Zastitnik Grada Prica Vidosava Petrovica

Vidosav Petrović

ZAŠTITNIK GRADA

Rekao sam: bez ikakvog protokola i obaveza, a vi mi priređujete pompezni doček, skoro ljutito reče veliki pisac, pošto uz zvuke fanfara sa broda "Panonija" kroči na tle ispred Lučke kapetanije na desnoj obali Nišave, i dodade: Stvarno, čemu sve ovo?!

Presrećan, nisam ni pomišljao da se pravdam. Niti je bio trenutak za objašnjenje - ovoga leta, tako će biti dočekani svi brodovi koji prvi put doplove sa Južne Morave. Osećao sam samo neodoljivu potrebu da likujem, i rekoh: Ovakve počasti, pre neki dan, odate su državnicima evropskih zemalja kroz koje prolazi novi vodeni put - što ne bi i velikom piscu?

A ovoliki narod, zapita sa izvesnom beznadežnošću u glasu, zagledan u mnoštvo sveta na prelepim kejovima i raskošnim kaskadama od crvenkastožutog kamena koje su silazile u reku zar živi samo od dočeka i ispraćaja brodovlja?

Ne beše ni trena za odgovor. Ponese nas bujica putnika, i mi se nađosmo ispred svečano ukrašene tribine, na kojoj su se tiskali gradski prvaci, predstavnici političkih stranaka. Crkve i vojske. Veliki gradski orkestar, obučen u bela mornarička odela, izvodio je splet panonskih igara. Polete i jato golubova…

Imam izuzetnu čast i veliko zadovoljstvo, pun sebe, pozdravljao je Gradonačelnik u ime milionskog grada…

Nikada nisam podnosio ceremonijale! ljutnu se pisac i, kao da mu pozli, krenu udesno. Probi kordon policije i uđe u najveću gužvu.

Stigao sam ga tek ispred mosta kod Tvrđave: Dočekujete me tako, reče očigledno povređen, da mi se čini kao da me držite na nekakvom nesavladivom odstojanju… A ja, nastavljao je sa ispovednom iskrenošću, ma gde bio, uvek sam ovde. Sa mojim rukopisima, knjigama… Sa mojim perom i mastionicom… Nigde - shvatate li? nigde nisam imao topliji kutak, no ovde…

Naivno pomislih da je "kucnuo čas" za moju davno pripremanu "ulogu vodiča". I, ne sluteći kakvu ću grešku načiniti, rekoh da je njegova zaostavština, najzad, dobila "pravo mesto" - smeštena je u novoj zgradi Narodnog muzeja, i pokazah na velelepno zdanje u staklu, na levoj strani reke.

Šta?! dočeka me izrazom i glasom čoveka kome nije više ni do kakvih
besmislica - moje stvari nisu u mom domu?! … I, stade nasred mosta.

Ne razumem, govorio je kao da se našao između hladnih zidova svog opustelog doma, a toliko sam želeo da se ponovo obrem u njemu. Da odahnem…

Kao prevaren, gledao je preko reke na prostrani trg, pritisnut ogromnim višespratnicama: ni traga od varoši čiju je lepotu ovekovečio. I, kao da je slutio ili već bio siguran da je srušena i njegova kuća, on odbi da pređe reku i uđe u grad…

Stideo sam se neprimerenih reči, ali one su izlazile iz mene: predlagao
sam velikom piscu da nastavimo kejom, uz reku, i da u grad uđemo preko Mosta mladosti i izbijemo na Sinđelićev trg. Ali, on samo odmahnu rukom u znak kategoričnog odbijanja.

NJegov pogled, besciljno, nastavi da šara po sivoj aluminijumskoj fasadi
Robne kuće "Beograd" i zadrža se na titravim svetiljkama elektronskog časovnika, koji je pokazivao tačno vreme - jedanaest sati i dvadeset minuta. A, samo trenutak kasnije, i današnji datum: 18. maj 2016.godine.

