Xiii Deo

XIII
У логору на Пруговцу, 16 августа у недељу, 1876 г.

Да продужим опис јучерање борбе.
Одбијени на првом јуришу,1) ми се станемо спремати за други. Зађемо прикупљати људе расуте по чести. Налазили смо их у гомилицама по З—4, по 5—6. Шћућурили се у зеленом густишу па ћуте. Неко запалио цигару, неко притеже обућу или загледа око пушке.
— Шта ту радите?
— Седимо, вала.
— А што, болан?
— А да шта ћемо друго?!
— Хајд'мо напред.
И они су полазили, а свакоме је лебдила на лицу као нека сустала мисао која је, после узалудног тражења исхода и разрешења, малаксала, свила се око усана, пала на чело, улегла се у зенице, те дала целом лицу неки тужан a опет подругљив израз, израз у коме се меша немар умора и равнодушност очајања, жудња за животом и подсмех смрти која већ стоји над главом са замахнутом косом. Чинило се да сваком од њих замиру на уснама ове речи:
— »Оно вајде нема од целога овог нашег посла. Можемо ми и сви изгинути, па опет ништа неће помоћи. Али ипак трапуљај напред! Шта ћеш, кад се тако догнало, да је то опет најпаметније што се у овом глупом положају може учинити?«
Код једне гомилице нађосмо средовечна Црногорца. Завезао образ неком прљавом пешкирином, кроз коју му просанула крв, па чачка своју металну симсију. Уза се држи пушку са прслим и расцветаним грлићем. Кад пођосмо ми, пође и он с нама.
— Ама куда ћеш ти, брате, кад видиш да си рањен?
Он притиште шаком половину усана, да му не мрда рањен образ, па ми оном другом половином уста прошушкета:
— Огребали ме Турци по образу, а ко ми у образ дирне морамо се наплаћивати.
Сви се насмејаше овој игри речи.
— Ама, бојим се биће ти рана опасна па ћеш пропасти. Да си бар отишао да те какав лекар превије, па после макар опет дошао; што му драго.
— Не, божа ти вјера, господине, немо' ми кварити ћеиф сад на ови вакат. Док ја нађи ећиме, док они мени удари своје пластере и мелене, ту ће и мене проћи ови садашњи севдах на Typкe, па послије ниђе и ништа. О'лади ce човек и онемари па је ка' и свака друга бабетина; мо'ш му ако и по трбуху кољати, па опет ништа. Пуштај ти меке 'вако растутњала ако шћаше што бит'. За рану не мари. Завлачио сам прс' — није дубока.
— Али, човече, ти ни пушке немаш. Видиш да та твоја крнтија није сад низашто.
— Ја, издаде невјерница у најтврђу муку. Али, господине, ја као еспапим овo je бој — ватра је. А ми наступи на Турке, а ћe ce кo од нашијех ранити, па бога ми и погинути — људи смо смртни — те ето мени пушке ако хоћу у обадвије руке по једну.
— О, брате!… Некако бих ја опет волео да се ти вратиш.
Црногорац се љутну.
— А што, господине, да ce вратим баш ја? Мниш ваљаде невјеста сам па ћe ме сапријети ова пашија греботина! Црногорац љутито потеже руком завоју, и би га здерао да га не уздржах.
— Не, човече, не будали! Баш стога што видим да си јунак, би ми и било криво да улудо погинеш.
— А ко гине у паметну, господине? Ко гођ гине, гине помало улудо. Мудријаши сједе код куће крај пепелишта. Ама по ђе-што мудрија је наша лудост но сва њина памет.
— Али ти ето и на једно око не видиш од превеза, па како ћеш тако?
Црногорчево лице опет доби благ, осменут израз.
— Ласно ћу ја то! Паметној глави и једно око доста. — Он се тужно осмену половином усана. — Бар сад не морам сваки час прижмуркивати на лијево кад нишаним, но ми 'вако стоји вазда на готову — затворено…
— Е хајде де, нека буде на твоју, кад баш хоћеш. A како ти је име кад си такав јунак?
— Мени, вала, Марко Крстов, а зову ме, онако као да речеш по прозиву Путаљица.
— А одакле си родом?
— Са сред љешанске нахије у Црну Гору, ако можеш знат'! Тамо сам се, знаш, родио, али сам давно сиша' aмo y Шумадију. Трбухом за крухом, богами, господине. Немаштина смо ти љyтa…
Ишли смо у ланцу прикупљајући непрестано гомилицу за гомилицом. Двојица до мене разговарају се:
— О Бућкало.
— Шта је, Трбо?
— Ако погинем, бре, ево имам овде под појасом 17 нови' аустриски цванцика и три черкеза. Извади да не узму Турци… (долази псовка Турака), па ако останеш жив и вратиш се у Београд, плати мама-Ани, Јулиној мајци, неку моју подужицу. Прала ми жена моју рђу, па нећу да ме мртвога ружно спомиње. Дужан сам joj тако јал' ће бити 18 гроша, јал' рубљу. Она то зна; неће она рећи више но што је. To њој исплати, а остало нека ти је богом просто: попиј са дружином за моју душу код наше црнооке Севде. Е… е… еј, Севдо, Севдо, моја гарава Циганко! да л' ћемо се још који пут загрлити? Кажи јој, бре, Бућо, ако се жив вратиш, да сам је се и на самртном часу слатко и весело сетио…
— Где то, где, велиш, да имаш пара? — пита неко трећи састраг.
»Трбо« се куцну прстима по појасу на левом куку: — Ево овде.
— Добро бар да знам да ти ноћас на спавању — украдем.
— Та знам ја да си ти кесарош, откад те је.
— А ти си имао посла с кесом пре но што те je и било на овом свету.
— Истина, бре, Симо, колико си батина извукао по вашарима за сечење кeca?
— Две мaњe него ти, Трбо.
— 'Ајде, бре! — »Трбо« мало поћута, па онда додаде: — Mope, нека смо ми живи и здрави, па макар ми ти и украо пape. Koja ти вајда и да их украдеш, кад знаш да ћемо их опет заједно попити, па биле код мене, биле код тебе?!
Чудан разговор пред ступање у борбу, уз кобно гуђење граната над нашом главом и звиждање куршума око наших ушију! Сравњивао сам, ово садашње безбрижно ћеретање са оним забринутим ћутањем и напрегнутим осећајем страшнога ишчекивања с каквим су ови исти људи пре једног сата улазили у борбу. Иста опасност, а како разно расположење! Откуда то? Је ли ово већ свикнутост на ватру, или безбрижност очајања? Какав је то ред мисли, каква је то философија у којој ови сиротани црпе снагу да овако мирно иду смрти у чељуст?! Зашто они гину? Каква идеја њих креће напред? Је ли то горак и тежак живот који је за њих изгубио сваку драж? Или је можда вера?…
Један Рус размахнуо руком колико игда може, па се тако енергично крсти, да му по челу, где удара са три прста, остаје црвен колут.
