Тимочку крајину.

По предању и преци хајдук Вељка Петровића су дошли из Старе Србије. У почетку је то била сложна и компактна задруга избеглица која је живела на граници два села: Ласова и Влашког Поља Пошто еу услови за сточарство били веома повољни, разумљиво је да су се бавили сточарством. Сир и масло стављали су у велике каце. Због тога су и прозвани „сирењари". Међутим, Турци су долазили чак до њихових бачија, отимали им сир, масло, стоку. Због тога избеглице реше да напусте и ово место и да се раселе у два правца: једни оду у Кожељ, а други у Мариновац, док је Вељков отац Петар са два брата, Милојком и Милисавом, одбегао у село Леновац. Ту их јемчекало много пусте земље коју су они, још прве године, искрчили, поорали, засејали, засадили. После тога Петар се оженио извесном Петријом, ћерком неког Ивана из Леновца. Са њом је изродио синове: Вељка, Милутина, Миљка и кћер Дуду за коју се причало да је била изванредно лепа жена. Кад је имала 15—16 година у њу се загледа сеоски субаша који одлучи да је отме, потурчи и да се ожени њоме. Петар је сазнао за ову субашину намеру па се договори са браћом да напусте кућу и имање и да се одселе у Шумадију. Ту су живели у селу Дубони, у Смедеревском округу.

Када је напуштао Леновац, Петар је оставио сина Вељка, коме је тада могло бити 12—13 година, код шурака Пауна, а са осталим члановима породице оде у Шумадију. А кад је реч о Вељку ваља споменути да се дуго у Леновцу задржала прича о његовом рођењу која у многоме подсећа на приче о рођењу Карађорђа или Александра Македонског. По тој причи Вељко се родио са кошуљицом и неким знацима који су указивали да ће се из њега развити велики јунак. Мештани су у почетку крили то знамење (плашили су се Турака) али је Циганка Доца, касније, то причала по селу.

Као младић Вељко је у почетку био миран, сталожен, послушан, али касније, његова темпераментна природа, бујна крв, дошли су до изражаја. Једном приликом кад је чувао ујакову говеду на коси „Разбојна" прохте му се да се окупа у оближњој реци. Да би што пре стигао до реке, гуњцем поче плашити говеда. Његов ујак, који је у близини косио, поче на њега викати зато што гуњцем плаши говеда. Вељко му на то одговори: „Е, мој ујаче, кад би ти знао да ћу ја носити чоху и јахати хатове не би ти мене карао за једно бело гуњче".

После ове епизоде Вељко није дуго остао код ујака, већ се погоди, у истом селу, код неког Голуба да му чува стоку. Досађујући се тако по васцели дан, Вељко је направио стрелу којом је, из чистог мира, гађао једно по једно домаћиново говече тако да су сва била ишарана. Голуб га је због тога изгрдио, због чега се Вељко поново враћа свом ујаку. Све ово догаћало се око празника Младенаца, у рано пролеће. Тада је, некако, стигла Пазванџијина наредба из Видина да му из сваког села Црне Реке пошаљу по два момка за чобане. Мештани тада изаберу Вељка (који је имао око 16 година) и извесног Ивка Миладиновића. Заједно су отишли у Видин и заједно су чували једно исто стадо. У почетку је Вељко био миран, вредан, послушан тако да су га сви заволели па и сам Пазванџија. Но то његово мировање није дуго трајало. Негде пред Спасовдан његов бујни и бурни темперамент поново доће до изражаја. Поче Вељко шенлучити. Кад сејмени доћоше Вељку и упиташе га зашто узалуд троши муницију, он је одговорио да је морао пуцати јер су га напали вуци. Пошто га опомнуше, сејмени се вратише. Али, тек што су мало поодмакли, Вељко поче поново пуцати. Сејмени се вратише и покушаше да му отму пушку. Батином, коју је држао у руци, Вељко тако удари обојицу да су се прострли по земљи. После тог ексцеса по савету другова, Вељко се врати назад, у Леновац како би избегао могућу турску одмазду. Из страха да Турци не пошаљу потеру за њим, јер село је одговарало за сваког Турчина ако би му се било шта догодило, ујак га, одмах после тога, отера у Шумадију и све до 1807. године није се враћао у Црну Реку.

Пошто је дошао у Параћин, најпре је радио као сеиз код неког богатог Турчина који је држао поприличну ергелу коња, а задатак Вељков је био да их напаса у пољу изван Параћина. Осим овога дужност сеиза је била да сваког дана појаше коње и да их разиграва. У овој вештини јахања Вељко је био прави виртуоз, тако да је на себе навукао сумњу и својих другова и газде код кога је служио те овај нареди да Вељка погубе. Но, дан егзекуције је био одложен због наступајућих турских празника. У међувремену један пријатељ обавести Вељка о газдиним намерама, те Вељко, кад је газда отишао у џамију, обије врата на кући, покупи новац и узме оружје. После тога, све до мрака, крио се у једној руинираној згради која је раније служила као кокошарник. Кад се газда врати виде да је похаран. Одмах схвати да је то учинио Вељко и пошаље потеру за њим. Увече, после вечере, шетајући по дворишту и не слутећи ништа, газда се упути у клозет који се налазио на дну баште. У њему се налазио Вељко који му сабљом одруби главу а тело искомада и разбаца по дворишту. Затим оде у Турчинову шталу, изабере два најбоља коња и побегне преко Мораве.

О овом догаћају је сам Вељко причао својим сељацима из Леновца Матији Маринковићу и Станиславу Марковићу. Они су с њим били нераздвојни другови све до 1813. године. Њих двојица су касније о овом догађају причали по селу.

Када је Карађорђе, после неколико узастопних победа над Турцима, дошао под Београд, у намери да и овај град освоји, подизала су се утврђења и стизали добровољци из многих крајева. Мећу добровољцима је било доста Црногораца, а мећу њима и Вељко.

Из тог периода опсаде Београда сачувана је прича о Турчину Бошњаку који је излазио из града и изазивао Србе на мегдан. Сви који су му долазили на мегдан, завршавали су смрћу. Вељко је, седећи поред ватре, чуо за Турчинова злодела и провокације. Због тога је плануо гневом и изјави да би он радо ишао на мегдан Турчину само кад би имао добру сабљу и доброг коња. Неко од присутних, који су ове Вељкове речи чули, исприча ово Караћорћу који приће Вељку и рече му: „Јеси ли ти, море, тај који се хвалиш да смеш изићи Турчину на мегдан?" Како му Вељко потврдно одговори Карађорђе га упути у своју шталу да изабере коња по сопственом нахођењу и даде му сабљу. Тако опремљен Вељко оде у градско поље где га је чекао, са псовкама на уснама, турски мегданџија. Наш јунак је био младолик, још голобрадо момче, и стварно је према Турчину изгледао као Давид према Голијату. Али: „Бој не бије свијетло оружје, већ бој бије срце у јунака!" Вељко је успео да изазивачу одсече главу а потом је предао Карађорђу. Због тога свог подвига унапређен је у чин буљубаше. Затим, пошто је Београд већ био освојен, Карађорђе одобри Вељку да са друговима може отићи у Црну Реку да би подигао устанак.

Пошто је дошао у свој завичај, на брзу руку је организовао једну чету, добио помоћ у оружју и муницији, прешао је Бреговицу и Крњу Јелу и спустио се у Подгорац. Ту је изненадио, у том крају чувеног, богаташа Осман-бега који је имао велико имање у Подгорцу и кућу ограћену палисадом. Из Подгорца је са хајдуцима одлазио у разне друге крајеве где се обрачунавао са турским силницима. Тако се Вељко укључио у акције првог српског устанка.

1809. године хајдук Вељко, сада после заслуга на бојном пољу војвода српски, са војском из Бање пређе у Кнез-Село, у близини Ниша, и ту запали кулу у којој су се крили Турци. Турци из Ниша, пошто су сазнали за овај догаћај у Кнез-Селу, сакупе војску и поћу за Србима у Сићево. Ту се улогорише поред цркве Светог Николе. "Успели су, затим, да опколе Србе са три стране, због чега је Вељко затражио помоћ од Добрњца који се у то време са војском налазио у Делиграду. Сам Добрњац је већ пошао да помогне свом ратном другу. Успео је да заробљеној браћи ослободи пролаз. Али на другу страну реке се није могло јер је Нишава прекомерно набујала. Добрњац је наредио да се од бачава из сићевачких пивница направи превозно средство те се тако заробљена српска војска пребаци на другу страну реке.