Na sreću, bljesnu mi spasonosna ideja: Pokazaću vam novootkriveni rimski
grad Naissus - našeg novog zaštitnika!

U ruševinama je, nastavio sam dok smo se vraćali sa mosta, ali zahvaljujući
njime, u trećem svetskom ratu ostali smo netaknuti: bombardovane su samo saobraćajnice na prilazima gradu… I uđosmo u Tvrđavu.

Dobro došli u grad Naissus! na početku Ulice Sunca (kako volim da nazivam Cardo maximus - glavnu ulicu) dočeka nas ljubazni kustos. Prepoznao je velikog pisca, i posebno ga pozdravi: Poštovanje, gospodine!

Zanimljivo, reče naš gost, gledajući novootkriveni grad koji nam se, osunčan, nudio kao na dlanu, - same ruševine, a imaju moć zaštitnika!

Ipak, može se mnogo toga videti i saznati, pobuni se kustos.

U pravu ste, prihvati pisac, zidovi su sve čuli, njihove ruševine imaju šta da pričaju.

Išli smo prema forumu, na kome su se dizali vitki mermerni stubovi
Jupiterovog hrama, zidovi Bazilike… Ali, našeg gosta, na sve strane, mame putokazi: "Radinica srebrnog posuđa", "Junonin hram", "Pijaca roblja", "Livnica oružja"…

Domus pictoris Ipssiosis, naglas pročita pisac i zastade, gledajući prema kući na kraju leve bočne ulice, i reče: Je li moguće, ceo grad je razoren - samo je kuća slikara Ipsiosa netaknuta?

Ona je i najveća zagonetka Naissus-a, reče kustos. Otuda i toliko priča o osvajaču Atili i slikaru Ipsiosu.

PISAC: Nemojte ih, molim vas, dovoditi u vezu - silnik i slikar - to nikako ne ide zajedno!

KUSTOS: Ali, kako objasniti da je Atila samo slikarevu kuću poštedeo?
Uostalom, nema kazivanja u kome se ne pominju obojica..

Grozno! strese se pisac. Mora da je loše slikao?

Naprotiv! obrecnu se kustos kao da ste mu takli u svetinju. NJegove slike su najveća vrednost Naissus-a!

I pisac krenu prema slikarevom domu. Kustos me pogleda s pozivom na
razumevanje i pođosmo za gostom.

Kao da ima nekog unutra? osluškujući, zapita pisac, kad se nađosmo pred slikarevim vratima.

KUSTOS: Mnogima se tako čini. Zato se i veruje da Ipsiosov duh nikada nije ni iščezao iz nje.

I nije! reče pisac, pošto se obresmo u prostranom atrijumu kroz čiji je otvor na plafonu prodiralo obilje svetla i obasjavalo raskošno islikane zidove. I dodade: Nikada odavde neće ni otići.

Ceo život Naissus-a je na njegovim slikama, poče kustos sa očiglednom naklonošću prema Ipsiosovom delu. Pogledajte, te scene lova, jelene u letu. Te berače grožđa. Ili, ta lica na bahanalijama u slavu boga vina… Primećujete, slikao je: ljude, običaje…, ali i grad: njegove velelepne palate, hramove… Zato ga, s pravom nazivaju
- pesnikom Naissus-a! Zato će ovaj dom, uskoro, biti pod staklom. Da, pripreme su uveliko u toku… I naglo prekinu. Kao da je u nečemu prenaglio. Da bi se, samo trenutak kasnije, obratio piscu: Priznaćete, niste ni u snu slutili da imate tako velikog - pretka?

Pisac, vidno uzbuđen, sa neskrivenim zadovoljstvom reče: Očigledno, bolovali smo od iste bolesti…

Od iste ljubavi! ispravi ga kustos. I, uhvativši ga pod ruku, povede ga vitrini sa Ipsiosovim kistovima i paletom. Još je na njima prah zamešanih boja, reče. Posetiocima obično kažem da su to ostaci slikareva duha… I, pošto podiže staklo, reče: Uzmite, Vama je ovde sve dozvoljeno. Osećajte se kao u svojoj radnoj sobi…

Neverovatno, pomislih, kao da se kustos, maločas, našao na mostu i bio svedok piščeva besa i moje nemoći… Osećao sam potrebu da mu stisnem ruku, mada sam znao da je to premalo za ono što čini.