Мој Црногорац Марко вели му: — Мотај, вала, Русо, мотај, ма ти ништа не помаже.
Рус се искрљешти на њега:
— Какъ ничего не поможетъ ты?… 'Ишъ нехристъ какой! На смерть идетъ а не хочетъ даже ставить на себя печать христиіяінскую; да еще другимъ подсмѣхивается. Бусурманъ, ты, что ли?! И Pyc опет продужи енергично да се крсти и да нешто шапуће.
— Да мјеште крста бјеше ударио на се челикови панцијер, шћах ти вјеровати да помага; ама крст? — мучна работа! Од њега може бити да бјеже нечастиви, али куршуми, божа ми вјера — не!
У томе се бијасмо прикучили Турцима те отворисмо пуцњаву. После пô часа пушкарања опет их потискосмо и опет заузесмо ивицу шуме. Сад смо поново стајали пред оном несрећном искрченом пољаницом, на којој пре једнога сата онако љуто пострадасмо при јуришу. Пољана је била засејана труповима наших изгинулих другова. А Турцима је било доста и пô сата, па да им свима поодсецају главе и да их свуку голе наге. Ha тypcкoм стрељачком рову видело се неколико пободених мотака, а на њима — главе наших другова. А у рову нису били турски башибозуци, већ све низам. Ја се не варам. При првом јуришу ја сам их тако изблиза видео.
Потресајући призор! Људи, што су малочас стајали с вама и уз нас: бодри, снажни, чини ти се прсима би град разбили, леже сад пред нама као неме, хладне, накажене трупине. И то све тако неочекивано, тако брзо, тако нагло — док би ударио длан о длан. Нешто ce буни у човеку и он се сили да не верује у ову страшну стварност; покушава да својим неверовањем протестује против ње. Збиља, зар свемоћ и немоћ, зар живот и смрт, зар све и ништа стоје једно уз друго тако близу, да је довољно један миг, један трен па да једно друго потпунце замени?! Оне главе, на оним моткама онамо, пре пô сата су мислиле; она крвава срца мало час су куцала и осећала свом снагом здравих и крепких људи. И сад наједанпут пресечен цео тај свет мисли и осећаја. Једно парченце олова, у вредности од две паре, пало je y оно скупоцено, ситно и заплетено ткиво што се зове живот човечији и — сви су конци замршени, све жице живота покидане. Бедни ли смо ти ми људи!..
…Преко крвавих трупова што леже пред нама, и у којима сваки од нас гледа своју рођену скору судбу, ми cмo продужавали пушкарање с Турцима.
Научени првим јуришем, ми се сад нисмо упуштали на чистину ни кидисавали на турске ровове, јер и сад нас je било мало, и прошли би кao и први пут. Задовољили смо се да се овако из близине пушкарамо с Турцима и да их држимо у шкрипу, док нам откуд год не дође каква потпора. Држали смо се тако скоро пô сата, ма да нам турски картеч није давао ока отворити…
Наједанпут с нашега левога бока, с оне стране где је граф Кановњицин био заметнуо борбу, запишташе турске трубе да сва гора одјекну. Свирали су на јуриш. У танку писку труба брзо се помеша и потмула тутњава: »алах, алах«… И све то на 300—400 корака од нас улево. Ми ce скоро машинално окретосмо полу-лево и скресасмо пушке на ту страну. Но сад дигоше урнебес и Турци из стрељачког рова што беше пред нама. Нас као да обузе пламен са свију страна. Били смо у унакрсној ватри…
Почнемо одступати без реда и без команде. Но опет зато наше одступање сад ce ниje изметнуло у бегство. Ваљда по нагону, тражећи заклона, ми смо одступали од дрвета до дрвета, бранећи се добро подржаваном пушчаном ватром. Ниједнога тешкога рањеника не остависмо Турцима, а било их је у нашој групи четири. Изнели смо чак и једнога убијеног Руса: »да га Турци мртвога не погане« — као што рекоше његови земљаци. Марко Црногорац добио је још једну »пашију огреботину« на бутини. Пешкирина му спала, те му из отворене ране на образу струји крв, а ногавица му сва мокра од крви из ране на бутини. »Бућкало« је лако рањен у главу. Шта je било с »Трбом« нико не зна, тек с нама не беше кад изађосмо изван домашаја турске унакрсне ватре.
Турци нас нису гонили. Упутим рањенике да потраже завојиште. Она гомилица што беше са мном жаљаше се да нема метака, а коморџија нигде ни од чуда. Шта да радимо? У овом другом наступању ми управо нисмо имали команданта. Мене су људи помало слушали, па и то не као војника, но као некаквог »господина човека« о коме управо нису знали шта је. У главноме при овом другом наступању радио је сваки како je сам најбоље знао и умео. Предложим (jep o заповедању овде не може ни бити реч) да идемо yлeвo, тамо где још траје борба, па да ако успут нађемо какога команданта, какво повеће одељење, коме би се могли придружити. Мој предлог одобре. Мртвога Руса његови земљаци завуку у један жбун, с обећањем да ће, ако остану живи, доћи с попом да га опоју и погребу, а сад би, веле, било грexoтa остављати борбу за живе ради њега мртвог. »И мртви имају право, али право живих прече је и старије.« Лепа философија од простих људи.
Пођемо, и хватајући све улево, нађосмо се на једној чистини, а иза нас угледасмо стрељачки ланац наших стајаћих војника где журно наступа. Нас као да сунце огреја. Ја сам се радовао што скидам са себе сад сваку одговорност. Ево овде има команданата, има официра, ја ћy ce умешати с овим војницима, па куд они ту и ја. Но у тај мах неко ме стаде дреком викати остраг. Обазрем се и угледам Комарова испод једне крушке где виче и обадвема рукама млата да трчим њему.
Био сам црн од пушчане гари и прашине, сав изгребан, разбарушен, доња усница прсла од жеђи а крв умазала сву браду.
— Шта, јесте ли рањени?
— Нисам.
— Хвала богу. Али где су наши коњи?.
— Ваши где cy не знам, а ја сам мога дао једном коморџији пред ступање у борбу.
— Па где je ваш коњ? Дајте ми вашега коња.
— Шта знам где је? Бог зна куд је њега сад одвео коморџија.
Да глупа положаја!
На једно педесет корака од нас грми једна наша батерија (чини ми се Мостићева). Турска граната погоди једнога коња из запреге; он се изврте на леђа, стаде грчевито млатати ногама, на уста му удари бела пена. Војници се устумараше око њега. Официр виче: »сеци амове… бога… свеца…« Турске гранате прште свуда око нас засипљући нас земљом и прашином са свију страна. С леве стране долећу и куршуми. Мајор Илија Марковић, чији батаљони баш тада улажаху у борбу, стао насред поља, очи му као у мртве рибе, зинуо, подигао и раширио обадве руке, врат испружио а главу малко погнуо напред, као оно човек кад чека да га поп мироше или покропи водицом — па тако стоји и ћути. Не знам шта ли му je та позитура требала да значи! Или можда се то тако ваља код команданта. А мене опет потпр'о Koмapов: »дајте коња«, па »дајте коња!«
— Али откуда, забога, да вам га дам, кад коња нигде нема?