ВОЖД КАРАЂОРЂЕ ПЕТРОВИЋ

Крајем 18. века почиње очигледна осека турске силе у Европи. 1871. године цар Јосиф II склопио је савез са Русијом у циљу уништења османлијског царства, а васкрснућа грчког царства. На основу тог уговора, спремајући се за рат с Турском, Аустрија је слала своје људе у Србију с намером да узбуне српски народ и да га припреме за одлучујућу војну. Српски народ се радо одазивао (полаго је велике наде у тај будући рат), па је на аустријској територији од српских добровољаца образован војни збор фрајкор. И када је дуго очекивани рат плануо, Караћорће је са мајком и женом прешао у Срем и приступио фрајкору. Као храбар човек, а уз то и врло интелигентан, успео је да доспе до чина фељбабе (стражмештра). Са аустријском војском пође на Чачак, Карановац, Пожегу. Тада је научио да чита и пише.

Али овај рат се није добро завршио за Аустријанце и Србе јер су Турска, Холандија и Енглеска склопиле савез са Турском како би је спасиле пораза. Осим тога због апсолутистичке владавине Јосифа II Угарска и Хрватска престале су да шаљу храну и регруте аустријској војсци. А после смрти Јосифа II његов наследник Леополд II склопио је са Турском мир у Свиштову. По то миру Србија је поново потпала под турску власт. У уговору је стајало да ће побуњеници бити амнестирани, али је то за њих била слаба утеха јер је опште позната притворност турских обавеза. Због тога што је на овај начин Аустрија изиграла интересе српског народа, завладало је опште огорчење. Да би примирио некако револтирани српски народ, султан Селим III хатишерифом од 1793. године даје Србима низ повластица којима је ударен темељ Београдског пашалука. Тако је Србима омогућено да обнове неке своје цркве и манастире, да Султану плаћају харач у паушалном износу, а спахијама да дају десетину од своје имовине. Такоће је загарантовано да се јаничари ,,Изјелице и крвници народни" не могу више вратити у Београдски пашалук.

После овога настала су релативно мирнија и сношљивија времена. Но, јаничари нису мировали. Покушавали су да поново провале у српску земљу. Дозволом турске владе формирана је и права народна војска у којој су старешине били Срби. Али некако у то време Турска ступи у рат против Наполеона који је 1798. године изненада продро у Мисир (Египат). Последица тог сукоба била је да су ослабиле Султанове реформе за уништење јаничара. Догодило се и нешто неочекивано: Султан је утаначио измирење са Позваноглуом, који се утврдио у Видину на Дунаву, уз нарочити услов: ,,да се укида забрана о повратку јаничара у Београдски пашалук". И још исте 1799. године помамни јаничари провале у Београдски пашалук и обнове стање још горе него пре 1793. године. Четири дахије: Аганлија, Кучук Алија, Мула Јусуф и Фочић Мехмед-Ага поделе Београдски пашалук на четири дела и приграбе сву власт у своје руке. Одмах по заузимању Пашалука издају нарећење о безусловном разоружању сваког
Србина. То је страховито погодило српски народ, напаћени и намучени, који је коначно схватио да је Султан, ипак преслаб да обузда побеснеле насилнике па зато морају самн да се бране. А дахије, опет, опазивиши народно огорчење, одлучише да све вићеније људе убију (сеча кнезова) па да тако обезглављеном народу ставе јарам ропства и понижења. Свој паклени план почеше остваривати у јануару 1804. године.

Кад Срби увидеше да им дахије убијају највиђније људе, воће, листом се дигоше на оружје. На Скупштини у Орашцу 1804. године 2. фебруара изабраше за врховног воћу устанка Карађорђа Петровића, из Тополе. Устанак против дахија се муњевито ширио тако да је за две недеље читав Пашалук био у рукама Караћорћевих устаника, осим градова: Београд, Смедерево, Пожаревац и Шабац. Али до јуна освојени су и ови градови, осим Београда. У почетку је изгледало да се Срби боре само против дахија и њихових јаничара, да је то интерна ствар обрачуна у оквиру Београдског пашалука, па зато Султан и паше осташе по страни. Али кад Срби освојише царске градове и почеше угрожавати Боград, Султан схвати сву озбиљност ситуације па зато шаље на Србију босанског везира Бећир-пашу како би интервенисао у нередима. И кад Бећирпаша са војском стиже под Београд, дахије побегоше лаћом низ Дунав. А Срби, пошто им је Паша дозволио, пођоше за њима. Стигоше их на острву Адакале и увече 25. јуна поубијају их из пушака. После ове ратне епизоде Бећир-паша уће у Београд и позове Србе на измирење, на основу оне аутономије из 1793. године којом су Срби били задовољни.

У Србима се раћала мисао потпуног ослобоћења од османлијског освајача. Због тога су они, још пре Бећир-пашиног доласка у Београд, послали депутацију у Петроград да тражи помоћ од руског цара. Зато су одговорили Бећир-паши да поред аутономније из 1793. године траже да се постави врховни српски кнез који ће посредовати између српског округа и везира у Београду. Другим речима врховни српски кнез би представљао аутономију и јединство целе области. Поред овога Срби су тражили да им ову Аутономију гарантује Аустрија. Бећир-паша је одбацио сваку могућност гаранције Аутономије.

На Скупштини у априлу 1805. године Срби одлучише да у Цариград пошаљу депутацију која ће султану Селиму III поднети захтев народа: Срби ће сами себи бирати кнеза, данак ће плаћати паушално, потпуна слобода трговине и вероисповести, Турци не смеју да се мешају у унутрашње српске ствари. На овај захтев народа Порта је одговорила тако што је наредила нишком Хафиз-паши да са војском уђе у Београдски пашалук и савлада устанике. Тако је борбом на Иванковцу 1805. године отпочео српски рат за ослобођење у коме је Хафиз-паша катастрофално поражен.

Врло брзо се шири глас како је потцењивана и презирана ,,раја" до ногу потукла турску војску. Тај глас је дошао и до Султана који одмах нареди руменлијском валији и босанском везиру да нападну Србију: један са јужне, а други са источне стране. Но обе ове турске војске нису могле учинитн ништа српској војсци у којој је владао снажан национални ентузијазам. Карађорђе је са осам хиљада хрбрих војника, недалеко од Шапца, на пољу Мишару 1. августа 1806. године потукао Бећирпашу и његових 30.000 војника, а Петар Добрњац је у бици код Делиграда, такође, поразио Ибрахим-пашу.

Чак и после ових, за Србе успешних бојева, није могло да дође до компромиса између зараћених страна те се борбе наставише. Караћорђе 30. новембра 1806. године осваја Београд, а нешто касније, 27. децембра предаде се, коначно, и Тврђава. Освојивши тако цео Београд Срби су присвојили п Београдскп пашалук коме су, касније, чак, и проширили границе.

Тако се крајем 1806. године српска власт простирала на северу до Саве и Дунава, на западу до Вишеграда, на југу до Новог Пазара и Ниша, а на истоку до Тимока.

Некадањи Београдски пашалук постепено се претварао у нову Србију. Заслуга за то припада, несумњиво, једној херојској генерацији састављеној од сељака и нешто интелигенцнје, углавном, попова. Посебно место припада врховном вођи Карађорђу кога још његови савременици назваше Великим Карађорђем.

Почетком 1807. године букнуо је руско-турски рат. Руси позваше Карађорђа да им се придружи. Срби се одазваше позиву те тако устанак, у почетку локалних размера, доби међународни значај. Али учешће у руско-турксом рату није Србима донело онакве користи као што су се они надали. Већ у августу 1807. године Руси склопише примирје са Турцима препустивши тако устанике Султановој одмазди.

Да ситуација буде још тежа почеше и кавге међу српским првацима, а чули су се оштри и неугодни гласови против Карађорђеве самовладе који, у тим вихорним и неизвесним приликама, није хтео да преда врховну власт.

Срећне околности, ипак, нису напуштале Србију. Јаничари, озлојеђени против Селима III, убише га 1808. године и на престо поставише дете Махмуда II. После ових догађаја Срби подигоше три војске: Карађорђе крену ка Новом Пазару, Милоје Петровић на Ниш, а Сима Марковић на Дрину. И док је Карађорђе већ заузео Нови Пазар очекујући да му се придруже Црногорци, док је Марковић допро до Бјељине и Сребрнице, српска војска, која је кренула у Ниш, претрпела је пораз од бројније турске силе. У тој бици 19. маја код Каменице, близу Ниша, нарочито се јунаштвом истакао Стеван Сннђелић Нишалић. Пошто је видео да не може да се одупре турској сили, пустио је Турке да уђу у шанац, а онда је потпалпо барут који му је стајао на располагању. Барут је букнуо свом жестином те тако Стеван Синђелић, његови другови и многи Турцн одлетеше у ваздух. После ове битке Турци од глава изгинулих Срба подигоше у Нишу Ћеле-кулу, као стравичну опомену осталим Србима.