Kustos je već odmotavao svitke pergamenta:

Pogledajte, kakav brilijantan majstor crteža! Iz njih su nastajale ove zadivljujuće slike.

Pisac je, međutim, stajao kao u grču - gledao je pokraj pergamenta, u veliki izduženi kamen u desnom uglu odaje, nalik na sarkofag.

Služio je mnogo čemu, ravnodušno reče kustos. Za rad, obede, Odmor… Možda, i za ljubavne igre. Ali - nije sarkofag. Nema Ipsiosa, ni u njemu, ni pod njim…

Pisac, međutim, kao da nije čuo kustosove reči. S pijetetom na licu, priđe kamenu. IPSSIOS - pročita naglas slikarevo urezano ime, i stavi ruku na kamen. Kao na blisko biće.

Molio sam, u sebi, kustosa da ne nastavi. Da velikog pisca ostavi njegovim mislima. Možda, dijalogu sa Ipsiosom, koji samo oni mogu voditi… Ali, učini i više od toga: uzeo je golemu drvenu stolicu sa naslonom, prineo je piscu i, držeći ga pod ruku, pomože mu da sedne.

Veliki pisac odahnu.

Kao da se, najzad, našao u svom domu.

Gledao je uokolo sa izrazom srećna i spokojna čoveka. Kao da je sve te prizore na zidovima, nekada, on slikao. Pogledom je zalazio i u svaki kutak odaje. Dodirivao svaki predmet. Kao deo sebe.

Nažalost, oglasi se kustos, narušavajući mir za kojim je pisac čeznuo, ništa se ne zna o Ipsiosovom skončanju. Ni praha njegov tela. Ni zapisa. Sem ovoga doma - ove zagonetke.

Pisac je ćutao.

Vama su, nastavljao je kustos, neprihvatljive priče o silniku Atili i slikaru. Ali, jedna pleni posetioce…

Pisac se držao kamena. Kao pred nepogodu.

Zadivljen Ipsiosovim slikama, nastavljao je kustos, Atila nije dao da se razori ovaj dom. Već samo grad. I to do temelja. Neka ove slike, rekao je, ostanu da veličaju moju pobedu!…

Grozno! Grozno! bespomoćno šaputao je pisac.

A Ipsios? Znate li šta je sa Ipsiosom?"

Pisac je drhtao…

Otišao je. Nije mogao da podnese uništenje grada. Neki kažu - u samoizgnanstvo.

Nastade nepodnošljiva tišina.

Pisac je lagano ustajao. Kao da mu je pozlilo.

I, neočekivano, pođe prema izlazu.

Izvinite, možda sam prenaglio? prosto zavapi kustos. Možda sam vas
povredio?

Pisac je već bio kod vrata.

A vi, šta vi mislite - šta je sa Ipsiosom? zapita kustos sa nadošlom
radoznalošću; kao da je sve što je danas činio i govorio piscu predstavljalo
ulog za ovaj odgovor.

Pisac stade. Još jednim pogledom pređe preko slika.

Po stvarima. I reče:

Ipsios je ovde… I izađe.

Stigao sam ga tek u Ulici Sunca. I ćutao. Ostavio ga njegovim mislima.
Doživljaju. Sve do pristaništa.

Brod "Odisej" je već primio putnike. Oživeše i motori. Sirena oglasi polazak.

Ne gledajući me, pisac reče:

Ipsios je vaš zaštitnik. NJegove slike…

I, bez reči pozdrava, stupi na brod.

Ne mahnusmo jedan drugom ni kad ga "Odisej" ponese na sever.

BlinkListblogmarksdel.icio.usdiggFarkfeedmelinksFurlLinkaGoGoNewsVineNetvouzRedditYahooMyWebFacebook

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License