— Ал' ви га нађите… ма где! ма како! Па онда као да и сам прозре сувишну мудрост тe своје наредбе: »ма где« и »ма како«, јер и не покуша даље настојавати да je извршим, већ изли сав свој гнев на моју пушку.
— Баците ту глупу пушку из руке. Шта ће вама пушка?
— Зашто? Ја сам се овом пушком досад борио.
— Али кад вам кажем баците је; баците је одмах ту на земљу. — Ја сам ce још мало као устезао, но кад Комаров поново викну срдито: »Та чујете ли што вам ce заповеда?« — ја спустих пушку на земљу, а у себи помислих: »Буди бог с нама! Шта ли је овом човеку?«
— Дакле, велите, нигде нема коња?
— Ја бар не знам где би их сад могли наћи.
— Онда хајдемо пешке из овога града од граната; ово је страшни суд.
Кад смо већ били прилично одмакли, Комаров, не дижући са земље оборених очију рече полако, као да је говорио сам себи: — Суђени час не пита кад ћe доћи. Он улази на врата без куцања. Али ко му сам иде на сусрет — пре ce нађу. Граната није никоме род — па ни ђенералима…
Изгледало je кao да се Комаров овим нешто извињава. Уопште чинило се као да je нешто јако збуњен. Да није стога, што je поглавито он својим нетачним извештајем да су Турци напустили бујимирску косу, учинио те смо се уплели у борбу с Турцима на овој страни где смо имали врло мало трупа?
Застанемо на једном брежуљку да видимо како иде борба иза нас. — Ах, каква несрећа! — узвикну Комаров — наши одступају преко винограда… После климну главом очајно и додаде: — Но ја њих не кривим, на свакога има по три Турчина. Али проклети Караџић! Он се још не чује, још не удара!
У томе вајкању дођосмо на брежуљак више пруговачкога шанца, где je стајао Черњајев. Био је скоро сам. Све је ордонансе некуд разаслао. — Ваљаде да траже Караџића! Ходао је узбуђено, срдито и једнако je очајно погледао на ону страну куда је одвео Караџић деветнаест батаљона.
— И Караџић се још нигде не показује жив — рече Черњајев Комарову. — Ево на, погледајте (он му додаде доглед и показа руком у правцу Рсаваца) — нема га и све га више нема, а већ је прошло четири часа по подне. Међутим Хрватовић је већ одавно напао. Сирома' Хорватовић! Он мора да је још у већем очајању но и ја овде.
У томе дојури на коњу један официр. Тако је био задуван да једва промуца:
— Г. генерал… долазим из прве бојнице… Ако бога знате — помоћ!.. Турци уводе у борбу свеже трупе… Ако брзо не добијемо помоћ, пропали смо.
— Идите. Напрегните све силе; држите се још мало… ja ћy учинити све што могу. Официр одјури а Черњајев се очајно стаде пљескати рукама: — Шта ћу, шта ћу сад? Камо ми војске? Где је сад Караџић? Где је?..
Но Черњајев као да је имао више среће но тачних података о размештају својих батаљона. Баш у томе очајном тренутку искрсе из шумице иза нас један батаљон. Черњајев кад га угледа само разрогачи очи и умало не подскочи од радости. Осврте се — нигде ни једног ордонанса. — Г. Т………, — трчите опет ви. Ма који и ма чији био онај батаљон, одмах, одмах га узмите и брзо брзо га водите тамо откуда су тражили помоћ.
Да сам се мало задржао, ко зна да л' ме Черњајев у оном тренутку и при онаквом расположењу не би прогласио за — издајника. Срећом мудри коморџија био је довео мога коња амо. Сигурно му је то био леп изговор да се уклони од куршума: »Е, знате, морам да водим господиновога коња у штаб…« Полетим батаљону и поведем га напред све у касу. Кад дођосмо до оне несрећне и овде тако често помињане густе шумице, наиђемо на наше где у нереду одступају.
— Растурите се у ланац, па не пропуштајте никога; терајте све напред.
— Зар цео батаљон у ланац? — упита неко.
— У ланац — продерах се ја (хи, хи! Још мало па ја, богами, командант и пô. Хи, хи!) и потерам коња дуж редова. Батаљон се расу, препречи пут одступницима и окрете их напред. Један официр испаде из шуме. — Ево вам један свеж батаљон, господине; водите га напред — па му онда притерам коња и пришанем: »То је све што вам Черњајев још може дати. Више нема ни једног војника. Пазите!« Да ли сам овим охрабрио или уплашио г. официра, то сам Алах зна, али ја сам добро мислио. Официр одведе батаљон а ја се вратих натраг. Из даљине сам се освртао и видех да ствар одмах окрете на боље — наши су потискивали Турке.
Већ су заранци, а борба се једнако води. Топовска грмљавина потреса цео предео, а у крупну топовску рику меша се ситно гроктање пушака. Наша ce бојница растегла најмање на четири сата хода. Од Рсаваца па чак тамо до преко Мораве дижу се куле и млазеви пушчаног и топовског дима. Сунце на заранцима позлатило им врхове, а лака вечерња замаглица већ им застире темеље. Вршине им се једнако губе: прамичак по прамичак дима откида се од сјајних врхова и полако плови у даљни недоглед; а темељи им се једнако обнављају све новим и новим клупчадима и смотуљцима дима што без престанка избијају из пушака и топова.
— Шта је с оном батеријом? — рече Черњајев упирући доглед на косу више села Пруговца. — Она поодавно не пуца, а пред њом се види дим од турскога стрељачкога ланца и он јој се примиче. Да није демонтована? Т………, узмите десетак коњаника па трчите, видите шта је с оном батеријом.
Кад сам био већ на коњу, Черњајев додаде, извирујући једнако са догледом: — Не може бити да је та батерија остала без заштите!.. Али Турци су близу пред њом; зашто батеријска заштита не пуца?! Зашто батерија не бије картечом? Т………, узмите што више коњаника… узмите сву моју пратњу. Али xoћy да ми она батерија буде сачувана пошто пото. Трчите.
Са једно дваестак коњаника потечем низ поток. Једна турска батерија с Бујимира опази нас и одмах нам посла неколико граната. Ми се расусмо да не будемо нишан, па тако потрчасмо низбрдицом, да се двојица-тројица преметнуше заједно с коњима.