Када је Карађорђе сазнао да је српска војска у околини Ниша претрпела пораз,
напусти одмах опсаду Новог Пазара и крену ка Нишави. Турци су за то време окупирали земљу иа источној обали Мораве и већ су се спремали да пређу на западну обалу. Но убрзо се рашири вест да су Руси прешли Дунав и искрцали се у Бугарску. Вероватно из бојазни од сукоба са Русима те 1809. године турска војска напусти Србију да би већ следеће 1810. године нишки Куршид-паша са 30.000 војника продро дубоко у Србију. Њега је 1810. године сачекао Карађорђе код Варварина, тешко га је поразио и приморао на узмицање, а затим кренуо на Бошњаке, које такође порази 5. и 6. октобра код Лознице. Тиме су Турци били приморани да са Србима склопе мир „утврдивши Дрину као границу".

У време тих војних успеха Карађорђе одлучи, у интересу нације, да Скупштинском уредбом прекине дотадања трвења мећу војводама. О тим свађама у аутентичном извору се каже: ,,То је била сасвим природна ствар. Војводе су ове већим дијелом прије устанка били народни хајдуци, који нису познавали других старијешина осим турских паша, па сада, отјеравши Турке из Србије, сваки је хтио да буде сам паша у свом крају и да може чинити што хоће, дакле да буде независан господар". Према томе, очигледно, војводе нису схватиле значај монолитне врховне власти. Да би тим мећусобним расправама учинио крај, Карађорђе у јануару 1811. године сазове Велику народну скупштину у Београду. Тој Скупштини присуствовало је 66 старешина из целе ослобођене Србије. Ова Скупштина значајна је, поред осталога, што је Србији дала први Устав, а донесене су и друге државне уредбе. Осим овога на Скупштини је Карађорђе признат за врховног Вожда земље Србије. Све присутне старешине заклеше му се на верност и послушност, „како њему тако и његовом законитом потомству", чиме је ударен камен темељац династији Карађорђевића.

И када је изгледало да ће се државно-административно стање у Србији консолидовати, наступи неочекивани преокрет коме се Уставотворна скупштина није надала.

Наиме, 1812. године, у пролеће, сагледавши неизбежност војног сукоба са Наполеоном, који се све више приближавао руским границама, Руси склопе уговор са Турцима у Букурешту 16. маја. По том уговору Султан ће опростити Србима што су се дизали против њега, турска војска ће заузети градове и паланке, а унутрашња управа ће бити препуштена Србима.

По обичају Турци се нису придржавали уговора. Напротив, грубо су га изиграли. Кад поче руско-француски рат, Порта затражи да се Срби покоре, да предаду оружје и да ситуација буде онаква каква је била пре 1804. годнне. Наравно да Срби такве услове нису прихватили те већ 1813. године дође до новог сукоба са Османлијама. Турци, читавом силином царства, кренуше на Србију са три стране: са истока из Бугарске, са запада из Босне, са југа из Ниша. У тим одсудним и судбоносним тренуцима за очување националног суверенитета и идентитета Карађорђе је успео да окупи око 60.000 људи. Турци су се све више приближавали српским границама. Први се приближио Али-паша са 60.000 војске и поручи Карађорђу како хоће да сазна: хоће ли Срби предати оружје и градове, порушити шанчеве и постати раја. Исте овакве захтеве Карађорђу је поставио и босански везир Дерен-делија који је, по причању очевидаца, сакупио око 100.000 војника. Од Видина је кренуо Бајрам-паша са неких 60.000 Турака. Главни турски табор био је у Нишу под управом великог везира Куршид-паше.

Чудо се није догодило. Оваквој огромној сили шачица изморених српских устаника се није могла супротставити. На свим фронтовима Срби су били потучени, устаници се разбежаше кућама да бар своје поро¬дице спасавају, а Турци за неколико дана преплавише целу земљу и лако, без отпора, ућоше у Београд.

У оваквој катастрофолној и безнадежној ситуацији ноћу измећу 21. и 22. септембра Карађорђе пређе у Земун одакле је намеравао да лично затражи помоћ од руског цара. Чим је дошао у Земун и затражио у аустријској крајишкој области путни лист, ухватише га и бацише у сужањство. Прво је тамновао у фрушкогорском манастиру Фенеку, затим у Голубинцима и најзад у Петроварадинској тврђави. Иста судбина задесила је и остале српске војводе који су прешли у област под аустријском управом. Све ово биће јасније ако се зна да је аустријски министар био не само на страни Турске већ јој је давао и помоћ, за то време модерном оружју против Срба. Тек после пропасти Наполеона, на интервенцију руског цара Александра, у јесен 1814. године, Карађорђа пустише на слободу.

Пошто је попово покорена Србија, велики везир Куршид-паша поступао је с народом коректно, чак, рекло би се и благо. Али, кад је он отишао с војском у Цариград, а на његово место за управитеља Србије доће Сулејмап-паша Скопљак, обновише се све добро познате бруталности Османлија. Паша је наснлнички окрутно поступао према народу: отимао је људима новац и оружје, гонио их да раде под кулуком. А да несрећа буде већа поче да хара глад и бесни куга коју Турци донеше собом.

Чак и у овако застрашујућој ситуацији, Србе није напуштала мисао о ослобођењу. Надали су се да ће им Руси притећи у помоћ у смислу остварења букурештанског уговора. И 11. априла 1813. године на дан празника Цвети отпоче у селу Такову други српски устанак на чије се чело стави Милош Обреновић. Он се обрати устаницима оном познатом репликом: „Ево мене, ето вас, па рат с Турцима. С нама је Бог и његова правда".

Српска војска је низала победу за победом: 25. априла порази Турке у бици на Љубићу код Чачка, 16 маја однесе победу у боју код Ваљева, 29. маја код Ратара и 14. јула код Дубља. После ових успешних битака, осим утврђених градова, Србија беше очишћена од Турака. Није дуго потрајало а на Србију се устремљују две велике војске: румелијски везир Ели-паша Муратлија кренуо је с југа, а босански везир Куршид-паша са запада. Извесно је да би ове две турске војске прегазиле Србију да се није умешао руски цар Александар I који је Порти ставио до знања да ће његова војска прећи Дунав уколико Турци не одустану од освајачких аспирација. И Турци одлучише да преговарају с Милошем. Док је преговарајући с Турцима афирмисао себе и учвршћивао своју власт, у Смедереву се појави Карађорђе код свог кума Вујице Вулићевића. Та вест уплаши Милоша који никако пије хтео дозволити да се поново успостави власт „Великог Вожда". Осећање несигурности је живело у Милошу, тим пре што га Народна скупштина званично још није изабрала за књаза. Под притиском и претњом београдског паше Милош лаконски поручи Вујици Вулићевићу: „Или твоју, или Карађорђеву главу." Карађорђе је сазнао за овај Милошев ултиматнвни захтев и зато је морао да се скрива по разним местима. Ипак, није могао да сачува своју главу. Ноћу измећу 12. и 13. јула 1817. године Вујичин слуга Никола Новаковић убије Карађорђа у селу Радовану, одсече му главу коју предаде Вујици, а овај даље отпреми Милошу. Он је затим пошаље београдском паши који је упути у Цариград. Тако је мучки, заверенички завршио српски вожд Караћорће, утемељивач српске државе.

После овог догађаја 6. новембра 1817. године Народна скупштина прогласи Милоша за „насљеднога врховног кнеза и управитеља српског". Порта је за то време ћутала. Додуше, прећутно је признавала Милоша за кнеза и српску аутономију, али то није изразила никаквим посебним документом. Тек после новог руско-турског рата септембра 1829. годидне и званично признаде Милоша за кнеза а Србији даде некакву аутономију.

Сеча кнезова

Устајући против насиља дахија, Султонових одметника, устаници су тиме, у ствари, започели одлучну и бескомпромисну борбу протнв турског феудализма који се експанзионистички ширио на све крајеве. И не само наше.

Оног тренутка када је народу упућена крилатица: „сваки свога убијте субашу" започела је тешка, дуга и неизвесна борба Срба за ослобоћење. То је била борба против пеиздрживо великог пореза, за решење аграрног питања, за националну слободу. И пламен револуције запаљен у Орашцу 15. фебруара 1804. године, када је Карађорђе Петровић изабран за врховног воћу устанка, почео је да се шири и на остале балканске народе, пробудио их из ропске пасивности.

Услови под којима се устанак развијао били су веома тешки, пуни опасности и неизвесности. Зулуми које дахије измишљаху беху неподношљиви: убијали су људе, мучили их, затварали и нико није био сигуран за свој насушни и голи живот. Људи су због тога морали да беже у шуме и да се договарају како да пруже отпор вековном непријатељу: „Кад ћемо везани женски мријети од њихових џелата и сеиза, боље је да мремо јуначки, као људи, барем да замјенимо своје главе и да покајемо своју браћу, а жене и деца и куће ако пропадну, ни онако нисмо господари од њих". Ово би била суштина расуђивања наших људи у оним тешким данима када су обесне дахије спроводиле своју свирепу самовољу по Београдском пашалуку, када су немилосрдно пљачкали и убијали. Насилништво дахија само је убрзало неумитни процес борбе која је започела једним, наизглед, ситним догађајем: Чета хајдука и бегунаца, једног дана после подне, дође у село Сибницу, испод Космаја, ту запали сибнички хан, поубија Турке који су се ту налазили, одузме им оружје и њиме се наоружа. Овај смео напад на Турке био је само аларм за почетак опште борбе. И ускоро, за само неколико дана, устанак је захватио цео Београдски пашалук: па северу од Саве и Дунава па све до Параћина, Ћуприје, Ужице и Пожеге; на западу до Дрине. О томе пародна песма каже:"

,,Јер је крвца из земље проврела

Земан дошо ваља војевати…

Уста раја ко из земље трава…"

У ово време Турска је била разједана и унутрашњим трзавицама па је подсећала на тешког болесника. Овакав незавидан положај Турске желеле су да искористе Аустрија и Русија како би међусобно поделиле турски део на Балкану. Али је Пруска била против такве поделе, супротставила се њиховим аспирацијама и паралисала их. Поред овога француска буржоаска револуција запалила је и заинтересовала је читаву Европу чиме је руска и аустријска пажња, за извесно време, одвраћена са Балкана.

Српски народ је, у оваквој међународној политичкој ситуацији, био препуштен сам себи. Срећом, имао је Шумадију са врло повољном конфигурацијом земљишта на коме су густе букове шуме служиле као изванредно склониште за устанике, а и као полигон за оружане сукобе са непријатељем. Одавде, из срца Србије, упућен је апел: „Ко је Србин и нема дуге пушке, два пиштоља и велики нож, нека прода једну краву и пушат себи купи". Овај позив народу речито говори о озбиљној припреми за устанак. Вук је записао: „Поајдучи се десетина народа!" Настаде велика ужурбаност, комешање, припреме. Колубарски кнез Алекса Ненадовић написао је писмо представницима Аустрије којим их информише о ситуацији у Београдском пашалуку, о припремама за битку против надалеко, по злу, чувених дахија. У том писму моли аустријску владу за помоћ у оружју и муницији. А владика црногорски Петар I Петровић Његош 10. јануара 1804. године пише Хаџи-Данилу Паштровићу у Дечане: „Цриогорски Срби са београдске стране намеравају скочити на оружје и почети велико дело ослобођења.".

Дахије су нарочито биле кивне на Хаџи Ђеру и Хаџи-Рувима зато што су њих двојица писала писмо Султану у којима су приказивали стање у Београдском пашалуку и зликовачко понашање дахија. Да би уништили сваку клицу побуне и тиме обезглавили ионако заплашени српски народ, дахије; усред зиме изврше сечу кнезова 1804. године, пре него шума олиста и док су још сви домаћипи у својим кућама. Дахије су посекле виђеније и угледније људе јер су сматрали да ће тако унети пометњу у народ, изазвати конфузију и завести стање које њима одговара. Најпре су 23. јануара 1804. године убили Алексу Ненадовића, Илију Бирчанина и многе друге познатије људе на колубарском мосту у Ваљеву. Сеча кнезова је, може се рећи, непосредан и директан повод српском устанку.

Одлука о борби на живот и смрт потпуно је сазрела. О томе сведочи и један пример који је одлична илустрација народне самосвести и мржње према вековном непријатељу. Наиме, када је сакупљен харач за Турке, Карађорђе, видевши толику хрпу новца, рече: „Ето, којекуде, је ли ово право оволике новце давати непријатељу, да нас боље туче, или је боље за ове новце купити џебану, па ми њега да бијемо". Такво схватање изрекао је Карађорђе, али је оно латентно било присутно у мислима многих родољуба. Због тога је на Скупштини одржаној у Смедереву крајем новембра 1805. годипе одлучено да се Порти ускрати давање харача, а да се прикупљени повац употреби за ратне сврхе. На овој Скупштини је донета још једна важна одлука: да се у војску приме и они људи који живе изван Београдског пашалука.

Живећи у сталном ишчекивању турских напада Срби су оформили један веома солидан фронт у коме су се збили и припремали за сукоб. Један савременик је о томе писао: ,,Сви смо сложни и једном душом дишемо". Резултат такве јединствености је и највећи успех у првом српском устанку 1806. године. Ове године су ослобођени многи градови: Пореч и Неготин на истоку, Алексипац, Ражаљ н Параћин на југу, Крушевац на југозападу, док су неке војне формације продрле на запад чак до Вишеграда и Нове Вароши.

Ниш се у то време налазио на прагу ослобођења.

Архитекта тих војних успеха свакако је Карађорђе Петровић, човек без војних школа, али интелигентан и са природном предиспозицијом за стратегијске војне акције. Иако војнички самоук, његове концепције су се, не једном, потврђивале као тачне и упешне. Халил-ага Гушанац послао је писмо Карађорђу у коме недвосмислено изражава своје дивљење: „Твоје су победе необичне и дивне, а то је заиста једини пример, да је раја победила војску мога Султана и господара"

Офанзивни планови

Пошто су устаници постигли славне победе на Иванковцу, Мишару и Делиграду, припремали су општу офанзиву у свим правцима неослобоћене земље. Тим планом и Ниш је био предвићен за брзо ослобођење од Турака. После тога Вождов план био је ,,да се српска војска окрене само на једну страну". Овако је објашњавао Вожд: „Више Ниша има Дервен, да се може ухватити и тамо у Црној Реци поставити други Делиград и Турцима прекине пут за Ниш". Карађорђе је, у основи, пледирао за офазивне борбе, али није намеравао да се далеко продире, јер би то, вероватно, ослабило ударну снагу српске војске. Народне старешине су заузимале став супротан Вождовом.

Карађорђе упути ка Нишу 18.000 војника којим је командовао Милоје Петровић-Трнавац, а као војводе са кренули: Петар Добрњац, Стеван Синђелић, хајдук Вељко Петровић, Илија Барјактаревић и др. Српска војска нзвршила је офанзиву у четири правца: војвода Миленко Стојковић пошао је на исток у правцу Видина, кнез Сима Марковић кренуо је у Босну преко Дрине, док се Карађорђе упутио на југозапад како би се спојио са Црногорцима. Наиме, он се са изасланицима Цетра I на састанку у Тополи априла 1809. године, договорио да заједнички ударе на Турке како би Босну што хитније ослободили од непријатеља.

Али, пратимо јужни фронт наше војске којом је командовао Милоје Петровић. Постављање овог команданта војске на јужном фронту имало је своју предисторију и закулисне игре. Младеи Миловановић и Караћорћева веома новерљива личност личним заузимањем код Вожда, поставио је за команданта Јужног фронта свог кума Милоја Петровића, уместо Петра Добрњца, дотадашњег команданта делигадске битке.

Младен Миловановнћ је био убећен да ће српска војска сигурно освојити Ниш, те се бојао да се ратним пленом не обогати и славом овенча његов непријатељ Петар Добрњац, па је због тога наговорио Вожда да Милоја постави за команданта Јужног фронта. Надао се да ће тако приграбити највећи део ратног плена за себе. Ова епизода јасно илуструје у каквим околностима и са каквим намерама је воћена битка на Нишком фронту.

Трупе Милоја Петровића 15. априла 1809. године кренуле су од Делиграда ка Нишу старим, излоканим путем преко Мозгова, Суботинца, Крупца до Каменице где су прешле пут од око 40 км. Од укупно 45.000 српских ратника прма Нишу је кренуло 18.000 људи, највише, јер је тако захтевао операцијско-стратегијски значај овог града. Пошто је војска, после вишедневног марша, стигла на Каменицу војводе су одржале ратни Савет на коме су била заступљена два супротна аспекта војевања: неке војводе су биле за то да се Ниш одмах нападне, док су други бранили супротно гледиште, тј. да се напад за извесно време одложи. Не може се са сигурношћу тврдити које је гледиште заступао Милоје Петровић, а које Петар Добрњац и хајдук Вељко. Извесно је да овај град није одмах нападнут, већ се почело с копањем ровова и шанчева. Наравно да Турци нису седели скрштених руку. Они су у више махова покушавали ца опемогуће утврћивање српске војске, но у томе нису успели. Један део Турака, схвативши сву озбиљност ситуације у којој се налазе, покупи све своје драгоцености и још пре блокаде крену према Софији. Сазнавши за ово хајдук Вељко, у кланцу измећу Ниша и Беле Паланке, сачека Турке избеглице, поубија оружану посаду и зароби велики плен.