Ствар је стајала рђаво с нашом батеријом. Пешаци одступали, и није да беже, већ их сретосмо у гомилицама где ошљаре полако и мирно се разговарају. Батерија остала гола. Турски ланац примакао јој се с фронта на 500—600 корака, а косом кроз шуму провлачи се брзо други турски ланац да обиђе батерију и пресече јој одступницу. Положај батерије био je погибељан. Да издире косом — не може издирати кроз урвине, кладе, пањеве и честе шумарице. Да се спусти у поток пада узмиче друмом — не сме, јер нема кад — турска ће је пешадија пристићи. Изгледало ми је да је cве, све пропало. Спас je још лежао у томе ако се могне зауставити и повратити наша пешадија да заустави напредовање Турака док се батерија повуче. Викнем коњаницима да се продеру што год могу: »ypa!« па онда упаднемо у ону расуту масу наших пешака и почнемо их вpaћати. Мало милом, мало силом, некога замоли, некоме привикни, некога погурни руком, а некога, богме, обриши малко и сабљом пљоштимице — тек ми наше пешаке вратисмо. »А де! а бре!« Док они ухватише једну врзину и неки јалак, којим беху ошанчене неке њиве, те отворише ватру на турски ланац. Сад викнем трубачима да свирају на јуриш, а ми коњаници у гомили потечемо напред и повичемо: »ура.« Како се пут савијао око једне брдске окуке, то Турци нису могли ценити колико нас има, видели су само да је коњица и да трчи к њима, па мислећи ваљда да напада какво појаче коњичко одељење, одмах почеше формирати каре. Све их ово заустави у напредовању, а међутим два наша коњаника испентрају се на косу, где је стајала наша полубатерија, известе је о стању ствари и она ce брзо смандрља с косе, ухвати друм и одјури у касу уз брдо пруговачком шанцу.
Чим одступи батерија, наше пешаке ниси више могао ничим задржати. Они се расуше косама. Ми коњаници хтедоcмо ce вратити друмом, али кад опазисмо у даљини једно појаче турско коњичко одељење где нам се у касу приближује, спремно да нас нападне и гони, ми нађосмо за »саветно« да мрднемо у лево и да се дохватимо кoce и шуме. Успут стигнем рускога капетана Максимова. Једва се вукао. Коња му убили Турци те у паду коњ повредио ногу и њему. Уступим му коња а сам пођем пешке пруговачком шанцу где је сад стајао искупљен скоро цео ђенерални штаб. Черњајев се одвоји из гомилице, изађе преда ме на дваестак корака, и… и неколико тренутака доцније др. Владан већ је правио досетке: »А.. а.. а! аирли, да бог да! Нека је со срећоју сефте: ево и један комунац улете у орденлијски ћуп.« Па ce онда примаче са подругљивим осмехом и малко се наже: »Бре, бре, бре, орденче! Чекај да видим чије ово име носи П… Т…… »на левој страни крај срца«« (чита на медаљи): »М. М. Обреновић ІV. књаз српски.« А? Је л' тако?
— Тако, докторе.
— Кажи ми право, како ти сад куца под овим твојe кoмунско срце?
— Сасвим као и пре, докторе.
— Но Черњајев и не зна колику je услугу тиме мени учинио. Чик, дете, нападај ме сад у твоме »Старом ослобођењу« као орденлију! Уосталом из ђенералног штаба, па још за орденлије, и нема више пута и повратка у комуну.
— »Ће ce намери за браћу,« докторе. За това ич брига да му не береш! Оно ни из »комуне« нема пута за у главни штаб и међу орденлије, па мене, ето, ветар опет донесе међу вас. Joш лакше ће ме однети.
— Јок, џанум, јок; тука ћеш ти сас назе.
Борба је трајала до мрклог мрака, но пред ноћ се окрете за нас набоље. Черњајев довуче однекуда (чини ми се од Караџића) четири пожаревачка батаљона, те ове свеже трупе потискоше Турке у њине старе положаје.
Да завршим опис овога тешкога дана једном бôном сликом. Кад мрак паде на земљу, бојна рика умуче, а војска се постепено поврати у логориште око пруговачкога шанца. Стојећи на једном брежуљку, гледао сам кроз сумрак како из даљине из мрака ничу гомилице, чете, батаљони — сви ћутљиви и грдно изморени. Испрва нигде гласка, само се чује потмуо бâт од корачања стотина људи. После се чују команде: чета стој! смирно!… вољно…, а одмах затим залепршају се ваздухом стотинама дубоких уздаха и хукања од умора. Пушке ce сложе у пирамиде, а војници се разбију у гомилице по 2—З, по 5—6, по 10—15, групишући се по познанству и пријатељству. Рођаци и пријатељи из једнога села, подељени у разне батаљоне и одвојени у I и II класу, сад се траже и довикују да заједно проведу ноћ. Сад се сазнаје и распитује ко коме погибе, ко како прође у страшном окршају. Логором овлада жубор, узвици и довикивања.
— О, Симо!
— У… у… у…
— Е да што?
— Ево једне пањине, ама не могу да je извалим.
Војници траже дрва и ложе ватре, да их, онако уморне, као што они веле, не »пресече« ноћна студ. Секире лупају, грање и врљике вуку се.
— Hocиш ли што, Јоване?
— Носим један проштац.
— А што, болан, само један?
— Не могадо' више уграбити. Наиђосмо амо на ограду некога јадника, па кад навали војник, ви'ш, ка' и виор диже све за тили часак. Остаде сам чистац. Ја једва уграби' овај проштац, па и то умало ти се не поби' око њега с једним буразером. Уватио он за један крај па вуче и виче: »мој je.« Ја опет укрутио за други крај, па вучем и вичем: »мој је,« те се умало не побисмо, а проштац нити је мој ни његов, већ ко зна којега је јадника. Ала ћe да закука кад дође па угледа како му се од ограде ни траг не познаје; све разнела војска.
— И ако је. Шта ми га ту жалиш? Разносе и моје код куће. Бајаги ти је тамо нама у Шумадији боље.
— Mope, бар тамо код нас нема војске.
— Нема војске али има светине.
— Прекрсти се само, мој Панто, па реци: вала теби боже што нисам граничар. Видиш ли да ћe овај свет овуда ама баш дибидус да пропадне. И гину, и куће им изгореше, имања им пропадоше, и вамилије, пусто, у свет прскоше. Бар нама се joш зна где нам је огњиште и знамо да оно мало сиротиње и чељади што је — на њему је. А ови јадници?..
По логору се засветлуцаше ватре.
И за ме је била једна. Наместим ce кpaj yпaљенога пања, па извадим лулу разбрибригу да њоме терам сету и црне мисли.
Знате ли какви oceћajи спопадају човека кад се враћа с гробља, на коме је са покојником закопао и парче срца свога? Тако сам се отприлике oceћao и ја. Смрт је данас тако много играла око мене, да ми је и сад била присутна. Бледе слике изгинулих бораца једнако су ми биле пред очима. Чинило ми се као да још једнако чујем јауке и ропце тешких рањеника. Они живи људи по логору око мене изгледали су ми као становници гробља, што су тек ноћас устали из својих мрачних боравишта, да се сутра опет у њих поврате.
Седећи у оваквом расположењу наједанпут осетих да ме састраг загрлише две мале, коштуњаве, сухе и хладне ручице, а на самом уху некакав слабачак, потмуо детињи глас прошапута ми: — Чичо! пусти и мене да се ту мало огрејем!
Мене прође језа… да ли ја ово сањам?… нагло се окретох… мој се образ: очеша о један увео, хладан обрашчић; поглед ми сусрете два велика, црна, необично сјајна ока, где се зорно упиру у ме, а са јадних блеђаних и усанулих детињих усна опет слабачко прозвучаше речи:
— Је ли да ћеш ме пустити, чичо?
Сав потресен, ја се нагло обрнух, шчепах ову незнану прилику и посадих је себи на колено да је спрам ватре боле видим шта је и ко је.
— Јао, чичо, много си ме стегао за руке; боли ме.
— Ко си ти, дете?! — узвикнух ја још пренеражен.
— Хи, хи, Стојан ми је име. Ама немој да ме стежеш толико; боли ме.
— Ко си ти? чији си? одакле си? откуд овде у логору? међу војском?
— Бежанац, мали Стојан бежанац!… Ај, мамо, мамо, моја слатка мамо! немој да ми плачеш; тебе ћe твој Стојан да суса, суса, суса! Немој да ми умреш, мамо моја слатка! тебе твој Стојан воли… и милује… милус… милус…
И ова мала прилика наслони главу на мoje груди, једном ме руком страсно загрли и стеже, а другом ме миловаше по образу. Затим наједанпут скочи, отрже се од мене, побеже два-три корака, прилеже потрбушке на траву, једну руку диже као да некога, ко лежи поред њега, милује по глави и рече:
— Ћути, ћути, Стојанко. Ето Турци у село, да нас не чују. Ћути…
Па пошто је тако мало полежао, он викну:
— Бу, ду, ете Турци, ватра, бежи….
Скочи и побеже у мрак. Пошто сам се мало прибрао, пођем за овом детињом приликом. Код прве ватре упитам војнике: видеше ли да овуда прође једно дете.
— Ено га онамо код оне друге ватре где се греје.
И ја угледах кроз мрак како спрам несигурне и бледе светлости једнога логорског огња блистају два сјајна, црна ока.
— Па ко је оно дете? Откуда овде у логору?
— Е мој, господине, ово је убита жалост! Веле да је отуд некуд од Књажевца. Турци му побили све укућане, а кућу запалили. Њега јадника ваљда је сам Бог спасао, али је ето сироче од стра' полудило, па која му вајда сад и од живота…
Ја нити смедох даље распитивати за ову жалосну историју, нити се приближавати овоме малом и несрећном сведоку њеном, овоме тужном споменику одбегле свести…1)
Логорске су се ватре већ давно погасиле, поноћ превалила, мртва тишина царује над успаваном војском, ја почаркујем мој догорео пан и пишем дневник, а кадгод упрем поглед у тиху ноћ, чини ми се као да ми отуд из мрака светле она два сјајна ока малога Стојана, а у глави ми се понављају ови лепи стихови из Драгашевићевога »ХајдукВељка«:
Сви спавају, и Срби и Турци,
Све је немо и поноћ је нема,
Чадори се расејали бели,
Ко на гробљу гробовско камење,
Ах гробови и постаће сами,
Трава биће црвенога листа,
А цветови од крваве пене…
Јунаке ће земља да запреће,
Из тог праха и пене крваве
Васкрснуће ђаурска слобода…
Ох, да ли ће?..
Нека ти је оволико доста крвави четрнаести августе!
Јутрос, 15 августа, дође ми у руке једна турска прокламација управљена на Србе. У њој Порта позива »верни српски народ« да се мирно преда Турским командантима, па ће бити у свему заштићени и поштеђени. Мило ми je што се није нашао Србин издајица да напише ову прокламацију, јер, судећи по »стилу« и језику у прокламацији рекао бих да jy je писао: или какав Пољак који се бавио у Србији, или какав Бугарин који ce учио у Загребу. Тек Србин није. Да овај урнек Турске мудрости не би пропао, саопштићу га овде од речи до речи и онаквим истим правописом као што је у оригиналу:
ЗВАНИЧНА ИЗЈАВА
ВИСОКЕ ПОРТЕ
»Срби,
»Ви сте дјеца оних отаца и дедова, који цијели пет стотине година су живили под покровителством Високе Порте у савршеном спокојству и безопасности. Као вашим отацам и дедам Висока Порта је раздавала своју милост и правцу, исто тако није престала оделовати благодетелство и покровителство и вама, који сте нихне дјеца.
»Заиста е да и Срби су ценили ова велика благотворства, која су примили од царског правителства, чувајући и своју народност, и има неколико време ништа друго несу гледали већ интереса и благоденства свог отачаства, а будући послушни саветам старих и разумних лјудех, који су се бринули о своме добру и спасењу, у ових најзаднијих четиридесет година, у којама су се јавлјали толико ратове и размирице по свјему свјету, Срби опет су постојанствовали у своју лјубав и верност прем Високе Порте и живили су врло спокојно. А и Висока Порта била је задовољна од овог разумног поведења верних своих поданика Срба, тако што, осим привилегије, кoje им бјаше даровала от пре, одобрила им и неке нихне желе, а нарочно, да би показала што не дели Срба од других своих поданика Мусулмана и не-Мусулмана, да би с тиме дала још едан знак поверења, поверила је србскоме кнезу и службу о чувању крепосте, што се у Србију налазе.
»При све то неки чиновници врховног управлења Србије, да би постигли своју алчност, учинише орудије искреност Срба, преварише неке од народа и дадоше помоћ Херцеговцима и Бошнјакама, који су се узбунили против царске државе. И кад им je било саветовано или са стране царског правителства или са стране велесила, они су кривили народ, а тиме уврећали и Срби и оне несретнике, којима су они помагали, докле на послјетку довели су у свом отачаству тући управитеља и командара, по наредбе којих морали су против своје воле ваоружити србско населење пушкама и топовима, и тако су напали на своје сусједе, с којима су цјеле петстотине година живели као браћа, попалјећи и пустоши ћи нихне села и куће.
»А будући да је кнажество србско една част од Империје, а жители част од императорских поданика, јавно је што нихове интјереси, а такође и повреде односи се на Империју, због тога Висока Порта ако и не би желила да се увреди Србија, али да би показала какве су дужности оних, који злоупотреблјавају своје привилегије, и да би потушила нихово раздражене, била е насилована шалјати војску.
»За царство велике су загубе и скрбне дјела гледати и слушати што бивају убијства и повреде у биткама међу војскама и нихне противнике. Жао е што од мерке правителства бивају толике загубе у едном мјесту, гдје толико невина домочадја и немоћне лјуђе се газе!