Положај Нишког фронта, непосредно пре напада иа град, налазио се између Комренске и Матејевачке долине, на косама које се спуштају у правцу ових долина. Остали распоред војске изгледао је овако: 16.000 пешадинаца, 2.000 коњаника, 2 пољска, 2 шестофунташа и 7 топова за шанац били су у перманентном стању бојне готовости. По шанчевима је војска овако била распороређена: Милоје Петровић, главни командант, налазио се на Равништу код Камепице, а његови бећари налазили су се у засебном шанцу испред Равништа. Под командом Илије Барјактаревића, параћинског војводе, било је десно крило на Равништу; левим крилом командовао је Петар Добрњац, близу Горњег Матејевца. Уз њега је био и хајдук Вељко са коњицом; резерва је била ушанчена на Темепом врху а њоме је командовао млавскн војвода Пауљ Матејић; на Чегру је бпо пстурени положај под командом ресавског војводе Стевана Синђелића, са 3.000 пешака и 3 топа. Коњицу није имао.

Чегар, најистакнутији положај према Нишу, удаљен је од града око 6 км. То је блага коса покривена виноградима, а налази се између села Доњег Матејевца и Каменице. Сама реч Чегар је турског порекла и значи на српском језику: путању, стопало.
Легендарни чегарски јунак Стеван Синђелић рођен је у Ресави, у селу Војски. Отац му се звао Радован, а мајка Синђелија по чијем имену га и прозваше Синђелићем.

Кад му је отац умро, Синђелија се преуда за неког човека у Грабовцу.

У ово време није било официјелних војних школа. Онај ко је желео војну каријеру морао је служити или код хадука или код народних старешина. Стеван Синђелић је прво служио код ресавског кнеза Петра, у Гложану, кога су дахије 1804. године, у познатој сечи кнезова, погубили. После тога Стеван је прихватио кнежевску власт и одмах иницирао дизање устанка у овом делу земље.

Како је шанац на Чегру био најближи Нишу, логично је да су га се Турци највише бојали. Зато су честим нападима настојали да заплаше српске ратнике. Но како у томе нису успевали, иослужили су се митом. Стевану Синђелићу су послали пуну лубеницу дуката само да се повуче с положаја или да га преда. Чак су му обећали да ће добити још товар дуката ако напусти положај, а ако се преда Турцима биће про¬изведен у пашу. Но, турско богатство није привукло српског војводу. Турцима је вратио њихов иовац и уз то им је послао тикву пуну олова са поруком да ће им послати још сто товара олова ако напусте Ниш јер овај град није њихов већ српски.

Ова епизода са покушајем подмићивања показује, очигледно, да Турци нису располагали довољним бројем војника који би могли да се одупру српској сили па су зато, разним маневрима, настојали да пролонгирају српски напад како би добили у времену док им стигне помоћ.

Турском војском командовао је Хуршпд-паша. Он је пешадију и артиљерију распоредио у Тврђави, поред саме Нишаве, и на Винику, а коњица је заузимала положаје пзмеђу Ниша и Нишке Бање. Главни део турске војске био је концентрисан у Бугарској, тамо одакле су се надали да ће их Руси напасти. Руси су настојали да освоје турска утврђења на левој обали Дунава, али у тим покушајима нису имали успеха јер се Дунав излио те је кнез Прозоровски 7. маја 1809. године почео са одступањем од Браиле. То је омогућило Турцима да главнину своје војске сада концентришу према Нишу. И 19. маја (1. јуна) 1809. године напали су српску војску која је, заиста, јуначки одолевала нападима. А у намери да још више ослабе српску војску Турци су се послужили лукавством. Предузимали су не ретко диверзије на Гургусовац (Књажевац) како би део српске војске одвојили да брани овај град и тиме ослабили њихов фронт код Ниша. У тој намери су успели јер је хадук Вељко са својим коњаницима отишао да брани Књажевац, а касније му се придружио и Петар Добрњац.

Главни турски напад био је уперен на Чегар. Непријатељска коњица кренула је од Доње Врежине нотоком ка Доњем Матејевцу. Испред коњице ишла је артиљерија са два топа. Кад су коњаници стигли непосредно испред Чегра, у Матејевачки поток, сишли су са коња и жестоко напали Синђелићев шанац. Отпор Срба био је задивљујући и величанствен. Борили су се као лавови од јутра до мрака. Наносили су тешке губитке Турцима, мада су их и сами трпели. Нису ни помишљали на повлачење.

Вук Караџић овако је забележио овај велики и за Србе трагични тренутак: „Турци свом силом ударе на ресавски шанац. Војници из другпх шанчева хтели су да иду Ресавцима у помоћ, али Милоје је наредио да се нико није макао, него сваки да чува свој шанац. Једни су Турци падали, а други су преко њих ишли напред, и тако кад се шанчеви испуне мртвима, живи преко њих навале на шанац и стану се са Србима бити пушкама, сабљама и ножевима и чупати се за вратове. Кад кнез Стеван виде да Турци обладаше он из пиштоља запали цебану и отиде у вјетар са многим Србима и Турцима који су око њега били. И тако изгину све Ресавци, око 3.000 људи, само сеиз Синћелићев остане у животу и дошавши мећу Србе исприча им како је било на Чегру".

Турци су победили у овој бици, али су изгубили 10.000 војника док су Срби, у боју на Чегру, или при повлачењу према Делиграду, изгубили 4.000 војника што је много ако се зна да је оволики број људи изгинуо само у току једног дана. Овим поразом на Чегру ослобоћење Ниша одложено је за готово седамдесет година.

Ако анализујемо узроке пораза српске
војске на Чегру, можемо рећи да постоје два основна разлога: Пошто је остала на другој страни Дунава, руска војска је тиме дала могућност Турцима да сву војску крене ка Нишу. Осим овог узрока постоје и други: српске старешине у овом сукобу нису одговориле свом задатку иако се војска борила заиста дивовски.

После ове победе на Чегру Турцима се пружила могућност да освоје и ослобођени део српске територије. Мећутим, они то, ипак, нису учинили, јер поучени искуством из боја на Чегру, схватили су да ће нова ратна победа за њих бити Пирова победа која ће их коштати нових, великих губитака у људству. Месец дана после ове битке, после одмора и припремања, они су заузели и Делиград, али то је био и крај њиховим освајањима која нису изазвала неке веће територијалне промене.

А на месту где је Стеван Синђелић погинуо са својим Ресавцима, на начин како је то већ Вук описао, по ослобоћењу Ниша 1878. године, подигнут је споменик са натписом: „Војводи Стевану Синђелићу и његовим неумрлим борцима који овде славно изгибоше 19. маја 1809. године нападајући Ннш".

После 118 година од чегарске битке подигнут је и освећен 1. јуна 1927. године новн споменик чегарским дивовима, достојан оних којима се подиже. Он и данас, успоменама на Ресавце и Стевана Синђелића, светли попут куле светиље, опомиње и храбри. Као да понавља оне Хорацијеве речи: „Слатко и славно изгинули за отаџбину". А крв проливена на Чегру значила је плодоносно и животворно семе из кога су, попут птице Феникс,, изникли нови Синћелићи који су својом крвљу исписали најлепше, најдирљивије и најсветлије странице српске историје и много касније, после овог догађаја.

Ниш у историји

Мали је број градова код нас са тако бурном нсторијском прошлошћу и улогом коју је одиграо у току вишевековног ропства, као што је град на Нишави.

Већ својим географским положајем Ниш се налази на веома важном стратегијсковојном и политички-економском пункту. Као капија Европе за Блиски исток доживљавао је у току своје прошлости многе ратне буре и олује, речју одолевао многим војним инвазијама и непоколебљиво остао на ветрометини веома неуралгичног сегмента јужног дела Балкана.
За његове праисконске зидине везани су историјски догаћаји не само нашег, већ и других балканских народа. Још у време бујања феудалне српске државе, династија Не мањића је схватила важан стратегијски положај Ниша па је своју снагу и политику управила према овом граду који јој је омогућавао отзарање и ширење путева у свпм правцима Балканског полуострва, а поготово на исток. Зато је у свом славном походу још 1183. год. Немања заузео Ниш у коме је двоглавног белог орла прогласио за грб династије Немањића. И од тада па надаље за Ниш ће бити везани многи судбоносни догађаји. И легендарна косовска битка, под зидовима древнога Ниша, имаће своју предисторију. Турци су га заузели 1386. год. после крваве и дуге опсаде. Тиме је разједињена Србија кнеза Лазара добила непријатеља иза леђа. А Ниш је за велику турску армију, кад је кренула на Косово, представљао главну војну базу.