»Они који управлјају србске послове, намјесто бринути се за ползу и благостање стране и населења, оголјују народ, а новаца, који они узимају од нихне руке, дадоше ји за топове, пушке и воене потребе. Тиме они хтедоше задоволити своју гордост и алчност, зато употребише ове новце, кoje народ бјаше сачувао због обдржања своје фамилије и сроднике, опет о неговом опропашћењу.
»Срби!
»Нек вам буди извјестно, што Мусулмани и не-Мусулмани, све поданике без исклјучења су чада царства. Нема у овоме свјету човек, кој би желјо зло својим дјецама, дакле, кад Висока Порта шиле војску, она нема намерење опустошити ову страну и разорити населење, али само и само да казни оне, које без икаквог узрока доведоше ове повреде народу, кој је толико време живјо спокојно, и оне који са оружјем у руке противе се царском правителству.
»Поштовани и добри грађани, муже и жене, мали и велики, и сви жители су пода заштитом царства, и Висока Порта никад није изменила, нити ће изменити добрих својих расположења и саобрашћења спрем србскога народа.
»Највећа нада и жеља Високе Порте је то, што у буну, коју неки рђави и зли лјуди учинише због своју корист, да не би пострадали поштене жителе материјално и телесно, и да не би се уништило нихово отачаство, а нарочито да нађу заштиту жене, старе и бедне лјуђи. Због тога издаде се ових дана заповед од Високе Порте свим командантима што, кад би србски жители с кога ни би мјеста и села дошли код команданта царске војске, и предали своје оружје и замоле милост, да им се да заштита уједно с ниховом добарем и фамилијом; а ако се нађу неки међу војске, или други, који бише злоупотребили животе и имање на едно тако под заштитом пријето село, или на неколико лјуђи, онда да се злоупотребителе строго казне.
»Они, који оваковим начином предаду своје оружје и покоре се, ако би се опет отклонили од пута поданства и верности, да се казне због тога по строго.
»Овим изјавом јавлја се Србима, што они који желе да повере свој живот, своје имање и своје домочадје под заштитом царског правителства, и обећају са свом срцом, што неће злупотребити царску милост, морају незабавно отправити се лично или посредсвено код команданта, кој се најближе налази, и да искажу своје желе.
»Они, који и за овом изјаву не положе своје оружје, но постоју у путу бунтовничества и злодејства морају се кајати.
»У сваком случају нек се божја правица испуни.
1 Августа 1876.«
Ове прокламације прво су се појавиле код Хрватовићеве војске. Пренео их је, веле, један старац сељак отуд преко границе.
Изјутра је изгледало као да нам овај дан (15 август) проћи без борбе. Сем малога препуцкивања на предстражама свуда је иначе било мирно. Но пред подне Турци нас окупише бити из својих батерија. Особито су много граната бацили на брежуљак више пруговачкога шанца, где је био разлогорен главни штаб.
— Да бежимо одавде — рече мој пријатељ, отац М. — да нам не преседне и баница и печено пиле. (Отац М. беше нам донео у логор добру чacт, поткрепљену великом буклијом вина).
Дочепамо по један сноп пшенице (то су нам били фотељи), па беж' за брдо. Отац М. био је народни посланик на скупштинама које су већале о овоме рату. Између нас се отвори овакав разговор.
— Е, мој оче М., ви у скупштини већасте о рату, већасте о некој вајној контроли народној, ми новинари опет сањасмо о Солуну и Једрену, па гле нашта изађе: дошљаци Руси заповедају по својој вољи, а ми се ево бијемо око Алексинца.
— Наши захтеви у скупштини нису саслушани и уважени. Ми смо много што шта предвиђали што се сад дешава, и да смо послушани, наш би посао данас друкчије изгледао. Не могу да говорим; било је у тајним скупштинским седницама; али ако једном дође време да се изнесу на јавност сви радови из тајних скупштинских седница, видеће се ко је боље погађао.
— Ама, збиља, оче М., припричај ми што год из тих ваших тајних седница.
— Молим те, немој ми то тражити. Истина, рат је сад ту већ и нема се шта више крити, али речено је да буде тајно, па нека тако и остане.
Тек после дугих наваљивања отац М. једва пристаде да ми тек »по што-шта« приприча и његово казивање отпоче ce овако:
— Да узмемо мало поиздаље. Ти се сећаш, да је при крају 1874 год., после узалудних покушаја Мариновићевога министарства да ради са скупштином, дошла министарска криза, y којој je министар унутрашњих дела Чумић ударио подвалу свом председнику министарства, те се криза завршила променом министарства (при чему је Чумић постао мин. председник) и одлагањем скупштине до 14 јануара 1875 год. То време док је скупштина одложена, употребио је Чумић да се »учврсти.« Имало је да се изврше четири накнадна избора: у Јагодини, Јадру, Г. Милановцу и срезу звишком, а дан избора био је 4 јануар 1875. »Учвршћујући се,« Чумић је пред изборе и на сам дан избора починио са својом полицијом толика безакоња, да је још и пре састанка скупштине његов пад био већ извесан. 14 јануара 1875 отворене су кнежевим указом седнице одложене скупштине. На првом се кораку показало да Чумић са онаком скупштином неће моћи с места да мрдне. И заиста, 20 јануара Чумић већ разашиље свима начелницима телеграм како је »целокупно министарство дало оставку«. Настаде министарска криза (упочетку је била уважена оставка само министру финансија и спољних послова), седнице скупштинске бише одложене на неизвесно време. 20 јан. склопљен је »нов« кабинет, а 24 јан. то ново чича Данилово »министарство помирљивости и добре воље« дође први пут у скупштину. Старац Данило неко је време куражно и трпељиво подносио кишу интерпелација и све бомбе кoje cy из скупштине сипале против његовога министарства »помирљивости и добре воље«, па се онда наједанпут старац накостреши и разагна скупштину. Ако се не варам баш 13 марта скупштина би распуштена. Растерав скупштину, чича Данило предузе да »рашчисти терен.« Прво угуши радикалне опозиционе листове: твој »Рад« у Београду и »Ослобођење« у Крагујевцу, а чини ми се и Урошеву је »Будућност« неколико пута узапћавао.
У другој половини јуна пукла је прва устаничка пушка у Херцеговини око Невесиња. Вредно је упамтити да тада у Србији није било ниједног независног листа. Ристићев »Исток« и »неверна вера сваког господара« »Видовдан« били су једини органи »јавног мњења« у Србији. Док се у Херцеговини развијао устанак, чича Данило је у Србији »рашчишћавао земљиште« за нове скупштинске изборе. Притисак је био грдан, апшење Адама по Крајини, Tajcићa по Драгачеву, прогоњења по Крагујевцу и многа друга насиља. Пред саме изборе изађе у званичним новинама наредба на све полицајце да строго пазе да »бушкарачи« и »злонамерни људи« не агитирају за изборе. Тим је покушано да се угуши наш радикалски уплив на народ и да остане широко поље полицијским агитацијама, а веле да је тај »мудри« распис »концептовао« тадашњи министар просвете Стојан Новаковић, али ја то не верујем.
— Bepyj слободно, оче М.. зато ти ја могу јамчити. Ја тај Новаковићев концепт имам у рукама.
— Ама, богати, велиш? Откуда ти, брате ако бога знаш?
— Нашло се.
— Ама где га нађе?
— Нашли људи у Новаковићевој кући на оном месту, где се обично бацају старе хартије.
— Е, јесте врагови. Но да ти причам даље: З августа 1875 бише избори скупштински и испадоше не може бити неповољније по владу. Сем осталих радикалаца народ изабра тада поново за посланике и Ранка Тајсића иако је он за време избора лежао у затвору. Одмах затим чу се да је министарство дало оставку. Тада некако и ви у Крагујевцу поново покретосте »Ослобођење«, баш чини ми се у почетку августа.
— Да, 10 августа.
— Тако ће бити. 15 августа састали смо се први пут у Крагујевцу. Чича Данило са својим министарством био је још раније у Крагујевцу, и тога дана дође нам у скупштину само »ради виђења,« као што он рече. Ми смо приступили конституисању скупштине. Да је ово Данилово министарство било већ печено, ми одмах видесмо и по томе, што при избору кандидата за председника скупштинског стари наши противници иако конзервативци Гарашанин, А. Поповић и поп Ђуричковић гласаше за наше радикалне кандидате: Адама, Милију, Крупежевића,1) Вуковића, Шумкарца и Благоја Божића. »Видовдан« опет, који је дотле ваљао на нас дрвље и камење, називајући нас »комунцима,« »Адамовцима,« »безгаћницима« и сваким чудом, наједанпут сад окрете лист и поче либералима, како ce конзервативци у »крајњем случају« могу удружити са радикалцима, па ћe онда бити од либерала триста чуда. Све су ово били јасни знаци да је Ристић на прагу већ да замени Данила, и да је ово Гарашаниново и Алексино гласање за радикалце пркос и претња новом министарству, које се већ јављало на хоризонту. И збиља, 18 августа било је то бирање кандидата за скупштинскога председника, у коме су се Гарашанин и његови тако показали, а већ 19 августа чича Данило јавља да је нов кабинет образован. Ј. Ристић и Радивоје били су у новом министарству. Одмах затим скупштинске седнице одложене су за седам дана.
— 27 августа била је прва скупштинска седница, у којој су се јавили нови министри и прочитали кнежев указ, да се за претседника скупштине потврђује Каљевић. 28 августа кнез је отворио скупштину, а затим наскоро вратио се у Београд. Ми смо остали да правимо адресу. Дању радимо то и још неке ситније послове, а ноћу држимо тајне седнице. Да их не набрајам. Довољно то: у тим, већином ноћним, тајним седницама министри нам једнако подносе неке телеграме на малим парчадима хартије, у којима погранични начелници (понајвише ужички и чачански) јављају како многи бегунци из Херцеговине и Босне прелазе на српско земљиште, како се та сиротиња пати и пропада, како Турци на нашу границу итд. Министри су говорили да треба помагати браћи. Тада смо у једној тајној седници одобрили 10.000 дуката и 12.000 пушака за устанике и помагање њине нејачи; нешто је од овога још за Данилове владе било издато.
— Више од 10 дана провели смо око адресе. Мислим баш тако око 13 септембра Ристић и Радивоје однеше адресе кнезу у Београд, а већ септембра прочита се у скупштини указ кнежев којим позива скупштину у Београд.
— У Београду смо неко време радили друге неке предмете, па тек опет учесташе неке депешице од пограничних начелника и нека саопштења скупштини. Тајне седнице већином су држане ноћу. Министри су тражили нов кредит за потпомагање устаника. Они су говорили само то, да ваља потпомагати браћу. Ми у опозицији говорили смо да смо и ми зато да се браћи помаже, али смо тражили да се једном изађе начисто куда води и где ће нас довести то помагање? Оно ће нас најпосле увући и уплести у сам рат. Треба ли ратовати или не? говорили смо ми, о томе се може разно судити. Али једно je јасно: ми нећемо да несвесно будемо увучени у рат. Треба знати тежину и замашај појединих поступака. Треба знати куда што води. Ми хоћемо чисту ситуацију. Нека нам влада отворено каже како она мисли о рату. Xoћe ли гa? неће ли га? уопште шта она xoћe и шта намерава? Ми нисмо деца. Ако будућност Србије захтева да она сад ратује, ми хоћемо свесно да узмемо то тешко бреме на се, a не да нас влада неким својим доскочицама и намештеним извештајима постепено, све помало и неосетно, увлачи у догађаје, док се једном не нађемо зачуђени пред ситуацијом, где, хтели не хтели, морамо ратовати. Чисто и јасно: ми нећемо да нас Ристићева влада несвесно увуче у тај рат; већ, ако је тај корак потребан, хоћемо да га учинимо са пуном свешћу. Стога нека се прво влада изјасни мисли ли да треба ратовати или не? Затим да нам поднесе потанак извештај како стојимо са војничком спремом, као и то какви су наши одношаји са другим државама, и у случају рата чему би ce имали од које државе надати?
— На сва ова наша јасна питања влада је одговарала страшно двосмислено, избегавајући брижљиво сваки јасан и одсечан одговор. На питање: хоће ли она (влада) рат? одговарала је: »Наша је дужност да помажемо браћи, па, богами, шта буде.« На питање: каква нам је војена спрема? одговарала је: »Е, па није тако рђава, није! да видите и добра је, богами.« На питање: како стојимо са другим државама? одговарала је: »Добро стојимо, добро; xoћe, помоћи ће нас, сигурно ће помоћи; како не би!« — и ту нам je сад прочитан некакав званичан докуменат од Русије, нешто »запрпуљено и замрмуљено,« у коме нам се дају неке наде, али се ништа јасно не обећава. Изгледало је као да би Русији било по вољи да заратимо, али нам отворено не вели ни ратујте, ни немојте. Ето при таквом стању скупштина је у Београду вотирала још 20.000 дуката на потпомагање устаника и да им се набави једна брдска батерија. Ми смо при томе тражили да буде неке контроле над трошењем тих пара. Један од наших рече: »Јако се бојим да ово, што се овако у помрчини решава, помрчина и не поједе.«
— Док се овако радило у скупштини, не знам како су се развијали одношаји између кнеза и Ристића, тек једног дана Ристић дође у скупштину (чини ми се 24 септембра) и објави да је његовом Министарству узета оставка и да ће кнез изабрати другу владу која ће радити са скупштином.
— Ово нас је изненадило. Прво, зашто Ристић даје оставку кад има у скупштини знатну већину? Друго, ово као да су неке нове »моде,« да влада у неку руку пред скупштином даје оставку. Но још новија »мода« имала је да наступи тек сад.