Нишлије нису остале пасивни посматрачи према злоделима Турака у време кад је Србија пала под њихово ропство. Када су јаничари почсли са зулумима, насилничким понашањем према народу, многи вићенији људи из овога града придружили су се устаннцима: Цветко Денић, Никла Нишлија, Неша Попов (сви из села Бербатова), Марко Абдула из Горњег Матејевца (касније постао Карађорђев барјактар). Са њима су у Шумадију отишли и многи други Нишлије.

Ниш није могао да буде центар устанка јер се налазио па неповољном саобраћајном чвору који је везивао Видин, Скопље и Софнју, дакле градове у којима је највише била концентрисана турска сила. Тек после бриљантних Карађорђевих успеха код Иванковца и Делиграда могло се помишљати на ослобођење Ниша, Тек у пролеће 1807. год. доћи ће пред Нишем до директног судара српских устаника, који су продрли чак до Каменице и Матејевца, и регуларне турске војске. Одреди устаника гонили су Шашид-пашу чак до Лесковца. Затим су овај град запалили. Илија Стреља, родом из Градишта код Власотинаца, заузео је пут Лесковац — Ниш. Цвтко Поповић у Каменици и Матејвцу изградио је шанчеве како би Турцима пресекао везу између Ниша и Пирота. Уз све ове акције Срби су исте године поразили Турке још једном и одузели им два топа. Део устаника, на челу са Илијом Стрељом, Момиром и Петром Џадом, допро је до Сићева где је изградио шанац поред пута Ниш — Пирот. Но, иако су приппреме за борбу вршене савесно и у великом патриотском заносу, Срби су у овој бици код Ниша доживели неуспех. Румелијски харамбаша из Софије, Карафејзе, кренуо је ка Нишу како би помогао нишким Турцима, а нишки паша напао је Србе с леђа те тако удруженим снагама савладаше српску војску 8. априла 1807. године код Сићева. Устаници су ту изгубили око 200 људи (17 их је било Нишлија) и четири топа.

И све до сеитембра исте године владало је затишје. За то време, да би консолидовали своје редове, Срби покушавају преговорима да дођу до компромисних решења, до закључења мира. Али Хуршид-паша није прихватао услов да тај мир гарантује Русија јер се бојао савеза словенске, православне браће. Поново је дошло до преговарања посрсдством Цариградске патријаршије која је ову мисију вршила преко ћустендилског и београдског митрополита Леонтија као и Карађорђа. И овога пута Срби су изразили жељу да им Руси гарантују мир. Турци захтев поново одбију и почну са нагомилавањем војних ефектива према Нишу и Дунаву, То су, у ствари, били само маневри којима се желео да постигне непосредан споразум са Србима без утицаја и ослањања на Русију. 1808. године обнављају се преговори посредством видинског и београдског митрополита. И овом приликом Срби упорно траже руску гаранцију мира, а Турци још упорније одбију овај захтев као услов за мир.

У току 1808. годнне обе стране искористише затишје па отворише редован трговачки саобраћај на путу Ниш—Београд. Срби су своју царину наплаћивали у Параћину. О овоме је Карађорђе са пашом нз Ниша срочио писмени уговор, а потписали су га њихови пуномоћници. Важне клаузуле тог уговора су: повлачење војске, обнављање каравансераја и магацина порушених у току ратова и, према одлуци српског Совјета, признавање српске царине.

Ово затишје нарочито је користило Србима. Поред развијања трговине оно је омо гућило Србима да се приберу од последњих пораза, да прегрупишу своје снаге и да се припреме за нове окршаје. Поучени искуством из ранијих битака, Срби заводе стални војни кадар од 50.000 људи, опремљених муницијом и оружјем, а изградили су и две барутане и тополивницу. У своје редове примају официре Русе и Пречане. Пошто су се припремили, ојачали, реше да 1809. године започну нове битке.

Најзначајнија година у првом устанку

Ова 1809. година је, можда, најважнија година током првог српског устанка. Устаници су, у тежњи да већ једном ослободе своју земљу, са великим полетом и надањима кренули у неколико праваца: један део пошао је долином Јужне Мораве ка Македонији; други део према Црној Гори и Санџаку; трећи—преко Дрине у Босну, а четврти на исток према хајдук—Вељковој Крајини да би се негде на Дунаву сјединио са руском армијом.

Рат нзмећу Турске и Русије одговарао је Србима. Узимајућн у обзир чињеницу да су Турци заратили против Руса те су своје војне ефективе концентрисали према Дунаву, Срби су могли да праве амбициозне планове најширих размера са чврстим убећењем да ће их, коначно, остварити. Према томе српско-турски рат у пролеће 1809. године последица је затегнутих руско-турских односа. 12. марта 1809. године Порта је објавила рат Русији. И поред ове објаве рата Руси шаљу Србима помоћ у оружју и муницији: 1.000 пушака и 30.000 метака. 1. априла Карађорђе пише писмо кнезу Прозоровском, команданту руске војске:

„Из писма вашег ја сам дознао, да је Порта отоманска објавила Русији рат. Ту објаву Порте ми примамо као милост Божју, јер ћемо боље моћи доказати љубав нашу и приврженост к једноверној и једнородној нам Русији".

30. априла Прозоровски одговара Совјету и Карађорђу писмом у коме обавештава да је рат са Османлијама започео и да је брига Руса да ослободе Србију турског ропства.

Ратни план 1809. год.

Сви су били сложни у једном: турску војску трба напасти. Али су постојала два плана како да се ратне опрације реализују. Карађорђев план, по причању једног савременика, састојао се у томе „Да се наша војска окрене само на једну страну јер више Ниша има добар Дервен да се може ухватити и тамо у Црвеној Реци други Делиград поставити и Турцима прекинути пут за Ниш: а други Дервен је више Лесковца ка Врању Бабуна који води кроз планину 10 сахата. И тамо би се могао поставити шанац да би били од те стране сигурни".

И лаицима би било јасно да је Вождов план вешто и лукаво смишљен. По тој концепцији Ниш би требало да буде у центру војних похода. Карађорђе је одлично уочио да би заузимањем Грделичке и Сићевачке клисуре била прекинута веза оној турској сили која би покушала да дође из Скопља или Софије. Нажалост његов план није прихваћен, већ план народних старешина који су пристрасно водили бригу највише о свом родном крају. А због савеза са Русима и споразума са Црногорцима војводе су одлучиле да један до војске пошаљу на исток, а други на југозапад. Вожд је морао да поштује ову одлуку војвода јер се заклео Совјету на верност.

На Ниш је кренуло 16.000 ратника и то из: Параћинске, Ћупријске Ражањске и Алексиначке нахије. Њима су прикључени Левчани и Крајишници, затим су им додати бећари из Београда плус један батаљон регуларне војске. Команданти су овако распоређени: у правцу Црне Горе иде Карађорђе, Миленко Стојковић ће одржавати везу са Русима, Сима Марковић и Лука Лазаревић кренули су преко Дрине у Босну, а за команданта војске која је кренула ка Нишу бпо је одређен Милоје Петровић — Трнавац. Већ и сама чињенина да је овај командант без војничке репутације, да се у биткама није доказивао као способан и вешт, указује на неповерење којим су га примили и остали вође и војници. Та грешка Совјета, што га је поставио на тако одговорну дужност, ускоро ће се показати у чегарској бици код Ниша.

Његова полазна позиција беше Делиград, одакле је војска кренула ка Нишу. Сматрало се да турски гарнизон у Нишу не броји внше од 3.000 људи. Никада наша војска није била у повољнијој ситуацији јер је и еланом и бројношћу надмашивала турску силу.

Почеци боја на Чегру

Српска војска је из Делиграда кренула 15. априла а на Чегар сигла тек 21. априла. Оваква релативна спорост у кретању може се објаснпти чињеннцом да је ово била народна војска скупљена из разних крајева, да није имала превозних средстава, да је веома оскудно снабдевена храном.

Кад је војска стигла пред Ниш, најпре су војне старешине одредиле положаје будуће битке, потом су одржале Савет на коме је до пуног изражаја дошла њихова неслога, чак су се мећусобно посваћали, затим су копали шанчеве и на крају отпочела је дуго очекивана битка.