— Чим министри ово изјавише, момци почеше у скупштинској дворани намештати неке столове и фотеље, па тек што министри изађоше, у скупштину уђе — кнез! Ми нисмо знали шта управо да мислимо. По уставу зна се да кнез само двапут долази у скупштину: да је отвори и затвори. Али откуд сад кнез у скупштини усред њених седница?!
Кнез је био сам. Изгледало је да је јако узбуђен. Пошто назва Бога, прва му је реч била:
— »Браћо, имате ли ви поверења у мене?
— У скупштини завлада мртва тишина. Ми смо били као окамењени и подуже време нико не одговори ништа. Док je трајало ово ћутање, кнез је једнако cтpeљao очима по скупштини и мењао се у лицу. Ми постепено дођосмо к себи од изненађења и ту устаде горњо-милановачки посланик Вујо Васић те рече:
— »А ко се то усудио рећи, господару, да ми немамо у тебе поверење. Ми га имамо, имамо га потпунце — и скупштина поче да виче: живео.
— Затим нам је кнез говорио да он хоће у овако тешким приликама да говори непосредно с народним представницима, по примеру својих старих; спомену неколико речи о »ситуацији,« рече да је сматрао да је у интересу земље и престола да ову владу отпусти; али пре но што наименује нову владу позваће себи у двор народне посланике, и то само народне, да се с њима разговори.
— И заиста, ми будемо позвани у двор. Кнез нам рече да ће нам поставити три питања: 1) Треба ли ратовати? или другим речима, треба ли помагати устанак енергично, па ма нас то и у рат увукло? 2) Треба ли ce спремати за рат? и З) Треба ли да се учини зајам за вођење рата?
— »Али да би могли свестрано промерити како да одговорите на ова питања« — тако отприлике рече кнез — »ја ћу вас прво упознати са правим стањем ствари. Прво да вам кажем какви су нам односи са другим државама. Почнимо од државе која нам је најсроднија — од Црне Горе. Моја вам је влада говорила да су наши одношаји са Црном Гором не може бољи бити. То не стоји никако. Напротив, наши су одношаји врло затегнути. Ја сам у последње време покушавао да се дође до некога споразума и нешто je учињено заиста. Али то je врло незнатно. У случају рата међу нашим војним операцијама не би било никакве свезе и заједнице. Тако је са Црном Гором.
— »Моја вас је влада, даље, уверавала да се можемо надати у случају рата да ће устати и Румунија и Грчка, и да с овим државама имамо присно пријатељство. Ја тако не мислим. Наши су одношаји с тим државама пријатељски, али у случају да ми заратимо, не можемо рачунати на њино садејство. Румунија је самим тим географским положајем и етнографским размештајем тако упућена, да нема управо шта више тражити у Турској, нити шта од ње добијати. Њене се тежње и аспирације окрећy Ердељу; то je Аустро-Угарска где би Румунија имала шта да тражи. Зашто би се дакле Румунија упуштала у опасан рат с Турском од које нема шта више добијати? То је невepoватно, и на Румунију не можемо рачунати. Грчка je на нас љута за 1867 г. што је Србија није помагала у критском устанку. Грци нам пребацују да смо се тада користили њиним устанком те изнудили од Турске градове. Таку би улогу отприлике Грчка сад играла спрам нас. Она би вребала згодан тренутак да се користи тиме што би Турска била с нама у рату, да што од Турске мирним начином изнуди. И од Грчке се дакле не можемо надати стварној помоћи.
— »За Аустро-Угарску моја вам је влада говорила да би нам у случају рата та држава била наклоњена, да би пропуштала све наше војне набавке и чинила нам све пријатељске олакшице, које може чинити једна пријатељска неутрална држава. Ни то никако не стоји. Аустро-Угарска нам не може желети никаквога успеха већ и по том, што су наши државни интереси и њени рачуни на Истоку дијаметрално противни. Њој никако не иде у рачун да наш углед на Балканском Полуострву скочи, да ми постанемо већи и моћнији, јер зазире да тако окрепљени не постанемо привлачна тачка за српски елеменат у Угарској. Читава историја нашега ускрснућа као државе сведочи да је АустроУгарска нашем подизању вазда стављала препреке и с планом му сметала. Ни сад не може бити друкчије. По томе, у случају рата ми се пре можемо надати да ћe нам Аустро-Угарска сметати но помагати.
— »Што се Русије тиче, она нам је била вазда пријатељска држава, и ако нам не помогне — одмоћи нам неће.
— »То су наши одношаји са страним државама. Што ,се тиче припреме устанка у Бугарској и Ст. Србији, моја вам је влада говорила да је »све спремљено и готово.« Ја вам пак могу peћи да није спремљено ништа и није готово ништа.
— »Што се тиче наше војене спреме, она је непотпуна и недовољна. За артиљерију немамо довољно коња ни такума за запрегу. Даље немамо сабаља, револвера, труба; недостају нам транспортна и санитетска средства. Према свему овоме ја налазим да није време за рат и да ми не можемо ратовати, а сад би желео да чујем и ваше мишљење.
— Гласало се поименце, кнез је сам прозивао, и на прво постављено питање: ко je за рат? сви су одговорили против, сем њих 7—8 који гласаше за. Не опомињем се сад свију који су били за, сећам се само да је ту био Вујо Bacић, Урош Кнежевић и joш њих неколико. После је кнез ставио питање: ко је зато, да се озбиљно спремамо за рат, кад се око наших граница већ води борба? Ту смо сви једнодушно гласали за спрему. Tpeћe je питање било: кo je зато да се учини зајам од два милијуна дуката за спрему и вођење рата? Опет су сви гласали против сем њих 7—8 који су и при првом питању гласали за. Остали, који су били против тако великог зајма, хтели су да се војене спреме чине из редовног буџета, или да се за сваку набавку посебице тражи скупштинско одобрење, а не да се овако одсеком одобри тако огромна сума.
— Затим је председник скупштински Каљевић саставио нову владу. Радови су у скупштини пошли редовно. Бивало je опет тајних седница, где је израђен закон о реквизицијама, закон о сређивању поља итд., јер се и те законодавне мepe сматрале као спрема за рат. Тада је већано и о оном војном контролном одбору. Ми смо мислили да у тај одбор сем скупштинара уђу и нека стручна војена лица, да тај одбор у случају рата буде на домаку војске и управо управља ратовањем и врши најстрожију народну контролу над свима и сваким. Но то се после изврнуло у нешто девето, као и сва наша друга решења…
Отац М. баш је био у тој речи, кад се отвори јако пушкарање на нашој предњој линији; једна граната запишта и удари баш пред нас. Дође и друга, трећа. Отац М. сави антерију па надре на једну страну, а ја на другу. Бежећи, ја га још улитах: — Па шта би после? Како дође рат?
— Не знам, ја сам после дао оставку — рече отац М. — и додаде већ из даљине: — Би ево ово — показујући руком на гранату која је гудила ваздухом.1)

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License