Главни део турске војске налазио се негде на Дунаву, у приправности рата са Русима. Али како је изливање Дунава онемогућило прелазак Руса на Балкан, ту околност искористио је везир па је 20.000 својих војника вратио на положаје према Нишу, а 10.000 је упутио видинском паши. На челу дела војске упућене према Нишу налазили су се: Молук-паша од Приштине, Каси-паша из Лесковца, Шор Ахмед-паша из Врања и надалеко чувени и злогласни одметник Карафејза, пријатељ још злогласнијег Гушанца Халил-аге. У једном извештају се каже како је неки Нишлија успео да побегне из града и дође Милоју Петровићу да му каже како ће га Турци следећег дана напасти са свих страна. Командант му није веровао, већ га је држао везаног и под присмотром. Мећутим, податак који је овај родољуб саопштио већ сутрадан се остварио.

Сукоби измећу Срба и Турака почели су још док је устаничка војска била у Делиграду. Ево неколико примера тих чарки: Хајдук Вељко је још 15. априла напао један турски караван, а затим се вратио у Делиград, да би, само неколико дана касније, напао тврђаву Вели градац и вратио се главнини војске у Каменици. Војвода Стрељ је, такоће, следио пример свога друга. Прешао је Нишаву и Заплање, ушао у Власотннце и окупио око себе нових 450 устаника. После тога послао је извесног Саву Дедобарца да затвори пут у клисури на Просечници. Пошто је извршио тај задатак, Сава је дружину са свом џебаном сместио у хан поред Мораве. Турци су брзо сазнали за овај маневар, довукли су топове, ударили на хан, запалили барут и хан дигли у ваздух. Ту је погинуло више од половине Савиних другова, а преживели су се разишли. Војвода Стрељ, који је за то време остао у Власотинцу, кад је чуо за пораз својих другова, остави Власотинце и прикључи се српској војсци код Каменице. За одмазду Турци су запалили Власотинце и сва околна села.

За то време Ратни савет српске војске код Каменице решавао је да ли да се Ннш нападне одмах или да се причека. Један од учесника причао је да се Милоје Петровић заузимао за то ,,да се на Ниш удари одмах јер у овом граду нема довољно турске војске, а шанчеви су забатаљени, док је страх оживео међу Турцима". Петар Добрњац, по том очевицу, био је против нападања одмах јер ,,Турци имају много топова те ће нам досадити …" Мећутим, ови подаци се не могу узети за готово, јер један други учесник прича да је било сасвим обрнуто. Но, без обзира шта је ко од војсковођа и војвода предлагао, очигледно је да је међу старешинама било неслоге, па чак и свађе које су се продужиле и у време када су се почели копати шанчеви. Никако нису могли да се договоре ко ће да гради шанчеве.

Илија Ћоса прича о распореду шанчева код Каменице: „Први шанац начинисмо на Чегру с ове стране Нишаве, у који су Срби изгинули. У овај је био војвода ресавски Стеван Синђелић, родом из Грабовца у Ресави. С њим се налазио Борће Крагић, родом из Корица, округа алексиначког, и Цветковић из Горњег Матејевца, нахије нишевачке. Други шанац био је у Горњи Матејевце, за овај шанац инатили су се три дана. Другом шанцу био је заповедао војвода параћински Илија Барјактаревић, родом из Извора, округа ћупријског. Четврти шанац био је у Каменици у који се налазио главни командант целе српске силе, с нахиским четама, с комором и џебаном. Пети шанац био је изнад Каменице, више цркве, у који се налазио војвода млавски Пауљ, родом из Мелнице, округа пожаревачког. Шести шанац био је у Доњи Матејевци у који су се наместили Милојеви бећари. Хајдук Вељко Петровић боравио је са својих 100 коњаника у Горњи Матејевци, да се тамо наће где буде нужно било …"

Оклевањем да нападну турски гарнизон у Нишу, Срби су допустили да у овај град стигну знатна појачања Турцима. Када су дошлп на Каменицу било их је више него Турака, а већ 5. маја бнло је више турских војника. Осим овог српској војсци је понестало барута јер је добар део потрошен у сталним чаркањима са Турцима, па се Милоје Петровић три пута обраћао Совјету за помоћ у људству и баруту:

,,Тога ради постарајте се и договорите се господином генералом (Родофиникином), да господину генералу фелдмаршалу кнезу Прозоровском пише да, ако ће каква помоћ бити, нека похитају и што скорије војску на нашу призову: зашто овамо оживе Турчин са свих страна као лист на гори и сваки дан у Ниш долази војска и чујемо сад овај сад онај старешина турски с војском, иде, зашто ово није шала дирнути Турчина у живац, а војске код нас мало имаде да не знам од брига шта ћу чинити ни како ће се ово место одржати… Данас ми дође писмо да су многи Турци изашли из Видина и хоће сиротињу по Видинској нахији да похарају, зато сам Вељка данас послао да иде што брже на сусрет с Турцима".

Да несрећа буде већа јаничар Пазван-Оглу, пошто изјави покорност нишком паши, поново заузе Соко Бању. То се врло негативно одразило на борбени морал и расположење бораца код Ниша. Хајдук Вељко и Петар Добрњац, будући ионако незадовољни, освајање Соко Бање узеше као изванредан повод да би се одвојили од главне трупе код Каменице и пођоше према Соко Бањи. Њих двојица су одличио прозрели намере Турака који су хтели да заузимањем Соко Бање дођу Србима иза лећа, да затим заузму Делиград и тако пресеку везу измећу Каменице и центра.

Све ово погоршавало је ионако тешку ситуацију српске војске. Та безизгледна ситуација погоршана је још више тиме што је напредовање руске војске ка Каменици било заустављено. И то из два разлога: прво: кнез Прозоровски није показао довољно умешности у воћењу рата. Он се, изгледа, уплашио и могућих заплета са Ћесаријом те није предузимао интензивније акције за помоћ Србима. Друго: дошло је до великог излива Дунава те је то отежавало и онемогућавало прелаз руске војске на другу обалу. Ево шта је кнез Прозоровски писао Совјету 20. маја:

„Док дознам праве намере Ћесарије против нас, ја ћу, међутим, спремати мост преко Дунава и док пређем одмах ћу вам о томе јавити. Што се тиче шиљања руске војске пут Ниша, то сад нисам у стању учинити, али да вам се помогне намислио сам дати вам ђенерала Исајева са приличним одељењем; али док се то оствари, треба за то неколико времена".

Из овог писма је очигледно да Руси нису имали намеру да пошаљу било какву помоћ бојишту код Ниша. Ако свему овоме додамо и податак да Карађорђе, блистави и генијални војсковођа, није био на овом ратишу, тек онда се комплетпо може схватити безизгледни положај наших ратника на Каменици.

Турци су, пајвероватније, сазнали за несугласице међу српским старешинама и нерасположење у војсци, за њихово слабије бројно стање те су 1. јуна (по новом календару а 19. маја по старом) извршили одлучан напад. Најпре су напали њима најближи предстражни шанац на Чегру који је бранио Стеван Синђелић. У неколико махова су покушавали да освоје чегарски шанац, али без успеха. Главнокомандујући турски старешина је говорио: „Није ли срамно видети да 70.000 Турака не могу ништа протпв 2.000 неверника …" Раздражен због неуспеха, тражио је од својих војника да заузму шанац по сваку цену или ће им свима одсећи главе. И зато Турци кренуше у четврти јуриш, још крвавији, бескомпромиснији од претходних. И преко тела мртвих из претходна три јуриша, најзад, уђоше у шанац који се претвори у беспоштедну кланицу. Кад су Срби видели да им ватрено оружје више не може користити латише се хладног оружја: јатагана, ножева, тојага. Стеван Синћелић је угледао свега стотинак својих војника у шанцу, а велики број Турака. И тада, показујући потоњим генерацијама како се гие за отаџбину, одлучи се на неочекивани потез: сиђе у магацин и хицима из кубуре запали бурад са барутом, те тако диже у ваздух и своје и турске војнике који су се налазили у шанцу.

Кад је страховита експлозија означила крај Синђелићевог отпора и његовог одељења од 3.000 војника, све старешине су, изузев млавског војводе Пауља, на брзу руку напустиле шанчеве. „Оне који су почели 113 свих осталих шанчева одступати, Турци су гонгога пуна четири часа, турска коњица, претичући бегунце, стала је испод њих и пресрећући их секла, а великим делом пробадала копљима оне који су бежали путем; оне ван друма, који су бежали по шумским странама гонила је турска пешадија …"

Српски пораз бно је потпун. Преко 300 кола, седам великих топова, много оружја и пртљага запленили су Турци и однели у Ниш. О томе колико је Срба изгинуло има различитих података. У Карађорђевом писму црногорском владици Петру од 16. септембра 1809. године пише да је пало 10.000 родољуба, док Баталака казује да их је изгинуло 6.000.

Кад је Карађорђе чуо за каменичку катастрофу код Ниша и за турско продирање долином Мораве, одустаде од опсаде Новог Пазара па пожури са војском да што хитније сусретне турску војску на Морави. Сими Марковићу и Миленку Стојковићу нареди да одмах врате војску из Босне, односно из Крајине и да дођу на Делиград.

За то време, док је српска војска била у повлачењу, Турци оформише два фронта. Једним је командовао Хуршид-паша који је водио војску на Делиград, а други фронт, на челу са Гушанац Алијом, крену на Соко Бању, коју је бранио хајдук Вељко са својим момцима. Али није могао да пружн отпор неупоредиво већој турској сили. Пошто је тако Соко Бања освојена, овај други фронт се упути на Делиград, где је већ стигао и Исмаил-паша ,тако да се на Делиград сјатило 60.000 Турака. Карађорђе Петровић и Миленко Стојковић су командовали и у овом боју на Делиграду, алн нису успели да одоле великом притиску далеко бројнијег непријатеља те се 3. августа повукоше ка Ћуприји. Ни овде се нису могли задржати јер Турци заузеше Ћуприју и цео простор на десној обали Мораве до Пожаревца.

Стеван Синђелић - јунак

Стевап Синћелић, ресавски војвода, легендарни јунак чегарске битке, рођен је у селу Војска, близу Ћуприје. Пошто му је отац умро врло рано, док је Стеван још био дете, са мајком Синђелијом, по којој је и добио презиме, прелази у село Грабовац, у коме је провео своје најраније детињство. Будући да је у своме бићу осећао предиспозиције према војном позиву, одлази као младић у службу народног старешине ресавског оборкнеза Петра из Гложана кога ће касније, у чувеној сечи кнезова 1804. године, дахије посећи.

Када је кнез Петар погинуо, власт у Ресави преузима Синђелић који се, када је букнуо устабак, придружује устаницима. И сам сељак није се готово ни по чему разликовао од својих Ресаваца, али се енергичношћу, оштроумношћу и храброшћу издвајао од осталих. На почетку устанка био је врло активан. Заједно са својим момцима, на разним скуповима, позивао је људе да се укључе у борбу против вековног непријатеља. Његова речитост није остајала без одјека, а његова импозантна појава уливала је велико поверење и углед у народу.

Прво његово војно ватрено крштење везано је за место Јасењар где је сачекао и потукао Турке који су се упутили да угуше устанак на Млави. 1805. године истакао се у бици на Иванковцу због чега му је Карађорђе доделио титулу војводе. Током читаве 1806. године он је у шанчевима Делиграда, где је потврдио своје војничке способности и национални ентузијазам. Нечувено јунаштво показао је у чегарском боју где је са малобројном посадом својих Ресаваца дуго одолевао упорним турским налетима. А када је увидео безнадежност ситуације у којој се налази, кубуром је опалио у буре барута и тако изазвао експлозију која је уништила турске војнике и преостали део српских бранилаца.

Ћеле-кула

После стравичне и монумепталне чегарске спопеје, кроз нишку чаршију прође телал и поче викати:

,,Ко донесе српску главу, добиће од Паше 25 гроша."

Хуршид-паша нареди нишким ћурчијама да одеру главе српских јунака изгинулих на Чегру, да их испуне памуком и тако погааљу у Цариград. Зидарима је наредио да поред пута, који води у Цариград, сазидају кулу у коју би се, са спољне стране зида, узидале главе чегарских бораца.

Тако је настала четвороугаона кула, 15 стопа висока, на чије су све четири стране зида узидане 952 главе чегарских ратника. Лобање су за зид утврђене кречом и лицем су окренуте напред. Те главе гледају, а не виде, казују, а не говоре. Оне оличавају стравичну историју српског народа коме је слобода највиши и најсветлији идеал за кога су, овако мученички, дали своје животе чегарски борци. Ове лобање које зјапе из руинираних зидова причаће историју која се не заборавља, опомињаће младе нараштаје на велике претке, уливаће родољубиви занос свим потоњим генерацијама. А да је то тачно сведоче многи примери. У Спомен-књизи Ћелекуле, поред осталога, један водник, у име својих другова, записао је и ово: „И овога пута сви заједно кажемо да ће зло проћи сваки онај који нападне нашу домовину".

Ћеле кула је, дакле, постигла супротан ефекат од онога коме су се Турци надали: да буде застрашујућа опомена Србима, да их паралише и деморалише како се никад више не би смели супротставити Османлијама.

На повратку из Јерусалима, августа 1833. године, стигао је у Ниш познати француски песник Ла Мартин. Он је водио свој Дневник, али на путу од Једрана до Ниша није имао шта у њега да унесе. Тек када је видео Ћелекулу, дубоко тронут, уноси у Дневник речи:

„Стигох у равницу код Ниша. Сунце је пекло. На једну миљу од вароши, отприлике, угледах широку белу кулу која се уздиже усред равнице, блистајући као мермер. Стаза ме је водила к њој. Приђох јој ближе, седох у хлад од Куле да се мало одморим. Тек што сам сео подигнем очи споменику и видим да су његови зидови, за које ми се чинило да су саграђени од мермера, или од белог камена, начињени од људских лобања, поређаних у равномерне слојеве. Ове лобање и ова човечја лица огуљена и побелела од кише и сунца, облепљена са мало малтера образовала су славолук, који ме је заклањао од сунца… На некима је још преостало косе која је лепршала на ветру као лишај и маховина; јаки свежи поветарац дувао је с планина, продирао у многобројне шупљине глава, лица и лобања и у њима изазивао тужно звиждање. Рекоше ми да су то лобање поубијаних Срба у последњем устанку за слободу. Поздравих оком и срцем остатке ових јуначких људи, чије су отсечене главе постале каментемељац независности њихове Отаџбине.

Србија у коју ћемо сада ући, сад је слободна … Ускоро ће Срби узети и сам Ниш: нека сачувају овај споменик! Он ће њиховој деци причати шта вреди независност једног народа, казујући им по коју цену су је њихови очеви платили …"

Јавни радник Ж. Живановић, по доласку у Ниш 1882. године, овако је приказао изглед Ћеле куле:

„Сад стоји само део од опале куле. И на томе остатку стоје два угнућа где је која
глава била. Ја сам их брижљиво бројао, и на овом остатку само било је са северне стране 123. главе, са западне 103, са источне 105 и са јужне 180, свега 511 глава".

Зуб времена изглодао је и те преостале лобање, тако да их је десет година касније сачувано само десетак комада.

1892. године покренута је акција да се око Ћеле куле подигне капела како би се одолело временским непогодама и сачувала ова национална светиња. Почели су да пристижу веома обилни добровољни прилози који су омогућили зидање капеле. А 1937. и 1938. године направљена је и гвоздена ограда.

У удубљења Ћеле куле стављена је обојена панорамска слика чегарске битке. Када је ностављана ова илустрација, при чишћењу шупљине, нађени су делови или целе лобање које су раније ту биле уграћене или су склоњепе од елементарних временских непогода.

Када је 70 година после чегарске битке Ниш коначно ослобоћен 1878. године подигнут је на Чегру споменик Стевану Синђелићу и његовим друговима. На белом мермеру уклесан је натпис:

,,Војводи Стевану Синћелићу и његовим неуморним јунацима који овде славно изгинуше 19. маја 1809. године нападајући Ниш. Кнез Милан М. Обреновић IV и његова храбра војска покајаше их освојивши Ниш 28. децембра 1876. године".

Овај споменик наткриљује импозантна купола изграћена 1. јуна 1927. године.

А затим је дошло освећење које је добило размере великог националног празника. То славље одржано је „у присуству Блаженопочившег Краља — Витеза Александра I Ујединитеља, Краљевске владе, Народне скупштине и непрегледне масе народа из свих крајева Србије".

Пред огромном куполом на Чегру 1. јуна 1938. године подигнута је биста Стевану Синћелићу која је идентична оној пред Ћелекулом.

Сви ови монументи подсећају нове нараштаје на велике жртве отаџбинског рата, на цену слободе која је крвљу плаћена и из које ће, касније, нићи југословенска независност и братство. Народ који има овакве споменике, негује традицију свог националног интегритета — сигурно може широм отворених очију да гледа у своју будућност.

ЛИТЕРАТУРА – Време шанчева

1, Чегар — Народни музеј, Ниш, 1973.

2. Стогодишњица српског устанка — Београд, 1904 (Штампано у државној штампарији Краљевине Србије.)

3. Први српски устанак — Беогрлд, 1947, издаје: Коларчев народни универзитет.

4. Прилози за историју I српског устанка; издаје; Народна књига 1954.

5. Стогодишњица 1813 — 1913. год; издаје Нови Сад

6. Чегарска битка — Ниш, 1951. год.

BlinkListblogmarksdel.icio.usdiggFarkfeedmelinksFurlLinkaGoGoNewsVineNetvouzRedditYahooMyWebFacebook

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License